Mnoge nagrade su besmislene, međutim, neke su besmislenije od drugih. Nobelova nagrada za mir verovatno je jedna od tih.
Sudeći po testamentu Alfreda Nobela, Nobelova nagrada za mir dodeljuje se individuama i institucijama koje su „uradile najveći ili najbolji posao za bratstvo između nacija, smanjile ili u potpunosti eliminisale vojsku i koje su promovisale i održavale mirovne kongrese“.
Kako je svet napredovao, Nobelov komitet je opravdano izmenio svoju interpretaciju ovog edikta.
Sajt "Business Insider" pronašao je 12 trenutaka kada su dobitnici ove nagrade razotkrili kratkovidost komiteta, u najboljem slučaju.
Elihu Rut (1912)
Rut je nagrađen za veliki broj mini-dostignuća. Deceniju kasnije našao se pod istragom zbog nadgledanja brutalne represije pokreta za nezavisnost Filipina dok je bio sekretar za rat, a zemlja je narednih 30 godina ostala pod jurisdikcijom Sjedinjenih Američkih Država.
Aristid Brian (1926)
Brian je bio ministar spoljnih poslova Francuske, a nagradu je dobio zbog Lokarno sporazuma.
Ovaj sporazum odnosio se na zapadne granice Nemačke. Međutim, on je istočne granice ostavio slobodnim za arbitražu, što znači da su slabije nacije morale da samostalno pregovaraju o svojoj egzistenciji sa Nemačkom.
Poljski ministar spoljnih poslova je tridesetih godina prošlog veka o sporazumu izjavio sledeće: „Nemačka je zvanično zamoljena da napadne Istok u zamenu za mir na zapadu“.
Frenk Kelog (1928)
Kelog je 1928. godine bio državni sekretar SAD i kreator primirja u kom su se lideri svih velikih sila dogovorili da se odreknu rata.
Ovo je u to vreme izgledalo kao odlična ideja – Prvi svetski rat i dalje je predstavljao svežu uspomenu za mnoge.
Međutim, sada se na ovo primirje gleda kao na šalu s obzirom na to da je svega nekoliko godina kasnije Nemačka počela da silom širi svoje granice.
Karl Von Osecki (1935)
Ovo je slučaj kada prava osoba dobije pravu nagradu ali se članovi komiteta ponašaju sramno. Von Osecki, pisac i pacifista, pomogao je da se otkrije tajno naoružavanje Nemačke koje je kršilo sporazum potpisan u Versaju.
Dva člana Nobelovog komiteta napustila su komitet nakon ove odluke a Hitler je uhapsio Oseckog koji je potom poslat u koncentracioni logor.
Niko (1948)
Pravila za dobijanje Nobelove nagrade pomalo su čudna. Postoji opcija njenog nedodeljivanja u slučaju da je niko nije zaslužio. Međutim, 1948. godine jedna osoba sasvim sigurno je zaslužila da je dobije – bio je to Mahatma Gandi koji je vodio nenasilni pokret za nezavisnost Indije i koji je nažalost mnogih ubijen.
Već 12 puta je bio nominovan za ovu nagradu ali je bio preskočen. Još jedno pravilo kaže da se ova nagrada ne dodeljuje posthumno tako da Nobelov komitet nije našao za shodno da u ovom slučaju napravi izuzetak.
Henri Kisindžer i Le Duk To (1973)
Pariski mirovni sporazum je postavio uslove za završetak rata u Vijetnamu započinjanjem prekida vatre. I istina je da je vojska SAD započela svoje povlačenje, ali ranije te godine ona je bila u tajnoj akciji bombardovanja Kambodže tokom koje je život izgubilo na stotine hiljada ljudi, a sve to predvodio je Kisindžer, otkriveno je.
Le Duk To, naslednik Ho Ši Mina kao vođa komunističke partije Vijetnama, ipak je odlučio da ne prihvati nagradu, za razliku od Kisindžera.
Jaser Arafat, Jicak Rabin i Šimon Peres (1994)
Ovo je još jedan očigledan primer kratkovidosti Nobelovog komiteta. Sporazum u Oslu izgledao je kao dobra ideja u to vreme, ali je zapravo predstavljao samo privremeni zastoj u jednom od najdugovečnijih konflikata na svetu.
Kofi Anan i Ujedinjene nacije (2001)
Možda se Ujedinjene nacije čine izuzetno nepažljivim danas, u prilog ovome može da ide i argument da je Anan samo ubrzao ovaj pad kada je 2004. godine svom sinu dodelio ugovor za program „Oružje za hranu“ u Iraku. Iako je tehnički oslobođen sumnji nad njim se i dalje nadvija senka sumnje nakon istrage.
Barak Obama (2009)
Sam Obama je izjavio da nije dostojan Nobelove nagrade za mir, i sve su prilike da je te godine Nobelov komitet trebalo da izostavi dobitnika.
B92
Ned 3 Nov - 1:30
