Konj - Istorija i legenda

NJEGOVO VELIČANSTVO KONJ-ISTORIJA I LEGENDA…

SLAVNI SRPSKI KONJI

JABUČILO – PEGAZ SRPSKI

[You must be registered and logged in to see this image.]

KONJ VOJVODE MOMČILA

U plejadi slavnih srpskih konja, Jabučilo, konj Vojvode Momčila, po mnogo čemu, zauzima prvo mesto.

To je u Srba, kao u Helena Pegaz, jedini mitološki konj sa krilima, koja se vide, koja Jabučilo svakog dana, u zoru, pušta sebi do kopita.

I, to je, hronološki, prvi opevani konj u Srpskoj epskoj poeziji.

ŽDRALIN

[You must be registered and logged in to see this image.]

KONJ MILOŠA OBILIĆA

Ždralin, konj Miloša Obilića, bio je junak kao i njegov gospodar. Čak je s njim zajedno i poginuo. To je jedini legendarni srpski konj, koji je poginuo u boju.

A pratila ga je slava, jednako kao i njegovog gospodara.

O Ždralinu ima malo podataka i priča, a to je možda, zbog toga što je njegov dorpinos u Miloševom delu ogroman, a o velikim i svetim stvarima se ne govori mnogo.

Poznato je da je Ždralin bio visok konj. To ističe i narodni pevač i to ne bez razloga. Kažu da je Ždralin bio toliko visok da je medu drugim konjima izgledao kao džin.

I plašili su ga se. Zato je Miloš imao malo dvoboja.

DAMJANOV ZELENKO

[You must be registered and logged in to see this image.]

KONJ DAMJANA JUGOVIĆA

Damjanov Zelenko je konj čiji vrisak za poginulim gospodarem odjekuje kroz vekove i ne prestaje da nam pritiska dušu i um.

Taj konjski vrisak je naš, onomatopeja naše tuge, nezaceljena rana, sećanje na nesreću.

On je oslonac naše sudbine.

To je naše sveto zvono.

Damjanov Zelenko je iz carske konjušnice, kao i ostali konji braće Jugovića.

Ergela, osnovana još u doba cara Dušana, negde između dveju Morava, davala je carskoj konjici nekoliko hiljada konja i bila izvor rasnih grla s pedigreom. Suvlasnik te ergele, u doba kneza Lazara, bio je njegov kancelar i tast Jug-Bogdan (knez Vratko).

ĐOGIN

KONJ BANOVIĆ STRAHINJE

”Netko bješe Strahinjicu bane”, kaže narodni pevač.

Netko, a ne bilo ko.

Svako od nas može biti neko, ali Banovic Strahinja netko! I taj “netko” ne može imati bilo kakvog konja, već samo – najboljeg, najlepšeg, najpametnijeg.

Konj prema junaku!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Đogin, tako je bilo ime slavnom konju junaka Banović Strahinje, nije imao premca po onome što je bio, što je znacio i što je ostao u srpskom epu.

Đogin je bio, po mnogo čemu, ispred svih srpskih, legendarnih konja: lepote neizmerne, pameti ljudske. Mnoge, od svojih čuvenih megdana, Banovic Strahinja je dobio uz pomoć svog Đogina. Taj pametni i snažni konj spašavao je svoga gospodara i onda kada je ovaj bio totalno izgubljen.

“Uzmahuje i snagom i glavom, te u sedlo baca gospodara!”.

ŠARAC

[You must be registered and logged in to see this image.]

KONJ KRALJEVIĆA MARKA

Najslavniji Srpski konj je legendarni Šarac Marka Kraljevića.

Kao što je Marko najveći junak u predanju Srba, tako je i Šarac u tim pričama (i pesmama) konj nad konjima, mitološko čudo, božansko bice.

Šarac je, iako konj, možda, najlepša metafora srpskog epa.

Srpski pesnički genije dao je Šarcu ljudske osobine, čak osobine jednog kralja, njegovog gospodara, što je zadivilo velikog Getea, koji je, jednom, ushićen tom duhovnom parabolom, rekao, da su svi svetski legendarni konji, u odnosu na Šarca, samo obična ždrebad…

KUŠLJA

[You must be registered and logged in to see this image.]

SLAVNI KONJ HAJDUK VELJKOV

Kušlja je bio slavni konj slavnog Hajduk Veljka Petrovića, čuvenog junaka Prvog srpskog ustanka. Letopisi kažu da je Kušlja najbolji srpski konj posle Kosova.

Ušao je u slavnu plejadu legendarnih srpskih konja, izjednačivši se po svom umeću i hrabrosti sa Ždralinom Miloša Obilića i Đogom Banović Strahinje.
Hajduk Veljko je pre Kušlje promenio mnogo konja, ali ni jedan mu nije bio po volji, nije bio vičan boju.Tek kada je dobio Kušlju, Hajduk Veljko je znao da ima pravog borbenog konja.

I Veljko je tek tada postao pravi junak i čuveni megdandžija.

Iz knjige “Slavni svetski konji” – Nikole Devure

Стрина Јована Курсуле

[You must be registered and logged in to see this image.]

Повест каже да није пристајао ни под чију команду, а сам није волео ником да командује. Једино свом последњем коњу, бедевији коју је – ко зна због чега или кога – звао Стрина, а добио је на дар од Карађорђа. Један од најгласовитијих хероја Првог српског устанка био је Јован Петровић (1768–1813). Од Турака прозван Курсула (мегданџија), много пута је, управо у сукобу један на један, спасавао част српске храбрости и вештине. Наиме, био је обичај да пред битку, као својеврстан морални подстицај, испред једне од супротстављених војски изиђе највештији и најхрабрији међу њима и на двобој изазове противника.


Част српског оружја, зависно од места сукоба, у тим двобојима успешно су бранили Хајдук Вељко, војвода Стојан Чупић, Лазар Мутап, Цинцар Јанко Поповић, Мијаило Глувац... Међутим, по многим уверљивим документима, Јован Петровић Курсула понајвише је заслуживао стечени надимак. Многи двобоји су ушли и у народну песму, посебно начин на који се Курсула борио. Чим би узјахао, мирно би запалио чибук (својеврсну лулу) и стрпљиво очекивао напад турског колеге. Онда је вадио кубуру и, пре него што би повукао ороз, испустио дуго задржавани дим, као да је оружје заказало, „слагало”. Противник би с осмехом јурнуо, али би га – по правилу – дочекивало смртоносно тане.
Међу многим мегданима посебно се истиче онај на Варваринском пољу 20. септембра 1810. Турчин је изазвао самог Карађорђа коме (савезнички) руски пуковник Орурко није дозволио да се излаже опасности. Ни Хајдук-Вељку, рањеном у леву шаку, нису дозволили да изађе на двобој, али је зато био ту, готово увек ћутљив и повучен, Јован Курсула на бедевији Стрини. По једном од предања дојахалог до наших дана, кобила је била важан чинилац у том мегдану: знала је кад да нагло скрене, кад да стане и, чак, поклекне спасавајући господареву главу од непријатељеве сабље.
Курсула је умро десетак дана након седамнаест рана које је зарадио у делиградском шанцу, 29. августа 1813. године. О судбини коња зеленог попут пролећне траве не зна се ништа.

Konj je kroz vekove inspiracija brojnim književnim i likovnim stvaraocima širom sveta. Tragove je ostavio u istoriji i mitologiji mnogih naroda. Srpska tradicija beleži da bez dobrog konja nema ni dobrog junaka. Zato su u narodnim junačkim pesmama konji poznati po junaštvu skoro kao i junaci koji su ih jahali.Takvi su Damjanov Zelenko, Hajduk-Veljkov Kušlja, krilati Jabučilo Vojvode Momčila, Šarac Kraljevića Marka, Đogin Banović Strahinje, Ždralin Miloša Obilića.

Najpoznatiji mitološki konj je krilati Pegaz, rođen iz ljubavi Posejdona i Gorgone koji je imao zadatak da prenosi munje i gromove Zevsu. Postao je simbol umetnosti, prvenstveno pesništva. Najpoznatiji konj u istoriji je Bukefal, konj vojskovođe Aleksandra Makedonskog. Incitat (Brzonogi), konj imperatora Kaligule, zbog svojih zasluga jer nikada nije izgubio trku, bio je proizveden u građanina Rima a ubrzo zatim i u senatora. Kao jednom od najpoštovanijih Rimljana podignuta mu je konjušnjica od mramora U književnosti epitet najpoznatijeg pripada Rosinanti, konju Don Kihota iz istoimenog Servantesovog romana.

Prema narodnom verovanju konji nose duše umrlih, konjsko rzanje najavljuje sreću a frktanje kišu.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Pegaz

[You must be registered and logged in to see this image.]

U mitologiji, Pegaz je bio krilati konj. Njegovo ime znači izvor, ili vrelo, jer, veruje se da , gde god bi Pegaz dotakao tlo nastao bi izvor. Leteo je brzinom vetra, bio izuzetno snažan, ali i nežan i mudar. Karakterišu ga jaka kopita i moćna krila. Vodič mu je bila dobrota i čisto srce.
O njemu postoje mnoge legende. Jedna kaže, da je bio sin Posejdona i Gorgone Meduze.
Dugo je bio u utrobi svoje majke, ali ga je oslobodio Persej tako što je Meduzi odsekao glavu. Zauzvrat, Pegaz je pomogao Perseju da pobedi morsko čudoviste Keta.Posle toga, on odleće na Olimp. Tamo je pomagao Zevsu tako što je raznosio munje i gromove.
Druga legenda kaže, da je sa svojim bratom Hrisaorom Pegaz iskočio iz vrata svoje majke Meduze, kada joj je Persej odrubio glavu, a pominje se i verzija da je nastao iz zemlje na kojoj je prolivena Meduzina krv.
Pegaz se dovodi u vezu sa mitskim junakom Belerofontom. Naime,ovaj krilati konj mu je pomogao u borbi protiv Amazonki, ali i čudovista Himere koja je imala 3 glave….lavlju, kozju i zmijsku. Posle ove pobede, Belerofont, uzjahavši Pegaza odluči da ode na Olimp i proveri ima li tamo zaista bogova. To je naljutilo Zevsa pa ga je gadjao munjom. Belofont se strmoglavio niz Olimp, a sažalivsi se na Pegaza,odluči da ga pretvori u sazvežde koje je dobilo naziv Pegaz.
Iz Pegazovog krila palo je na Zemlju jedno pero….Tako je nastao grad Tarsus.

Da li ste znali?

Za svaki spomenik na svetu koji prikazuje istorijsku ličnost na konju važe ista pravila. Ako kod statue konj ima obe prednje noge u vazduhu, osoba je poginula u borbi, ako je konju podignuta samo jedna noga, osoba je umrla od rana zadobijenih u boju, a ako su sve četiri noge na zemlji umrla je prirodnom smrću.

[You must be registered and logged in to see this image.]

spomenik Knezu Mihajlu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Konj je, kao i pas, čovekov veliki prijatelj. Još od antičke Grčke konji su se koristili za zabavu, rekreaciju i lov, ali i za ratovanje. Ali, od svih domaćih životinja konj je poslednji pripitomljen zbog svoje veličine i neukrotive prirode. On je izazivao divljenje ljudi još u davnoj prošlosti, pa su tako nastale mnoge legende i verovanja o konjima. Jedno od prvih verovanja održalo se sve do danas: u mnogim delovima sveta potkovica konja se smatra simbolom velike sreće.

[You must be registered and logged in to see this image.]

A jedan od poznatijih konja u mitologiji je CENTAUR – polu konj, polu čovek. Centaur je bio miljenik bogova, pa ga je jedan od njih (Jupiter) posle smrti postavio među zvezde

[You must be registered and logged in to see this image.]

ZLATOROG ili JEDNOROG se veoma često pominje u starim pričama i legendama. To je bio prelepi beli konj sa jednim uvrnutim zlatnim rogom posred čela. Legenda kaže da je Zlatorog pomoću svog roga mogao da izleči bolesne i oživi umrle. A u jednoj priči iz srednjeg veka kada Zlatorog potopi svoj magični rog u prljavu i zagađenu vodu, ona se prečisti i postane dobra za piće.

PEGAZ je takođe bio krilati konj koji se često pominje u pričama iz prošlosti. Nije ni čudo, bio je veliki miljenik muza i boginje Atine. Ali najpoznatiji konj u istoriji je svakako TROJANSKI KONJ.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Opevan u mnogim epovim, pričama p ai filmovima. Legenda za Trojanskog konja počinje još u staroj Grčkoj, gde je živela prelepa Helena. Ona je toliko bila lepa da se u nju zaljubio i trojanski princ Paris koji ju je kasnije oteo i odveo u Troju. Helenin muž Menelej, kao i ostali Grci koji su je mnogo voleli, 10 godina su na razne načine pokušavali da je vrate, ali uzaludno jer nikako nisu moglu ući u Troju. Ali onda su se Grci dosetili i od delova svojih brodova napravili velikog drvenog šupljeg konja i u njega su se sakrili. Zatim su konja poneli kao poklon Parisu kao izraz dobre volje posle desetogodišnjeg ratovanja. Paris je, ne sluteći ništa, primio ovaj poklon i stavio ga na glavni trg – jer je, po njegovom mišljenju, simbolizovao pobedu nad Grcima. Ali usred noći, kada je sve bilo mirno, vojnici su izašli iz drvenog konja i otvorili vrata Troje da bi ostali Grci ušli. Te noći se povela bitka, Troja izgorela a Helena spašena. I dan danas se održala legenda o trojanskom konju i on je simbol upornosti i hrabrosti, ali i velike i istrajne ljubavi.

Konj nije bio samo inspiracija u ratovanju, već je bio tema brojnih književnih i likovnih dela i nalazi se u istoriji i mitologiji mnogih naroda. Prema srpskoj tradiciji bez dobrog konja nema ni dobrog junaka. Otuda u narodnim junačkim pesmama konji ne zaostaju po hrabrosti i podvizima za junacima koji su ih jahali.Takvi su Damjanov Zelenko, Hajduk-Veljkov Kušlja, krilati Jabučilo Vojvode Momčila, Šarac Kraljevića Marka, Đogin Banović Strahinje, Ždralin Miloša Obilića.Najpoznatiji mitološki konj je krilati Pegaz, rođen iz ljubavi Posejdona i Gorgone koji je imao zadatak da prenosi munje i gromove Zevsu. Postao je simbol umetnosti, prvenstveno pesništva.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedan od poznatijih konja u istoriji je Bukefal, konj vojskovođe Aleksandra Makedonskog.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Incitat (Brzonogi), konj imperatora Kaligule, nikada nije izgubio trku i zbog svojih zasluga bio je proizveden u građanina Rima a kasnije i u senatora. Kao jednom od najpoštovanijih Rimljana podignuta mu je konjušnjica od mermera.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U književnosti epitet najpoznatijeg pripada Rosinanti, konju Don Kihota iz istoimenog Servantesovog romana.

KONJI

[You must be registered and logged in to see this image.]

Konji imaju višestruku simboliku: oni vuku sunčana kola, jašu ih sedam jahača Apokalipse, predstavljaju plahovitost i neobuzdanost žudnje..., a često su važili i kao čovjekova dojkinja, budući se u prošlosti pilo kobilje mlijeko...

Simbol mudrosti, intelekta, razuma, hitrine, svjetlosti, plemenitosti, odanosti, vjetra i morskih valova. U snovima su predstavljali seksualni simbol, želju, požudu i sam seksualni čin...
U istočnjačkim vjerovanjima konj je vezan za čast, vlast i brigu, a u snu predskazuje različite događaje: ako ga vidite u daljini, uslijedit će radosna vijest; ako vodite konja za ular, potrebna vam je pomoć prijatelja; ukoliko jašete krilata konja, predstoji vam sjajan uspjeh; galopiranje u snu predskazuje brzo ostvarenje želje; kupiti konja – unosan posao; vidjeti divljeg konja – zarada, itd.
Ako se u temelje obiteljske kućne ugradi nekoliko konjskih kostiju, vjerovalo se da će kuća biti sretna, a obitelj zaštićena od zlih duhova, neprijatelja, bolesti i nesreće. Osoba koja sa sobom uvijek nosi konjske kutnjake bit će oslobođen pohlepe za novcem.

Dugo vremena se vjerovalo da konji predstavljaju životinje koje nose duše umrlih i da jedino oni od svih životinja mogu da vide i prepoznaju duhove i vještice. Kamen sa rupom u njemu pohranjen u stablu nekog drveta štitio je navodno konje da ih noću ne jašu zlodusi i vještice. Kada nekoliko konja istovremeno stoji leđima okrenuto prema ogradi, vjerovalo se da predstoji promjena vremena – predznak kiše.

Vjerovalo se da je za liječenje čestih i iscrpljujućih napada kašlja dobro inhalirati bolesnika konjskim dahom. Pri tome se preporučuju šareni konji, jer se vjerovalo da su oni najzdraviji. Također se vjeruje da je za liječenje groznice dobro koristiti konjska kopita, a za liječenje noćnih mora, najefikasnijim lijekom su se smatrali - konjski zubi.

No, postoje i druga vjerovanja:

• Jahati sivog konja na vjenčanju – sreća;
• Vidjeti crnog konja – u Britaniji sreća; u Europi nesreća;
• Sresti bijelog konja – nepredvidivi troškovi;
• Sresti bijelog konja kojeg jaše črvenokosa djevojka – nesreća;
• Da bi se otjerala loša sreća, u trenutku kada se ugleda bijeli konj sa črvenokosom jahačičom, treba pljunuti i reći: “Dobra sreća tebi, dobra sreća meni, dobra sreća za sve bijele konje koje vidim...”
• Tko sretne riđeg konja – vidjet će dragu osobu;
• Tko sretne šarenog konja – treba zamisliti neku želju, jer će mu se najvjerovatnije ostvariti;
• Vidjeti samo rep šarenog konja – nesreća;
• Sresti konja sa sve četiri bijele noge – nesreća;
• Sresti konja na putu na vjenčanje – dobra sreća;
• Jahati konja koji često rže – putovanje će se sretno završiti;
• Nije dobro često mijenjati konju ime – nesreća;
• Nije dobro opremati konja na dan uoči Nove godine – predskazuje nesreću.

VOJNE POČASTI SRPSKOM RATNOM KONJU…

[You must be registered and logged in to see this image.]

SCENARIO ZA SPILBERGA

Muzej u Šapcu krije priču o Aculi, koji je sa svojim vlasnikom prošao sve golgote – od Cera do Krfa i nazad, a sahranjen je kako i dolikuje – vojniku.

Priča o konju Aculi iz sela Uzveće u Mačvi po mnogo čemu liči na scenario najnovijeg filma Stivena Spilberga, „Ratni konj“, koji se trenutno prikazuje u srpskim bioskopima, pa se može reći da, „i mi konja za priču imamo“. Štaviše, Aculina ratna odiseja je kudikamo dramatičnija od one u Spilbergovom filmu jer je sa svojim vlasnikom prošao sito i rešeto ratova od 1912. do 1918., uključujući i povlačenje preko Albanije. Doživeo je duboku starost, a sahranjen je – uz sve vojničke počasti.

Ovaj veličanstveni , snažni jahaći konj sjajne crne dlake, pripadao je Dragomiru Rajiću (1886 – 1974), zemljoradniku iz Uzveća kod Šapca, od dana kad je bio ždrebe. Sa konjičkim pukom Drinske divizije Dragomir je vojevao u oba balkanska i Prvom svetskom ratu, a pošto je i Acula bio vojni obveznik, morao je da ga vodi sa sobom. U Mačvi je, inače, oduvek bilo dobrih konjanika, a bilo je uobičajeno da se zajedno regrutuju konj i vlasnik jer niko nije mogao bolje da brine o konju od gospodara.

- Dragomir i Acula učestvovali su u Kumanovskoj i Bregalničkoj bici, da bi potom nastavili ratovanje u Prvom svetskom ratu: Cer, pa Kolubara, a u međuvremenu borbe na Drini i Mačkovom kamenu. Usledilo je povlačenje preko Albanije, kada je Acula tokom snažnih mećava u albanskim gudurama grejao svog gospodara i spasao ga smrzavanja. Stigao je Dragomir sa konjem na Krf, a potom su učestvovali u probijanju Solunskog fronta. Po povratku u Srbiju, stigli su sve do Osijeka, gde je Dragomir sa konjem demobilisan, pa su se 1919. vratili kući u Uzveće – priča Svetlanka Milutinović, muzejski savetnik u narodnom muzeju u Šapcu, gde se čuva sedlo koje je koristio Dragomir Rajić.

Sedlo je Muzeju 1992. poklonio je Dragomirov unuk Dragoljub Rajić, profesor srpskog jezika i pesnik iz Uzveća, nakon što je decenijama ležalo u štali na porodičnom imanju.

Dragoljub nije imao dece, ali je njegova sestra Radojka priču o dedi i njegovom konju prenela svojim potomcima. Radojkin sin Dušan Majstorović, takoreći, napamet zna dogodovštine iz tih mračnih vremena u kojima su dva ratna druga više puta stavljala život na kocku za oslobođenje Srbije.

- Majka mi je pričala da je pradeda često govorio da se ne bi živ vratio kući da nije bilo Acule. Njih dvojica prešli su hiljade kilometara pod kišom metaka, izloženi hladnoći i gladi, provlačeći se kroz ruševine gde je i čoveku teško da prođe, a kamoli konju…Pradeda je gledao kako mrtve ljude bacaju u more i, iako su tokom povlačenja preko Albanije mnogi pomrli od gladi i iscrpljenosti, on nije želeo da ostavi konja. Kako je mogao da se ne veže za njega kada su šest godina delili nedaću?

Jedna od najtežih prepreka koju je trebalo savladati u Albaniji bila je reka Maća, a okolo močvarni teren…Tu su stradali mnogi naši ljudi. A Acula je uvek išao prvi, pre drugih konja, jer je uvek trebalo da jedan konj prvi pređe prepreku da bi ostali krenuli za njim – objašnjava Dušan Majstorović i dodaje da je Acula bio tako dobro dresiran da je Dragomir davao i drugima da ga jašu kada je trebalo savladati neku prepreku.

U sećanje mu se posebno urezala majčina priča da su konje utovarivali na francuske brodove tako što su im ispod stomaka podvlačili šatorsko krilo vezano konopcima, a onda ih podizali.

- Prava je sreća da se Acula vratio živ u Uzveće, jer su pri povlačenju kroz Albaniju bili veliki gubici i ljudstva i konja. Spasen je, tvrde, tek svaki deseti konj – kaže Dragoljubov sestrić Dušan Majstorović.

Dragomirovo voljno

Po povratku u Uzveće Dragomir je Aculi dao doživotno voljno – nije više radio seljačke poslove ni vukao čeze jer je svoje odužio. Samo ga je hranio i negovao. A kada je 1932. Acula uginuo, Dragomir je pozvao preživele saborce na sahranu, a sahranio ga je kao što dolikuje borcu – uz sve vojničke počasti.

Petar Blečić

Коњ је кроз векове био инспирација многим књижевницима и сликарима широм света. У историји и митологији многих народа такође је оставио трагове. Према легенди Бог је при стварању света упутио ветру ове речи: „Створи ми биће које ће бити лагано и брзо попут тебе, верно, племенито и снажно и које ће на својим леђима носити човека“. После тога је створио коња.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Коњ је човеков велики пријатељ. Од свих домаћих животиња, коњ је због своје неукротиве природе и величине последњи припитомљен. Од давнина се користио за рекреацију и лов, али и за ратовање. Изазивао је дивљење људи па су тако и настале многе легенде и веровања. Једно од најстаријих одржало се све до данас, а то је веровање да је потковица симбол велике среће.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Најпознатији коњ у историји био је Букефал, коњ Александра Македонског. Постоји прича да је био најскупљи и најбољи коњ у македонском краљевству и да је био поклоњен краљу Филипу II. Пошто нико није успео да га узјаше, Филип је наредио да га врате, али је Александар схватио да се коњ плаши своје сенке, окренуо га ка сунцу и мирно га узјахао. На то је Филип рекао: „Сине, тражи краљевство према себи, моје је за тебе премало“. Тако је и било. Кад је Букефал угинуо, Александар је основао град и назвао га Букефалија.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Највећу част и дивљење које је човек указао једном коњу доживео је Инцитат (Брзоноги), коњ римског императора Калигуле. Имао је мраморну шталу чији су зидови били прекривени фрескама најчувенијих уметника. Јасле су му биле од слоноваче, а воду је пио из златног ведра. Инцитат никада није изгубио ниједну трку. Калигула га је толико волео да га је прво произвео у грађанина Рима, затим у сенатора, а предложио га је за и конзула. Калигула је чак свога коња по свим грађанским и верским прописима венчао прелепом кобилом Пенелопом.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Дамјанов Зеленко

[You must be registered and logged in to see this image.]

Дамјанов Зеленко је из царске коњушнице, као и остали коњи браће Југовића. Имао је људску душу и особине. Када је Југовић умро, овај коњ је за својим господаром вриштао наредих годину дана. Одатле је потекла и изрека: ,,Вришти као Дамјанов Зеленко“. Дамјан Југовић је пре Зеленка, променио многе добре коње и с многима је побеђивао у важним двобојима на витешким турнирима. Зеленко му је био последњи коњ у животу и најбољи од свих које је до тада имао. С њим је највише и побеђивао. Зеленко је био коњ с људском душом, каже легенда. И још каже да је разумевао људски говор. Дамјан је, каже та прича, и побеђивао захваљујући томе што је коњ слушао његове команде и знао правила борбе. Чак је, кажу, често, у току борбе, инстиктивно, сам и мимо Дамјана, доносио исправну одлуку, која је спашавала живот његовом господару. Дамјан је знао да има необичног коња, па се трудио свим силама да му проникне у душу и нарав. Колико пута му се учунило да његов Зеленко има људска осећања: једном, после пораза у неком двобоју, видео је сузе у његовим очима. Дамјан је највише времена проводио са својим коњем: није дао да га хране и тимаре његови коњушари већ је то сам радио, што није био обичај оног времена да се високи племић бави таквим пословима. Тренирао је с њим сваки дан. `Већ је њега Дамјан научио: до поноћи ситну зоб зобати, од поноћи на друм путовати`, каже народни певач. Дамјан је, као и његова браћа, погинуо на Косову. Косовску трагедију, кажу, преживели су сви коњи браће Југовића. И сви су се вратили у Крушевац. Нико не зна како. То је једна од великих тајни Косова. Кажу да је једна монахиња у Љубостињи записала да су коњи Југовића сами дошли с Косова и да је пред њима ишао Дамјанов Зеленко. Легенда каже да је Дамјанов Зеленко вриштао за својим господарем годину дана. А онда је једне ноћи нестао из кнежеве коњушнице. Дуго се о њему није знало ништа, а онда се, три године после Косовског боја, уочи Видовдана тачно у подне, чуло његово вриштање у планини Гочу. Слушајући тај коњски плач, кажу да је плакао цели Крушевац. Да је, којим случајем, устао Дамјан и завирио у очи своме коњу, можда би у њима нашао сузе.

Кушља

[You must be registered and logged in to see this image.]

Кушља је био славни коњ чувеног Хајдук Вељка Петровића, јунака Првог српског устанка. Летописи наводе да је Кушља био најбољи српски коњ после Косова. Својом храброшћу и вештином ушао је у славну историју легендарних српских коња. Хајдук Вељко је пре Кушље променио много коња, али му ниједан није био по вољи. Тек кад је добио Кушљу, Вељко је знао да има правог борбеног коња. И Вељко је тек тада постао прави херој и чувени мегданџија јер одувек се знало да без доброг коња нема ни доброг јунака.
Вељко је Кушљу добио сасвим случајно, у једном нападу на Турке у Тимочкој Крајини. Срби су тада заробили велики број Турака, као и њиховог команданта Али-бега који је јахао крупног дивног коња, сивомрке боје. Био је то Кушља, којег је Вељко узео себи и дао му име по надимку Али-бега. Мада је Али-бег открио Вељку да је Кушља војно обучен и да зна ратне вештине, Вељко се врло брзо и сам уверио у то. Десетак дана после тога имао је мегдан са Соко-пашом у Црној Реци. Хајдук Вељко је први пут имао пред собом великог јунака и достојног противника. Иако је мегдан на очиглед обе војске трајао два сата, исход није зависио од њих двојице већ од Кушље. Он је знао да мења правац у трчању како би његов господар избегао турску кубуру, умео је у пуном галопу да стане како би турска сабља замахнула у празно, знао је кад треба и да клекне. Кушља је све то радио у прави час и тако проузроковао да Соко-пашу збаци његов коњ. Кад се Турчин нашао на земљи, без сабље и кубуре, Вељко је дојахао до њега и рекао му да му опрашта живот. Иако је Вељку увек било важније да победи противника, а не да га убије, његов коњ Кушља је овога пута пресудио. Изненада се окренуо и ударцима задњих копита убио Турчина. Сви су се после тога разишли без борбе и нико није знао да ли је тада пресуђено по правди или није.
Кушља је Хајдук Вељка изнео из многих бојева као победника и јунака. Никада Вељко није био рањен и Кушља је био његова срећа. Јахао га је до своје смрти 1813. године. Када су Турци у последњој години Карађорђеве Србије навалили са свих страна, Хајдук Вељко је од њих бранио Неготин. Зрно га није хтело, а ни турска сабља. Судбина је хтела да погине без Кушље. Први пут кад је изашао без коња и без пушке, пешке, да охрабри своје борце, погодио га је турски тобџија посред плећа тако да није стигао ништа да каже осим „држ“ и с том половином речи је пао мртав.
Кушља је опет допао у турске руке. Није се знало ни где ни коме. Случај је хтео да га неколико година после Вељкове смрти прва види Вељкова жена Чучук-Стана. Кушља је у Видину вукао циганске таљиге и био је стар, мршав и слеп на једно око. Препознао је глас своје бивше газдарице и то означио рзањем. Чучук-Стана је заплакала и дала Циганину десет дуката да Кушљу више не преже у таљиге већ да га до смрти храни и пази. Циганин је узео дукате, купио себи младог коња, а Кушљу продао. Не зна се како је ни где завршио Кушља, најбољи и најславнији српски коњ после Косова.

Јабучило


[You must be registered and logged in to see this image.]

У плејади славних српских коња, Јабучило, коњ војводе Момчила, по много чему, заузима прво место.То је у Срба, као у Хелена Пегаз, једини митолошки коњ са крилима, која се виде, `која Јабучило сваког дана, у зору, пушта себи до копита`. И, то је, хронолошки, први опевани коњ у српској епској поезији. Историјски војвода Момчило је живео у доба Стефана Дечанског и његовог сина цара Душана. Зна се да је учествовао у боју против Бугара код града Велбужда. Кажу да је, врло успешно, командовао једним делом српске лаке коњице. Остали подаци, што се историје тиче о томе славном војводи и јунаку, спорни су и магловити. Историја не зна за његове дворе у Пирлитору, на Дурмитору. Напротив. Неки историчари тврде да је Пирлитор неко време био дворац Вукашина Мрњавчевића. Народна песма тај град Пирлитор именује Момчиловим. Легенда каже да је Јабучила ождребила једна Момчилова кобила, коју је опасао крилати коњ на Дурмиторском језеру. Наиме, на ливади око језера пасле су многобројне војводове кобиле које је ноћу изашавши из језера опасивао тај крилати коњ. Но, како коју кобилу опаше, каже прича, он би је ударао ногама у трбух да се изјалови и не ождреби крилата коња. Али, једне ноћ, дође Момчило са својим слугама на језеро, донесе бубњеве и таламбасе, сакрије се у жбуње и сачека да крилати коњ изађе из воде и оплоди једну кобилу.Те ноћи пред зору чудни коњ изађе из језера и опаше Момчилову најбољу кобилу, па кад хтеде да сиђе са ње, Момчило, са слугама, удари у бубњеве и тламбасе те се коњ поплаши и утече у језеро. После годину дана кобила ождреби Јабучила, белог крилатог коња, који се касније прославио у разним биткама са својим господарем – војводом Момчилом. Али Срби су народ који не може без издаје ни у својим митовима. Ово је прича о једном коњу, о издаји једне жене. Жена војводе Момчила – Видосава, издаде свог мужа, сјајног и племенитог човека, племића, витеза, јунака, српског Херкула. Умисли да га замени Вукашином краљем. Та страшна жена, `куја Видосава`, како је назива народни певач, пожелела је да буде краљица. Уротила се против војводе Момчила, заједно са Вукашином. И лукава жена једне ноћи, пред свануће, спали крила коњу свога мужа. Дошло је до борбе између Вукашина и Момчила. Момчило се храбро борио све до тренутка док није угледао девет враних коња, `а на њима брата ни једнога`. Тада је малаксао и хтео да га Јабучило, узлетевши, крилима понесе према његовом Пирлитору. Али коњ, његов Јабучило, није више могао да лети јер су му крила била спаљена. Момчило је себи, кроз непријатељску војску, прокрчио пут до градских зидина. Али ту га је сачекала жена и спречила његов улазак у град: сабљом је пресекла платно с којим се он пењао `граду уз бедеме`. И тако погину Војвода Момчило, каже легенда, али ништа даље не каже о његовом коњу, крилатоме Јабучилу. Кажу да стоји и данас на оном месту где га је оставио његов господар и чека да му поново нарасту крила и одлети у бистре воде Дурмиторског језера, за својим оцем, који га, многи верују, посећује сваке ноћи и лечи.

Шарац

[You must be registered and logged in to see this image.]

Најславнији српски коњ је легендарни Шарац Марка Краљевића. Као што је Марко највећи јунак у српском предању, тако је и Шарац у тим причама и песмама коњ над коњима, митолошко чудо, божанско биће. Шарац је, иако коњ, можда најлепша метафора српског епа. „Српски песнички геније дао је Шарцу људске особине, чак особине једног краља, његовог господара, што је задивило великог Гетеа, који је једном, усхићен том духовном параболом, рекао да су сви светски легендарни коњи, у односу на Шарца, само обична ждребад“.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Пре Шарца, Марко је променио много коња. Ниједан коњ му није био по вољи, нити је могао да испуни Маркове захтеве. Марка је могаo носити само крупан и јак коњ, одгајан и обучен на најбољи начин, који ће имати снаге да се носи са непријатељским коњима. Легенда каже да је Марко једном, на путу за град Костур, сусрео неке кириџије и купио од њих шарено, губаво ждребе. Учинило му се да ће од њега бити добар коњ; узео га је за реп да њиме омане око себе као што је и са осталим коњима чинио, али се ово губаво ждребе није дало ни помаћи са места. Марко је ждребе излечио од губе и научио га да пије вино:

„Пола пије, пола Шарцу даје“ (Марко Краљевић и Арапин)

После је оно израсло у великог и лепог коња – чувеног Шарца. У свакој борби, Марко је могао да се ослони на њега, а чак је и разговарао са њим као са пријатељем:
„Јао Шаро, моје десно крило“ (Марко Краљевић и вила)

Шарац је имао натприродне моћи. Био је, пре свега, крилат као Јабучило, али су његова крила била невидљива. Служио се њима само у безизлазним случајевима или када је Марко водио борбу с вилама, змајевима и другим алама.
Шарац је био и видовит коњ. Знао је да предвиди многе догађаје па да то саопшти своме господару на разне начине: рзањем, њиском, поигравањем, копањем ногама. Шарац је чак предвидео и смрт Марка Краљевића:

„Када Марко био уз Урвину,
Поче њему Шарац посртати,
Посртати и сузе ронити.“

(Смрт Марка Краљевића)

Нема митског јунака који је имао више мегдана од Марка Краљевића. Марко је увек био победник, али без свог Шарца то не би био:
„Да ми не би Шарца од мејдана,
Доиста ме уватити шћаше“ ( Марко Краљевић и Љутица Богдан)
*
„Што погуби сабљом окованом,
Што погази Шарцем од мејдана“ (Марко Краљевић и Вуча џенерал)

Шарац је део Маркове укупне застрашујуће појаве на мегадну:
„Нема оног страшнога јунака
На шарену коњу великоме“ (Марко Краљевић и Мина од Костура)

Шарац је био беома вешт и жесток коњ:
„Игра Шарац, како и помаман,
И прескаче коње и јунаке“ ( Марко Краљевић и Алил-ага)
*
„Из копита жива ватра сева,
Из ноздрва модар пламен лиже“ (Марко Краљевић укида свадбарину)

Али је био и гиздав коњ, необичне лепоте у длаци и телу. Ход му је био краљевски, кас витешки, а галоп вилински. Марко га је врло пажљиво и богато опремао за мегдане:
„Те опреми Шарца од мејдана:
Притеже му седморе колане,
Заузда га уздом позлаћеном ….
-Коњ му није каквино су коњи,
Веће шарен, како и говече…“ ( Марко Краљевић и Вуча џенерал)

Шарац је био моћан у свему: у снази, у брзини, у вештини. Ниједан коњ му никада није утекао.
„Док је Сунца и док је Месеца“, каже песма, Срби ће спомињати Марка и његовог Шарца!

Има много верзија о смрти Марка и његовог коња. Једна од њих казује да Марко и није умро већ са својим Шарцем у некој пећини спава већ шест стотина година. Пред Шарцем стоји маховина коју он полако једе, а за греду је заденута Маркова сабља, која полако излази. Марко ће се пробудити кад устреба српском народу, а дотле ће Шарац појести маховину и сабља ће изаћи испод греде.

Вук Стефановић Караџић је овако писао о Марку Краљевићу и о његовом коњу:
„Никога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића. Ја ћу овдје назначити о њему што се слабо у пјесмама налази, него се приповиједа. Приповиједа се да је Марко био много јачи од осталијех, садашњијех, а јамачно и ондашњијех људи.У 72. пјесми друге књиге (Турци у Марка на слави) пјева се да је у његовом буздовану, којим је он једном руком махао и њиме се бацао, било шездесет и шест ока; а ја сам у дјетињству гледао у Сријему, у крчми манастира Крушедола, гдје је Марко намолован, како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима идући управо; у пјесми 67 (Марко Краљевић и Муса Кесеџија) пјева се како је узео у руке суху дреновину „са тавана од девет година“, па кад је стиснуо руком, она прсла надвоје – натроје и двије капље воде искочиле из ње. Он без вина није могао никуд, и према јачини својој много је могао попити да се не опије. За његова Шарца једни приповиједају да му га је поклонила нека вила; а једни опет да га је купио у некакијех кириџија. Прије Шарца веле да је мијењао много коња, па га ниједан није могао носити; кад у некакијех кириџија види шарено губаво мушко ждријбе, учини му се да ће од њега добар коњ бити, узме га за реп да омахне око себе као што је и остале коње огледао, али се оно не дадне ни с мјеста помаћи; онда га купи у кириџија, излијечи га од губе и научи вино пити.
За смрт Марка Краљевића различито се приповиједа: једни веле да га је негдје у селу Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста, кад су се Турци били с Каравласима; други кажу да му се у таквом боју заглибио Шарац у некак’ој бари код Дунава и да су ондје обојица пропали; трећи кажу да је у так’ому боју толико људи изгинуло да су по крви пливали коњи и људи, па Марко онда пружио руке к небу и рекао: „Боже, шта ћу ја сад“ На то се бог смиловао и некак’ијем чуднијем начином пренио и њега и Шарца у некак’у пећину, у којој и сад обојица живе: он забовши своју сабљу под греду, или је ударивси у камен, легао те заспао па једнако спава; пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе, а сабља све помало излази испод греде или камена, па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или камена испадне, онда ће се и он пробудити и опет на свијет изаћи. Једни говоре да је он у ту пећину побјегао кад је први пут видио пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина да је онак’о као што се приповиједа), пробио из ње сам себи длан, па онда рекао: „Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољег јунака“.

(Вук Стефановић Караџић, Живот и обичаји народа српског)