Jerusalem (hebrejski: יְרוּשָׁלַיִם, Yerushaláyim; arapski: القُدس, al-Quds) je najveći grad na području Izraela odnosno Palestine, a obje države ga smatraju za svoj glavni grad. Broji 747.600 stanovnika, i zauzima površinu od 125,1 kvadratnih kilometara (u slučaju kada se računa i istočni dio grada). Smješten je u Judejskim planinama, između Sredozemnog mora i sjevernog dijela Mrtvog mora.
Historija grada seže unazad do četvrtog milenijuma prije nove ere, što ga čini jednim od najstarijih gradova u svijetu.
Jeruselem je najsvetiji grad Judaizma i duhovni centar Jevrejskog naroda još od desetog vijeka prije nove ere. Također sadrži određeni broj historijskih lokacija značajnih za Kršćanstvo, a muslimani ga priznaju za treći najsvetiji grad Islama. Iako ima površinu od svega 0,9 kvadratnih kilometara. Stari grad (Jerusalema) je dom historijskim mjestima od velike važnosti za tri najveće svjetske monoteističke religije (između ostalih Džamija al-Aqsa, Zapadni zid (tzv. Zid plača), i Crkva svetog Groba). Stari grad, mjesto svjetskog naslijeđa, je tradicionalno podijeljen na četiri dijela: Armensku, Kršćansku, Jevrejsku i Muslimansku četvrt. Stari grad je nominovan za uvrštavanje na listu Mjesta svjetskog naslijeđa koja su u opasnosti od uništenja. Na ovu listu ga je nominovala država Jordan 1982. godine. U toku svoje historije grad je bio uništen dva puta, pod opsadom 23 puta, napadnut 52 puta, a 44 puta je bio zauziman.
Danas je status grada izvor velikih nesuglasica. Izraelska aneksija Jerusalema je više puta osuđivana od strane Ujedinjenih Nacija. Palestinci su proglasili Istočni Jerusalem za glavni grad svoje buduće države. U skladu sa rezolucijom Ujedinjenih Nacija 478. (usvojena 1980. godine) najveći broj ambasada je preseljen iz ovog grada, iako neke od država (kao SAD) još uvijek posjeduju zemlju u gradu namijenjenu smještaju ambasade, kada bude postignut eventualni konsenzus međunarodne zajednice o tome.
Historija
Arheološki nalazi navode dokaze o naseljenosti ovog područja još u bakarnom dobu, oko 4.000 godine pne; sa dokazima o trajnim naseljima iz perioda ranog Bronzanog doba 3.000-2.800 godine pne.
Execration Texts (eng. execration-gnušanje, proklinjanje), poznati i kao Zabranjena lista (eng. Proscription Lists) (iz XIX vijeka pne.), koji pominju grad po imenu Roshlamem ili Rosh-ramen, kao i "Amarna" pisma ili "Amarna" tablice (eng. Amarna letters, Amarna tablets) (iz XIV vijeka pne.) su vjerovatno najstarija pisana svjedočanstva o gradu. Neki arheolozi, uključujući Kathleen Kenyon, vjeruju da je Jerusalemkao grad osnovan od strane zapadnosemitskog naroda koji su gradili naselja još oko 2.600 godine pne. U skladu sa jevrejskim predanjima Jerusalem su osnovali Sam i "Eber", Ibrahimovi (Abrahaamovi) potomci. Prvo pominjanje u Bibliji navodi da je Jerusalem bio pod vlašću Melchizedeka (po sufijskoj tradiciji njegovo ime je al-Khidr) Ibrahimovog saveznika. Nešto kasnije grad se nalazio na teritoriji plemena Benjamin (jednog od dvanaest izraelskih plemena), ali još uvijek pod vlašću Jebuzita (kanaanskog plemena), sve dok ga Davuda (Davida) nije načinio glavnim gradom ujedinjenog Izraelskog kraljevstva (oko 1.000 godine pne.) (zanimljivo je da prema ranijim arheološkim iskopavanjima nisu pronađeni tragovi nasilnog osvajanja grada). Skora iskopavanja velikih kamenih struktura su protumačena od strane pojedinih arheologa kao potvrda navoda iz svetih knjiga.
Prema hebrejskim zapisima, kralj Davud je vladao do 970 godine pne. Naslijedio ga je njegov sin Solomon (Sulejman) koji je izgradio hram na brdu Moriah. Solomonov hram (kasnije poznat kao Prvi hram) igrao je ključnu ulogu u jevrejskoj historiji kao mjesto gdje je bio pohranjen Kovčeg Saveza. Preko 450 godina, sve do babilonskih osvajanja 587. godine pne, Jerusalem je bio politički glavni grad prvo ujedinjenog Kraljevstva Izraela a zatim Judejskog kraljevstva, dok je hram bio religiozni centar Izraelćana. Ovaj period je u historiji poznat kao doba Prvog hrama. Poslije Solomonove smrti (oko 930. godine pne.) deset sjevernih plemena su se odvojili od Kraljevstva Izraela. Pod vodstvom Kuće Davuda i Solomona Jerusalem je ostao glavni grad Judejskog kraljevstva.
Nakon što su Asirci osvojili Kraljevstvo Izrael, 722. godine pne, Jerusalem je bio preplavljen izbjeglicama iz sjevernog kraljevstva. Period Prvog hrama se završio oko 586. godine pne, nakon što su Babilonci zauzeli Izrael i Jerusalem, te uništili Hram. Godine 538. pne, nakon pedeset godina babilonske okupacije, perzijski kralj Kirus Veliki pozvao je Jevreje da se vrate u Judeju i obnove Jerusalem i Hram. Izgradnja drugog hrama je završena 516. godine pne, tokom vladavine Darija Velikog, sedamdeset godina nakon uništenja Prvog hrama. Tim je Jerusalem povratio svoju ulogu glavnog grada Judeje i centra judaizma. Nakon što je Makedonski vladar Aleksandar Veliki osvojio Perziju, Jerusalem i Judeja su potpali pod makedonsku kontrolu, tačnije pod kontrolu dinastije Ptolemeja sa Ptolemejom I. Godine 198. pne. Ptolomej V je izgubio Judeju i nad njom su prevlast uspostavili Seleukovići sa Antiohom III na čelu. Seleukovići su pokušali da reorganizuju Jerusalem kao helenistički polis, a tim nastojanjima je došao kraj 168. godine pne. sa Makabejskim ustankom vođenim od strane Mattathiasa, velikog svećenika, i njegovih pet sinova. Potom je uspostavljeno Hasmonejsko kraljevstvo (152. godine pne.) sa glavnim gradom Jerusalemom.
Jevrejsko-Rimski ratovi
Kako je Rim postajao snažniji postavio je Heroda za marionetskog kralja. Herod Veliki, kako je bio nazivan, dao je sebi zadatak razvoja i uljepšavanja grada. Gradio je palate, kule i zidove, a i proširio je Hram. Za vrijeme Herodove vladavine površina koju je Hram zauzimao se udvostručila. U 6. godini nove ere (u daljem tekstu ne.) Jerusalem i okolina su došli pod direktnu vlast Rima kao Provincija Iudaea a Harodovi nasljednici su ostali kraljevi Judeje do 96 godine ne. Rimska vlast nad Jerusalemom i okolinom bola je uzdrmana Prvim Jevrejsko-Rimskim ratom, koji je doveo i do uništenja Hrama 70. godine ne. Grad je još jednom imao funkciju glavnog grada tokom trogodišnje bune poznate kao Bar Kochba ustanak, započet 132. godine ne. Rimljani su ugušili i taj ustanak 135. godine ne. Imperator Hadrian je potom romanizovao grad, preimenovavši ga u Aelia Capitolina, i zabranio Jevrejima ulazak. Također je preimenovao Iudaea provinciju nakon pokušaja Filistinaca da ponovo judaiziraju zemlju. Zabrana ulaska Jevrejima u grad je trajala sve do 4 vijeka.
U pet vijekova poslije Bar Kokhba ustanka grad je mijenjao ime, prvo pod Rimljanima potom pod Bizantijom. Tokom četvrtog vijeka, rimski imperator Konstantin Veliki izgradio je određeni broj kršćanskih građevina poput Bazilike Svetoga groba. Jerusalem je dostigao maksimum populacije na kraju perioda Drugog hrama: grad je ležao na 2 km² i brojao 200.000 stanovnika. Nakon Konstantina velikog pa sve do 7 vijeka Jevreji su bili istjerani iz Jerusalema.
Rimsko - Perzijski ratovi
U rasponu nekoliko desetljeća, Jerusalem je prelazio iz rimskih ruku u perzijske i još jednom se vratio pod rimsku vlast. U napredovanju Sasanid Khosrau II na Bizantijsku teritoriju (početkom sedmog vijeka), napredujući kroz Siriju, sasanidski generali Šahrabaraz i Shahin napadali su Jerusalem (perzijski: Dej Houdkh). Oni su bili potpomagani od strane Jevreja u Palestini, koji su ustali protiv Bizantije.
U opsadi Jerusalema (614. godine), nakon 21 dana nemilosrdnog rata, Jerusalem je osvojen. Bizantijske hronike su navele kako su Sasanidska vojska i Jevreji zaklali desetine hiljada Kršćana u gradu, epizoda koja je predmet mnogih rasprava među historičarima. Grad je ostao u rukama Sasanida nekih petnaest godina, dok ga Bizantijski car Heraklije nije zauzeo 629. godine.
Arapska vladavina
Jerusalem se smatra trećim najsvetijim gradom za Islam nakon Meke i Medine. Među muslimanima ranijeg doba bio je poznat kao Bayt al-Maqdes, kasnije je postao poznat kao al-Quds al-Sharif. Godine 638. islamski Halifat je proširio vlast na Jerusalem. Sa arapskim osvajanjem, Jevrejima je dozvoljen povratak u grad. Halifa Omer ibn al-Khattab potpisao je ugovor s Monophysitskim kršćanskim patrijarhom Sophroniusom, uvjeravajući ga da su kršćanska sveta mjesta i stanovništvo zaštićeni pod muslimanskom vlašću. Tada je Omer odbio da se moli u crkvi, tako da naredne generacije muslimana ne bi zahtjevali da se crkve pretvore u džamije. On se molio izvan crkve, gdje je sagrađena Omerova džamija koja stoji i danas. Prema Galilejskom biskupu Arculfu, koji je živio u Jerusalemu 679 - 688. godine, Omerova džamija je pravougaona drvena struktura izgrađena preko ruševina koja bi mogla primiti 3.000 vjernika. Kada su muslimani prvi put došli u Bayt al-Maqdes, tražili su mjesto Daleke Svete džamije (Al-Mesdžid Al-Aqsa) što je spomenuto u Kur'anu i hadisu. Pronašli su mjesto puno smeća, očistili ga i nakon toga počeli koristiti za molitve. Umayyadski halifa, Abd al-Malik naručio je izgradnju Kupole na stijeni u kasnom VII. vijeku. U X vijeku historičar al-Muqaddasi piše da je Abd al-Malik izgradio svetište, koje bi se moglo takmičiti u raskoši sa Jerusalemskim monumentalnim crkava.
Klima
Grad karakteriše Mediteranska klima, sa toplim suhim ljetima i hladnim kišnim zimama. Malo snijega padne jednom do dva puta godišnje, s tim da svake tri do četiri godine dođe do veće snježne padavine. Januar je najhladniji mjesec u godini, sa prosječnim temperaturama od oko 8°celzijusa (u daljem tekstu C); a juli i august su najtopliji mjeseci u godini, sa prosječnim temperaturama od oko 23 °C. Temperaturne razlike tokom dana i noći su velike, tako da su noći u Jerusalemu nešto hladnije čak i tokom ljeta. Prosječne godišnje padavine iznose oko 590 mm kiše, uz najveći intenzitet između oktobra i maja.
Najveća količina zagađenja zraka dolazi od saobraćaja. Mnoge glavne ulice u gradu nisu predviđene za trenutni opseg saobraćaja, što dovodi do zakrčenja i povećanog izbacivanja ugljen dioksida u zrak. Industrijsko zagađenje je nešto manje, međutim emisije fabrika na izraelskoj mediteranskoj obali mogu putem zraka dospjeti čak do Jerusalema i tako doprinijeti njegovom zagađivanju.
Ekonomija
Kroz historiju, jerusalemska ekonomija se uglavnom oslanjala na priliv religijskih hodočasnika, s obzirom da je grad bio daleko od glavnih luka Jaffe i Gaze. Danas grad bilježi porast posjeta stranih turista koji uglavnom posjećuju Zapadni zid i stari grad. Ipak u zadnjih pola vijeka postalo je jasno da se razvoj gradske ekonomija ne može zasnivati isključivo na njegovom religioznom značaju.
Transport i komunikacije
Aerodrom koji je najbliži gradu je Atarot aerodrom, i on je bio korišten za domaće letove do 2001. godine. Nakon toga je preuzet od strane Izraelskih oružanih snaga (zbog nemira u Ramallahu i na Zapadnoj Obali). Svi letovi s Atarota su preusmjereni na Međunarodni aerodrom Ben Gurion, najveći izraelski aerodrom (opslužuje devet miliona putnika godišnje).
Egged Bus Cooperative, druga najveća autobuska kompanija na svijetu, opslužuje najveći broj lokalnih i vangradskih vožnji sa Centralne autobuske stanice (na Jaffa cesti). U 2008. godini lokalni autobusi, taksi vozila i privatna vozila su bili jedini oblici prijevoza u gradu. U planu je gradnja Jerusalemske željeznice, novog transportnog sistema. Očekuje se da će ova željeznica biti završena do 2010. godine, i ista će moći prevoziti do 200.000 osoba dnevno, sa 24 stajališta.
Drugi projekt u provedbi je nova brza željeznička linija od Tel Aviva do Jerusalema, čiji se završetak očekuje do 2011. godine. Begin Expressway je jedna od najvažnijih jerusalemskih tranzitnih ruta; započinje na zapadu, spajajući se na sjeveru sa Rutom 443. (koja se pruža prema Tel Avivu). Ruta 60. ide kroz centar grada blizu Zelene linije između Istočnog Jerusalema i Zapadnog Jerusalema. U izgradnji su dijelovi 35-kilometarskog "prstena" oko grada koji ima za cilj efikasnije povezivanje predgrađa. Istočna polovina projekta je planirana još krajem 1990-tih, međutim reakcije na taj plan su još uvijek različite.
Obrazovanje
Jerusalem je dom nekoliko prestižnih univerziteta koji nude predavanja na hebrejskom, arapskom i engleskom. Jedan od njih, osnovan 1925. godine, Hebrew University of Jerusalem (u daljem tekstu: Hebrejski Univerzitet) je bio rangiran u najboljih stotinu škola u svijetu. Upravni odbor Univerziteta je uključivao neka poznata imena poput Albert Einsteina i Sigmund Freuda. Univerzitet je dao nekoliko dobitnika Nobelove nagrade, poput Avram Hershka, David Grossa i Daniel Kahnemana. Jedan od najbitnijih dijelova Univerziteta je Jevrejska nacionalna i univerzitetska biblioteka (Jewish National and University Library) koja sadrži preko pet miliona knjiga. Biblioteka je otvorena 1892. godine, tri decenije prije osnivanja Univerziteta, i to je jedno od mjesta sa najvećim izborom literature sa jevrejskom tematikom. Danas je ona i glavna biblioteka Univerziteta i nacionalna i univerzitetska biblioteka Izraela. Hebrejski Univerzitet ima tri kampusa u Jerusalemu (u Mount Scopus, u Giv'at Ram i medicinski kampus u bolnici Hadassah Ein Kerem.
Al-Quds University (u daljem tekstu: Al-Quds Univerzitet) je osnovan 1984. godine i namijenjen je uglavnom Arapima i Palestincima. Opisuju se kao "jedini arapski univerzitet u Jerusalemu". Al-Quds Univerzitet je smješten u jugoistočnom dijelu grada i posjeduje kampus veličine oko 190.000 kvadratnih metara. Druge institucije visokog obrazovanja u Jerusalemu je Jerusalemska akademija muzike i plesa i Bezalel akademija Umjetnosti i dizajna, čije zgrade su smještene u kampusima Hebrejskog Univerziteta.
The Jerusalem College of Technology, osnovan 1969. godine, kombinuje nastavu iz stručnih oblasti sa programom jevrejskih nauka. To je jedna od mnogih škola u Jerusalemu, od osnovne škole naviše, koje kombinuju sekularnu i vjersku nastavu. Veliki broj vjerskih edukacionih institucija postoji u gradu, a najveća od njih je Mir yeshiva. U školskoj 2003-2004. godini bilo je oko 8.000 učenika u dvanaestogodišnjim školama (kombinacija naše osnovne i srednje škole) u gradu. Da bi privukao više studenata na fakultete, grad je počeo sa ponudom specijalnih programa sa finansijskim poticajima i pomoći kod plaćanja rente (studentima koji iznajmljuju apartmane u stambenom dijelu grada).
Mnoge su kritike na račun Izraela da ne nudi jednako kvalitetan edukacioni program za studij na arapskom jeziku u usporedbi sa programima za studij na hebrejskom jeziku. Dok su mnoge škole u pretežno arapskom dijelu Jerusalema pretrpane, Jerusalemska općina gradi veliki broj škola u drugim dijelovima grada. U martu 2007. izraelska Vlada je odobrila novi petogodišnji plan za gradnju novih 8.000 učionica u gradu, od toga 40% u arapskom dijelu, a 28% u Haredi dijelu. Za ovaj Projekt je predviđen budžet od 4,6 milijardi šekela. U 2008. godini, jevrejski filantropi iz Velike Britanije su donirali 3 miliona dolara za izgradnju škola u arapskom dijelu Jerusalema. Inače programi škola na arapskom jeziku se u većem dijelu podudaraju sa programima škola na hebrejskom jeziku, tako da imaju i određene predmete jevrejske tematike.
Sport
Dva najpopularnija sporta su fudbal i košarka. Fudbalski klub Beitar Jerusalem je jedan od najpoznatijih u Izraelu. Navijači su mu, pored ostalih, i političke ličnosti, koje često prisustvuju utakmicama. Drugi najpoznatiji fudbalski klub Jerusalema, i jedan od najvećih rivala Beitara, je Hapoel Katamon F.C. Dosada je Beitar pet puta osvajao izraelski šampionat, a Hapoel svega jedanput. Također Beitar igra u Ligat HaAl ligi, dok se Hapoel takmiči u trećoj ligi Izraela. Nakon otvaranja 1992. godine stadion Teddy Kollek je glavni jerusalemski stadion (kapaciteta 21.000 osoba).
Košarkaški klub Hapoel Jerusalem igra u Prvoj ligi. Do sada je osvajao državno prvenstvo tri puta, i jedanput ULEB kup godine 2004. Jerusalemski polumaraton je godišnje sportsko takmičenje u kojem se natječu trkači iz cijelog svijeta, a ruta trke prolazi pored nekih od najpoznatijih gradskih znamenitosti. Pored ove trke (21,1 km), trkači mogu odabrati i kraću tzv. "Fun Run" od (10 km). Obje trke započinju i završavaju na stadionu u Givat Ramu.
Краљ Ричард I два пута је водио трупе с обале на марш ка унутрашњости Палестине, стигавши оба пута до мале импровизоване тврђаве у Беит Нуби која се налазила на само осамнаест километара од Светог града – у децембру 1191. године и у јуну 1192. године. У оба наврата Лавље Срце вероватно није имао никакву намеру да стварно почне напад на град – то су биле само варке смишљене да ставе на пробу Саладинову одлучност и допринесу дипломатским преговорима. Током ових маневара, краљ је поштовао сва правила средњовековног ратовања, али ипак није успео да оствари циљ. Повукавши се два пута пред капијама Светог града, сломио је морал и одлучност сопствене војске, уништавајући сваку наду за неки могући успех у будућности. Насупрот његовом примеру налази се пример првих крсташа који су стотину година раније ризиковали све опседајући Јерусалим. Вођени, чини се, осећајем несаломиве духовне самосвести, они су одбацили сваки опрез. Упркос опасности да их огромна египатска војска смрви, 15. јула 1099. године напали су и освојили Свети град Јерусалим.
Гистав Доре, Светлосни анђео води крсташе према Јерусалиму
Витезови су сматрали да им је главни задатак борба за бога и хришћанство. У неко доба указала им се изврсна прилика за то. Христов гроб у Јерусалиму је, као и читава Палестина, био у рукама Арабљана, неверника. Пошто један значајни проповедник у Француској подсети хришћанске витезове на то, а онда их и папа, који је победивши немачке краљеве постао моћни владар хришћанског света, замоли за помоћ у ослобађању Христовог гроба, хиљаде и десетине хиљада витезова одушевљено ускликнуше: „Бог то хоће, Бог то хоће!“
Под вођством једног француског кнеза, Готфрида Бујонског, 1096. године кренули су низ Дунав ка Цариграду, па преко Мале Азије до Палестине. Витезови и њихова пратња су на рамена прикачили по комад тканине у облику црвеног крста. Зато су их прозвали крсташима. Циљ им је био да ослободе земљу у којој је некада био Христов крст. Кад су се коначно, после много одрицања и дугогодишњих борби, нашли пред Јерусалимом, били су толико дирнути призором светог града о којем су тако много читали у Библији да су у сузама љубили тле под ногама. Опсада града који су храбро браниле арапске трупе потрајала је дуго, али су га крсташи напослетку ипак освојили.
У самом Јерусалиму се, дакако, нису понашали ни као витезови ни као хришћани. Побили су све муслимане и притом починили ужасна зверства. Из чистог покајања су потом босоноги, певајући псалме, стигли на Христов гроб. Крсташи су засновали хришћанску јерусалимску државу, чији је заштитник постао Готфрид Бујонски. Ту малу и слабу државу која се налазила далеко од Европе, усред муслиманских царстава, често су нападали арапски ратници, тако да је све више проповедника у Француској и Немачкој терало витезове у нове крсташке поводе, од којих није сваки био успешан.
Крсташи су у пролеће 1099. након жестоких борби освојили Јерусалим. На освојеним територијама основали су крсташке државе: Јерусалимску краљевину, Едеску грофовију, Антиохијску кнежевину и Грофовију Триполис. Први владар Јерусалимске краљевине, био је Готфрид Бујонски, који је добио звање „чувара гроба Господњег“. Француски хроничар, Рајмон од Ажиле, описао је освајање Јерусалима:
Након освајања Јерусалима 1099. Готфрид Бујонски је постао први владар Јерусалимске краљевине
Неколико младића упали стреле и баци их у пламену. Пошто се ватра распламсала, побегоше они који су чували то утврђење. Тада војвода и они који су били с њим поломише хитро ограду која је штитила предњи део куле од дрвета и, направивши од тога мост, бацише се неустрашивом смелошћу ка уласку у Јерусалим. Међу првима који су ушли био је Танкред и војвода Лоренски: скоро је невероватно колико су тога дана пролили крви. Остали се успеше иза њих и Сарацени су већ били у лошем положају. Али, ма како то чудновато изгледало, морам рећи да су Сарацени, кад је град био у рукама Франака, пружали такав отпор као да никада неће бити покорени. Али како су се наши већ домогли бедема и кула, човек је могао да види грозне ствари. Међу Сараценима било је људи са одсеченом главом, што је била најлакша смрт, други су били испробијани стрелама и присиљени да скачу са зидина, једни, опет, после дугих мука били су изложени огњу и ту сагоревали. По улицама и градским трговима било је комада глава, руку или ногу. Пешаци и коњаници крчили су пут кроз лешеве. Али све је то била ситница. Приступимо храму Соломуновом где су Сарацени уобичајено држали свету службу. Шта се ту десило? Ако бисмо рекли праву истину, прекорачили бисмо границу вероватног. Нека буде довољно кад кажемо да се у храму и пред порталом Соломуновим газила крв до колена коњаницима, а до узди коњима.
Ovako veli Gospod, stvoritelj tvoj, tvorac tvoj, pomoćnik tvoj od krila materina: Ne boj se, Jakove, slugo moj, Ješurune, kojega sam izabrao!
Jer kao što izlijevam vodu na popucano tlo i potočiće na suhu zemlju, tako izlijevam na potomke tvoje Duha svojega, na potomke tvoje blagoslov svoj.
Neka izrastu kao lava kraj potoka, kao pašnjaci pokraj voda.
Jedan će reći: 'Svojina sam Gospodnja', i pozivat će se na ime Jakovljevo. Drugi će pisati kao svoj spomenznak: 'Gospodnji!' i sebi će nadjenuti časno ime, Izrael."
Ovako veli Gospod, kralj Izraelov i otkupitelj njegov, Gospod nad vojskama: "Ja sam prvi i ja posljednji, osim mene nema boga.
Ili tko je meni jednak? Neka samo izađe! Neka objavi i predloži mi, što se je dogodilo, otkako sam ja u davno doba stvorio čovječanstvo! I buduće, što će još doći, neka nam se objavi!
Ne bojte se i ne plašite se! Nijesam li ja to davno rekao i objavio, vi ste mi svjedoci: ima li bog osim mene? Ne, nema drugoga boga. Ne znam nijednoga.
Tvorci idola svi su ništa, ljubimci njihovi nijesu ni za što. Svjedoci njihovi ne vide ništa i ne znaju ništa, da budu posramljeni.
Tko gradi idola, taj samo lije lik, što nije ni za što.
Gle, štovatelji njegovi svi će se posramiti, jer su tvorci samo ljudi. Neka izađu svi koliki, bit će ih strah i posramit će se svi.
Kovač je izradio to alatom. Na živom ugljevlju kuje čekićem i dotjeruje snažnom mišicom, pritom ogladni i iznemogne, ne popije li vode, iznemogne.
Drvodjelja rasteže vrpcu, zabilježi crvenilom, teše i zaokružuje, načinja iz toga lik čovječji, lijep lik čovjeka, da stoji u kući.
Drugi je otišao da nasiječe sebi cedara, ili je uzeo čempresu i hrast, što ih je sebi odgojio usred šumskoga drveća, i omoriku, koju je zasadio, pa je narasla od dažda,
I služi čovjeku za oganj on od toga uzme, da se ogrije. Upali to, da ispeče kruh. Ali od toga i boga napravi i klanja mu se. Gradi od toga lik idola, pred kojim pada na koljena.
Polovinu od toga spaljuje dakle u ognju, i s drugom polovinom peče meso, onda jede pečenje i najede se i pritom se ugrije i veli: 'Oh, meni je vruće, osjećam oganj.'
Ostatkom od toga gradi boga, idolski lik svoj, pred kojim pada na koljena, pregiba se, pred kojim se moli: 'Pomozi mi, jer si ti bog moj!'
Oni to vide i ne razumiju; jer su im oči zaslijepljene, tako da ne vide, i srca njihova, tako da to ne shvaćaju.
I nitko ne promišlja, i nitko nema toliko znanja i razuma, da rekne sebi: 'jednu sam polovinu spalio u ognju, ispekao sam kruh na uglju njegovu, i meso san ispekao na njemu i pojeo sam ga - od ostatka da sad načinih lik gadan i da pred jednim komadom drveta padnem na koljena?'
Tko pristaje uz ništetno, toga je zavelo ludo srce. On ne izbavlja nikada života svojega i ne govori sebi: 'Nje li varka, što mi je u desnici?'
Promisli to, Jakove i Izraele, jer si moj sluga. Ja san te sazdao; ti si moj sluga. Izraele, neću te zaboraviti.
Razasut ću kao oblake opačine tvoje, grijehe tvoje kao lake oblake. Zato se povrati k meni, jer te hoću otkupiti."
Kličite, nebesa, jer to Gospod čini. Podvikujte, dubine zemaljske! Udarite u klicanje, gore, šume i sva drveta u njima, jer će Gospod otkupiti Jakova i proslaviti se na Izraelu.
Ovako veli Gospod, otkupitelj tvoj, tvorac tvoj od krila materina: "Ja sam Gospod, stvoritelj svega, koji sam razapeo nebo, sam raspostro zemlju, - tko mi je pomogao? -
Koji uništavam znake varalicama i vrače obezumljujem, koji odbacujem mudrace, znanje njihovo pokazujem kao ludost,
Koji obistinjujem riječ sluga svojih i izvršujem osnovu glasnika svojih, koji govorim o Jerusalemu: 'Neka se naseli!' i o gradovima Judinim: 'Neka se sazidaju, podižem opet ruševine njegove!'
Koji govorim dubini. 'Presuši se!' i 'Isušit ću vode tvoje'.
Koji govorim o Kiru: 'On je pastir moj' - Izvršit će svu volju moju i reknut će o Jerusalemu: 'Neka se sazida opet!' i o hramu: 'Neka se osnuje nanovo!'"
Izaija 44. poglavlje
Gost
Gost
Naslov: Re: Jerusalem Pet 24 Jul - 11:17
Десет мера лепоте спустило се на свет, Јерусалим их је добио девет, остатак света преосталу једну... нема лепоте до лепоте Јерусалима... (цитат из Талмуда)
Град Јерусалим један је од најстаријих градова на свету, стар око 5000 година, умршен историјом, прошаран зеленилом Средоземља и набијен вером. Овај Град мира (што значи у преводу) никада у својој историји то није био, јер сви земљотреси, освајања и разарања, трагичне расправе између Јевреја и Палестинаца о садашњости и будућности града – његови су немири. Јерусалим се налази на 610 до 840 метара надморске висине, између Средоземног и Мртвог мора, на обронцима брда где израелска пустиња прелази у полупустињу. На површини од око 125,5 квадратних километара живи око 750.000 становника. Крајем 2008. године процењено је да у Јерусалиму има око 470.000 Јевреја и око 240.000 Палестинаца.
Јерусалим је свето место три вере: јудаизма, хришћанства и ислама и ту се налазе историјски споменици и места описана у светим књигама – па се овим градом хода као отвореном Библијом или Кураном. У овом граду је Абрахам, Аврам, Ибрахим – по јудаизму, хришћанству или исламу, праотац више од половине човечанства – хтео да жртвује свог сина Исака (рођеног са Саром, Јеврејком) или Исмаила (рођеног са слушкињом Хагаром, Египћанком), да докаже верност Богу, али га је анђео задржао. Тим чином Абрахам, Аврам или Ибрахим, склапа савез с једним Богом. У књигама града Јерусалима могу се наћи подаци да на подручју града данас постоје 1204 синагоге, 158 цркава и 73 џамије. Овде сви становници имају свој седми дан одмора: петком не раде муслимани, суботом Јевреји, а недељом хришћани! Зид плача Давидов гроб налази се на Сионском брду (у приземљу куће у којој се одиграла Тајна вечера), у јужном делу града. Давид, који је, по легенди, убио дива Голијата, купио је на брегу Морија парче земље да постави Свети ковчег. Брег Морија је срце јеврејске светиње. Овде се, по предању, горњи свет одвојио од хаоса током постања, овде је место рођења и гроб Адамов, Аврамов покушај жртвовања сина, ту су почели да поштују Бога, овде је Давидов заветни ковчег... Краљ Соломон (Шломо), Давидов син, гради величанствени храм. По завршетку радова приређена је свечаност – у Израелу је сваки човек дао по једног вола или овцу за ово славље! Храм је разорио вавилонски краљ Набукодоносор кад је 586. године пре наше ере освојио Јерусалим. Проширењем Рима, краљ Јудеје Ирод Велики, раскалашан и суров, постаје један од највећих градитеља у јеврејској историји. Најпознатији је по градњи Другог храма. Одмах после његове смрти, 70. године, Јевреји подижу устанак који гуши римски војсковођа Тит и протерује их. У време Византије и муслиманских династија, народ се враћа, али Храм није обновљен.
Данас постоји само западни зид Храма познат као Зид плача, најсветије место јудаизма испред кога се моле верници. Најуочљивији су хасиди, ортодоксна секта из средње Европе, препознатљиви по дугачким зулуфима – пејесима, бради и црним капутима испод којих вире молитвени шалови, с великим црним шеширима, и верници огрнути само шаловима – белим с пругама.
Зид је висок око осам метара, дужине шездесет метара. Место за молитве подељено је на два дела – у левом се моле мушкарци који не могу ући непокривене главе, макар с кипом (малом капом која покрива теме), а у десном, мањем, су жене с марамама. У протеклим вековима посетиоци Зида плача исписивали су по њему поруке, мисли, молитве, док их данас, написане на хартији, остављају у пукотинама зида. Те поруке се скупљају и односе на Гробље жеља. Јевреји у целом свету имају обавезу да дођу на ходочашће у Јерусалим на празнике Сукот, Песах (Пасха) и Савуот, и да се помоле испред Зида плача. Сви олтари јеврејских синагога у свету окренути су према Јерусалиму и кад се верници моле лицем су окренути према Зиду плача – на запад. Јевреји верују да ће Храм бити обновљен кад дође месија (христос на грчком или помазани) који ће стићи преко Маслинове горе и ући кроз зазидана Златна врата, као што је некада на Цвети ушао Исус Христос.
Сала последње Христове вечере налази се на Сионској гори у којој је првобитно Исус Христос апостолима опрао ноге, а затим, на последњој вечери, установио Свету тајну причешћа – еухаристију. Хранио је ученике своје хлебом: ...једите, ово је тело моје Новог завета... и напојио вином: ...пијте, јер ово је крв моја за вас проливена... Овде су се догодиле Тројице, кад је Свети дух сишао међу апостоле, четрдесети дан по Васкрсењу.
Наш свети Сава је, приликом свог првог ходочашћа у Свету земљу, ову кућу купио од Сарацена и платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава. Ту је подигао Цркву светог Јована коју ће, заједно с кућом, даривати као метох Лаври светог Саве Освећеног. У крсташким ратовима и црква и кућа су порушене. Највероватније су је запалили темплари у последњем крсташком рату. Обновили су је фрањевци у 14. веку. То је место последњег одмора светог Стефана. На врху Сионске горе налази се Црква уснућа где је, по веровању, умрла, односно уснула Богородица. У близини се налази и старохришћанска јерменска црква.
Најважнија и најзначајнија улица у Светом граду је Страдални пут – Виа Долороса – Пут бола којим је Исус Христос носио свој крст до брда Голгота. Пут има четрнаест станица на којима су се дешавале важне ствари. Верници на свим станицама застају у спомен на Исусово страдање – од застоја, пада, молитви, до упућених речи... Девет станица има историјску потврду у јеванђељима, а пет је створила машта ходочасника током протеклих времена.
За вернике је најсветија Црква светог гроба на брду Голгота, где се налазила пећина с Христовим гробом. Под њеним кровом налазе се сједињени Голгота, Христов гроб, Црква часног крста и остала света места везана за Исусово распеће. Опслужују је духовници разних хришћанских вера. Цркву светог гроба – од злата, сребра, с мермерним стубовима и дивним мозаицима, подигла је царица Јелена, мајка цара Константина Великог, који је Миланским едиктом 313. године признао хришћанство за званичну веру Римског царства.
Лавиринт Овде је прави лавиринт цркава под једном куполом: грчка, јерменска, коптска, етиопска, грузијска, сиријска црква. Католичку представља фрањевачки ред и припада им простор где је Исус распет на крст. Због бројности ходочасника у гроб могу да уђу три човека, а време боравка ограничено је на три минута.
Маслинова гора са својом божанском тишином била је право место да Исус међу својим највернијим ученицима обави чудесни чин вазнесења. Комплекс манастира Вазнесења припада Руској заграничној цркви која је откупила део Маслинове горе на коме има преко 5000 стабала маслине. Године 1874. подижу Цркву вазнесења, која има прелеп издвојен звоник висок 64 метра, са звоном тешким пет тона! Звоно је допремљено из Русије паробродом у луку Јафа 1885. године и, како муслимани нису хтели да га додирну, 105 жена га је седам дана преносило на рукама. Звоно верници зову Иван Грозни или Руско кандило! Кад зазвони, читав Јерусалим га чује! До њега води 214 спиралних степеника и то је највиша тачка Јерусалима одакле се пружа прелеп поглед на Свети град. На спољној страни зида цркве налази се камен на коме је стајала Богородица и посматрала вазнесење свог сина.
Изван старог дела града налази се манастир Часног крста, на месту где је расло дрво од кога је сачињен крст који је носио Исус Христос. Ово дрво је, говори легенда, део дрвета живота које је расло у рају, а чију је гранчицу убрао Адамов син и засадио на очевом гробу. Верује се да је Адамов гроб на Голготи и да је управо изнад њега пободен крст на ком је распет Исус Христос.
Муслиманима је Јерусалим после Меке и Медине треће најсветије место – Племенито светилиште, Харам ал шариф или Омарова купола на стени. Подигнута је на месту срушеног јеврејског храма краља Соломона (који се у Курану помиње као Сулејман), а изградио је калиф Абдул Малик у 7. веку, с кубетом од злата и раскошним мозаиком. Унутра се налази Света стена у којој је коњ оставио отиске – пророк Мухамед је из Меке долетео на Бураку, крилатом коњу с лицем жене и телом пауна, и лествицама светлости вазнео се у рај (џенет на арапском). Помагао му је арханђел Гаврило. Срео је Ибрахима (Аврама), Мусу (Мојсија) и Ису (Исуса) и позван је Алаху – истом богу кога поштују три вере!
У муслиманским књигама (Куран, 7. век) Исус Христос најављује долазак Мухамеда ...и вратиће се на крају времена... Куран је света књига која обухвата Стари завет са изменама и део Новог у коме је Исус признат као божји посланик (Иса пејгамбер) – исто као Мухамед, коме је посвећен већи део ове свете књиге.
ПОГЛЕДАЈТЕ СЕ! С обе стране новоизграђеног зида који дели Израел од палестинских подручја окачене су огромне фотографије (10 х 3 метра) хришћанског свештеника, јеврејског рабина и муслиманског хоџе. То су готово иста лица, а снимили су их двојица Француза под псеудонимима Ј. Р. и Марко, који су већ правили сличне изложбе у свету. Циљ је да се зараћени народи натерају да размисле колико су заправо слични: говоре готово исти језик и физички личе као браћа одгојена у различитим породицама. Упркос свему, они то не примећују, па су се уметници потрудили да им покажу великим фотографијама.
У крвавом шестодневном блискоисточном рату, Израел је трећег дана војевања, 7. јуна 1967. године, окупирао део арапског источног Јерусалима и, после крвавих борби, његови војници стигли су до западног зида – Зида плача. Израелска влада је 1980. године Јерусалим прогласила уједињеним и вечним главним градом државе Израел! Савет безбедности УН осудио је овај једнострани „ратни корак”, као и све законске акте из 1980. године, и тада је, у знак протеста, тринаест страних амбасада седиште преселило у Тел Авив. (И амбасада Србије налази се у Тел Авиву, јер је у време сукоба СФРЈ, као чланица Покрета несврстаних земаља, била на страни Арапа.) Овај град и Палестинци сматрају главним градом своје будуће државе. Сан о Јерусалиму као престоном граду свих његових грађана – Јевреја, муслимана, хришћана и Јермена, за сада остаје само сан. Изнад улаза у град стоји славолук добродошлице на три језика: И мир нека је с вама!
---------------------------------------------------------------------------- Историја Јерусалима:
• 10. век пре наше ере – краљ Давид осваја Јерусалим и купује комад земље да постави Свети ковчег; • краљ Соломон, син краља Давида, подиже Први храм; • 6. век пре наше ере – град освајају и руше Вавилонци; • 333. пре наше ере – Јерусалим је под Александром Великим; • око 200. године Антиохије из династије Селеукида (грчко-сиријска власт), врши притисак да се Јевреји одрекну монотеизма; • долази доба Рима у 1. веку пре наше ере, Помпеј руши Први храм; • Ирод Велики, краљ Јудеје, гради нови храм; • 1. године рођење Исуса Христа; • одмах после Иродове смрти 70. године Јевреји подижу устанак у Јерусалиму, који су римске легије, које је предводио Тит, брутално угушиле и срушиле храм. Прогони пркосних једнобожаца Јевреја и нових хришћана; • Хадријан 135. године на месту Јерусалима гради римски град Елиа Цапитолина, руши Други храм и диже нови посвећен Јупитеру; • Византија – кад Константин Велики у 4. веку прихвата хришћанство и Јевреји се враћају ту да живе, руши се Јупитеров храм; • 514. године Персијанци заузимају град и уништавају многе богомоље, побијајући вернике, али под Киром се обнавља храм; • од 637. године је муслиманско раздобље – долазе Селџуци. Муслимани су се населили овде и остали до стварања садашње државе, 1948. године. Муслимански освајач гради Куполу на стени на месту јеврејског храма; • у 11. веку је Палестина, Света земља, у рукама Турака и Арапа; • зидине старог града Јерусалима су из 16. века, из времена Сулејмана Величанственог, кад су Турци освојили град и Свету земљу од египатских Мамелука.
Sub 3 Sep - 19:54
