Veštice

Вештице – од извора страха до предмета жаљења



Још су средњовековни хришћански теолози разграничили хришћански систем веровања од магијске праксе, у којој су видели остатке паганских обичаја. Тако дефинисано одступање од правоверног приписивано је утицају нечастивих сила. Римокатолички теолози су тврдили да је за празноверне магијске радње потребна помоћ демона, који потврђује закључивање савеза са ђаволом. То је означавало отворено окретање леђа хришћенској вери, односно јерес, што је био најстрашнији могући злочин неког хришћанина. Тако је кажњивим преступима сматрано и врачање ради здравља (beneficia), врачање ради наношења штете другом (maleficia), у шта је спадало и љубавно врачање, али и пророковање и тумачење снова (divinatio).

ВРЕМЕ ПРОГОНА ВЕШТИЦА



Прогони вештица у западној Европи се јављају у XV веку, а најучесталији су били крајем XVI и у првој половини XVII века. До врхунца лова на вештице долази у време борбе католика против реформације, када су протестанти и многе католичке ритуале сматрали папским празноверјем.

КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАЛО ВЕШТИЧАРЕЊЕ?

Вештица су се плашили и њени суседи и властодршци. Изазивала је страх због својих магијских моћи, које су приписиване вези са ђаволом. Понекад би њено зло било усмерено против целе заједнице, испољавајући се у виду природних непогода, као што су прекомерне падавине или пожари, што је у претежно пољопривредним друштвима тога доба имало изузетног значаја. Као посебно обележје своје оданости ђаволу, чијим је савезником и слугом сматрана, добијала је посебни белег на телу, за који су демонолози тврдили да не може да крвари нити да изазове икакав бол ако се прободе. Тужиоци су стога помно испитивали сваки делић тела да би открили ове белеге који би постали доказ вештичарења. У Шкотскoј је у XVII веку деловао велики број професионалних трагача за вештицама, познатих као „пробадачи“, који су били специјализовани за лоцирање ових белега.

Магија, коју су вештице наводно користиле, није увек била нарочито компликована. Углавном се састојала у изговарању неке клетве. У неким случајевима је захтевала још мање труда, па су тако неке вештице могле да нанесу зло једноставно гледајући своју жртву, а неке већ тиме шо би на њу помислиле. Повремено би вештице користиле и неку врсту магијске опреме, као што је лутка начињена по лику одабране жртве, коју би пробадали или уништавали ради повређивања дотичне особе.



Веровало се да је вештица била намамљена да служи ђаволу неким смишљеним чином демонског искушења, при којем би ђаво вештици нудио богатсво, сексуални однос или неки други извор људске среће. Сматрало се да су вештице са сатаном уговор закључивале путем сексуалног чина, а да је за ту прилику ђаво узимао лик мушкарца или жене. Веровало се и да је вештичарење тајна организација попут јеретичких секти, и мислило да се ђаволове слуге у знатном броју окупљају на ноћним сусретима на банкетима и оргијама, где играју у великом колу и обожавају ђавола. Да би могле све брзо стићи на таква места неки су претпостављали како су вештице могле и да лете.

Сматрајући је сатаниним савезником активно укљученом у изазивању и ширењу зла, посебно су се плашили вештичијег разорног деловања на морал. Њен злочин је представљан толико ужасним да је сматран за посебан преступ (crimen exceptum) који је требало гонити уз много мање ограничења него друге секуларне или верске злочине. Зато су се током суђења вештицама понављали неки од најекстремнијих облика судске тортуре, све док оптужена не би признала кривицу. Иако вештице нису чиниле већину ствари за које су их оптуживали, многе од њих би на крају поверовале у то да су истинске вештице.

КО СУ ЗАИСТА БИЛЕ ОСОБЕ ОПТУЖЕНЕ КАО ВЕШТИЦЕ?



Вештице су најчешће биле старе жене, физички слабе, сиромашог материјалног стања, лошег друштвеног положаја и зависиле су од материјалне помоћи заједнице. Иако тако сагледане у модерној литературу представљају предмет жаљења, за савременике су, ипак, биле извор страха.

Вештице нису биле само особе женског пола, али су жене чиниле више од 80% особа оптужених да се баве враџбинама у XVI и XVII веку. По традицији исцелитељи у европским земљама биле су жене. Оне су своје магијске моћи могле и да злоупотребе, а чињеница да се многи њихови пацијенти нису опорављали од њихових третмана учинила их је лаким метама за оптужбе. Ако су ове исцелитељке изазивале гнев суседа због превисоких цена својих услуга, врло лако могла да се користи да се умере њихове финансијске амбиције.5 Ако су ове исцељитељке пружале и услуге бабица, што су многе чиниле, могућност да се посумња у њих била је још много већа. Бабице су биле у прилици да нашкоде новорођенчету, а пошто је стопа смртности деце у то доба била врло висока, сумња је често била усмерена на њих.6 Веровање да вештице жртвују ђаволу некрштену децу било је широко распрострањено.

Једна од основних одлика католичке реформе била је захтев да се парохијске свештеници строго придржавају целибата који је прописала црква. За многе свештенике, посебно за оне који су били прилично опуштени у том погледу, искушења је било на претек. Један од начина да се изађе на крај са оваквим искушењима, као и са осећањем кривице због враћања лошим навикама, био је да се нечисто понашање припише женама вештицама које су у својим заједницама важиле као симболи сексуалности.7 У неким случајевима на појединце је падала сумња да се баве вештичарењем просто зато што су јавно показивали своју сексуалност.

Вештица је позивала своје суседе да се придржавају традиционалног хришћанског морала који је налагао да се пружа помоћ онима којима је неопходна. Међутим, у временима велике немаштине, материјалне тешкоће су одвраћале људе од њихове хришћанске дужности. Пропуст да уделе милостињу изазивао је осећај кривице који су неки отклањали оптужбом да се наметљива особа бави вештичарењем, чиме се подносилац тужбе истовремено ослобађао обавезе пружања милостиње.

И у католичким и у протестантским областима мушкарци су од жена очекивали да буду покорне, чедне и скромне. Другим речима, требало је да буду „добре супруге“.8 Вештица је углавном била оличење неженствености. Била је нападна, пркосна, бахата и осветољубива. Таква се није уклапала у слику о мушком ауторитетету и мушким мерилима женственог понашања. За вештице су жене понекад оптуживали и њихови мужеви, па чак и деца. У многим случајевима су одрасла деца и њихови супружници прибегавали оптужби за вештичарење да би се осветили мајци која није одобравала њихов брак.

Некада су мотиви оптужби за вештичарење били политички (противници) или економски (конкуретнти)

Zašto veštice, ili je pravednije da ih nazovemo čarobnice, uvek kuvaju magični napitak u nekom čudnom kotlu? Taj stereotip ima svoju priču u keltskoj mitologiji.
- Ko je bila prva veštica, ko je napravio prvi magačni napitak.

Cerridwen



"Cerridwen. prva čarobnica, koja je napravila magični napitak"

Cerridwen - Keridven je živela na jednom ostrvu i imala je dvoje dece, prelepu ćerku i sina, ružnog , sačuvaj bože. Majka, kao majka šta će, reši da malo potpomogne, da joj sin, ako nije lep, bude bar pametan. Pošto je bila neka vrsta boginje, priseti se ona da je, između ostalog i čuvarka čarobnog kotla. Reši tako ona da pripremi čarobni napitak za svog sina, da mu podari mudrost.



"spell books, knjiga vradžbina"

Pošto je to bio veoma komplikovan napitak, morao je da se kuva tačno godinu dana plus jedan dan i pri tome je naravno morao sve vreme da se meša. Zato je ona odredila svog pomoćnika da se bavi tim mukotrpnim poslom, naredivši mu da strogo vodi računa, da se ni kap ne prospe – stvar je bila u tome, da su samo prve tri kapi bile čudotvorne, ostalo je bio otrov. Mlađani dečak se prihvati posla, ali kako je jednom prilikom naglo promešao napitak, tri kapi su izletele i pale mu na prst, opekle ga. On je stavio prst u usta i naravno posisao mudrost.

Cerridwen je pobesnela, ali dečak je sada bio mudar, pa je mogao da predvidi njen bes i da bi umakao, pretvorio se u zeca, Cerridwen u psa, zatim ide kombinacija riba – vidra, vrabac – soko, na kraju se učenik pretvorio u zrno žita a Cerridwen u kokošku i progutala ga je. Na kraju se ipak sažalila i kada je povratila svoj ljudski oblik, naravno posle devet meseci ga je ponovo rodila, ali ga je ipak bacila sa kolevkom u vodu (liči na priču o Mojsiju, zar ne). Naravno pronašao ga je keltski bard Taliesin i odatle ide već neka druga priča.



"Cerridwen priprema svoj magični napitak"

Eto od te boginje, koja je bila boginja transformacije i promene – shapshifting and transformation, inspiracije i učenja, postade veštica sa kazanom i čarobnim napitkom.

Ona je takođe simbol procesa učenja, odnosa između učitelja i njegovog učenika, učitelja koji i silom, ako je potrebno tera svog učenika u pravom smeru prihvatanja novih saznanja, pronalaženju novih puteva u savaladavanju novih veština. Dakle, drage kolege profesori, ako vas đaci ponekad nazovu vešticama i vešcima, nije to tako loše, setite se ove boginje i nastavite da bijete bitke za dobrobit svojih učenika.

ABC

Kumstvo sa vešticom



Veštice su veoma zaposlene preko cele godine, i to uglavnom noću. Stalno su u pokretu, nikada se ne odmaraju, a naročito su opasne i nasrtljive o pokladama, božićnim i belim, oko uskršnjeg posta. Ove dve sezone su inače kod drugih evropskih naroda poznate kao doba kada su duše u pokretu. Ima i dana u kojima su veštice posebno aktivne, i to su Đurđevdan i Ivanjdan, ali je to verovanje mlado, i došlo je od toga što su se veštice pomešale sa aktivnostima vračara, smrtnih žena.
Veštice su veoma zaposlene preko cele godine, uglavnom noću. Nikada se ne odmaraju, a naročito su opasne i nasrtljive o pokladama, božićnim i belim, oko uskršnjeg posta

Odbranu od veštica uzimaju Srbi veoma ozbiljno, i upotrebljavaju razna sredstva, a na prvom mestu su naročite bajalice, zvane basme, i utuci. Najjači utuk je beli luk i glogovina. Belim lukom mažu sebe, a naročito decu, i to onda kada su veštice u pokretu, na bele i božićne poklade, a glogom se okite prozori i vrata. Ovo oružje je veoma staro, i bilo je poznato još Rimljanima, dok je beli luk i kod Grka i i Rimljana i kod Indijaca smatran za veoma pouzdan rasterivač.



Protiv veštica se upotrebljava i rog, koji Srbi stavljaju na žar da bi se razvio neopisiv smrad. Vuk Karadžić tumači: "Vještici je nagrđi ovi smrad, i ko se od njih boji, često gori rog u kući". U Primorju se protiv onih na koje se sumnja da su vetice bacaju rozi, tj. upiru ispruženi mali prst i kažiprst, dok se drugi prsti uvuku. Taj gest su primorci naučili od Italijana, koji ga često i danas upotrebljavaju.



U odbrani od veštica koristi se i so, ali ne kao rasterivač, nego kao pokušaj pomirenja sa njom. Kod germanskih naroda, veštici koja uđe u kuću valja dati parče hleba po kome su posuta tri zrnca soli, pa ona ne može ništa da naudi. Da se preko soli i na Balkanu prijateljevalo sa vešticom, pokazuje i jedan mostarski običaj: kad se pojavi veštica, "ponudi joj soli, pa će te se okaniti - so bi je saplela".



Slično je i kod Srba: "Kad vide uveče leptira gđe leti po kući, ponajviše misle da je vještica, pa ako se može, uhvate ga, te ga malo napale na svijeći ili na vatri, pa ga puste govoreći: Dođi sjutra da ti dam soli, tumači Vuk. Savez može da se napravi i ako se veštici podilazi, kao kada se kod Srba ne naziva pogrdno, nego umiljato, na primer "kuma".



vesti.