Draža Mihajlović

[You must be registered and logged in to see this image.]

Драгољуб Дража Михаиловић (*26. април, 1893., Ивањица - †18. јул, 1946., Београд), познат и као Чича, био је српски генерал који је постао ратни херој у Првом светском рату. У Другом светском рату је водио југословенску краљевску војску у отаџбини, познатију под називом „Четници“.

Након рата стрељан је од стране југословенских партизана под оптужбом да је сарађивао с окупатором. 1948. год. амерички председник Хари Труман постхумно га је одликовао орденом Легије части због учествовања у операцији спасавања америчких пилота оборених над Југославијом.

Биографија

Драгољуб Михаиловић рођен је 26. априла (по старом календару 15. априла) 1893. године у градићу Ивањица. Дража је добио име по Драгољубу Дражи Петровићу, оцу његове мајке Смиљане, домаћину рашког села Тисовица.
Дражин отац Михаило Михаиловић (рођен је 20. априла 1863. године у Пожаревцу, од оца Милосава и мајке Екатарине. Дражин деда Милосав био је занатлија - папуџија.
Пре него што се у Ивањици запослио као писар Моравичког среза, Михаило Михаиловић је иза себе већ имао један брак и двоје деце.

После Драже, Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и Јелицу. Милица је вероватно рођена 1894, а Јелица 1895. године. Дражина сестра Милица умрла је млада, 1905. године, од туберкулозе. Јелица је завршила архитектуру у Београду, када је овај факултет тек основан, тако да је спадала у ред првих архитеката у Србији. Касније се запослила у општини града Београда. Удала се за колегу који се презивао Вречко, али је брак кратко трајао и нису имали деце. Јелица је радила у општини града Београда, а живела је у породичној кући у Цвијићевој улици. Стрељана је после уласка комунистичке војске у Београд.

Дража, Милица и Јелица рано су остали без родитеља. Отац Михаило је умро од туберкулозе одмах по Јеличином рођењу, а мајка Смиљана пет година касније. Зато је 1901. године Дражин, Миличин и Јеличин стриц, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће у свој дом у Београду, у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића), преузевши старање о њима. Децу је чувала Влајкова мајка, Дражина баба по оцу, Станица. У ондашњем београдском друштву, мајор Михаиловић беше омиљен и познат као "чика Влајко". Официри су били и Дражини стричеви Драгомир и Велимир. Четврти Дражин стриц, Тома, радио је као управник телеграфа у пошти у Београду.

Пошто је завршио четири разреда основне школе, Дража је ујесен 1904. године уписан у први разред Треће мушке гимназије. У овој гимназији завршио је прва три разреда, а следећа три у Другој београдској гимназији. У обе гимназије био је међу најбољим ђацима.

Војна каријера

[You must be registered and logged in to see this image.]

Првог септембра 1910. године Дража је ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије у Београду. После шест месеци, 1. марта 1911. године био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две године, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника. У септембру 1912. 43. класа Ниже школе војне академије је кренула у рат против Турске, а одмах потом, почетком 1913, и у рат против Бугарске.

Михаиловић је био у 2. прекобројном пуку Дринске дивизије, на дужности ађутанта у 1. батаљону, па је био упућен на бојиште. Други прекобројни пук био је у саставу Дринске дивизије, али је придодат Дунавској дивизији 2. позива која се састојала од четири пешадијска пука и учествовала је у бици код Куманова. После Кумановске битке Дража је унапређен за наредника и био је одликован сребрном медаљом за храброст.У Другом балканском рату 1913, против Бугара, 2. прекобројни пук је опет био у саставу Дунавске дивизије 2. позива, на правцу од Страчина до Криве Паланке, али је убрзо одвојен и додан Моравској дивизији 2. позива и учестовао је у борбама на Злетовској реци и даље на Кочанима.

Драгљуб Михаиловић је у овој бици учестовао као водник једне пешадијске чете. Био је рањен и одликован златном медаљом за храброст, а убрзо после битке, 18. јула, произведен је, заједно са целом својом класом, у чин потпоручника. После рата избила је албанска побуна, па је Михаиловић кренуо за Рашку област. После неколико месеци враћен је у Београд на дошколовање. Следеће године је избио Први светски рат, чиме је Михаиловић онемогућен да пређе из пешадије у артиљерију.

Први светски рат

[You must be registered and logged in to see this image.]

Први светски рат Дража Михаиловић је ступио у 3. прекобројном пешадијском пуку 1. позива, који је припадао Дринској дивизији. У Церској бици учестовао је као водник 3. чете 1. батаљона. 9. септембра постао је и заступник рањеног командира 2. чете 3. батаљона, капетана 2. класе Чедомира Станојловића.

У Колубарској бици, Драгољуб Михаиловић, сада водник 3. чете 1. батаљона, се истакао 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пламомишту где је остао на положају иако му је батаљон одступио. Предложен је за златну медаљу за храброст.
Ратну 1915. годину Михаиловићев 3. прекобројни пешадијски пук започео је код Шапца, почетком јула, да би крајем септембра наставио борбу против Немаца у околини Пожаревца. Ту је добио нову дужност командира 4. чете 3. батаљона. Због великих губитака, његов батаљон је расформиран 10. октобра. Тада је прекомандован у пуковско митраљеско одељење, које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара.Друга половина октобра и почетак новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу. Половином тог месеца отпочела је повлачење српске војске кроз Црну Гору и Албанију. У саставу свог митраљеског одељења, Дража се повлачио на потезу Беране-Подгорица-Скадар.

Михаиловићев 3. прекобројни пук је 9. фебруара 1916. прекомандован у Вардарску дивизију, да би следећег дана био упућен у логор Ипсос. Од 15. фебруара 1916. године Михаиловић је у саставу митраљеског одељења 2. батаљона 23. пешадијског пука Вардарске дивизије. Овај пук је настао спајањем 3. и 2. прекобројног пешадијског пука и позива. Бродом Абда Михаиловићева јединица је 22. априла напустила Крф и кренула пут Солунског фронта.

На Солунском фронту Михаиловић је учестовао у борбама на Островском језеру, Горничеву, код Жиове, на котама 1050 и 1368, на Сокоцу, Зеленом брду, Говедарском камену и Добром пољу. У бици код села Неокази и Доње Врбине, 11. септембра 1916, тешко је рањен. Лекарска комисија у Солуну проценила је да због последица рањавања потпоручник Михаиловић више није за строј, па му је понудила службу у позадини, међутим, он је то одбио. После опоравка, вратио се у своју јединицу на прву линију фронта, априла 1917. године.

Почетком следеће године, Михаиловић је са својим митраљеским одељењем пребачен у новоосновани и југословенски пешадијски пук Југословенске дивизије. У саставу те дивизије учестовао је у пробоју Солунског фронта. На Солунском фронту унапређен је у чин поручника, 25. јануара 1918. године.

Орден белог орла са мачевима 2. реда добио је 14. јануара 1918. године, за стечене заслуге и показану храброст у рату. Друго митраљеско одељење 23. пука, једино је у целом пуку одликовано златном медаљом за храброст. Најзад, Михаиловић је, једини у дивизији, добио и Енглески војни крст и то одлуком команданта дивизије.

Међуратни период

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ослобађање Србије поново није донело крај рата. Као и 1913, он је и сада упућен у гушење албанске побуне. На Косову и Метохији је боравио од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. Његово прво мирнодопско одредиште је касарна Краљ Петар I у Скопљу. Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у краљеву гарду у Београд. У јесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона пешадијског пука краљеве гарде.

Међутим, није се дуго задржао у краљевој гарди, због једног инцидента у кафани Слобода, уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бохоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: Да видимо ко је бољи Србин од мене!. Добио је 15 дана затвора, а онда је већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопље.

Неколико месеци после свог првог боравка у затвору, Михаиловић је, 11. априла, још једном одликован златном медаљом за храброст. 11. маја је постављен за водника митраљеског одељења у 3. подофицирској школи у Скопљу. Уследило је унапређење у чин капетана 2. класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима 5 реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године.

Те, 1920. године, оженио се са Јелицом Бранковић, ћерком пуковника Јеврема Бранковића. Јелица и Драгољуб су изродили четворо деце: синове Бранка 1921, Љубивоја 1922 и Војислава 1924 и ћерку Гордану 1927. Бранко је умро 1995, у Београду, Љубивоје је преминуо у првој години живота, а Војислав је погинуо поред свог оца, маја 1945. године на Зеленгори. Гордана је дечији лекар радиолог у пензији и данас живи у Београду.

Следеће, 1921. године, Михаиловић је накратко, од 7. јула до 30. септембра, службовао у Сарајеву. Био је наставник у Другој подофицирској пешадијској школи. Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника 23. класе Више школе војне академије. Две године касније дипломирао је са одличним успехом. У међувремену, 5. новембра 1921. године Дража Михаиловић је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана 1. класе.

Као капетан 1. класе Дража је годину и по дана радио у обавештајном одељењу, а шест месеци у наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. У генералштабну струку је преведен 24. фебруара 1926, која се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука. У то доба Краљевина Југославије је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Михаиловић обрео у Паризу 1930. године.

Пре него што ће отићи у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта 1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На генералштабне послове у штабу краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У гарди је био помоћник начелника штаба, вршилац дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном пешадијског пука краљеве гарде.

Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у Нижој школи интендантске академије. Просветни Орден Светог Саве 2. реда добио је 25. јануара 1928. године, а 17. децембра 1933. Орден југословенске круне 2. реда. Чин пуковника добио је на Васкрс 1930. године. Службовање у краљевој гарди потпуковник Михаиловић завршио је 14. фебруара 1935, када је прекомандован у организацијско одељење генералштаба министарства војске и морнарице. Ту је остао до 28. маја, кад је стигла наредба за одлазак у Софију, на место војног аташеа Краљевине Југославије. Тамо је научио и бугарски језик и добио два бугарска одличја: Орден Александра Невског 3. степена, који му је уручио лично цар Борис приликом одласка, и Орден крста Светог Александра, који ће стићи три године касније, 1939. За време службе у Софији добио је и пуковнички чин, 6. септембра 1935, поводом рођендана престолонаследника Петра Карађорђевића.

Михаиловић је маја 1936. године на захтев бугарске владе повучен из Софије, пошто је успоставио контакте са неким компромитованим бугарским официрима, па јепремештен за војног аташеа у Прагу. Пуковник Дража Михаиловић je стигао у Праг 22. маја 1936. године и остао је ту до маја наредне године. У Прагу се није бавио политиком већ бројним војним питањима, као што су набавка чехословачких авиона, панцир прслука, упутстава за противоклопно ратовање итд. На опроштајном пријему, председник Чехословачке уручио је Дражи Михаиловићу Орден белог лава 3. реда.

Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово ново радно место налазило се у касарни Војвода Мишић. Ту је, 1. децембра 1937, одликован Орденом југословенске круне 3. реда. Априла следеће, 1938. године, Михаиловић је прешао за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области. Током службе у Цељу, својим претпостављеним је представио план за реорганизацију југословенске војске на националној основи - на српску, хрватску и словеначку - јер је веровао да је национално хомогене војске бити боље од мешовите, што ће увећати јединство војске и борбене способности. Његови претпостављени су одбацили овај план и 1. новембра 1939. су га казнили са 30 дана затвора.После тачно годину дана, априла 1939. године, Михаиловић се вратио у Љубљану, овог пута за начелника штаба утврђивања. Ту остаје до августа, када је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду.

Током 1940. године више пута су забележени Дражини јавни антихитлеровски испади. Најзад, после његовог напада на Хитлера на једном пријему у британској амбасади, немачки посланик Фон Херн упутио је протест југословенском министру иностраних послова Цинцар-Марковићу. Зато генерал Недић још једном кажњава Михаиловића са 30 дана затвора. Казну издржава у Мостару, где је, такође по казни, упућен за помоћника начелника ђенералштаба приморске армијске области, 23. октобра 1940. године.

Други светски рат

[You must be registered and logged in to see this image.]

Избегавајући да га окупатор зароби у Априлском рату, пуковник Драгољуб Михаиловић се склонио на Равну гору и средином маја 1941. од неколико официра и подофицира (којима су се постепено придруживали и други официри и по неки политичар), оформио групу својих присталица. Своју активност је усмерио на успостављање веза са британском обавештајном службом (уз помоћ америчког и турског посланства у Београду) и преко ње са југословенском емигрантском владом. Михаиловић је већ почетком августа успео да обавести председника краљевске владе Душана Симовића о својој групи и њеним намерама, тражећи подршку и помоћ и стављајући се влади на располагање. Мада ово није била директна веза већ преко посредника (Енглеза) већ од лета 1941. Дража Михаиловић одржава сталне контакте и с Британцима и са емигрантском владом. У ноћ између 17. и 18. септембра 1941. код Петровца на Мору из савезничке подморнице искрцала се комбинована британско-југословенска војно-обавештајна мисија, са капетаном Билом Хадсоном на челу и почетком октобра стигла на Равну гору у штаб Драгољуба Михаиловића.

Од тада па све до потпуног разлаза Енглеза и Драже Михаиловића (јуна 1944.), четници Драже Михаиловића су имали сталну везу и пуну подршку емигрантске владе. Она је Дражу Михаиловића стално унапређивала (од пуковника до армијског ђенерала) и поставила за начелника штаба команде Југословенске војске у отаџбини и министра војног.

Ради придобијања присталица из разних друштвених слојева, првенствено у српском народу, Михаиловић је правио неколико политичких програма, који посебно они из 1941. године показују његова политичка опредељења. У првом програму од јуна 1941., у првој тачки он са Стеваном Мољевићем прокламује своја политичка и војно стратешка опредељења. У њему се каже: Одржавање непријатељског става према окупаторима и њиховим помагачима, али за сада до даљег не улазити у непосредне борбе, осим у случајевима самоодбране као што је случај у Хрватској....

За рад у прелазном периоду Михаиловић je истицао да се по сваку цену онемогући грађански рат међу Србима. У одељку припрема за нормално стање Д. Михиловић каже: Сматрати владу у емиграцији легалном владом док траје рат и по могућности одржавати везу са њом, што је потврда његовог стратешког опредељења – рестаурација Краљевине. У делу Програма који говори о периоду слома окупатора доминантна су два задатка:
казнити све који су служили непријатељу и који су свесно радили на истребљењу српскога народа, и
учинити хомогеним српску државну заједницу, тј. стварање Југославије и унутар ње Велику Србију.
Равногорски четнички покрет првенствени се руководио идеологијом великосрпског државотворства. Драгиша Васић и емигрантски министар иностраних послова Момчило Нинчић већ су били начисто с тим да Југославију уопште не треба обнављати, али се из спољнополитичких разлога такав став се није јавно износио.

Четнички прогласи често садрже позиве на јединство, слогу и равноправност свих Срба, из разних српских предела, о чему предратне власти нису довољно водиле рачуна изазивајући оправдано незадовољство код такозваних Срба пречана.

Понашање краљевске владе у Лондону, у одређеним фазама и краља, и крајња политичка неспособност, представљали су огромно оптерећење за равногорски четнички покрет и кључни реметилачки фактор у конципирању његове јединствене, кохерентне и чврсте идеологије. Већина емигрантских политичара су и даље били пуни обзира према Хрватима, док су усташки покољи Срба налагали као једино рационално решење дефинитивно српско-хрватско разграничење. Драгиша Васић је инсистирао да се четнички покрет оштро критички дистанцира од вршљања краљевске владе и посебно њених хрватских министара који су стварали велику забуну у очима западних савезника по питању прилика у окупираним јужнословенским земљама.

Равногорска великосрпска идеологија је, 1942. овладала и свим следбеницима генерала Милана Недића, па је то време највећег ентузијазма у војним формацијама и политичким групацијама генерала Драже Михаиловића. Пораз у бици на Неретви, је уздрмао покрет и у њему развити извесне центрифугалне тенденције, слабљење дисциплине и идејну дезоријентацију током 1943. године.

На Техеранској конференцији Стаљина, Рузвелта и Черчила је донета одлука о обнови југословенске државе и пружању помоћи Титовим партизанима, и то 28. новембра 1943, дан уочи заседања АВНОЈ-а.

Као пандам Другом заседању АВНОЈ-а од стране КПЈ крајем 1943. године, половином јануара 1944. у селу Ба одржан је Светосавски конгрес припадника ЈВуО.

Најтежи ударац четницима Драже Михаиловића, ипак је задао краљ Петар II Карађорђевић. Краљ је сменио у јуну 1944. године Божидара Пурића са места председника владе и поставио Ивана Шубашића.

Издаја западних савезника и препуштање целе Југославије комунистичком тиранину Титу идеолошки су потпуно дезоријентисали Равногорски четнички покрет, јер су све његове политичке пројекције почивале на процени да ће доћи до искрцавања западних савезника на Балкану, њихових сукоба са Совјетским Савезом у непојмљивом антикомунизму Рузвелта и Черчила. Ништа се од тога није испунило. У војној структури четника долази до поремећаја, разбијања јединства, недисцицплине и осамостаљивања регионалних команданата, од којих сваки почиње да води неку сопствену политику. Многи од њих већ отворено вербално иступају против Драже Михаиловића и његове политике, оспоравајући му даље вођство и компетентност.

После Другог светског рата

Петог маја се Михаиловић последњи пут чуо са радио-станице. На Васкрс 6. маја 1945. у 11 часова војничке колоне су стале. После кратке службе прочитана је последња Михаиловићева заповест:
„”Продужићемо и данас ка постављеном циљу. Наша борба и наша патња су за права човека, Богом дана. Ми можемо у тој борби и изгинути, али је њена победа сигурна, победа и благодети за преживеле и потоње. Уверен у вашу решеност да истрајете до краја, ја вам се обраћам драги моји саборци, својим поздравом, Христос Воскресе!” “

Недељу дана касније, праћена од комунистичких трупа и авијације бивших савезника, на Зеленгори је изгинула главна маса Михаиловићевих снага. Ван очију светске јавности, комунисти нису заробљавали равногорце. Најмање 9300 Михаиловићевих бораца је ликвидирано пре или после заробљавања. Иронично, први човек који се са оружијем у руци и герилским формацијама појавио у борби против Немаца у пролеће 1941. године, остао је последњи и једини у шуми 1945. године. Као што је некада први устао у протест против немачке окупације у Европи, тако је по завршетку рата био такође, први у протесту против насилне успоставе комунистичког режима у Југославији.

Судски процес

[You must be registered and logged in to see this image.]

Суђење ђенералу Михаиловићу одржано је од 10. јуна до 15. јула 1946. године. Уз главно-оптуженог Михаиловића суђено је већој групи људи: Др. Стевану Мољевићу, Др. Младену Жујовићу, Др. Живку Топаловићу, Ђури Виловићу, Радославу Радићу, Славољубу Врањешевићу, Милошу Глишићу, Проф. Слободану Јовановићу, Божидару Пурићу, Др. Момчилу Нинићу, Петру Живковићу, Радоју Кнежевићу, Др. Милану Гавриловићу, Живану Кнежевићу, Константину Фотићу, Драгомиру Јовановићу, Танасију Динићу, Велибору Јонићу, Ђури Ђокићу, Кости Мушичком, Бошку Павловићу, Др. Лазару Марковићу и Др. Кости Куманудију. Михаиловићеве судије су били Михаило Ђорђевић (Председник већа), Милија Лаковић, Михаило Јанковић, Никола Станковић и Радомир Илић (судије) и Тодор Попадић (секретар). Тужилац је био пуковник Милош Минић, коме је помагао Милош Јовановић.

Од 47 тачака оптужнице коју је Милош Минић прочитао 10. јуна 1946. у Београду, Дража је осуђен по осам тачака. Прва је гласила:
„Крив је што је од почетка друге половине 1941, па за све време рата и непријатељске окупације организовао и руководио оружане четничке формације познате под именом "четници Драже Михаиловића" и такозвана Југословенска војска у отаџбини, које су имале за циљ да оружаном акцијом и терором у сарадњи с окупатором подрже окупацију и угуше оружани устанак и ослободилачку борбу српског и осталих народа Југославије.“

Дража Михаиловић никад није осуђен као ратни злочинац, како се касније нашло у историјским уџбеницима, већ углавном за злочине против тзв. НОБ-а.

Михаиловићу је наметнут брз темпо суђења који он после дугог мучења није могао да прати. Наводни докази нису били доступни одбрани. Схватајући да је његова пресуда већ донета Михаиловић одбија понуду америчких ваздухопловаца, спашених над Србијом, да сведоче у његову корист. И поред свих недаћа, Михаиловићев бранилац Драгић Јоксимовић је успешно побијао наводе оптужбе и показивао њихову неоснованост.

Ђенерал Михаиловић је 15-ог јула 1946. године осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и грађанских права као и одузимање целокупне имовине. Казна је извршена 18-ог јула 1946. године у Лисичјем Потоку у Београду. Осуђеници су сахрањени у јарку на месту стрељања.

Одликовања

Драгољуб Михаиловић најодликованији је српски официр у историји. Осим „Легије заслужних“ награђен је и француским ратним крстом.

Одликовање Де Гола

[You must be registered and logged in to see this image.]

Командант француског покрета отпора, генерал Шарл Де Гол, одликовао је генерала Дражу Михаиловића Ратним крстом. Уз овај орден он је издао и похвалну наредбу, која је 2. фебруара 1943. године прочитана свим француским јединицама:
„Армијски генерал Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу.“

Ореден Легије части

[You must be registered and logged in to see this image.]

Поред одликовања које је Дража Михајловић добио током Балканских и Првог светског рата, 1948. год. амерички председних Хари Труман постхумно га је одликовао орденом Легије части због учествовања у операцији спасавања америчких пилота оборених изнад Југославије.

Комисија за одликовања Пентагона одлучила је да генерала Драгољуба Михаиловића уврсти у “Легију заслужних”, након извештаја истражне комисије Комитета за праведан суд Дражи Михаиловићу.

Ова комисија, која је окупљала најугледније људе САД (шест сенатора, осам конгресмена, пет гувернера...) отворила је јавна саслушања у Адвокатској комори њујоршке општине 13. маја. Саслушања су трајала пет дана, паралелно с процесом који су комунистичке власти у Београду водиле против Драже Михаиловића.

Највећу пажњу Комисија је посветила наводној сарадњи Михаиловића са Силама осовине, једној од најтежих тачака оптужнице који је Војни суд у Београду прихватио.

Орден је, у мају 2005. год. уручен његовој ћерки Гордани на скромној церемонији одржаној у амбасади САД у Београду. Одликовање није уручено све до тада зато што је амерички интерес на Балкану била неутрална Југославија под Титовом управом. Претпостављало се да би један овакав чин гурнуо Југославију у наручје СССР-у и да би она постала чланица Вашравског пакта. Вест о додели одликовања генералу Дражи Михајловићу, тачније о његовом уручењу Дражиној ћерки Гордани изазвала је бурне реакције у Босни и Хрватској међу оним снагама које настоје да Југословенску војску у отаџбини изједначе са Усташама и другим војним формацијама састављеним од припадника некадашњих југословенских народа које су оперисале на Балкану.

Током Другог светског рата, 1944. год. америчка обавештајна служба је, у сарадњи са Југословенском војском у отаџбини и њеним командантом генералом Дражом Михајловићем спровела операцију "Холјард" (Halyard). Главни циљ операције била је евакуација америчких пилота, припадника америчке 15. ваздухопловне армије који су оборени изнад територије Југославије. Оборени амерички пилоти су уз помоћ припадника ЈВуО пребацивани на територију под њиховом контролом одакле су америчким авионима евакуисани у Италију са импровизованих пољских аеродрома Бољанићи, Коциљево и Прањани. Операција Холјард била је највећа операција организованог спасавања оборених америчких авијатичара у Другом светском рату.

Филм о Дражи

У време док је Други свјетски рат увелико беснио, у Холивуду су се снимали филмови. Тако је Холивуд постао један од центара антинацистичке пропаганде и део америчке ратне машинерије. У мору оваквих филмова снимљена је и филмска епопеја о херојском отпору четника нацистичким окупаторима Краљевине Југославије.

Овај филм о малом народу који се самоубилачки одлучио на одбрану свог имена, части, краља и отаџбине снимљен је 1943. године у режији Луиса Кинга под називом "Четници - борбена герила ". Улога четничког команданта и вође покрета отпора припала је Филипу Дорну.

У 73 минуте, колико траје овај филм, приказана је неустрашива борба и смртоносни судари четника и Немаца у суровим планинским крајевима Југославије, као и безбројни немачки покушаји да се ухвати први герилац окупиране Европе.

Овај филм свакако није врхунско остварење филмске уметности, али представља необорив доказ о четничком отпору окупатору.

Наравно, све ово није било довољно Британцима па су променом своје званичне политике овај филм приказивали без уводне шпице под именом Партизани.




apafun.

Представљамо Чича Дражину молбу за помиловање писану сопственом руком.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ЂЕНЕРАЛУ ЛАЖНИ ДАТУМ СМРТИ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Процес за рехабилитацију Михаиловића пред Вишим судом у Београду наставља се 8. октобра.

Током поступка за рехабилитацију, који траје више од годину дана пред Вишим судом у Београду, ни предлагачи рехабилитације нити суд нису успели да прибаве доказ о Михаиловићевој смрти од Безбедносно информативне агенције, Историјског архива и матичара општине Ивањица у којој је Михаиловић рођен.

Једини траг о Михаиловићевој смрти, који су суду доставили предлагачи, био је извештај листа “Борба” који је 18. јула 1946. објавио да је над Михаиловићем извршена смртна казна стрељањем дан раније.

Државна комисија за тајне гробнице стрељаних после Другог светског рата утврдила је да је Михајловић стрељан на Ади Циганлији 17. јула 1946. године, али је суд као датум његове смрти одредио 31. јули 1946. године.

СВИ ЧИЧА ДРАЖИНИ РАТОВИ И ОДЛИКОВАЊА

У Војном архиву, негдашњи АВИИ, постоји Дражин досије. Унешени су сви подаци о њему закључно са априлом 1941. године: све где и кад је био, кад је унапређиван, одликован, чак и кад је имао прехладу… Досије има 12 страна.

На страни 3, у рубрици ”У којим је ратовима учествовао и у којој војсци-морнарици”, пише:

1 – У Српско-турском 1912-1913. г. у Српској војсци.

2 – У Српско-бугарском 1913. г. у Српској војсци.

3 – У Албанској побуни 1913. г. у Српској војсци.

4 – У Европском рату 1914-18. г. у Српској војсци.

5 – У Албанској побуни 1920. г. у Српској војсци.

Шести је наравно Други светски рат.

Неко ће можда рећи да су ове албанске побуне биле мале… Али, за оне који су учествовали, можда су то били већи сукоби и од оних у балканским ратовима. На крају крајева, факат је да се то службено рачунало у рат, баш као и 1999. године!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Драгољуб Дража Михаиловић на Солунском фронту

За сада позната Дражина одликовања су следећа (са годином уручивања):

1. Сребрна медаља за храброст, 1913. године,

2. Споменица за Српско-бугарски рат, 1913.

3. Споменица за Српско-турски рат, 1913.

4. Златна медаља за храброст, 1915.

5. Енглески војни крст, 1917.

6. Бели орао са мачевима четвртог реда, 1918,

7. Бели орао са мачевима петог реда, 1920.

8. Споменица за рат 1914-1918, 1920.

9. Златна медаља за храброст, 1920.

10. Албанска споменица, 1921.

11. Орден Светог Саве четвртог реда, 1928.

12. Ордена Александра Невског III степен, 1936.

13. Бугарски Командирски крст Светог Александра, 1939.

14. Чехословачки Орден белог лава трећег степена за војне заслуге, 1937.

15. Карађорђева звезда са мачевима, 27. марта 1942. године.

16. Француски Ратни крст, 1942. године.

17. Пољски ореден Virtuti Militari, 1943. године

18. Америчка Легија заслужних, 1948. године.

[You must be registered and logged in to see this image.]


cetnici.

Dragoljub "Draža" Mihailović

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dragoljub "Draža" Mihailović (također Čiča, Draža Mihailović), je osuđeni ratni zločinac, srpski general i komandant četničkog pokreta za vrijeme Drugog svjetskog rata.

Rođen je 26. aprila 1896 godine u Ivanjici, Srbija. Krajem 1943 počeo se kriti u istočnoj Bosni gdje je zajedno sa svojim trupama počinio zločine nad civilnim bošnjačkim i hrvatskim stanovništvom kao i nad pripadnicima partizanskog pokreta. Sa svojim trupama se na početku borio protiv Njemačkog okupatora, dok je kasnije četnički pokret počeo otvoreno surađivati sa okupatorom u borbi protiv jugoslavenskih partizana.

Odsjek zaštite Naroda (OZN-a), 12. marta 1946, uhapsio je Dražu Mihailovića. 10. juna 1946 izveden pred sud gdje je konačno osuđen 15. jula 1946 godine na smrt zbog ratnih zločina i veleizdaje. Strijeljan je 17. jula 1946. godine u Lisičijem Potoku.

Organizacije koje sebe smatraju nasljednicima četničkog pokreta veličaju ga kao heroja, mada ga veliki dio srpskog naroda smatra kao izdajnika dok ga ostali nesrpski narodi smatraju zločincem.

Drugi svjetski rat:

1941.

Nakon njemačkog napada na Kraljevinu Jugoslaviju pukovnik Draža Mihailović izbjegava zarobljavanje i sa grupom oficira i vojnika jugoslavenske kraljevske vojske probija se na Ravnu Goru u Srbiji. Ondje 8. maja osniva "Komandu četničkih odreda jugoslavenske vojske" te počinje oko sebe okupljati pripadnike raznih četničkih organizacija, vojnike poražene jugoslavenske vojske i političare iz prijetarnih stranaka. Pokušavao je oko sebe stvoriti pokret otpora Nijemcima koji bi u trenutku protivudara zapadnih saveznika protjerao okupatora. Nije odobravao otvoreni otpor okupatoru nego radije manje diverzije, naoružavanje i pripremanje za otpor. 29. augusta sklapa tajni sporazum o saradnji sa generalom Milanom Nedićem, predsjednikom kvislinške vlade Srbije. Istovremeno na tlu Srbije i ostatka Jugoslavije nastaje nastaje partizanski pokret otpora predvođen komunistima i Josipom Brozom Titom. S obzirom na isti cilj, obnovu Jugoslavije, Draža i Tito su se sastali 19. septembra u selu Struganik kraj Valjeva i 27. oktobra u Brajićima. Na prvom sastanku je dogovorena labava saradnja partizanskih i četničkih jedinica ali na oba sastanka Draža je odbio aktivnu borbu protiv Nijemaca. Na drugom sastanku je zatražio i dobio od Tita 500 pušaka i municiju za četnike. 1. novembra, Dražine četničke jedinice napadaju Užice, sjedište partizanskog teritorija, ali doživljavaju katastrofalan poraz. Draža na brzinu sklapa primirje sa Titom i 13. novembra se sastaje sa Nijemcima gdje sklapaju tajni dogovor o saradnji njemačkih i četničkih jedinica u borbi protiv partizana. Draža naređuje većini svojih jedinica da se legaliziraju kod srbijanskih kvislinških vlasti i formalno stave pod Nedićevo zapovjedništvo kako ih Nijemci ne bi držali neprijateljima ali te jedinice i dalje ostaju pod njegovom kontrolom.

1942.

U januaru Mihailović napušta Srbiju i prelazi u Crnu Goru. 11. januara kralj Petar II. iz Londona imenuje Mihailovića Ministrom vojske, mornarice i zarkoplovstva u izbjegloj vladi Kraljevine Jugoslavije i daje mu čin generala. I četnici pod Mihailovićevim zapovjedništvom su od kralja Petra II. proglašeni "Jugoslavenskom vojskom u otađbini" kako će se oni do kraja rata službeno nazivati.

19. augusta Mihailović naređuje napad četničkih jedinica na Foču koju sa tada držali ustaše. Nakon što su zauzeli grad, četnici su počinili neviđen pokolj nad muslimanskim stanovništvom a procjenjuje se da je ubijeno 2000/3000 Muslimana. Nakon toga su u grad ušle italijanske jedinice kako bi spriječile ustaše da interveniraju protiv četnika.

1943.

U martu Mihailović osobno zapovjeda četničkim snagama od 20.000 ljudi koje su trebale pomoći Nijemcima, Italijanima i ustašama u uništenju partizana u bitci na Neretvi. nakon što su partizani prešli na lijevu obalu Neretve izvan dosega Nijemaca, Nijemci su očekivali od Mihailovićevih četnika da unište partizane. No u borbama kod Kalinovika i Nevesinja četnici bivaju potpuno razbijeni i trpe veliki poraz. Glavni zapovjednik njemačkih snaga na Balkanu, general Alexnder von Lohr je izvjestio njemačko vrhovno zapovjedništvo da Draža Mihailović snosi glavnu krivicu za neuspjeh i da je kao vojni zapovjednik potpuno zakazao.

U aprilu Mihailović napušta Lipovo i vraća se u Srbiju.

Od maja se iz Londona sve više traži traži da četnici prestanu s napadima na partizane i da započnu borbu s okupatorima.

Četnici više i ne skrivaju saradnju s Nijemcima u borbi protiv partizana i 28. novembra zapadni saveznici odlučuju uskratiti materijalnu pomoć Mihailovićevim četnicima.

1944.

Polovicom januara Mihailović u selu Ba organizira tzv. Svetosavski kongres, kao pandan Drugom zasjedanju AVNOJ-a krajem 1943. na kongresu su učestvovali pripadnici prijeratnih srpskih stranaka i četnički visoki oficiri a Mihailovićeva namjera je bila prikazati kongres kao "svejugoslvenski" skup a četnike kao vojsku svih naroda Jugoslavije koja ima podršku zapadnih saveznika.

U maju Mihailović naređuje ubistvo Koste Pećanca, vođe suparničkog četničkog pokreta. Istog mjeseca svi američki i britanski oficiri za vezu su povučeni iz četničke vrhovne komande.

U junu kralj Petar II. oduzima Mihailoviću ministarski položaj i generalski čin.

20. augusta Mihailović se tajno sastaje sa Milanom Nedićem u Ražani kod Kosjerića i s njime sklapa novi sporazum. Nedić je obećao Mihailoviću predati 100.000.000 dinara radi četničkih plaća.

U septembru partizanske snage osvajaju veći dio Srbije. u zapadnoj Srbiji, u borbama na Kopaoniku i Zlatiboru, četničke snage pod mihailovićevim zapovjedništvom su poražene i Mihailović sa svojim štabom prelazi u Bosnu.

1945.

U martu se sastaje sa većinom svojih zapovjednika na planini Vučjak u sjeveroistočnoj Bosni ali ga neki od njih napuštaju. Četnici se međusobno djele i uz Mihailovića ostaje 10.000 ljudi. Mihailović šalje generala Svetomira Đukića da pregovara sa Antom Pavelićem radi stvaranja srpsko-hrvatsko-slovenskog antikomunističkog bloka. kako su Mihailovićeve jedinice bile ugrožene od partizana nije čekao kraj pregovora i krenuo je natrag prema Srbiji.

10. maja Mihailovićevi četnici se sukobljavaju sa partizanima na Zelengori i bivaju poraženi. Preživjelih 5000 četnika se djele na manje grupe i raspršuju se. Mihailović ostaje sa jednom grupom na prostoru Istočne Bosne.

Nakon rata

Nakon završetka rata Mihalović se skrivao u istočnoj Bosni i, za razliku od većine četničkih vođa, nije prebjegao na Zapad. Uzalud je pokušavao povezati razbacane četničke grupice. Nakon što su agenti OZN-e zarobili četničkog pukovnika Nikolu Kalabića, ovaj je pristao predati im Mihailovića da spasi život. 12. marta 1946. agenti OZN-e su zarobili Mihailovića na planini Zlatibor. Na suđenju koje je trajalo od 10. juna do 15. jula 1946., zbog izdaje i ratnih zločina, Draža Mihailović je osuđen na smrt strijeljanjem. Nakon što je odbijena žalba, Mihailović i još osam oficira su pogubljeni 17. jula 1946. u Lisičjem potoku. Tijela su im pokopana u neobilježenom grobu.

(Wikipedija)