|
| Legende o srpskim i planinama drugih država | |
| Autor | Poruka |
---|
katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Legende o srpskim i planinama drugih država Sre 24 Apr - 18:26 | |
| ČEMERNIKProkleo je vojvoda Dejan Prvi put se pominje u biografiji despota Stefana Lazarevića od Konstantina Filozofa 1431. godine. Tu se navodi kako je svirepi sultan Musa, Bajazitov sin, služeći se taktikom iznenađenja, na sam Bajram, po januarskoj ciči, u vojničkom pohodu od Sofije do Vranja i Novog Brda u napornom maršu prešao preko "planine glagoljemaja Čemernik". Legenda o nazivu ove planine, čiji je najviši vrh Veliki Čemernik 1.638 m, kaže da je vojvoda Dejan, na poziv kneza Lazara, skupio vojsku i zastao u Vilinom lugu. Od dugog putovanja vojnici su, omamljeni mirisima trave, zaspali i zakasnili na Kosovsku bitku. Vojvoda Dejan je zaplakao proklinjući mirišljavu travu: "Eh, crna i čemerna travo, večito crna i čemerna bila, ti nas opi i uspava te za boj zadocnismo i izgubismo carstvo". Od tada se Vilin lug zove Crna Trava, a planina Čemernik. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Legende o srpskim i planinama drugih država Sre 24 Apr - 18:27 | |
| CERTroglavi demon Trojan Nalazi se u severozapadnom delu Srbije, a najviši vrh je Todorov rt (1.687 m). Dobila je ime po brojnim stablima drveta cer. Na Ceru je potekla legenda o caru Trojanu i njegovih pet kćeri Kosani, Koviljki, Vidi i Soki, po njima su gradovi i dobili imena Soko-grad, Koviljača, Vidin grad i Kosanin grad (na Ceru). Ovde se u Prvom svetskom ratu odigrala Cerska bitka. Druga legenda govori o troglavom demonu po imenu Trojan koji je živeo planini Cer. Jedna Trojanova glava gutala je životinje, druga ljude, a treća ribe. Kao i Trajan iz priče koju je zabeležio Vuk Karadžić i cerski Trojan bio je kažnjen na isti način - zraci sunca spržili su ga dok je pokušavao da pobegne u svoje utvrđenje. Po legendi, Miloš Obilić se rodio ispod Cera, u selu Dvorištu, kao vanbračni sin cara Dušana! Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Legende o srpskim i planinama drugih država Sre 24 Apr - 18:31 | |
| Љубишња Љубишња је планина на сјеверу Црне Горе. Њен највиши врх Дернечиште се налази на 2238 метара. Један део Љубишње налази се у Републици Српској. Преко ње иде и локални пут који води за Фочу. На њој се налази рудник олова и цинка „Шупља Стијена“. Обрасла је угланом четинарском шумом. У Црној Гори позната је по разним ендемичним и љековитим биљкама. Често се снег задржава и лети, а зими падне и по неколико метара, када су села и засеоци на њој потпуно одечени. Легенда каже да је име добила за време херцеговачког средњовековног владара Стјепана Вукчића Косаче. Он је пошао по невесту за свог сина у тадашња Пљевља преко Љубишње. Међутим, млада латинка му се веома свидела па ју је обљубио на обронцима планине, која је у народу од тада позната као Љубишња. Син је, чувши шта се десило, кренуо са војском на оца, али овај је окренуо потковице коњима наопачке и тако заварао сина и побегао. Планина је од најближег града Пљеваља удаљена тридесетак километара. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Legende o srpskim i planinama drugih država Sre 24 Apr - 18:43 | |
| LEGENDA O STENOVITIM PLANINAMAJednog dana, kojot i zec podjoše u šetnju. Zima, duga, beše na izmaku, a, proleće, samo što nije provirilo. Dva druga su se grejala na suncu, a beše tako prijatno, toplo... Kojotu, odjednom, bi pretoplo pa skide ogrtač. I ugleda velik okrugao kamen i pomisli kako bi mogao da iskaže plemenitost. Uze svoj ogrtač i prebaci ga preko kamena govoreći nekako naročito udešenim glasom da bi rečima dodao neke čudne tajanstvenosti: - Evo ti, prijatelju, nek te moj ogrtač malo zaštiti od hladnoće, proleće je blizu ali još nije zavladalo!... A zec reče: - Ali, to je čaroban kamen! Ono što mu jednom daš, nikad više ne možeš natrag uzeti!... Ubrzo niz planinu dunu hladan-leden vetar. Nagomilaše se silni crni oblaci i sruči se ledena kiša. Dva drugara brzo pojuriše da nadju kakav-takav zaklon. Pronadjoše pećinu. Kojot počne da drhti od zime. Skoknu do kamena i skide ogrtač koji beše ostavio. - Šta će kamenu ogrtač?! - reče on. - Vekovima stoji na ovom mestu i nikad mu nije ni bio potreban. A meni, bogami, jeste! Rekavši to, zgrabi ogrtač i potrča prema pećini. Ali, tad se začu potmula grmljavina. Kamen, ljut što mu je poklonjeni ogrtač skinut, zakotrlja se pravo na kojota! Bežeći, kojot doviknu zecu: - Beži! Brzo! Da nas ne smrvi velik kamen! Kamen je jurio pravo na njih. Zec se pope na brdašce, a kojot pojuri prema šumi. Ali, kamen ništa nije moglo da zaustavi! Ogromna stabla, slomiše se pod njim! Kao da su suve grančice! Pa kamen predje preko reke neumorno prateći kojota koji je bežao kao bez duše... A nesrećni kojot je zapomagao na sav glas. Kamen pregazi stado bivola koji su hteli da mu pomognu. Čak ni medvedi nisu mogli da ga zaustave. Kojot je izgubio svaku nadu. Mislio je da mu više nema spasa... Već se bio... Ali, tad dolete jedna ptičica koja mu reče: - Ne brini, ne boj se, ja ću ti pomoći!... Ona pridje kamenu - i poče da peva! Tad se džinovski kamen raspade na hiljadu komada!... Tako su, kaže legenda, nastale Stenovite planine... Lako može biti, sve se slaže... Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Legende o srpskim i planinama drugih država Pet 26 Apr - 14:19 | |
| Legenda o Kleku OKO KLEKA ČAROBNOGA Klek (1181 m n/m) je planina izdvojena iz masiva Velike Kapele kojoj pripada. U svojoj blizini nema vrhunaca koji bi s ikoje strane ometali veličanstven pogled na nju i isto takav vidik s nje. Svojom nevelikom visinom u odnosu na podnožje ogulinskog kraja (oko 300 m) doima se znatno višom nego što ustvari jeste. Svojim oblikom i vršnom stijenom koja izrasta u okomitu 200 metara kamenitu glavu, te siluetom čovjeka u ležećem položaju s pomalo skvrčenim nogama i uzdignutim stopalima, što su ustvari stijene zvane Klečice (1062m), Klek doista raspaljuje ljudsku maštu. On je posebno dojmljiv i strahopoštovanja vrijedan kada vršnu stijenu prekriju tmasti oblaci u kojima sijevaju munje, a gromovi triješte ogulinskim krajem. Razumljivo je da običan narod ovoga kraja koji je mukotrpno radio u prošlosti da bi osigurao kakav takav život sebi i svojoj porodici nije imao nikakvih poriva ni vremena da se bespućem penje na Klek i uživa u veličanstvenim vizurama, a nije znano koliko je to u davna vremena moglo za pojedinca biti pogibeljno. Ivan Valvazor, poznati povjesničar i putopisac iz 17. vijeka opisuje Klek kao istaknuti vrh poznat u narodu po pričama o klečkim vješticama. Stotinu godina nakon Valvazora proputovao je ovim krajevima na svome konjiću francuski učenjak Baltasar Hacquet koji u svojoj knjizi Plantae carniolicae 1782.g. spominje neke rijetke biljke ubrane na Kleku. Izgleda da je on prvi istraživač Kleka, ali na samom vrhu vjerojatno nije bio što se može zaključiti iz njegove knjige Oryctographia carniolica, gdje tvrdi da je uspon na vrh nemoguć radi neprolaznih stijena. Tko se prvi uspeo na vrh Kleka danas je to nemoguće utvrditi. Najstariji spomen nađen u literaturi odnosi se na saskog kralja Fridricha Augusta II, poznatog amatera botaničara koji se 1838. godine uspeo na Klek obilazeći hrvatske planine u pratnji ogulinskog časnika Josipa Jelačića, kasnijeg hrvatskog bana. Toliko od ono malo postojećih povijesnih crtica, ali mnoge legende i priče o Kleku snažno žive u ogulinskom kraju. Najzanimljivije je da narod uvijek nađe rješenje za ono što mu je nedostupno i nepoznato, pa se obilato služi izmišljanjem i prepričavanjem. Kako je nastao Klek? Odgovor je narod ogulinskog kraja zadivljujuće riješio. Klek je bio jedan od naših starih slavenskih bogova. Pomalo se vrzmao oko žene Perunove, a taj ga je silnik počeo goniti. Klek je bježao, sve se više umarao i na mjestu današnje planine Perun ga je sustigao i strijelom pogodio u nogu. Od umora i boli, a posebno od straha Klek je pao i skamenio se. Otud lik Kleka kome se vidi glava, skvrčene noge i uzdignuta stopala, one spomenute stijene Klečice. Od krvi koja je isticala iz Klekove noge nastao je Klečki potok. Taj potok nikada ne presušuje. Ima četiri imena. U vršnome dijelu podno stijene Kleka naziva se Klečki potok, u srednjem dijelu gusto obrašten šumom bukve zove se Crni potok, a u donjem dijelu Rakov ili Marin potok. Ulijeva se u rječicu Vitunjčicu. Još i danas u njemu obitava potočna pastrva i potočni rak. Taj potok do sela Turkovića ima status pitke vode, što je razumljivo, jer rak i pastrva žive samo u vodama prve kategorije. Tko želi do srednjeg dijela Klečkog potoka mora se spustiti nemarkiranim, ali zadivljujućim spustom od doma na Kleku preko Klečke velike špilje u onaj predio koji je gusto obrastao bukovom šumom. Tu potok ima brojne slapove visine do dva i tri metra, podno kojih su predivna mala jezerca. Pravi je užitak ljeti, kad ste znojni od napora, skinuti sve sa sebe i u onoj prirodi stati kao od majke rođeni podno slapa koji vas velikom količinom vode zalijeva i pere, a onda se odmarati ležeći na šljunkovitoj obali i sanjariti u prekrasnoj šumskoj tišini i uspavljujućem šumu slapa. Narod se kune svim i svačim da je istinita sljedeća narodna legenda koja glasi: Klečka se stijena svake stoljetnice otvara. U otvoru stijene nalazi se hrpa dukata, na njoj spava sklupčana zmija. Nađe li se koji hrabar momak i poljubi zmiju, ona će se istog trenutka pretvoriti u prekrasnu djevojku, voljnu da se uda za tog mladića. Hrpa dukata bit će dakle stogodišnji miraz svakom hrabrom mladiću. I ja sam doživio okruglu stoljetnicu, nažalost nisam više bio mladić pa nisam ni imao izgleda da se oženim! U muzeju grada Zagreba postoje sudski spisi o ispitivanju takozvanih vještica koje su tu saslušavane. Te su žene pod mukama priznavale da su letjele na Klek i plesale tamo s drugim .vješticama. Nisu one letjele, već su upotrebljavale vještičju mast koja se spravlja od naših gorskih biljaka. Recept je sljedeći: uberu se zreli plodovi velebilja (beladone). To su dosta krupne otrovne crne bobe. Izgnječe se i pomiješaju s maslacem ili svinjskom mašću, a njom se mažu prepone i pazuha. To zatim dovodi do halucinacija, i osoba ima osjećaj da lebdi. Onda ni do vrha Kleka nije daleko. Nije preporučljivo probati, velebilje je uz još neke vrlo škodljive gorske biljke veoma otrovno. Ali priča ima još. Nisu samo vještice letjele na Klek. Neki je kovač navodno namazao metlu i kolo kolovrata tom istom mašću i tako je poletio na Klek gdje se cijelu noć zabavljao s vješticama. A postoji priča i daje neka baba iz Stativa pored Karlovca noću pretvarala svoga čobana u konja i na njemu svake noći letjela na Klek. Pa kako je izdržao jadan? Najzanimljivije je da spomenuti Valvazor ostavlja traga o tim narodnim pričama, pa čak na kraju dodaje da je to možda i istina!? Pričama oko Kleka nije odolio ni Dragutin Hirc. Evo što je čuo od ljudi ogulinskog kraja: Među gričem i planinama ima zmija, među kojima se osobito ističe pepeljuša, koju zovu krunašica. Ovu je zmiju jedan seljak ovako opisao: pogana je to zmija, ima široku glavu, na njoj čunj ka svinja i pisasta je. Vukelić Mile iz Vukelić varoša ubio je jednu takovu zmiju koja je poslije toga živjela još tri dana. Kad je zmija istrunila imala je rebra kao ovca, a glavu kao goveče. Neki je seljak vidio zmiju kako puzi od Klačnice u Janja Goru. Bila je kao greda velika i kao stožina debela (što će reći da su nekad u ogulinskom kraju doista živjeli veliki guževi kakvi se sad vide samo uz priobalje, opaska pisca članka). Mile Kurteš vidio je jednom zgodom u uzanom šumskom prodolu gdje je pasao koze do stotine zmija. Jedna najveća, reče, sigurno bijaše mati, imala je glavu kao pašče. Druge manje bile su jednake i kao štap debele. Toliko bilježi Hirc. Susjeda pisca ovog članka, Ruža iz Skrade pored Saborskog ispričala je sljedeću priču: Neka je zmija ujedala blago na pašnjacima i blago je ugibalo. Ljudi se dadoše u potragu, nađoše zmiju i odsjekoše joj glavu. Međutim i dalje je blago ugibalo. Sljedećom potragom nađoše zmijinu glavu u odbačenom rogu iz kojeg je i dalje napadala blago. Ruža se kune u sve svece da je to istina. I to bi bio kraj priča i legendi oko Kleka, a ipak je zanimljivo da ne postoje narodni prikazi vještica u ružnome svjetlu, moglo bi se reći baš suprotno. Isto tako priča se da postoje još i vile planinkinje, lijepe žene obučene u bijele haljine, sa sposobnošću da lete. One rado pomažu ljudima, samo ih ne smijemo slijediti, jer ako bi bile otkrivene u obitavalištu ljuto bi se osvetile i gađale progonitelje svojim strijelama. Miljenko Pavešić Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Legende o srpskim i planinama drugih država Pet 26 Apr - 14:32 | |
| Легенде и предања о бугарским планинама Планине су у старој бугарској традицији обожаване јер се веровало да су обитавалиште богова и демона. У митовима и народним бајкама и легендама оне су приказане као жива бића, понекад као божанства, али увек са непоновљивом индивидуалном судбином. Сваки планински венац има своје специфичне одлике и карактер. Родопи су права милина за очи својим благим обрисима, Пирин је леп, али суров. Рила је величанствена. Стара планина се протеже кроз целу Бугарску са запада према истоку и чувала је истовремено северни и јужни део земље у далека времена када су се на овом поднебљу водили освајачки ратови. Перун – врховни бог Словена, живео је у планини са својом сестром Перуником која је сијала јаче од сунца. Поред тога што је била божански лепа, она је била спретна и трудољубива. Целе зиме је проводила поред разбоја, а у пролеће одлазила на језеро да би избелила изаткано платно. Сав дан је радила, а платна разапињала на оближњи врх. Сасвим млада Перуника се разболела и умрла, а на гробу јој поникло плаво-љубичасто цвеће. Прозвали су га перуника, а врх на који је набацивала кенарлија-платно и данас се зове Момин двор (Девојачко двориште). Име Пирин планине потиче од имена старословенског бога грмљавине Перуна кога мештани зову и Перин. Има подоста легенди о том врховном богу Словена за које су везани називи многих места, језера и врхова. Према једном казивању када је у Бугарској примљено хришћанство, Перун се повукао на највише место у планини. Неки свештеник који је живео у једном селу у подножју планине решио је да оде код њега и да му принесе дарове – у знак поштовања и жеље за разумевањем. Дуги пут је превалио док је на крају стигао до језера у којем је Перуника белила своја платна. Пагански бог је седео на високом месту и није га приметио. Нехотице Перун је гурнуо неки камен, он се стропоштао на свештеника и тај је пао у језеро. Отада се оно зове „Попово језеро“, а острвце у средини – „Попова капа“ – јер је тамо остала камилавка свештеника. Нека предања о планинама сежу у прастара времена када су на овим просторима живела трачанска племена. Једна таква легенда прича о томе како су се појавили Стара планина и Родопи. По најраширенијој верзији некада су они били брат и сестра, деца бога мора. Младић се звао Хем (Хемус је трачанско име Старе планине), а девојка – Родопа. Једног дана њихове бучне игре су наљутиле врховног бога и он је Родопу претворио у планину. Хем се толико згрануо да се сав укаменио у тренутку када ју је погледао. У другој једној легенди Родопа је лепа девојка која је имала магичан глас. Ко би је чуо, остајао је опчињен. Родопа се заљубила у обичног момка. Богови су се разгневили кад су сазнали о њеном избору и претворили је у планину. У ризници бугарског вербалног фолклора има много легенди које се заснивају на истинитим догађајима. По локалном казивању међу њима је и предање о Тодориним куклима (Тодориним луткама) – групи од четири стеновита врха у западном делу Старе планине. У Спанчевцима, једном од села у подножју планине, некада је живела лепа девојка по имену Тодора. Једне јесене када је дошло време посела и окупљања око ватре на отвореном Тодора је позвала своје другарице. Запалиле су ватру на дворишту и почеле прести, певати и играти кола. Дошли су и момци из села. Они су направили занимљиву опкладу – која девојка најбрже испреде куклу (што је на локалном говору значило кудеља) та ће да се уда за најлепшег момка. Управо је у тај мах месец обасјао планинске врхове, а Тодора је рекла: „Нека не буде за најлепшег него за најјуначнијег! Онај ко се сада испење на врх планине и забоде штап у земљу, он је најхрабрији међу вама!“ Младићи су се ућутали јер се добро знало да ноћу по планини лутају виле и страховите демонске силе. Могуће је било изгубити живот. Тодора је брзо прела, ни речи не изговарајући. Прва је испрела кудељу и решила да сама оде на врх и забије тамо своју преслицу. И што је намислила тако је и учинила. Када је кренула натраг нешто је почело да је вуче. У тами није видела како јој се прегача закачила за неки жбун. Склизнула је низ стрми обронак и упала у провалију. Отада се ове врлетне планинске стене зову Тодорини кукли. У неким оближњим селима причају другу причу и опет тврде да се ради о истинитом догађају. Главна актерка се опет зове Тодора. Имала је леп глас, а просили су је изблиза и издалека. Она је за мужа изабрала Ивана. Био је чобан који је дуге месеце проводио у планини. Одатле би се понекад зачуло његово свирање на кавалу, а Тодора му је из села одговарала песмом. Њени родитељи су је наговарали да се уда за имућног човека од угледа, па чак су договорили свадбу. Тада је Тодора побегла из куће и кренула у планину у потрази за својим драганом. Негде високо у планини открила је махалу где је Иван живео, нашла му је и кућу. Тада је сазнала да је он одавно ожењен и има троје деце. Схвативши да је преварена, она је изгубила ум и побегла далеко од насеља, у неку пустару. Са собом је носила торбу са свадбеним даровима, које је дуго припремала у нади да ће се удати за Ивана. Она је на дрвеће окачила дарове говорећи им да су сватови. А себе је принела на жртву планини – бацила се са једне литице. Тамо где су јој клизнуле сузе, шикнула су лековита врела. Дрвеће које је окитила даровима укаменило се, а људи су га прозвали Тодорини кукли (лутке). Превела: Ана Андрејева Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Legende o srpskim i planinama drugih država Pet 26 Apr - 14:38 | |
| За Бабушничку општину и Лужничку котлину везано је више легенди и народних веровања: По једној легенди планина Стол („Столски камен“ или у жаргону „Столски камик“) је добила име због тога што, посматрана из даљине, изгледа као сто (стол). По другој легенди планина Стол је заравњена јер је својевремено Марко Краљевић стао на ту планину и бацио камен чак на другу планину. По сличној легенди је Марко Краљевић са суседног брда скочио на „Стол“ и од силине га заравнио. То место одакле је наводно Марко Краљевић скочио се зове „Скоковје“. По легенди један од извора реке Лужнице у селу Љуберађа нема дно. То место се зове „Комаричко врело“ или „Комарички вир“. На том месту у њега пада вода са висине и извире вода из дубине тако да поред велике дубине вода има неправилно кретање (ковитлање). Осим тога у том врелу (виру) има много растиња тако да се до дна класичним методама не може допрети. Људи су, наводно покушавали, моткама и конопцем на коме је везан камен, да дођу до дна али нису успевали. Прича се да су се ту раније многи купачи удавили због „луде храбрости“ и неопрезности. Река Мурговица која се у селу Љуберађа улива у реку Лужницу је наводно добила назив по томе што је често мутна („мургава“) (због састава земљишта кроз које протиче ова река се и код малих киша замути). Wiki Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Legende o srpskim i planinama drugih država Pet 8 Nov - 23:55 | |
| Legenda o steni U selu Žlijeb koje se nalazi dvadesetak kilometara od Višegrada na obrnoncima planina Tara i Dikava nalazi se "pisana stena". Do danas niko nije uspeo da pročita "pismo" VIŠEGRAD - U selu Žlijeb koje se nalazi dvadesetak kilometara od Višegrada na obrnoncima planina Tara i Dikava nalazi se "pisana stena". Na okomitoj steni belom bojom su ispisani znakovi koji simbolizuju ptice i konjanici sa kopljima, a prema tvrdnjama stručnjaka radi se o preistorijskim simbolima. Za ovu stenu vezana je legenda koja kaže da je kod te stene bio jak izvor vode koji se proširio u rečicu. Ta rečica je tekući prema Drini plavila imanja. Da bi sačuvali svoja imanja meštani su izvor bacali neopranu ovčiju vunu, kuvana jaja i zemlju sa kamenjem. U tome su uspeli i izvor je presušio. Legenda dalje kaže da kada pismo bude izbrisano ili tačno pročitano voda ponovo poteći. Do danas niko nije uspeo da tačno pročita "pismo", a s obzirom na to da tokom proleća voda iz pukotina briše zapis izgleda da je legenda polako ali sigurno počela da se ostvaruje. novosti. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Legende o srpskim i planinama drugih država Sub 9 Nov - 0:03 | |
| Grmeč Nemoguće je u samo nekoliko redaka opisati sve prirodne znamenitosti Grmeča. Sve njegove tajne ne mogu se otkriti niti sve ljepote opisati. Koliko god napisali, nije dovoljno. Stoljećima je Grmeč evoluirao u izvanredan spoj prirodnih bogatstava i ljudske historije koji zaslužuje naročitu pažnju i zaštitu. Zbog toga vrijedi barem koliko-toliko redaka posvetiti ovom ljepotanu. Proteže se sjeverozapadnim dijelom Bosne između tokova rijeka Une i Sane. Zabilježeno je da je njegova dužina oko 70 kilometara. Veća mjesta i gradovi koji ga okružuju su Bihać, Bosanski Petrovac, Ključ, Sanski Most i Bosanska Krupa. Ne može se pohvaliti nekim izrazito visokim vrhovima; najviši je Crni vrh sa 1.604 metra nadmorske visine. Šumovite padine Grmeča, obrasle četinarskim i bjelogoričnim rastinjem, ispresijecane su livadama i poljanama, tako da je za sve one koji vole izlete u zelenilo ovo idealna destinacija. Dodate li tome činjenicu da se na Grmeču nalaze razna zanimljiva izvorišta rijeka i jezera te mnoštvo špilja i pećina, bit će vam jasno o kakvoj je reljefnoj raznolikosti riječ. Rijeka Sanica jedna je od njih. Ona nastaje od dva vrela koja izviru ispod obronaka Grmeča. Prvo vrelo je s manjim jezerom, a drugo je pećinsko vrelo. Od ostalih većih hidrografskih kapaciteta izdvajaju se rijeke Una, Vojskova, Japra, Sanica i Korčanica. Od prirodnih jezera treba istaći Saničko i Jabukovačko jezero i mnoga druga Grmečka vrela i izvore sa svojim živopisnim i prekrasnim pejzažima koji privlače mnoge ljubitelje prirode ali i mnogobrojnu divljač. Grmeč i njegova okolna područja pod utjecajem su planinske i umjerenokontinentalne klime. Od polovine maja do kraja septembra klimatske prilike su vema ugodne. Prijelazi godišnjih doba su postepeni i blagi. U planinskom dijelu zime su duge, a ljeta svježa. Međutim, mrazevi su česta pojava. Legenda o sestrama zmijama Zahvaljujući upravo povoljnim klimatskim prilikama i konfiguraciji terena, biljni i životinjski svijet na ovom prostoru raznovrstan je i vrlo bogat. Šume, šikare, livade, krčevine, rijeke i potoci, kao i visinska raslojenost, pružaju stanište raznolikoj flori i fauni. U šumama i travnjacima Grmeča mogu se vidjeti srne, zečevi, lisice, kune, tetrijebi, fazani, medvjedi, vukovi i divlje svinje. U grmečkim selima, kao i u drugim planinskim selima u Bosni i Hercegovini, stanovništvo se pretežno bavi sitnim poljoprivrednim radovima, stočarstvom, eksploatacijom šume i uslužnim djelatnostima. Priroda je u tom kraju još dobro očuvana i čista. Zbog toga su ljudi najviše zainteresirani za proizvodnju organskog meda, voća i ostale zdrave hrane. O Grmeču su ispričane brojne priče i satkane zanimljive legende. Najviše je onih koje govore o nastanku grmečkih i podgrmečkih sela i porodica. Jedna od legendi koja se posebno izdvaja i koja i danas živi jeste ona o dvije sestre koje su se posvađale i pretvorile u zmije. Jedna je otišla da živi na Grmeč, a druga na susjednu planinu Osječenicu. Legenda kaže da se one svake godine posjećuju, a Drago Jeličić, mještanin sela Kolunić u podnožju Osječenice, za neke je internetske portale govorio da svake godine na proljeće primijeti neobičan trag kroz travu. O zmijama na Grmeču pričaju i stari mještani mjesta Smoljanci. Oni govore o velikoj zmiji koja je živjela na Grmeču. Kažu, sve bi spalila kud prođe. Ako je neko poljubi, pretvorila bi se u ćup zlata i djevojku, i to bi mu pripalo. Ovo je samo djelić onog što se može čuti i vidjeti na Grmeču i u njegovoj okolini. Kao i mnogo puta dosad, nameće se činjenica koja nas uvjerava da, ako želimo upoznali našu lijepu Bosnu i Hercegovinu, neophodno je otisnuti se u njene prirodne ljepote koje se nalaze u svim njenim dijelovima. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Legende o srpskim i planinama drugih država Sub 9 Nov - 0:29 | |
| Prokletije Nekada davno, su, u podnožju ovog planinskog masiva, u, omanjoj, kucici, koju su sagradili od kamena i drveta, srecno, živjeli muž i žena. U njoj su, za tri, uzastopna, proleca, dobili po jednog sina. Bili su, prilicno, siromašni, i otac, koji je bio, strastveni, lovac, kojem je lov bio, skoro jedini, izvor prihoda za opstanak, svakodnevno, je išao u lov. Cesto je, sa sobom, vodio djecu i ucio ih lovackim vještinama, kako bi opstali u ovoj divljini. Za to vrijeme, majka se, kao i svaka majka, starala o njima i njihovom odgoju. Nakon oceve smrti, njegovi sinovi, sada vec odrasli, i lovu vicni, momci, su, nastavili ocevim stopama i svakodnevno, nerazdvajajuci se, išli u lov. Dok su, jednog dana, lovili, na jednom uzvišenju su ugledali Vilu, koja ih je, svojom ljepotom, ocarala. Iznenada je došlo do, ozbiljne, prepirke i svade medu bracom, o tome : Ko ju je prvi ugledao? Ko je od njih najljepši? Kome Ona treba da, po tom osnovu, pripadne?. Svadja se, na žalost, tragicno završila, smrcu sve trojice. Vila je sve to posmatrala, sa obližnjeg brežuljka. Znala je, da se oko nje svadaju, ali, ni ona, nije mogla da se, zbog njihove ljepote, opredijeli za jednoga od njih, i tako im pomogne. Racunala je da ce se braca dogovoriti, cija ce ona biti žena. Kada je Vila vidjela da su se braca poubijala i da od njene udaje nece biti ništa, izgubila se iza jednog od vrhova ovog planinskog masiva. Kako se, nekoliko dana, nijesu vracali kuci, majka se zabrinula za sinove, koji se nikada nijesu, tako dugo, zadržavali u lov. Otišla je da ih traži po planini i , na jednom brežuljku ih ugledala, kako, mrtvi, leže, jedan do drugoga. Njen plac i naricanje, dok je sahranjivala sinove, odzvanjali su vrhovima , okolnih, planina. Iznenada se, na trenutak, pojavila Vila i saopštila joj, da su se njeni sinovi poubijali, zbog njene ljepote. Nakon toga se izgubila u magli koja je obavijala vrhove ove planine. Majka je, skrhana bolom, ljutito, proklinjala Vilu, vicuci za njom: “Prokleti-jo, prokleti-jo, prokleti-jo!!” Eho majcinog glasa se, dugo, prenosio sa vrha na vrh visokih planina i tako je, po Legendi, ovaj planinski masiv, dobio ime PROKLETIJE, koje i sada nosi. |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Legende o srpskim i planinama drugih država | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 1 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 573 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 573 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|