Banksy

Već njegovo ime zapodene kontroverzu, započne konverzaciju i gađa radoznalost. Činjenica da njegov identitet ostaje nepoznat i nakon dvadeset godina na grafiti sceni samo pojačava intrigu koja ga optače. Njegove vizuelne satirične poruke spajaju umetnost, filozofiju, politiku, sociologiju, humor i narcisoidnost

[You must be registered and logged in to see this image.]
Najnoviji Benksijev rad koji je ove nedelje osvanuo na zidu osnovne škole

Kada ga je magazin Time smestio na svoju listu sto najuticajnijih ljudi na svetu 2010. godine, Benksi, majstor grafita, slikar, aktivista, filmmejker i po svoj prilici provokator par ekselans, našao se u društvu Baraka Obame, Stiva Džobsa i Lejdi Gage. Na fotografiji je stajao sa papirnom kesom na glavi (recyclable, razume se). Njegovi fanovi suštinski ni ne žele da znaju njegov identitet, ali definitivno žele da isprate njegovo uzbudljivo putešestvije od ilegalnog žvrljanja, ili "bombinga" zidova po britanskom Bristolu tokom devedesetih, do umetnika čija dela dostižu astronomske cifre po američkim i engleskim aukcijskim kućama. Do danas, bombovao je gotovo sve od Beča, preko San Franciska, Barselone, do Pariza i Detroita. Apgrejdovao se sa grafita na šljunkovitim, oronulim zidovima do slikanja na platnu, konceptualne skulpture i, čak, filma, sa svojim britkim dokumentarcem "Exit through the Gift Shop", nominovanim za Oskara.

Iako ugnežđen iza skrivenog identiteta, on zagovara direktnu vezu između umetnika i njegove publike: "Postoji jedna sasvim nova vrsta publike i nikada nije bilo lakše prodati umetnost. Ne morate da idete na koledž, da naokolo vučete portfolio, moljakate prepotentne galerije ili spavate sa nekim moćnim; sve što vam je potrebno je nekoliko ideja i dobra povezanost. Ovo je prvi put da je esencijalno buržoaski svet umetnosti pripao običnim ljudima. To je ono što se računa."

Bristolski distrikt Barton Hil osamdesetih bio je najjeziviji deo grada; veoma belački (sa verovatno ne više od tri crnačke porodice koje su nekako zalutale tamo), working-class i jako nedruželjubiv prema došljacima. Zato je Benksi, prispeo iz uglađenijeg kraja, onda kada je odlučio da obeleži teritoriju bio jako nervozan. "Mog tatu su gadno prebili tamo kao klinca," objasnio je svom kolegi Feliksu Braunu. Tada se još uvek igrao pseudonimima, povremeno se potpisujući kao Robin Benks, što je vremenom evoluiralo u, upravo, Benksi. Kraći nadimak bio je upečatljiviji i lakši za pisanje na zidovima.

U to vreme je oblikovao i specifičan stencil pristup grafitima. Kada je imao 18 godina, napisao je jednom, crtao je po vagonu voza sa grupom prijatelja kada se pojavila policija i svi su se razbežali. "Moji ortaci su stigli do auta," priseća se Benski, "i uspeli da umaknu, tako da sam sam proveo gotovo čitav sat skriven ispod kamiona iz kog je ulje kapalo svuda po meni. Dok sam ležao onde i slušao pandure, shvatio sam da vreme crtanja moram da prepolovim ili da odustanem od svega. Zurio sam iznad sebe u taj trafaret na dnu rezervoara za gorivo i samo mi je sinulo da bih mogao da koristim upravo tako nešto." U razgovoru sa svojim prijateljem Tristanom Mankom, dodao je: "Kada sam izrezao svoj prvi stensil, instant sam osetio snagu i moć toga. Takođe mi se vrlo dopala ta politička nota, stensil ima svojevrsnu političku istoriju; koristili su ga da otpočnu revoluciju i zaustave rat."

Do 1999. već je bio u Londonu i počeo da se povlači u anonimnost. Izbegavanje konflikta sa vlastima bilo je jedno od objašnjenja - Benksi "ima problema sa pandurima". Međutim, tako je slučajno otkrio i da anonimnost sama po sebi kreira neprocenjivi buzz. Čim je njegova ulična umetnost kročila u nekoliko britanskih gradova, počela su da cirkulišu i poređenja sa Žan-Mišelom Baskijatom i Kitom Haringom.

Njegova prva izložba u Londonu, da to tako nazovemo, održala se u Rivington Stritu, 2001. godine, kada se okupio sa uličnim kolegama u tunelu u blizini nekog paba. "Obojili smo zidove u belo i završili kompletan posao za nekih 25 minuta. Onda smo napravili žurku sa pivom i hip hopom koji je treštao iz gepeka kombija. Skoro 500 ljudi pojavilo se na 'otvaranju' koje nas nije koštalo skoro ništa," napisao je kasnije.

U julu 2003. godine, dogodio se pravi proboj. "Turf War", njegova debitantska izložba, održana u magacinu u Hakniju, zasenila je londonsku umetničku scenu karnevalskim duhom - posred stovarišta stajala je živa junica pozadine dekorisane portretom Endija Vorhola i onim kraljice Elizabete II maskirane u šimpanzu.

Kasnije te godine, vitka, bradata muška figura u crnom kaputu, sa šalom i šeširom, ušetala je u Tejt s velikim cegerom u ruci. Popeo se do Sobe 7 na drugom spratu. Onda je izvadio i okačio na zid svoju sliku, nepotpisani uljani prikaz ruralne scene koji je slučajno spazio na londonskoj pijaci. Preko platna, koje je nosilo ime "Crimewatch UK Has Ruined the Countryside for All of Us" nalazio se stensil plavo-bele policijske crime scene trake.

Tokom narednih 17 meseci, uvek inkognito, Benksi je samostalno unosio svoju prankster performans umetnost u velike muzeje, uključujući i Luvr u koji je uspeo da unese i instalira reprodukciju Mona Lize sa stikerom smajlija prelepljenim preko usana. U Njujorku je na zid Metropoliten muzeja okačio portret žene koja nosi gas masku.

Međutim, pravi superstar postao je 2005. godine. U avgustu je otišao u Izrael gde je uradiju seriju slika na betonskom zidu West Bank-a, barijeri postavljenoj da zaustavlja bombaše samoubice. Prikazi devojčice sa balonima u rukama dok se penje ka vrhu zida; dva dečaka sa koficama i lopatama koji sanjaju o plaži; i, dečak sa merdevinama oslonjenim o zid; sve tako da konstruše pronciljivu i dirljivu meditaciju na temu bekstva.

Dva meseca nakon povratka iz Izraela, izložba u Londonu pod imenom "Crude Oils" izdigla je subeverzivnu umetnost na sasvim novi stupanj - "Lokvanji" Kloda Monea reintepretirani tako da oko lokvanja plutaju smeće i brdo papirnatih računa; huligan koji lomi prozor naslikan kao reimaginacija "Noćnih ptica" Edvarda Hopera. A njegov prepoznatljivi touch ovog puta uključivao je 164 pacova, živih pacova, koji su trčkarali po galeriji i testirali hrabrost posetilaca i kritike.

Upad u Los Anđeles u septembru 2006. godine, "Barely legal" bio je, u neku ruku, neminovan. "Holivud je," rekao je jednom, "mesto u kojem svojim herojima odaju počast tako što njihova imena ispisuju po pločnicima po kojima će gaziti debeli ljudi i urinirati psi. Odlično mesto da se bude ambiciozan." Zabeležio je posećenost od preko 30.000 ljudi, uključujući i Breda Pita. "Benksi sve ovo radi i ostaje anoniman," rekao je Pit za LA Times, skoro setno. "Mislim da je to sjajno."

Epicentar izložbe bio je živi slon, prekrečen crvenom farbom sa fleur-de-lis šablonom preko, koji je razjario sve losanđeleske borce za prava životinja, te su vlasti naredile da se boja spere sa slona. Flajeri razdeljeni prisutnima jasno su isticali: "U prostoriji je slon... Milijarde ljudi živi ispod granice siromaštva."

U februaru 2008. godine, sedam meseci pre kolapsa korporacije "Lehman Brothers", njujorški krem okupio se u Sotebiju da ozbiljno troši novac. Ovaj događaj, u organizaciji Bona Voksa, umetnika Dejmijena Hirsta i Sotebija, ispostavio se najvećom humanitarnom umetničkom aukcijom ikada, skupivši 42 i po miliona dolara za podršku AIDS programima u Africi.

Benksijev "Ruined Landscape", pastirska scena sa sloganom "This is not a photo opportunity" nalepljenim preko slike, prodat je za 385 hiljada dolara. "A Vandalized Phone Box", pravi britanska telefonska govornica savijena za skoro 90 stepeni, koja krvari crvenu farbu na mestu gde ju je pijuk izbušio, dostigla je cenu od 605 hiljada dolara. Tri godine kasnije otkriveno je da je kupac bio Mark Geti, unuk Dž. P. Getija (američkog indutrijaliste, naftaša, nekada najbogatijeg čoveka na svetu).

Prešao je na multimedijalnu platformu svojim filmom "Exit Through the Gift Shop", dovitljivim dokumentarcem koji se bavio stvaranjem i marketingom ulične umetnosti. "New York Times" opisao ga je ekvivalentnim Benksijevim najboljim radovima: "trompe l'oeil: film koji izgleda kao dokumentarac ali odaje utisak monumentalne prevare."

[You must be registered and logged in to see this image.]

Neka vrsta pop-up butika pojavila se na Petoj aveniji u oktobru 2013. godine, kada je Benksi otpočeo svoj jednomesečni "šou na ulicama Njujorka", sa nekih dvadesetak sprejevima oslikanih platna koje je bilo moguće kupiti za 60 dolara po komadu. Naslov "Better Out Than In" odnosio se na citat impresioniste Pola Sezana ("Sve slike slikane unutra, u ateljeu, nikada neće biti dobre kao one oslikane napolju."). Takozvani šou bio je koncipiran onako kako je Benksi to voleo da radi i ranije - svakog dana, negde u Njujorku, osvanula bi nova instalacija ili grafit. Zvezda je, možda, bila fiberglas replika Ronalda Mekdonalda sa dečakom od krvi i mesa koji čuči i glanca mu cipele, prvobitno postavljena u Bronksu, a zatim svakog dana izmeštana do nekog drugog "McDonald's" restorana u gradu. Kako je i sam objasnio, instalacija je kritikovala praksu teškog rada neophodnog da se održi "uglancani izgled mega-korporacija".

U februaru 2015. godine objavio je dvominutni video pod nazivom "Make this the year YOU discover a new destination" o svom putovanju u Gazu. Tokom svoje posete iscrtao je nekoliko grafita, uključujući i onaj gde mačka sedi na ostacima kuće koju su uništile izraelske vazdušne snage.

Iste 2015. oživeo je i jedan od njegovih najvećih projekata. "Dismaland", svojevrsna parodija Diznilenda, opisana kao "porodični tematski park neprikladan za decu". Koncept otprilike postane jasan kad ugledate Pepeljugu koja je imala saobraćajnu nesreću u bundeva-kočiji, ona i njeni konji leže mrtvi, a paparaci pomahnitalo fotografišu to. Čitavih 36 dana mogle su se pogledati instalacije 58 umetnika koji su sarađivali na projektu.

A taman kada se pompa oko sinisterskog Diznilenda stišala, on u decembru iscrtava nekoliko murala u blizini francuskog Kalea. Hajlajt ovog projekta definitvno je prikaz Stiva Džobsa kao migranta pod nazivom "The Son of a Migrant from Syria".

"Dismaland" i Kale sreli su se kada je čitava struktura tematskog parka izmeštena u Francusku da bi se transformisala u izbeglički kamp pod nazivom "Dismal Aid".

Kada je Muzej savremene umetnosti u Los Anđelesu sproveo anketu o uličnoj i grafiti umetnosti 2011. godine, Benksija je pomenulo gotovo 50 umetnika. Istraživanje je suštinski predstavljalo demonstraciju fenomena takozvanog "Benksi efekta", odnosno njegovog fascinantnog uspeha u inkorporiranju urbane, autsajderske umetnosti u kulturni, izuzetno profitabilni, mejnstrim.

Ono možda najprivlačnije u njegovom stvaralaštvu jeste upravo činjenica da unutar umetničke forme koja je dugo egzistirala samo u okvirima subkulture u kojoj je nastala on propoveda ne samo kao umetnik, već kao filozof sa društvene margine, protiv kapitalizma, rata, teizma, totalitarizma i fašizma, u neprekidno subverzivnom odnosu sa autoritetima. Njegovi radovi su odvažni i britki, a stil toliko jedinstven da je nemoguće ne prepoznati ga. Iako povremeno integriše u svoj rad i elemente nadrealizma, poput recimo psa koji puca u gramofon, njegova vizija uvek je jasna i sveža. Nemilosrdno je ironičan, duhovit i lukav. Njegova umetnost ne postoji za sebe, već se njeno značenje jasno diferencira tek u sklopu širih, eksternih koncepata.

Međutim, upravo njegova neverovatna sposobnost da vrlo kompleksne apstrakcije redukuje na lako razumljive i jestive vrlo je često predmet kritike, odmah uz njegov aktivizam koji ne uliva poverenje baš svima. Tako postoje sumnje da Benksijeva subverzivnost stoji u obrnutoj proporciji sa njegovom cenom.

Nemiri u Stouks Kroft oblasti u Bristolu na prolece 2011. godine mogli bi da posluže kao svojevrsno upozorenje. Priča je počela kada je štrajkače koji su protestvovali zbog otvaranja "Tesco Metro" supermarketa i bespravnih naseljenika u obližnjim zgradama oterala policija. Vlasti su kasnije objavile da je policija reagovala zbog informacije da je postojala opasnost od bacanja petrolejskih bombi. Benksi je reagovao pravljenjem "komemorativnih suvenirskih postera" za "'Tesco Metro' petrolejsku bombu" sa zapaljenim fitiljem. Na njegovom sajtu pisalo je da bi novac dobijen od prodaje postera išao u ruke stanovnika Stouks Krofta, organizaciji za održanje zajednice. Njegovo dobročinstvo, međutim, nije naišlo na najbolje reakcije; kritičari su ga prozvali "champagne socijalistom".

I to nije bio jedini put da se susreće sa sličnim optužbama. Slično se desilo i kada je za "New Yorker" rekao mejlom: "Dajem hiljade svojih slika besplatno. Ne mislim da je moguće stvarati umetnost o siromašnom svetu i zgrnuti svu lovu." (Na njegovom sajtu, istina, možete skinuti besplatno neke od njegovih radova u visokoj rezoluciji.)

Te lakoća i prijemčivost njegovog pristupa velikim problemima savremenog društva usko su povezane s njegovom popularnošću. A oni koji su njegovi kritičari karakterišu njegove radove kao jednostavne ideje servirane s malo mašte, uz osnovni argument da se njegove poruke mogu dekodirati prelako. Huligan koji baca buket cveća je simbol mira, prikaz uklanjanja grafita je referenca koja ukazuje na način na koji se tretira njegov rad. Najbolji umetnici su zahtevni, traže od publike da aktivno učestvuje. Benksi, s te tačke posmatrano, nudi jednu alternativu, eskapizam. Tako je čak optuživan da podilazi ljudskoj sujeti; ljudi su impresionirani sopstvenim intelektualnim sposobnostima onda kada dešifruju njegove poruke. On se ne bavi misterijama i složenošću života, već stvara igre koje će nas odvući od realnosti. Tako njegova umetnost postaje dostupna, ali i trivijalna.

Iako njegov sveukupni opus često predstavlja predmet rasprave, "Dismaland" je još uvek možda jedan od najeksploatisanijih u tom smislu - od naslova poput "'Dismaland' - The Banksy Way to Destroy Your Childhood" do analize ove groteske u kontekstu filozofije Žana Bodrijara i zaključaka da je u pitanju neuspeli pokušaj kritikovanja kič estetike i hiperrealnosti upravo hiperrealnošću.

Važna je činjenica da ma koliko se njegovi poduhvati kritikovali i tumačili na najrazličitije načine, oni pokreću, čuju se, odjekuju, pa čak i da su zaista banalni i podilaze ljudskoj sujeti i konformizmu. Politička, socijalna i kritička dimenzija u umetnosti, ma koliko prozaične bile, imaju barem vrlinu reminiscencije u krajnjoj instanci, što za kompletno pasivnog posmatrača nekad može biti makar okidač da preispita svoju percepciju i možda se trgne. A ako ni to ne bi bilo dovoljno dobro opravdanje njegove popularnosti i dopadljivosti masama, neka mu bambi ide za kreativnost i hrabrost koje su Halajeve komete u popularnoj kulturi.

On, u svakom slučaju, uvek ima spreman odgovor za sve skeptike, u svom benksijevskom maniru: "Neki ljudi žele da svet načine boljim mestom. Ja samo želim da lepše izgleda. Ako vam se ne dopadne, uvek možete da prekrečite."

Nedeljnik