Crna smrt

Лик Смрти у филму Седми печат Ингмара Бергмана делује, ако се тако може рећи, у великој мери тајанствено привлачно и дружељубиво, то је лик који мотивише, против кога играте партију шаха, партију шаха за споствени живот. Смрт је представљена као вечита сапутница, лукавог и облог лица, загонетног осмеха. Не, није јасно да ли је он или она, да ли је смрт неког рода. Смрт овде као да поручује: победи ме, победи ме још једном, опет, и тако стално.



Смрт се у античкој иконографији означава гробом, потом и као особа са наоружанам косом, божанством које у раљама држи човека, крилатим духом, двојицом дечака од којих је један црн, а други бео, јахачом, костуром, па још и плесом смрти, змијом, или било којом животињом психопомпом (коњем, псом, итд.), каже античка историографија.

Зао дух, костур, прекривен црном одеждом и капуљачом пребаченом преко главе у замаху обема рукама нишани жртву косом. Ово је вероватно и напознатија слика смрти, слика која је настала давно, јасна, упечатљива и сама по себи разумљива да и деца лако наслуте и препознају значење. То, опет, није коначна смрт, онај потпуни застој, барем не у сваком смислу, у симболици костура овај феномен пре изгледа обрнуто од опште познатог, као наговештај новог, облик новог живота. Костур из Веселове Анатомије има замишљен израз, ироничан осмех, показује знање онога ко је прешао у онострано, онога ко је проникнуо тајну.

Један запис о мистичном косачу каже како код себе има две лобање, мушку и женску, женску држи под ногом а мушка крунисана глава му је поред врха оштрице, около разбацане леже три руке, нога и кости, а главе које костур поседује задржавају израз лица као да су живе. Глава са десне стране носи краљевску круну, симбол владавине и моћи, способности и непоколобљивости да се од земаљског не одустане умирући. Лобања на левој страни још има женске црте лица и женске љупкости, са поруком да осећања не умиру, да душа воли и преко гроба. Руке које се дижу из земље, спремне на деловање, најављују да дело не може бити прекинуто, а ноге се нуде да наставе започето напредовање идеја, ништа не престаје, све се наставља.

Наша знања о смрти, ако то већ по себи не делује и тужно и смешно, увек су двосмислена, и то најмање. Мистици, којима ни лекари ни психолози на овом месту не противрече, приметили су да у сваком човеку, на свим нивоима постојања, једно поред другог постоје живот и смрт, то јест напетост између супротних животних сила.

Неко је једном рекaо да га не брине смрт него начин на који ће умрети. А куга је, у напону своје снаге, кажу, немилице уништавала људе да нису стизали накопати онолико гробних рака колико је мртвих било, па су их, мртве или полумртве, бацали у јаме које су на крају постале тесне и након њих заражене нису више ни сахрањивали него су их остављали да умру где су пали – ако је ко тога имао када да буде свестан. Чак је и папа аминовао дозволу да лешеве бацају у Рону. Ова болест је кренула из Азије, тачније из једне кинеске области.

Негде се на ову причу иронично надовезује и предање из кинеске митологије о постанку света, наиме, тамо је на почетку постојало само црно јаје чијим пуцањем се родио Пан-гу, први од свих живих бића; Пан-гу је стајао бранећи својим телом поновно спајање неба и земље, и када је умро од његових очију су се створили сунце и месец, као и инвентар дpугих ствари, и на крају, од бува у његовoј коси постала су људска бића.

Током лета 1347. Ђеновљански трговци живели су са својим фамилијама у граду Кафи на Криму, данас град Федосија од око сто хиљада становника, када је место било нападнуто од стране Татара. Након дуготрајне опсаде коју су мештани Федосије превазилазили пружајући отпор, избијање болести на другој страни десетковало је Татаре. Причало се да је остатак одлазеће татарске војске у налету гнева катапултирао своје лешеве болесних жртава у град. Присутни трговци су летимице напустили Федосију и са својих дванаест бродова кренули пут родне Италије. Октобра те исте године у Месину је пристало свих дванаест бродова, посада је нађена како умире од непознате болести, оно што је остало од ње било је на умору.

Један очевидац описао их је болест након њиховог пристанака као болест која је скоро прогризла и прионула за кости. Како је куга са једног континетна прешла на други?

Рецимо овако: једрењаци којима су допловили трговци имали су поред људске посаде и животиње – путничке пацове, који су на једрењаку уживали бесплатну храну. Потом су се бродски пацови мешали са домаћим пацовима и међу њима купили буве заражене смртоносним клицама да би се на крају вратили на једрењак. Буве које су се гнездиле на кожи пацова имале су разлог да се нађу на пацовима, пиле су им крв такође ради хране. А када је куга уништила већину пацова буве су прешле на људе. Преживели пацови су по пристанку у Месину сишли с брода носећи са собом смтроносне буве. Одвећ слаба хигијена средњовековних градова помогла је пацовима и бувама у размножавању. И поново, када су пацови угинули, буве су прешле на људе и почеле се хранити људском крвљу. Због бува болест у литератури носи назив бубонска куга.

За мање од два месеца укупна популација Месине је преполовљена. До раног пролећа болест се преко луке раширила Италијом и досегла друге градове а да је у већини случајева на свим местима преполовила број живих. У јануару 1348. још један Ђеновљански трговачки брод испловљава носећи заразу у Марсеј. До лета исте године куга је стигла у Париз. Но, ту није стала. Потом се проширила на исток Немачке и север Енглеске, да би дошла до Лондона децембра 1348.

Време културног уздизања које је тада било на сцени у Европи доласком епидемије куге бива прекинуто.

Од 1347. па у наредних шест година цела Европа ће бити ухваћена таласом нове болести, а историчари тврде да је током епидемије настрадала трећина становништва. Постоје процене које су и горе.

Начини на који су многи у тадашње време схватали нову болест и начини на који су се против ње борили као да су изашли из некакве апокалиптичне панике и незнања. Људи су напуштали куће у градовима и бежали на село, у међувремену криминал је у таквим условима процветао, лопови су претресали и крали остављене куће и тако, као да само раде свој посао, излазили на улице по којима су на колским запрегама вукли натоварене лешеве поред низа врата премазаних црвеним крстом којим су означени заражени домови. Други су просто лумповали покушавајући да се забаве пре него што их болест стигне.



Куга је споља остављала утисаk нечег језивог. Зараженој особи су отицали лимфни чворови, долазило је до повраћања, искашљавања крви, повишене темературе и убрзаног дисања. Смрт би уследила три, четири или пет дана након заразе. Но ипак чини се да су гнојне отеклине биле горе од свега јер их је било по читавом телу, развијале су се под пазухом, на препонама и по врату, на свим лимфним жлездама. Отеклине су првобитно биле ружичасте а затим јаркоцрвене величине наранџе.

На улицама је било и оних који су се самокажњавали бичем сматрајући да је оно што им се дешава последица божије казне за нагомилане грехе. Бичевање је било један од начина да се спречи ширење куге. Али на тај начин су самобичеваоци, познати као флагеланти, заправо помогли ширење заразе. Лекари заштићени кожним маскама које личе на кљун птице иду около од зараженог до зараженог, они верују да маска напуњена биљем чисти ваздух и спречава кугу. У неким случајевима лекари су саветовали заражене да је болест излечива лежањем каткад на левом или десном боку. Један од начина борбе против куге био је и лек чији састав опсије бизарну беспомоћност, лекарски рецент је укључивао сецкане змије, десетогодишњу меласу, вино и преко 50 других састојака.

Други су потапали марамице у ароматична уља, носили талисмане, купали се у људском урину, постављали лешеве угинулих животиња у ћошкове домова, богатији су пили течно злато, сиромашнији пили цеђени гној или забадали пијавице на тело до пуштања крви или стављали мртве жабе на тело верујући да ће преко њих зацелити отрове.



pulse.

Црна смрт или куга била је пандемија која је харала у средњем веку, одневши животе 15 милиона људи, односно трећину тадашње европске популације. Црна смрт настала је у Кини 1334. године, да би се потом полако ширила на запад. Људи нису знали одакле болест долази нити како је зауставити. Тражећи узрок, многи су веровали да је Црна смрт Божија казна. Њени симптоми су били ужасне главобоље праћене знојењем и дрхтавицом после грознице. Али оно што је издвајало жртве куге од некога ко је једноставно патио од грознице су огромни гнојни отоци. Патње жртве су се завршавале смрћу у агонији. Први познати случај куге у Европи је забележен у октобру 1347.године, када се дванаест италијанских бродова који су се враћали са Црног мора укотило у луци на Сицилији. Посада и путници су лежали мртви на палубама, а били су прекривени гнојним отоцима. На бродовима су поред људи били и пацови који су били заражени.Они су се увукли у залихе хране за путовање. Ови пацови су се измешали са здравим пацовима. Пацови су покупили буве заражене клицама и пренели их на бродове. Пацови су били преносници болести, живећи на свим прљавим местима. Постојале су три врсте куге:обична куга,пнеумонијска и септихемијска куга. Обична куга је стварала гнојне отоке и била је најучесталија. Пнеумонијска куга би допирала у плућа жртве која би брзо умирала. Преносила се преко ваздуха. Септихемијска куга је доспевала у крвоток и убијала је за пар сати. У градским срединама куга је болест која напада пацове, а преноси је пацовска бува. Инфициране буве брзо напуштају цркнуте пацове у потрази за новим домаћином, а ако нема других пацова покушаће да се хране на људима, ширећи при томе заразу. Према томе, лако је схватити како, у одређеним условима сиромаштва, пренасељености и лоше хигијене, може доћи до неке такве епидемије. Остали људи који су још били здрави, видећи у кратком времену тако страшан помор и смрт многих људи и не познајући ту пошаст, од силног су страха били као без душе и памети јер су се бојали сличне несреће и мислили да је дошао крај света.

На Хиландару је 1347. године боравио Цар Душан Силни. Душан је био стасит човек. Мало ко зна да је Цар Душан, био висок скоро 2,14 метара. Склањајући се од куге, повео је са собом своју жену, дете и своју свиту. Не треба губити из вида да су Света гора, па и Хиландар, од 1342. до 1371. године биле у саставу српске државе – Душановог царства, и да је можда та околност, а можда и пребогати дарови свим манастирима, били од утицаја код доношења одлуке да се царици Јелени одобри да ступи на тле Свете Горе и на њој остане за све време боравка цара Душана на Светој Гори. Цар Душан је њен долазак правдао тиме да она на Свету Гору не долази као жена него као царица. Вођен мишљу да је Света Гора једино тле које молитвом може да се “одбрани” од куге, одлучио је да тамо борави неко време. И стварно, у то време док је куга харала Балканом, Света Гора је била једино место до којег та опака болест није могла да допре.Одлазећи са Хиландара Душан Силни је у знак захвалности, даривао све манастире на Светој гори. Наравно највише је дариван Хиландар. Тамо је и саградио малу цркву, задужбину, оставио је такозвану хашу, свилени покривач за коње, које специјално рађен у Венецији, ловачки тоболац са стрелама, неколико повеља. Битно је да се каже да је за цара Душана, Света гора је била матица православља.

Crna smrt bila je pandemija koja je harala pogotovo Evropom u srednjem veku, odnevši živote 75-100 miliona ljudi, odnosno trećinu tadašnje evropske populacije. Većina naučnika smatra da je Crna smrt bila pandemija kuge, dok neki smatraju da je bio virus sličan eboli. Analiza drevne DNK žrtava bolesti u Evropi je utvrdila da je odgovorni patogen bakterija -{Yersinia pestis}-. Crna smrt nastala je u Kini 1334. godine, da bi se potom polako širila na zapad. 1346. stigla je do Egipta, Sirije i zatim Krima, a 1347. do Konstantinopolja, Sicilije i zatim južne Evrope. 1348. stigla je do Francuske, Holandije, Nemačke i Engelske, a 1349. do Skandinavije i Rusije.

Zbog svoje velike smrtnosti, Crna smrt je izazvala opštu paniku. Ljudi nisu znali odakle bolest dolazi niti kako je zaustaviti. Tražeći uzrok, mnogi su verovali da je Crna smrt Božija kazna. Međutim, pošto Crkva nije mogla da objasni i zaustavi bolest, mnogi su postali ravnodušni prema njoj i živeli po filozofiji da treba živeti što bolje dok te bolest ne pogodi, ignorišući tako savete lekara o izbirljosti što se tiče hrane i pića i izbegavanja suvišnog kontakta s ljudima. Suočeni s bliskošću smrti, mnogi nisu marili za rad ili za poštovanje društvenih i seksualnih pravila, već su pokušavali da se što bolje provedu, bez razmišljanja o budućnosti. Neki su tvrdili da je uzrok bolesti natprirodan i da se prenosi vetrom, pa je trebalo ostati u kućama i zatvarati prozore. Neki su krivili Jevreje, što je rezultovalo u progonstvo istih.

Društvene hijerarhije bile su izokrenute, usled izjednačavajućeg efekta širenja bolesti.
Crna smrt je nastupila odmah posle Velike gladi 1315–1322, koja je oslabila otpornost naroda na bolest.

Ova nezabeležena demografska katastrofa duboko je izmenila društveni i politički život Evrope. Glavna posledica kuge bila je kriza radne snage, praćena klasnim sukobima. Desetkovanje radne snage učinilo je rad izuzetno oskudnim, povećalo njegovu cenu i učvrstilo rešenost ljudi da razbiju okove feudalne vladavine.



Ilustracija Crne smrti iz togenburgške Biblije (1411)

Prema Kristoferu Dajeru, oskudica radne snage izazvana epidemijom dovela je do promene odnosa snaga u korist nižih klasa. Dok je zemlje bilo malo, seljake su mogli držati pod kontrolom, pod pretnjom izbacivanja. Ali, kako je stanovništvo sada bilo desetkovano, a zemlje bilo u izobilju, pretnje vlastelina više nisu imale nikakve ozbiljne posledice, pošto su seljaci mogli da se slobodno kreću i pronađu novu zemlju koju bi obrađivali. Tako su, dok je letina trulila, a stoka slobodno lutala poljima, seljaci iznenada postali gospodari situacije. Na nov razvoj ukazivali su i štrajkovi zakupaca, pojačani pretnjama masovnim odlaskom na drugu zemlju ili u grad. Vlastelinske hronike lakonski beleže kako su seljaci „odbijali da plate“ (negant solvere). U njima je zabeleženo i da seljaci „više ne poštuju običaje“ (negant consuetudines) i da su ignorisali naređenja vlastelina da im poprave kuće, očiste kanale ili krenu u poteru za odbeglim kmetovima.



Širenje Crne smrti po Europi (1346–53)

Kao odgovor na povećanu cenu rada i obaranje feudalne rente, preduzeti su razni pokušaji da se poveća iskorišćavanje rada, bilo kroz ponovno uvođenje radne obaveze, bilo, kao u nekim slučajevima, obnavljanjem robovlasništva. U Firenci je uvoz robova bio odobren 1366. godine. Ali, takve mere su samo zaoštrile klasni sukob. Englesko plemstvo je pokušalo da obuzda cenu rada pomoću Statuta o radu, koji je ograničavao maksimalnu nadnicu, što je izazvalo Seljački ustanak u Engleskoj 1381. godine. Ustanak se širio iz okruga u okrug i završio maršem hiljada seljaka od Kenta do Londona, koji su hteli da „popričaju sa Kraljem“. Između 1379. i 1382, u Francuskoj se podigao „vihor revolucije“. Proleterska pobuna je eksplodirala u Bezijeru, gde je četrdeset tkača i obućara bilo obešeno. Pobunjeni radnici iz Monpeljea su poručili da će „do Božića prodavati hrišćansko meso po ceni od šest para za pola kile“. Pobune su izbile u Karaksonu, Orleanu, Amijenu, Turneu, Ruanu i konačno u Parizu, gde je 1413. na vlast došla tzv. „radnička demokratija“. U Italiji je najvažnija bila pobuna „čompija“, koja je počela u julu 1382. Na neko vreme, tekstilni radnici su prisilili buržoaziju da im ustupi deo vlasti i uveli moratorijum na sve dugove nadničara; proglasili su neku vrstu "diktature proletarijate" („Božji narod“), iako su uskoro poraženi od udruženih snaga plemstva i buržoazije.

Do početka XV veka, makar u Engleskoj, kmetstvo i ropstvo zaista su skoro nestali, iako je pobuna bila politički i vojno poražena, a njene vođe pogubljene. Za veliki deo evropskog seljaštva, XV vek je bio period nezabeležene društvene moći. „Skandal“ visokih nadnica koje su radnici zahtevali, mogao se, u očima poslodavaca, porediti samo s novom arogancijom koju su ovi pokazivali – s odbijanjem da rade ili da nastave da rade nakon što bi zadovoljili svoje potrebe; njihovom rešenošću da iznajme svoju radnu snagu samo za ograničene poslove, umesto na duže vreme; traženjem drugih pogodnosti, pored nadnica; i s njihovim razmetljivim oblačenjem, zbog kojeg se, prema žalopojkama savremenih društvenih kritičara, nisu mogli razlikovati od vlastelina. „Sluge su sada gospodari, a gospodari sluge“, žalio se Džon Gover u Mirour de l’omme (Ogledalo čovečanstva, 1378), „seljaci žele da oponašaju slobodnjake i oblače se u njihovu odeću.“

Justinijanova kuga

Justinijanova kuga je pandemija koja je zahvatila Vizantijsko Carstvo, a potom i ostatak znanog sveta 541-42 godine. Povesničari danas smatraju da je to bila prva pandemija bubonske kuge koja je postala puno poznatija pod imenom "Crna smrt", a pokušavaju njen nastanak povezati s ekstremnim vremenskim prilikama 5 godina pre dolaska epidemije na Mediteran.

Smatra se da je izvor epidemije bio u Etiopiji ili Egiptu i da su brodovi koji su dovozili žito iz Egipta u Carigrad dovezli i bolesne pacove koji su zarazili grad. Iz Carigrada epidemija će se proširiti po celoj Evropi do Danske i Irske, Severnoj Africi, Bliskom Istoku, Persiji i južnoj Aziji.

Vizantijski pisac Prokopije koji je živio tokom epidemije piše da je od nje u Carigradu svakog dana preminulo 10,000 ljudi, dok s druge strane moderni istoričari spominju brojku od 5,000 mrtvih svakog dana tokom vrhunca epidemije. U takvoj situaciji nije bilo dovoljno mesta za pokopati mrtve, a vizantijski pravni sistem se našao u problemima zbog sređivanja pitanja nasleđivanja tako da je Justinijan doneo nove zakone kako bi barem to bilo rešeno. Smatra se da je epidemija ubila možda čak i 40% stanovnika Carigrada, kao i četvrtinu stanovnika Vizantskog Carstva. Nakon svog prvog smrtonosnog pohoda 541.-542. godine ova epidemija će postati pandemija koja se vraća svaku generaciju sve do 750 godine. U svojim smrtonosnim pohodima ona će ubiti 100 miliona stanovnika naše planete. Taj broj će neki istoričari kao Josiah C. Russell još podignuti smatrajući da je evropska populacija izgubila 50 %- 60 % stanovnika ovom pandemijom.

Justinijanova kuga bila je poslednja pandemija klasičnog razdoblja, a iduća se desila tek u 14. veku, pod imenom "Crna smrt".

Antoninska kuga

Antoninska kuga, također poznata i kao Galenova kuga, je pandemija zarazne bolesti - za koju istoričari veruju da je reč o velikim ili malim boginjama, koja je pogodila Rimsko Carstvo u periodu od 165. do 180. Bolest su u Carstvo preneli vojnici koji su se borili u ratu protiv Parta. Poznata je po dugom trajanju i teškim posledicama, odnosno što je odnela živote Lucija Vera i Marka Aurelija, dvojice careva iz dinastije Antonina po kojima je dobila ime. Bolest je u svojim spisima opisao i znameniti antički lekar Galen, po kome je takođe dobila ime.

Istoričari veruju da je bolest opustošila velike delove Carstva i izazvala dalekosežne demografske, a preko njih političke i vojne posledice. To se pre svega odnosi na naglo smanjenje broja regruta za vojsku koje je nateralo kasnije rimske vladare da za obranu granica koriste varvarske najamnike. Zbog toga se ponekad smatra i katalizatorom procesa koji će na kraju dovesti do pada Carstva.

Мистерија "Црне смрти"

Нико не зна тачно зашто, али крајем 1320. године или почетком 1330. године, бубонска куга је избила у пустињи Гоби у Кини. Ширењем преко заражених бува на пацовима, није требало дуго времена да болест стигне Европу. У октобру 1347, ђеновљанска флота се вратила са Црног мора - кључна трговинска веза са Кином и усидрила се у Месини, на Сицилији. Већина оних који су били на броду су већ били мртви, а било је заповеђено да се бродови уклоне из луке. Али, било је прекасно. Град је убрзо био захваћен помором, и одатле, болест се брзо проширила на север дуж трговачких путева - преко Италије и широм европског континента. До следећег пролећа, стигла је до крајњег севера Енглеске и у року од пет година убила 25 милиона људи - трећину европског становништва.

Куга је изазвана бактеријом "Yersinia pestis", а одликује је језа, грозница, повраћање, дијареја, као и формирање црних своди на мишицама, врату и препонама. Иако је болест првобитно названа "Великом смртношћу" и "Великим помором," назив "Црна Смрт" је на крају усвојен због ових црних проври, чија боја проистиче од сасушене крви испод коже изазваног унутрашњим крварењем. У неким случајевима бактерија се шири на плућа жртава, што доводи до тога да се попуни с површном, крвавом течношћу. Ова манифестација болести се зове плућна куга, а може се брзо ширити са особе на особу кроз ваздух. Она је готово увек смртоносна.

Први пут се куга шири у Британију 1348, путујући од Бристола до Оксфорда и Лондона за неколико дана. После више од три стотине година, у 1665, можда најгора од свих енглеских епидемија избила је у Лондону. Тог лета, племство и свештенство су побегли из града, док је око 7.000 људи је умирало сваке недеље. Чак 100.000 живота је изгубљено пре зиме. Буве су убијене и епидемија смањила. Савремена медицина може да пружи објашњење за болест, а већина лекара су се плашили да понуди третман. У покушају да се сачува од заразе, малобројни су лекари који су због ризика носили кожне маске са стакленим очима и дугим кљуном испуњен зачинима за које су мислили да може да отера болест. Чак и да једна особа у домаћинству показује симптоме сличне куги била је довољна да се пропише 40 дана карантина за цео дом - смртна казна за сваког појединца у њему.

У септембру 1665, Џорџ Вицарс, кројач у малом, централноенглеском селу Еиам, добио је парцелу на којој су се налазиле буве заражене кугом из Лондона. Четири дана касније, Вицарс је умро. До краја месеца, још пет села подлегло је куги. Људи у паници су одабрали за свог ректора Вилијама Мопесона, који их је убедио да се уведе карантин у целом селу како би се спречило ширење бактерија целим регионом. Изгледало је као самоубиство. Годину дана касније, први странци долазе у Еиам, очекујући град духова. Ипак, неким чудом, пола града је преживело. Како су толики сељани живи после најразорније болести човечанства?

Локална Еиам Лоре казује бефудлинг приче преживелих о куги који су били у блиском контакту са бактеријом, али никада нису били захваћени болешћу. Елизабет Хенкок сахрањена је са шесторо деце и својим мужем у недељу, али никада била болесна. Сеоски гробар рукује стотинама опустошених лешева од куге, али је преживео и био је здрав. Да ли су ови људи некако били имуни на Црну Смрт?

Др Стивен О'Брајен из Националног института за здравље у Вашингтону указује да га је његов рад са ХИВ-ом и мутираним обликом гена CCR5, под називом "Делта 32", довела до Еиама. Године 1996, истраживање је показало да "Делта 32" спречава ХИВ да уђе у људске ћелије и инфицира тело. О'Брајен мисли да је овај принцип могао да се примени на бактерије куге, које утиче на тело на сличан начин. Да би утврдио да ли су преживели људи имали у себи "Делта 32", О'Брајен је тестирао ДНК својих савремених потомака. Оно што је сазнао било је запањујуће...

1666. godine veliki požar u Londonu je uništio 80 posto grada, ali je u isto vreme i doveo do kraja kuge koja je ubila više od 65.000 ljudi prethodne godine. U požaru su izgorili svi pacovi i muve, koji su bili prenosnici bakterije.