Ero i kadija



Čuvao Ero kadijna goveda, pa imao i svoju jednu kravu, te išla s kadijinim govedima. Jedan put se dogodi, te se pobode kadijna krava s Erinom, pa Erina krava ubode kadijnu na mjesto. Onda Ero brže bolje otrči kadiji:

"Čestiti efendija! tvoja krava ubola moju kravu."

– "Pa ko je kriv, more! je li je ko naćerao?"

– "Nije niko, nego se pobole same."

– "E! vala, more! marvi nema suda."

– Onda Ero: "Ama čuješ li ti, efendija! što ja kažem: moja krava ubola, tvoju kravu."

– "A a! more! stani dok pogledam u ćitap;" pa se segne rukom, da dovati ćitap, a Ero te za ruku:

"Ne ćeš, Bog i Božja vjera! Kad nijesi gledao mojoj u ćitap, lje nećeš ni tvojoj."

Đavolska slanina
Nekakav kradljivac zamotri danju u čoveka slaninu na tavanu, pa dođe uveče, pošto ljudi pospe, te se sastrag popne na somić, i uvuče se na tavan. Pošto skine slaninu i uprti na leđa, pođe gredom da se vrati natrag, pa se nekako omakne, te padne na sred kuće, đe je spavao čovek sa ženom i s đecom.


K ad ovaj bubne sa slaninom među nji, a čovek skoči onako u mraku, pa stane vikati: "Ko je to?" A kradljivac odgovori: "Ja sam đavo." A čovek krsteći se poviče: "Pa šta ćeš ovđe, anate mate bilo?" A kradljivac odgovori: "Ćuti, evo sam ti donijo jednu slaninu." A čovek, još većma uplašen, poviče: "Idi bez traga, anate mate i tebe i tvoje slanine!" A kradljivac onda reče: "E, dobro, kad ne ćeš, a ti mi pridigni slaninu da idem." Čovek mu dragovoljno pridigne slaninu, samo da mu se đavo kine iz kuće; i on uprti slaninu na leđa, i odnese kao svoju. Kad u jutru svane, onda čovek vidi, da je đavolu pridigao svoju slaninu.

Ero i turčin



Orao Turčin ralicom po strani iznad nekake ćuprije, a Ero putem ćerao nekoliko konja natovareni. Kad se Ero prikuči blizu, onda Turčin stane vikati: "Ća šaronja, ća! i ti imaš pamet, a Ero je nema." U tom Ero dođe na ćupriju, pa naćera konje preko ćuprije, a njega stane pomaganja: "Jaog mene do Boga miloga! Što ću sad?" A Turčin, kad to čuje, brže bolje ustavi volove, pa strči k njemu: "Šta je more Ero? Šta je?" – "Od mene do Boga miloga! eto odoše mi konji, a ja ostado za vodom." – "Ajde more i ti za konjma." – "Ne smijem, gospodaru! Bog i Božja Vjera, ja tuda za život preći." Bre ajde more ne luduj! kako ne smiješ preći preko ćuprije, kuda ide svijet i konji natovareni prelaze." – Ajja! Ero neće nipošto, nego jednako jauče i leleče. Onda Turčin: "Ajde more šta ćeš dati, da te prenesem ja na leđima?" – A što išteš, gospodaru?" "Daćeš mi dvanaest perpera." – "Ajde de!" – Uprti Turčin Eru, te prenese preko ćuprije, a kad ga spusti na onoj strani, onda se Ero stane pipati po njedrima: "Nemam, gospodaru, ni perpere, Bog i Božja vjera!" A Turčin: "Kako nemaš, bre, ana seni sitim! Zašto lažeš kurvo? Odi opet na leđa." Ero uzjaše opet Turčina, te ga još jednom prejaše preko ćuprije; pa ga onda zbaci Turčin na zemlju: "Eto, kurvo! crkni tu, kad nemaš čim da platiš," pa onda otide svojim volovima i počne opet orati; a Ero onda skoči, pa preko ćuprije: "Ej Turčine! gledaj kako i tvoj šaronja ima pamet, a Ero je nema! Ele on tebe prejaa dvaput preko ćuprije."

Čardak ni na nebu ni na zemlji


Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi. Kad đevojka odraste, jedno veče zamoli se ocu svome da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što iziđe pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj ščepa đevojku između braće i odnese je u oblake. Braća otrče brže bolje k ocu i kažu mu šta je bilo, i reku da bi oni radi svoju sestru potražiti. Otac im dopusti da idu da je traže, i da im svakome po konja i ostalo što treba za put, i tako oni otidu. Po dugome putovanju naiđu na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Došavši onđe, pomisle da neće u onome čardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se unj popeli, i poslije dugoga promišljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strijelu, da puste odozdo strijelu iz luka da se dobro za čardak prihvati, kako bi se uz nju peti mogli. Mlađa dva brata reku najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne, onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak. Kad dođe da se penju uz oputu, opet najstariji i srednji ne šćednu se peti, nego se popne najmlađi. Popevši se gore, stane ići iz jedne sobe u drugu, i tako naiđe pa jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru đe sjedi a zmaj joj metnuo glavu na krilo pa spava a ona ga bište. Ona kad vidi brata svojega, uplaši se i dočne ga tiho moliti da bježi dok se nije zmaj probudio, ali on ne šćedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mjesto đe ga je on udario pa reče đevojci: "Baš ovđe me nešto ujede." Kad on to rekne, a carev ga sin još jednom udari u glavu, a zmaj opet reče đevojci: "Opet me nešto ovđe ujede." Kad on i treći put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom pokaže da ga udari u život, i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj ostane na mjestu mrtav, a careva ga kći sturi s krila, pa pritrči bratu svome, te se s njime poljubi, pa onda uzevši ga za ruku stane ga voditi kroz sve sobe. Najprije ga uvede u jednu sobu u kojoj je bio jedan vran konj za jaslima privezan s cijelijem takumom od čistoga srebra. Po tom ga odvede u drugu sobu, u kojoj je za jaslima stajao bijel konj s takumom od suhoga zlata. Najposlije ga odvede i u treću sobu đe je za jaslima bio kulatast konj i na njemu takum dragijem kamenjem iskićen. Kad prođe te sobe, onda ga sestra odvede u jednu sobu u kojoj je đevojka jedna sjedila za zlatnijem đerđefom i zlatnom žicom vezla. Iz te sobe odvede ga u drugu u kojoj je druga đevojka zlatne žice ispredala. A najposlije uvede ga u jednu sobu u kojoj je treća đevojka biser nizala, i pred njom na zlatnoj tepsiji od zlata kvočka s pilićima biser kljucala. Sve ovo obišavši i viđevši vrati se natrag u onu sobu đe je zmaj mrtav ležao, pa ga izvuče na polje i baci na zemlju a braća kad ga vide, umalo ih groznica ne uhvati. Po tom najmlađi brat spusti najprije sestru svoju braći, a onda sve tri đevojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; spuštajući đevojke braći, svaku je namjenjivao čija će koja biti a kad spusti treću, i to onu s kvočkom i pilićima, on nju za sebe namijeni. Braća njegova zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao i izbavio, presjeku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u polju jedno čobanče kod ovaca, i preobuku ga i mjesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i đevojkama oštro zaprijete da nikome ne kazuju šta su oni učinili. Poslije nekoga vremena dozna najmlađi brat na čardaku da se braća njegova i ono čobanče onijem đevojkama žene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat vjenčavao, on uzjaše na vranca, pa baš kad su svatovi iz crkve izlazili doleti među njih, te svoga brata, mladoženju, udari malo buzdovanom u leđa da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag u čardak. Kad dozna da mu se srednji brat ženi a on u ono isto vrijeme kad su svatovi iz crkve išli, doleti na đogatu, te i srednjega brata onako udari da se odmah s konja premetnuo, pa između svatova opet odleti. Na pošljetku doznavši da se čobanče njegovom đevojkom ženi, uzjaše na kulaša, i doleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda đipe da ga uhvate, ali on ne šćedne ni bježati, nego ostane među njima, pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u kome je on sestru našao i zmaja ubio, a to sve zasvjedoči i sestra i one đevojke. Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija sina i oćera ih odmah od sebe, a njega oženi đevojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakon sebe da caruje.

Prava se muka ne da sakriti


Bio jedan siromah čovek, pa se pribije u nekakva bogata čoveka da služi bez pogodbe. Tako je služio godinu dana, a kad se navrši godina, on dođe gospodaru svome i zaište da mu plati što misli da je zaslužio. Gospodar izvadi jedan novčić pa mu reče: "Na, to ti je služba." Sluga uzme onaj novčić, i zahvali gospodaru, pa onda otide na jedan potok gde je voda bila vrlo brza. Kad dođe na potok reče sam u sebi: "Bože milostivi! šta je to da sam zaslužio samo jedan novčić za celu godinu dana? Ali Bog zna jesam li i toliko zaslužio. Evo ću sad da ogledam: baciću ovaj novčić u vodu, pa ako ne potone, onda sam ga zaslužio, ako li potone, nisam ga zaslužio." Pa se onda prekrsti govoreći: "Bože milostivi! ako sam zaslužio ovaj novčić, neka pliva povrh vode, ako li nisam, neka potone na dno." To rekavši baci novčić u potok, a novčić odmah potone na dno. Onda se on sagne te izvadi novčić iz vode, pa ga odnese gospodaru natrag govoreći: "Gospodaru! evo ti novčić natrag, ja ga još nisam zaslužio, nego ću te služiti još jednu godinu dana." I tako stane na novo služiti, i kad se opet navrši godina dana, on dođe gospodaru i zaište, da mu plati što misli da je zaslužio. Gospodar opet izvadi novčić pa mu reče: "Na, to ti je služba." On uzme novčić i zahvali gospodaru, pa opet otide na onaj potok, prekrsti se i baci novčić u potok govoreći:

"Bože, milostivi! ako sam ga pravo zaslužio, neka pliva povrh vode, ako li nisam, neka potone na dno." Kako ga baci u vodu, a novčić odmah padne na dno, a on se sagne, te ga izvadi pa opet odnese gospodaru govoreći: "Evo ti, gospodaru, novčić natrag, još ga nisam zaslužio, nego ću još jednu godinu da te služim." Tako opet počne služiti, pa kad iziđe i treća godina, on otide gospodaru i zaište da mu plati što misli da je zaslužio. Gospodar mu opet da novčić, a on ga uzme i zahvali, pa otide opet na potok da vidi jeli ga sad zaslužio. Kad dođe na potok, prekrsti se pa baci novčić u vodu govoreći: "Bože milostivi! ako sam zaslužio ovaj novčić, neka pliva povrh vode, ako li nisam, neka potone na dno." Kad novčić padne u vodu, počne plivati povrh vode. Onda on veseo uzme iz vode novčić, i metne ga u džep, pa otide u šumu i načini malu kolebinu, i onde stane živeti. Posle nekoga vremena čuje on da se stari njegov gospodar sprema na galiji preko mora čak u drugo carstvo, pa otide sa svojim novčićem k njemu, i stane ga moliti da bi mu kupio što u drugome carstvu za njegov novčić. Gospodar se obeća i uzme njegov novčić, pa pođe na put. Putujući tako nađe kraj mora nekaku decu koja su bila iznela mačka da ga ubiju i u more bace. Kad on to vidi, pritrči k njima, pa ih zapita: "Šta je to deco?" A oni mu odgovore: "Čini štetu, pa hoćemo da ga ubijemo." Onda on izvadi onaj novčić svojega negdašnjega sluge, pa im pruži da mu dadu mačka. Deca to jedva dočekaju, pa uzmu novčić a trgovcu dadu mačka. On odnese mačka na galiju pa pođe dalje putovati; i tako putujući jedan put dune jaki vetar te odnese galiju Bog zna kuda, da za tri meseca nije mogla izaći na svoj pravi put. Kad vetar stane, gospodar od galije nije znao gde je, i pošavši još malo dalje, dođe pod jedan grad. Kad se čuje u gradu da je došla galija iz nepoznate zemlje, navale mnogi da je gledaju, i jedan od onih ljudi koji je bio vrlo bogat, pozove gospodara od galije na večeru. Kad tamo, ali gospodar od galije ima šta i videti: miševi i pacovi trče na sve strane i sluge s batinama stoje te brane da ne natrče na sto. Onda on reče domaćinu: "Za Boga, brate, šta je to?" A domaćin mu odgovori: "Tako je, brate, uvek kod nas, da ne možemo od toga zverinja na miru ni ručati ni večerati. Još kad spavamo svaki imamo svoj sanduk, pa se u sanduk zatvorimo, da nam ne bi uši poizodgrizalo." Onda se gospodar od galije seti svoga za novčić kupljenoga mačka, pa reče domaćinu: "Ja imam u galiji zverku koja bi to sve zatrla za dva tri dana." Domaćin na to odgovori: "Brate, ako imaš taku zverku, daj je ovamo, ja ću ti napuniti galiju samoga srebra i zlata, samo ako je istina što kažeš." Posle večere otide gospodar od galije te donese svoga mačka, i reče domaćinu da ležu bez sanduka, ali oni opet ne smednu ni po što, nego on sam ostane tako da spava. Onda on pusti mačka, a mačak kad opazi tolike miše i pacove počne ih hvatati i daviti pa sve na gomilu svlačiti, a i miši i pacovi poznavši ko je tu, stanu bežati kud koji. Kad u jutru dan osvane, i oni poustaju, ali nasred sobe velika gomila mrtvih miševa i pacova, a po sobi slabo je koji još trčao, nego su izvirivali iz jama. A posle tri dana nije se mogao ni jedan ni videti. Onda domaćin za mačka napuni putniku galiju punu srebra i zlata. Po tom naš putnik pođe s galijom kući. Kad dođe kući svojoj, dođe mu stari sluga njegov da ga pita šta mu je doneo za onaj novčić. Gospodar mu iznese jedan mermer kamen, lepo otesan na četiri ugla, pa mu da: "Na, to sam ti kupio za novčić." Sluga se tome vrlo obraduje, pa uzme kamen i odnese u svoju kolebu te načini od njega sto. Sutradan otide sluga u drva, pa kad se vrati kući, a to se onaj kamen pretvorio u zlato te sija kao sunce, sva se koleba od njega svetli. Kad on to vidi, uplaši se pa otrči svome gospodaru i kaže mu: "Gospodaru, šta si ono ti meni dao? Ono nije moje, hodi da vidiš." Gospodar dođe, i kad vidi kakvo je Bog čudo učinio, onda mu reče: "Nije fajde, moj sinko! kome Bog tome i svi sveti; hodi ovamo evo tvoga blaga." Pa mu da sve što je god doneo na galiji, i da mu kćer svoju te se oženi njome.

Zmija mladoženja


Bila jedna sirota žena koja nije imala od srca poroda pak se molila Bogu da joj da da zatrudni makar zmiju rodila. Bog joj da te zatrudni, i kad dođe vreme, rodi zmiju. Zmija kako se rodi od majke odmah uteče u travu i nestane je. Sirota žena jednako je žalila za zmijom i plakala gde joj Bog ispuni želju te rodi, pa joj porod pobeže neznano ni kud je ni kako je. Kad tako prođe dvadeset godina onda zmija dođe i progovori materi: "Ja sam ova tvoja zmijica što si me rodila pa sam od tebe u travu pobegla; sad sam, majko, došla k tebi da mi prosiš u cara devojku te da me ženiš." Mati se obraduje iznajpre kad vidi svoj porod, ali se odmah zabrine kako bi smela ona za zmiju i u svojoj sirotinji prositi u cara devojku! A zmija joj opet reče: "Idi mati, ne premišljaj ništa, jer znaš da su svakoj devojci vrata otvorena; a ako ti je baš car ne da, ne će ti glave uzeti. Makar ti šta car kazao, kad se vratiš ne osvrći se dok našoj kući ne dođeš." Na to se ona skloni pa pođe k paru. Kad dođe u carev dvor, sluge je ne htenu odmah pustiti pred cara, a ona se stane moliti i tako je jedva puste. Kad iziđe pred cara, reče mu: "Svetli care! Eto tvoje sablje, a evo moje glave. Ja nisam dugo vreme imala od srca poroda, pak sam se molila Bogu da mi da da zatrudnim makar zmiju rodila, i on mi da te zatrudnim, a kad dođe vreme, rodi se zmija, i kako se rodi, pobegne u travu i nestane je. Sad pošto je prošlo dvadeset godina, zmija dođe k meni i posla me k tebi da prosim u tebe za nju devojku." Car se na to nasmeja pa joj reče: "Daću ja za tvoga sina devojku, ako načini ćupriju od moga dvora do svoga od bisera i dragoga kamenja." Onda se mati vrati kući ne obzirući se, i kako je išla od careva dvora, sve se za njom ćuprija gradila od bisera i dragoga kamenja do pred njezinu kuću. Kad mati kaže zmiji šta joj je car rekao, onda joj ona opet rekne: "Idi mati sad da vidiš hoće li mi car dati devojku, tak šta ti god odgovori, kad se vratiš, opet se ne osvrći do naše kuće." Mati se opet podigne, i kad iziđe pred cara, zapita ga, eda li će joj sad za sina dati devojku, a car joj odgovori: "Ako tvoj sin načini dvore bolje od mojih, daću mu devojku." Onda se mati vrati kući i idući putem nije se osvrtala, a kad dođe svojoj kući, a to mesto njezine kuće dvori bolji od carevih. Kad mati kaže zmiji šta je car rekao, onda joj zmija opet rekne: "Idi mati da vidiš hoće li mi car sad dati devojku pa šta car rekao da rekao, kad od njega pođeš ne osvrći se do naše kuće." Kad mati dođe pred cara ona mu kaže da su u njena sina dvori bolji od carevih i zapita ga hoće li joj već dati devojku, a car joj odgovori: "Ako tvoj sin uzima u svome dvoru svašta bolje nego što je u mome, daću mu devojku." Onda mati pođe kući, i idući nije se osvrtala, a kad dođe kući, ali u njenoj kući triput bolje nego u carevom dvoru: sve zlatni jeleni, košute, tice, kvočke, pilići, zecovi, sve zlatno. Kad mati kaže zmiji šta je car rekao, zmija joj rekne: "Idi mati opet caru, te ga pitaj hoće li mi sad dati devojku." Kad mati otide k caru i kaže mu da u dvoru njena sina ima svašta bolje nego u njegovu, onda car rekne svojoj kćeri: "Kćeri moja! Tebi sad valja poći za ovu zmijicu, jer on svašta ima bolje od nas." Tako zmijica skupi svatove i odvede carevu kćer te se venča s njome. Posle nekoga vremena zmijina žena zatrudni. Onda je stane pitati mati, stanu je pitati sestre i svi njezini: "Kako ti sa zmijom ostade trudna?" A ona se nije htela izdati, nego je sve govorila: "Tako mi je Bog dao te sam trudna ostala." Najposle uzme je svekrva pitati: "Snaho moja, kako je to? Kako ti sa zmijom spavaš?" Ona se onda izda svekrvi govoreći: "Mati moja! on nije zmija, već je on momak da lepšega nema. Svako veče on izlazi iz one zmijinje košulje, a ujutru se opet u nju zavlači." Kad mati zmijina to čuje, vrlo se obraduje i zaželi videti svoga sina kad iziđe iz zmijinje košulje, pa zapita snahu kako bi ga mogla videti, a snaha joj reče: "Kad pođemo legati, ja ću izvaditi ključ iz vrata, pa kad se stane skidati, onda ćeš ga videti kroz rupu." Kad mati tako vidi svoga sina, onda stane misliti kako bi učinila da on onaki ostane do veka. Jednom reče snasi svojoj: "Hajde, snaho, da mi njegov svlak izgorimo: ja ću užariti peć i u vatru ga baciti neka izgori." A snaha joj odgovori:
"Bojim se, majko, da mu što ne bude." A mati reče: "Ne će njemu biti ništa, nego kako ga vrućina obuzme, a ti uzmi hladne vode pa ga pomalo polivaj dok svlak ne izgori." I tako se dogovore, te mati užari peć, pa kad u veče iziđe momak iz zmijinje kože i legne spavati, one nekako ukradu onaj svlak pa ga bace u peć. Kako svlak stane goreti, odmah njega stane vrućina obuzimati, a one ga sve vodom polivaj i tako ostane živ. A kad ga popusti vrućina i prene se od sna, on oseti smrad od svlaka, pa skoči na noge i poviče: "Šta uradiste da od Boga nađete? Kuda ću ovaki?" A mati i žena salete ga: "Pa bolje da si taki, i bolje da si među ljudima. " I tako ga jedva utišaju. Kad to čuje tast njegov, odmah mu još za svoga života preda carstvo, i tako on postane car, te je carovao sretno do svoga veka.

Opet zmija mladoženja


Bila jedna carica koja nije imala od srca poroda, pa se jednako molila Bogu da joj da da rodi. Jedno veče moleći se tako uzdahne i reče: "Ta daj mi, Bože, od srca poroda, da bi i ljuta zmija bila!" Posle nekoga vremena ona se oseti trudna, i kad bude na tom doba, rodi zmiju, pa je stane negovati, hraniti, dojiti, kao svaka mati svoje dete. Ta zmija za dvadeset i dve godine nije od sebe pustila nikakva glasa, d kad joj se navrše dvadeset i dve godine, ona progovori i reče ocu i materi: "Sad hoću da me ženite." A oni joj odgovore: "Ko će dati za zmiju devojku, koja li će devojka poći za zmiju?" "E," odgovori im zmija, "vi ne gledajte od carskoga ili gospodskog roda, nego onu koje će doći u carstvo da živi." Na to mu reku otac i mati da bi on sam sebi izabrao koju hoće. On onda nađe sam jednu sirotu i pošlje oca da mu je prosi. Otac otide i devojku zaprosi, a ona onako u sirotinji pođe rado i veselo. Posle je prstenuju, dovedu je i venčaju ih, i zmija stane živeti sa svojom nevestom, te ti ona bogme zatrudni. Onda reče svekrva snasi: "Kako, ćerko, za Boga, ostade trudna sa zmijom?" A ona joj ne htedne odmah kazati, ali kad je svekrva zaokupi nekoliko dana jednako za to pitati, najposle joj reče da on nije zmija nego momak da ga lepšeg u svetu nema, "preko dan je" veli "zmija, ali kako veče dođe, on svuče sa sebe onu zmijinju košulju te iziđe momak, lepota na svetu. Kad bi samo i danju onakav bio kao što noću biva, ali kako zora zabeli, on se opet uvuče u svoju košulju i postane zmija." Svekrva kad to čuje, vrlo se obraduje, pa reče snasi: "E kad je tako, to ćemo mi učiniti da on takav ostane kakav je noću s tobom." Pa se onda dogovore šta će raditi. Kad bude u veče, a on svuče košulju zmijinju sa sebe, te je kao i prije metne pod uzglavlje, pa legne spavati Kad ga prvi san uhvati, žena mu polako izvuče košulju ispod glave, i materi kroz pendžer doda, a mati je odmah baci u vatru. Kako košulja počne goreti a on skoči od sna pa poviče: "Šta to uradi, da od Boga nađeš! Sad me vidiš, pa me više ne ćeš videti dok ne podereš gvozdene opanke i ne satreš gvozden štap tražeći me, niti ćeš se s tim detetom što ti je pod srcem pre rastati dokle ruku preko tebe ne prebacim." To izreče pa ga nestane. Ona je posle nosila ono dete pune tri godine, i na posletku joj dotuži pa naumi tražiti svoga muža. I tako načini gvozdene opanke i gvozden štap pa pođe u svet. Idući tako i tražeći ga svuda, dođe k sunčevoj majci i nađe je gde peć žari i golim rukama vatru izgrće. A ona kad to vidi, brže bolje odreže svoj skut pa joj ruke njim umota, a sunčeva je majka zapita: "Od kud ti ovde, rajska dušice?" Ona joj odgovori: "Nevolja me, majko, naterala," pa joj pripovedi kako je stradala, kako je muž prokleo i kako ide po svetu te ga traži, "pa sam" veli "došla pitati tvoga sina, ne bi li mi mogao on zanjga što kazati, nije li ga gde video, jer on preko svega sveta prelazi " Sunčevoj se majci na to vrlo ražali, pa joj reče da se skloni malo za vrata: "Eto ide sunce umorno, a može biti da su ga i oblaci naljutili, pak ti u ljutini može što učiniti, već se pritaji dok se ono ne odmori." I ona se skloni za vrata, ali eto ti sunca, pa nazvavši materi dobar veče, reče joj: "Majko! tu miriše rajska dušica." A majka mu odgovori: "Nema tu, sinko, nikoga; ta ne može ovamo ni tica doleteti, a kako bi rajska dušica došla?" Sunce joj odgovori: "Ima, ima, majko, nego neka iziđe slobodno, ne ću joj ništa." Ona onda iziđe, pak mu pripovedi svu svoju nevolju, najposle mu reče: "Jarko sunce! ti sijaš po celome svetu, nisi li gdegod videlo takoga i takoga čoveka." Sunce joj odgovori da ga ono nije danju nigde videlo, i pošalje je k mesecu da pita njega nije li ga on gde video noću. Na pohodu odande pokloni joj sunčeva majka zlatnu preslicu sa zlatnom kudeljom i sa zlatnim vretenom. Kad ona otide k mesecu, nađe mesečevu majku kod kuće, pa je poljubi u ruku i nazove: "Pomozi Bog, mesečeva majko!" A ona joj odgovori: "Bog ti pomogao, rajska dušice. A od kud ti ovde?" Onda joj ona kaže svu nevolju svoju, i kako je bila kod sunca, i pokaže joj što joj je njegova majka poklonila, i reče kako je sunce poslalo da pita meseca nije li on gde video njezina muža. Mesečeva joj majka odgovori da se malo skloni za vrata, jer će sad doći mesec ljutit i umoran, i ona se skloni, kad ali eto ti meseca, kako dođe, nazva materi dobro jutro, pa joj reče: "Ovde miriše rajska dušica." A mati mu odgovori: "Nema, sinko, nikoga; ta ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska dušica doći?" Mesec joj opet reče: "Ima, majko, ima, nego neka iziđe slobodno, ne ću joj ništa." Onda ona iziđe, pa mu pripovedi sve što je i kako je, pa mu najposle reče: "Sjajni meseče! ti sjaš celu noć po svemu svetu, nisi li gdegod video takoga i takog čoveka?" A mesec joj odgovori: "Rajska dušice, ja ga noću na zemlji nisam nigde video, nego idi ti k vetru, te njega zapitaj nije li ga gde video, on prevrće drvlje i kamenje i zavlači se svuda." Kad ona odande pođe, pokloni joj mesečeva majka zlatnu kvočku s pilićima. Po tome ona dođe k vetrovoj majci, te joj pripovedi sve kako je stradala, i kako je došla da pita njenoga sina vetra nije li on gdegod video takoga i takog čoveka. Vetrova joj majka na to reče: "Ukloni se malko za vrata, rajska dušice, jer će sad moj sin srdit doći, pa te može svu izdrapati." I ona se skloni za vrata, kad ali eto ti vetra, duva, ruši, krši, prevrće gdegod što nađe, sav izgreben i poderan, pa kako dođe, nazva materi pomoz Bog! pa joj reče: "Majko! ovde miriše rajska dušica." A ona mu odgovori: "Bog s tobom sinko! ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska dušica doći?" Vetar joj odgovori: "Ima, majko, ima, već neka iziđe slobodno, ne ću joj ništa." I tako ona iziđe pred vetra, i pripovedi mu nevolju svoju; a vetar joj odgovori: "Ja sam ga video, on je čak u drugome carstvu, tamo se oženio i caruje. Nego moja će ti majka dati zlatan razboj sa zlatnom pređom i čekrkom, pa kad dođeš u onaj grad, a ti namesti prema carevome dvoru taj razboj, pa tkaj, i pusti kvočku i piliće pak ih hrani, i iznesi preslicu." Ona tako i učini. Kad dođe u onaj grad, i opanci joj se poderu i štap prebije; ona prema carevome dvoru namesti razboj, pusti kvočku s pilićima, i iznese preslicu, pa stane tkati. Ali je carica ugleda s dvora, pa stane govoriti sama sebi: "O Bože moj! ja sam carica, pak nemam zlatnog razboja ni preslice, ni zlatne kvočke ni pilića", i pošlje svoga slugu k ženi da je pita hoće li prodati te stvari. Ona odgovori: "Ja ne ću prodavati, nego da me pusti carica da prenoćim jednu noć s carem njenim, pa ću joj dati preslicu." Carica obenđeluči cara i dopusti joj prenoćiti s njima. Car kako legne u postelju, on se zanese i kao mrtav utiša se, a ona kad ostane sama s njim, stane mu govoriti: "Svetli care, sunce ogrejalo! baci desnu ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom." Ali car niti što vidi ni čuje. Sutradan ona da carici zlatnu preslicu sa zlatnim povesmom i zlatnim vretenom, a carica zaište i kvočku s pilićima, a ona joj rekne da će joj dati ako je pusti još jednu noć da prenoći s njenim carem. Carica pristane i na to, pa cara opet obenđeluči, i tako se car opet zanese i ne čuje kad ona stane vikati: "Svetli care, sunce ogrejalo! baci desnu ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom." Kad bude ujutru, straža pripovedi caru kako već dve noći ona žena s njime spava, i jednako viče da prebaci desnu ruku preko nje, ne bi li se rastala s njegovim detetom. Kad carica primi kvočku s pilićima, zaište i razboj sa zlatnom pređom i čekrkom, i žena joj obeća ako joj dopusti još jednu noć s njenim mužem da prenoći. Ona dopusti u misli da muža opet opoji, ali on doznavši od slugu šta je i kako je, metne u veče pod bradu sunđer, te unj saspe ono piće koje mu carica donese, i tako ostane pri sebi. Kad legnu u krevet, on se učini kao da spava, a ona poviče: "Svetli care, sunce ogrejalo! prebaci ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom." A car kad to čuje, odmah ruku preko nje prebaci, i onaj čas počne se ona truditi, i rodi mu muško čedo zlatoruko i zlatokoso. Po tom on ostavi onu zemlju i caricu a s prvom se ženom i detetom vrati u pređašnje carstvo svoje.

Lijepe haljine mnogo koješta učine


Imao nekakav car jedinicu šćer, preko mjere lijepu, pa od više sile i nje ljepote proglasi u svijet: koji se mladić nađe da pogodi kakav biljeg ima ova đevojka i na kojemu mjestu, da će je dati njemu za ženu i da će mu dati polovinu carstva svoga, a koji ne pogodi da će se provrći u jagnje ili ostanuti bez glave. Ovo se čudo razglasi po svijetu tako da je na hiljade prosilaca od svakuda pristupljivalo, ali sve zaludu, i toliko sila mladića u jagnjad se prometnula, a sila vasiljena opet bez glave ostanulo. Ovi glas začu i jedan mladić, siromah no provrtan i domišljat, pa se slakomi na lijepu đevojku i na polovinu carstva, te ode k đevojci, ali ne daje prosi, nego samo da je vidi i da je nešto pita. Došavši u carev dvor – šta ćeš da vidiš? navrvlješe okolo njega Bog zna koliko jagnjića od svake vrste i skačući uzanj stane ih bleka, i to bješe znak kao da ga odvrate od te misli da se ne bi i on jagnjetom provrgao, a one glave što bjehu osječene i na kočiće pobjene u redu poče svaka suze prolijevati. Kad on to viđe, prepade se i hoćaše natrag da bježi, no ga dočeka nekakav čoek vas u krvave haljine obučen, krilat i s jednijem okom u glavi, koji zavika: "Stan'! kuda ćeš? natrag! jere si poginuo." U to se povrati te k carevoj đevojci koja ga dočeka i reče mu: "Jesi li došao i ti da me prosiš za ženu?" "Ne, čestita carice, nego sam čuo da se misliš s dobrijem časom udavati, pak sam došao da te pitam jeli ti potreba od kakvijeh haljina za vjenčanje." "Kakijeh haljina imaš?" upita ga ona, a on joj odgovori: "Imam gaće od mramora, košulju od rose, faculet u kome su žice žrake sunčane a potka zvijezde i mjesec, i crevlje od suhoga zlata ni tkate ni kovate; sad ako želiš sve ovo kupiti, zapovjedi da pođem donijeti, ma samo ovo da znaš: kad staneš provati jednu po jednu od ovijeh haljina, ne ću niko kod nas da bude, nego nas dvoje, pa ako ti valjaše, lasno ćemo se pogoditi, ako li ne valjaše, ondar ih nikomu ne ću kazivati nego ću ih dohraniti svojoj nevjesti." Prevari se careva šćer te mu reče da donese sve ovo. I on pođe i sve donese, a Bog zna od kuda je on ovo dobavio i imao. Oni se onda, zatvore u jednu kamaru, i ona počne najprije obukovati gaće, a on podviruj ne će li joj biljegu viđeti đegođ na nogama, dok svojom srećom viđe joj zvijezdu zlatnu na desnom koljenu, pa kad viđe, ništa ne reče, nego sam u sebi pomisli: blago meni jutros i do vijeka! Po tom stane careva šćer provati košulju i drugo ostalo, ali on već nije ni pazio ima li kakav drugi biljeg, i sve joj pođe kao daje o njoj krojeno. Onda se oni pogode za cijenu i ova plati koliko se pogodiše, i on novce svoje ponese, pa nakom nekoliko dana izođene se što najljepše mogaše i pođe prositi u cara đevojku Kad iziđe pred cara, reče mu: "E čestiti care! Ja sam došao da prosim tvoju šćer, nego da mi je daš." "Dobro" odgovori car, "nego znaš li ti kako se prosi moja šćer? i pazi dobro, ako joj ne pogodiš biljega, ti si poginuo, a ako pogodiš, na poklon ti ona i polovina carstva mojega." On se pokloni caru i reče: "Evalaj caru i taste moj! kad je tako, ona je moja. Ona ima zlatnu zvijezdu na desnome koljenu." Začudi se car čudu otkuda on ovo zna, ali mu ne bi kuđ kamo, nego mu je da i on se s njome vjenča. Kad je bilo da mu ocijepi polovinu carstva, reče mu zet: "Na poklon ti carstva polovina! samo da povratiš ove jadne duše kakve su i bile." U to car reče da u njegovoj volji to ne stoji, nego u njegove šćere "a tvoje" reče "žene". Ondar on zamoli svoju ženu i ona mu reče: "Pušti mi krv ispod ove zvijezde, pa neka svako jagnje od nje samo lizne jezikom a glavu svaku pomaži njome po donjoj usni, pa će se jagnje svako provrći opet čovjekom, a glave će oživljeti i postati ljudi kao što su i prije bili." On tako i uradi, i pošto se svak provrže kakav je bio, on ih sazva sve u svatove, pak s đevojkom doma Pjevajući i lubardajući, i tu ih časti pićem i jestivom, pa najposlije svaki svojoj kući, a on sa svojom mladom osta, i već Bog zna šta je od njih bilo, a sad se spominjalo.

Careva kći ovca


Imaše nekakav car ženu koju preko načina milovaše. Oni od svoga srca nemadijahu ništa drugo do jednu jedinicu šćer, koja već bješe prispjela za udaju. Ova carica razboli se i kad vidi da ne će ostati, nego da će umrijeti, zazove muža cara, i suze roneći, na četiri oka reče mu: "Evo se približila pošljednja ura moje čaše, i ja ću umrijeti priđe no treći kokoti zapoju, i ja znam da se ti ne možeš proći da se ne ženiš, i bila ti sreća! i prosto ti bilo od Boga i od mene grešnice! ali tako ti ovoga i onoga svijeta, čuj me i poslušaj me što ću ti reći: evo ti prsten, i koju đevojku nađeš i isprosiš, nemoj je vjenčati ako joj ovi prsten ne uzme dobro na prvi prst desne ruke, i zaklinjem te po triput od neba do zemlje, da onu đevojku sebe vjenčaš mjesto mene kojoj pristane najljepše na ruku, a ako me ne poslušaš, sve što radio i o čemu se Bogu molio sve ti uzalud i naopako obršilo, i od tebe ne ostalo traga." Car joj se obeća i zakune da ne će vjenčati nikakve đevojke ako joj dobro ne uzide oni prsten, i ako je ne bi našao, da se ne će ni oženiti. Carica mu na to odgovori: "Naći ćeš je, samo ne prestupi kletve da te ljuta zmija ne uvjede," i tek što ovo izreče, izdahnu. Car po smrti ženinoj pošlje sluge po onome gradu da obiduju sve đevojke hoće li kojoj oni prsten dobro ići, ali kad u gradu ne nađoše, posla ih po bijelome svijetu da traže eda bi se po sreći koja našla, ali sve zaludu. Sluge se vrnuše nakom toliko sile vremena i kažu caru da u svijetu đevojke ne nađoše kojoj ne bi ili prevelik ili preuzak ovi prsten. Car se na čudu nađe šta će kako li će: htio bi se ženiti, a đevojke nema, htio bi kletvu prestupiti, ali ne smije od straha da ga ne postigne, i onako uzmučen u mislima, baci oni prsten, te đe će? nego odskoči s doline te njegovoj istoj šćeri na skut, a ona videći zlatni i lijepi prsten, uzme ga te stavi na prvi prst od desne ruke, i pružajući ruku put svoga oca reče mu: "Viđi tata, kako mi lijepo stoji." Kad viđe car, onesvjesnu od čuda, i za cijelo po dana razabrati se nije mogao, dok njegova šćer u to skoči i kao da ga rukama potkrijepi i zagrli, počne od žalosti nad njim plakati, dok se na jedan put osvijesti i reče šćeri: "Ti si moja žena, tako je zar Bog osudio, i ti ćeš biti carica mjesto svoje pokojne matere." Šćer mu se stane čuditi šta zbori, i kao za luda i nesvijesna čoeka cijeniti ga, ali nakom dugoga prepiranja viđe već da nije kuđ kamo, te ona šta će, da je otac ne vjenča i da pas pasu kao prikazanije ne kazuje, naumi da ubije sama sebe, te tako i učini: uzme očin handžar te njime sama sebe usred srca. Otac pošto viđe poruči za bajalicu te mu ona reče: "Evo ti svirala, pak joj nad glavom sviri od žraka do mraka, i oživljeće ti." Car tako i učini, i teke stane zvijukati okolo mrtve šćeri, ona sjede, a otac je zagrli i odmah naredi da se sjutradan pripravi što treba za svadbu. Kad šćer ovo dočuje, uzme očinu sablju te sama sebe lijevu ruku osiječe, a desnu u ognju izgori. U jutru sluge pripravljaju svadbu, a jedan od njih dokaže caru kako mu je vidio šćer bez, ruka. Otac joj poteče i kad je vidi, opet brže bolje za bajalicu, te mu ona da nekakve trave, i teke joj ručne pateljke namaza, iznikoše ruke kakve su i bile. Car ondar stavi šćer pod stražu da ne bi opet što od svoga života sama sebi učinila, te tako ne mogući već ništa, šetajući se tamo amo kroz kamaru ugleda negđe u nekakvome ćošku od kuće nekakav štap vas od suhoga zlata, na kojemu piše krvavijem slovima: "Ne tiči me." Ona se začudi šta to može biti, prihvati štap u ruke, i tek što ga poče prevrtati preko prsta od ruke, u oni isti čas ona se prometnu ovca, i poče kroz kuću blejati. Kad viđeše sluge, svi se od straha i od čuda prepadoše i pobjegoše kazujući caru, dok i sam car viđe, i brže bolje opet za bajalicu, a ona mu odgovori da lijeka ne zna nikakoga, nego da druge bajalice dobavlja. Car po tom hođaše na mnoge bajalice, ali mu svaka odgovori da tome lijeka ne zna i tako ne mogući šćeri svoje povratiti, više se ne oženi. Po tom je ovca sveđer uz cara skakutala i blejala, a on je njivio i gojio kao svoje dijete, i kad car umre, u oni dan umre i ovca.

Zla maćeha


BBio nekakav čoek vrlo bogat i imao zlu i preopaku ženu s kojom se drugi put vjenčao, a imao je od prve žene samo jednu šćer blagu kao andio, dobru kao kruh, da joj u onome mjestu nije druge bilo, a pri tom bijaše i lijepa kao vila od gore, visoka kao jela, a tanka kao šibika, a rumena kao jabuka i u licu bijela kao gorski lijer. Ali vrag koji vazda o zlu nastoji, potakne ovu maćehu da nije mogla svoju pastorku koliko krv na očima viđeti, i mnogo bi je puta šćela ubiti ili đe obestrviti da je od svoga muža smjela. Jednom dođe zapovijest od cara da svaki ko pušku nosi ide na vojsku, te pođe i ovi čoek, i kad je htio krenuti dozove svoju ženu i zakune je svakijem kletvama da mu čuva šćer da joj se ne bi što dogodilo doklen se on s vojske vrati; i ona mu se kučka zakune i obeća da će je ljubiti i čuvati kao svoje dva oka u glavi. Kad muž njezin otide, ona ti bogme u ta isti čas dozove sluge i naredi im da sjutra zorom odvedu ovu sirotu đevojku kao u prošetnju u jednu obližnju goru, i kad je u goru uvedu, da je zavedu stramputicama i zbande od puta neka je ubiju i njezine dvije ruke osječene do iza šaka i srce da joj donesu, a ako ovo ne donesu, reče im i zaprijeti da će ona to od njih mjesto pastorke uraditi. Ujutro u prosvitanje ustanu sluge i priprave se na put, i otidu te probude đevojku kazujući joj da im je gospođa njezina maćeha naredila da je vode u prošetnju, na koje ona sirota ne znajući šta joj se pripravlja dobrovoljno pristane i šnjima se uputi. Kad dođu u nekaku gustu šumu zavedu je kako im je ona bezdušnica naredila, svežu je za jedno drvo i hoćahu je ubiti, ali je stade piska i videći da je prevarena počne moliti, plakati i zaklinjati da je ne ubiju, ali kad joj oni kazaše kako im je zapovjedila gospođa i da drukčije ne smiju vako da obadva glavom plate, onda im ona opet reče: "Ah nemojte me ubiti, a proste vam moje ruke, evo ih posijecite, a i srce bih vam svoje dala kad bih znala da bih bez njega mogla življeti." Ražali se slugama te joj samo ruke osjekoše a za srce dogovoriše se da odgovore gospođi da su ga putem izgubili, i tako se natrag vrate a nju nesretnjicu onako ostave samu u pustinji bez ruka i bez i česove pomoći. Kad doma dođu, jave gospođi kao što su se dogovorili i ona ih obdari. Ali Bog kao Bog – hvala njemu i slava! – u oni čas u koji su njojzi ruke osječene, učini te ocu njezinu dođe u snu nekakav čoek i reče mu: "Vrati se doma ovaj čas, jer je tvoja šćer život izgubila po zapovijesti tvoje bezbožne žene, nego traži u vojsci crna konja bez biljega, bijelu bedeviju bez biljega, ata vrana prijed nejahana i ždrebnu kobilu, i od svakoga uzmi po tri dlake repne, izgori na oganj, pa onijem prahom pospi rane svojoj šćeri, te će odmah biti kao što je prijed bila." Kad se probudi nesretnji otac, vas zabunjen nađe sve kako je snio i trči trkom doma. Kad doma upita ženu za šćer, ona mu odgovori da je negđe odbjegla i da ne zna đe je, no on skoči na nju i na sluge govoreći ako mu ne kažu đe mu je šćer da će ih sve sabljom iskomadati. Žena aša te aša, a sluge bogme prepanu se i sve jedno po jedno kažu što je i kako je bilo, te on zapuči pred sobom dvije svoje sluge s golom sabljom u ruci, a oni pred njim kazujući mu put dođu u onu goru, kad li nađu đevojku više mrtvu nego živu, nešto od muke bez ruka, nešto od gladi i samotinje a nešto od straha. Pošto je otac viđe zaplaka se pa pade nad njom, i videći je bez ruka posu je onijem prahom od repova konjskijeh, te ona oživlje u oni čas i druge joj ruke iznikoše – ne od mesa, nego od suhoga zlata. Tada on svoju zlatnoruku šćer odvede doma, a ženu priveže konjma za repove i naredi svojijem slugama te je tako odvuku do onoga mjesta đe su mu šćeri ruke osjekli i onđe je konji raskinu, te pasju dušu ispusti.

Kopanje blaga


Nekakav čoek usni blago: dođe mu na san jedno dijete krilato i kao snijeg bijelo, govoreći mu: "Hajde u ono najviše brdo što znaš, tu ćeš naći veliki bor, i pod borom trorogi kam iz kojega pišti voda kao suza; iskopaj ispod kamena toliko dubine koliko je on visok, pa će ti se otvoriti obla jedna džara sa zlatnijem zaklopom puna aspri, digni zaklop i onđe ostavi a aspre nosi, i nikomu se vješt ne čini da te ljuta guja ne uvjede." Kad se čoek probudi obeseli se, digne se, obuče se i trkom put onoga mjesta đe mu je rečeno, i kad ugleda oni bor i pod njim kam suzoviti i trorogi, onako sam uloži kopati, i tek što je treći put kljukom udrio u zemlju, začu ozdol jedan glas kao đetinjski: "Prođ' se, ko si, te rabote danas!" Kad on ovo ču, od straha pade na zemlju i kao zaklan zaspa. U ta mu isti čas dođe opet na san ono isto dijete govoreći mu: "Ti si ustanuo, umio si se, obukao si se, krenuo si na put, i rabotu si započeo, a prekrstio se nijesi; a moli Boga za što ga moliš: da ti nije mene bilo, umio bi kazati šta bi ti se dogodilo; nego kad ustaneš, prekrsti se kao što Bog zapovijeda; priđe no koju mu drago rabotu započneš, vazda valja da se najpriđe prekrstiš." Kad se čoek probudi i rastrijezni, kad li se ne nalazi na onome mjestu đe je bio od straha panuo, nego u nekakvome bostanu punanu cvijeća, pa se prekrsti, uzme svoju kljuku i motiku te opet na ono isto mjesto pođe đe mu je bilo rečeno, i priđe nego počne rabotati prekrsti se prema suncu, koje u oni trem izlažaše, u tri puta govoreći: "Sunce na istok a jaki Bog na pomoć!" Te uloži da kopa zemlju, ali s nekim strahom da ne bi opet čuo kakav glas ozdol. Kopajući i izgrćući zemlju, kad li – zasja mu se nešto kao da mu sve žrake sunčane u oči sinuše, kad li što je? zmaj spava na onome blagu i pošto čoek viđe da od njega nikako ne mogaše blago da uzme, u tri maha zakumi ga da se miče. Na to se zmaj probudi i reče mu: "Ja se odolen ne mičem, jer niti je tvoje ni moje blago ovo, ma sa svijem tijem, ako prebrojiš sve izvore koliko ih ima u ovoj planini i da mi dođeš da kažeš, maknuću ti se s mjesta, a drukčije nikako." Kad ovo ču oni čoek, zađe od izvora do izvora i počne ih brojiti redom po gori, ali se pomete i nikako im broja ni kraja nije mogao naći. Onako trudan sjedne ispod jednoga visokoga drveta, da takoga u svijetu nije, i začuje navrh njega đe se dvojica u velike degaju, pa pogleda, kad li dolećeo vilenik i vila, i vilenik hoćaše da mu vila nešto silom kaže, a vila bojeći se zakle mu se govoreći: "Tako mi sedamdeset i sedam izvora što je u ovoj planini, ne znam." Vila negđe poleće, a vilenik upazi ovoga čoeka i reče mu da ide na ono blago i da ga nosi. On pođe kad li zmaja ne nalazi, nego diže oni zaklop od zlata te na džari bješe, i poćera sve blago što u njoj nađe, a zaklop od nje ostavi.

Kome Bog pomaže niko mu nauditi ne može


Bio čovek i žena, pa imali tri sina. Najmlađi bio najlepši i odveć dobar, pa su ga druga braća držala za budalu. Sva trojica već dorastu za ženidbu, a otac ih ne ženi ni jednoga, jer je bio siromah. Onda reče najstariji k ocu: "Babo, hoću da me ženiš." A kad to čuje srednji, reče i on: "I mene, babo, i ja sam za ženidbu." A kad čuje i najmlađi, i on reče: "I mene, babo, i ja sam za ženidbu." Sad se otac nađe u nevolji pa se stane dogovarati sa svojom ženom šta će raditi. Najposle se dogovore, te otac dozove sinove preda se pa im reče: "Idite u kakvu varoš te zaslužite po maramu, pa koji donese najlepšu maramu, onoga ću ženiti." Po tom oni pođu sva trojica zajedno, ali starija dvojica stanu putem jednako ružiti najmlađega i smejati mu se, ia ga najposle oteraju od sebe, te on udari drugim putem moleći se Bogu da mu da dobru sreću. I tako idući dođe na jednu vodu. Na onoj vodi s druge strane bio je veliki grad i u gradu carski dvor. Car je od onoga grada bio vrlo zao i opak, pa je umr?o pre vremena i u dvoru mu ostala jedinica kći. Onu su carsku kćer mnogi prosili, ali ko je god od prosilaca došao u dvor i onde zanoćio, onaj više nije živ osvanuo, jer se car bio povampirio pa dolazio noću te davio. Kad najmlađi brat dođe na onu vodu i stane hodati pokraj nje misleći kako bi prešao na onu stranu, ugleda ga kroz pendžer careva kći, pa zapovedi momcima te ga prevezu i dovedu preda nju. On kad iziđe pred carsku kćer, malo se zbuni i poplaši; ali careva kći kako ga vidi, zagleda se u njega pa ga zapita otkuda je i kuda je naumio; a on joj kaže otkuda je i pripovedi joj sve po redu kako ima još dva brata i kako sva trojica hoće da se žene, a otac im siromah, pa im rekao da donese svaki po jednu maramu kući pa koji donese najlepšu da će onoga ženiti. Kad to čuje careva kći, rekne mu: "Ti ćeš večeras ovde ostati kod mene i noćiti, pak ćemo u jutru gledati za maramu." Kad bude pred noć, nahrani ga lepo i napoji, pa ga odvede u jednu sobu svu zelenu, i reče mu: "Nemoj da se plašiš, tu će noćas dolaziti i lupati oko tebe da te plaše, ali ti se ne boj." On kao prostak nije mogao ni zaspati od čuda, nego se jednako čudio gde je došao, kad ali oko ponoći stane lupa po sobi i vika: "Ovaj je došao da primi carstvo; ovome ne možemo ništa učiniti." On se Bogu molio jednako i tako ta noć prođe i on ostane živ i zdrav. Kad zora zabeli, on ustane pa sedne. Svi su u dvoru mislili da će ga izvući mrtva iz sobe kao i druge prosioce. Kad careva kći pošlje jednoga od dvorana da vidi jeli on živ, i ako je živ, da ga dovede preda nju, dvoranin se začudi kad ga nađe u sobi gde sedi živ i zdrav, pa mu onda reče: "Hajde, zove te naša carica." Kad on iziđe preda nju, i ona se sama začudi kako je ostao živ, pa mu da doručak, i pošto doručkuje, da mu u hartiji zavijenu svilenu maramu, zlatom vezenu, pa mu rekne: "Evo nosi svome ocu, i ako ti još što kaže, opet dođi ovamo k meni." On joj zahvali na marami i na konaku, pa pođe kući; kad tamo, a to već došla i druga dva brata. Onda oni izvade svaki svoju maramu: njihove bile kojekakve, a kad on svoju izvadi, svi se začude, pa ona dva brata skoče na njega: "Otkuda tebi to? Ti si to negde ukrao." Najposle otac da bi ih umirio, reče im: "Znate li šta? Idite još jedan put u svet, pa koji donese lanac da se devet puta obavije oko naše kuće, onoga ću ženiti." Tako se braća umire i starija dvojica otidu kuda su znali, a najmlađi upravo k carevoj kćeri, pa kad iziđe preda nju, ona ga zapita: "Šta ti je sad otac kazao?" A on joj odgovori: "Kazao da donesem lanac koji se može obaviti devet puta oko naše kuće." Ona ga opet lepo nahrani i napoji pa ga uvede u žutu sobu i reče mu: "Ne boj se ništa, opet će dolaziti noćas da te plaše; a ujutru ćemo gledati za lanac." Tako su i onu noć dolazile aveti i pravile stravu kojekakvu oko njega, ali on ostane zdrav i živ. Kad bude ujutru, opet dođe dvoranin po njega, i odvede ga pred caricu. Ona mu opet da doručak, i pošto doručkuje, da mu malu kutijicu i reče mu: "Evo nosi ocu, ali ni po što ne otvaraj dok ne dođeš kući, pa ako ti otac još što kaže, a ti opet dođi ovamo." On joj lepo zahvali, pa pođe kući i nađe braću kod kuće. Starija braća donela po lanac koji se nije mogao ni jedan put omotati oko kuće; onda najmlađi da ocu kutiju, a kad je otac otvori i izvadi iz nje zlatan lanac, oni se svi udive, pa starija braća skoče nanj, gotovo da ga ubiju: "Ti ćeš našu kuću oboriti, ti si to negde ukrao." Otac ih stane opet umirivati i tiškati, pa im najposle reče: "Idite, dovedite svaki devojku pa ću vas svu trojicu oženiti." Onda starija braća otidu kuda su znali, a najmlađi upravo k carevoj devojci, pa joj kaže šta im je otac sad kazao. Carica mu na to rekne: "Sad treba još u jednoj sobi da prenoćiš, pa ćemo onda i za to gledati." Pošto ga opet nahrani i napoji, odvede ga u crvenu sobu da prenoći. Onde je onu noć još veću stravu pretrpeo nego pređašnje obe noći: tu je bila strašna lupa, vika, zveka lanaca i strašni glasovi: "Taj hoće moje carstvo da primi!" vukli su s njega i haljine, ali se njega nisu smeli taknuti, a on se jednako Bogu molio, i Bog ga sačuva zdrava i onu noć. Ujutru kad ga izvedu živa i zdrava pred carevu kćer, ona odmah dovede berbere te ga obriju i umiju, pa onda iznese gosposke haljine te ga preobuku, pa sedne s njim na kočije i otide u crkvu te se s njime venča. Posle toga ostanu u njezinu dvoru još tri dana u veselju, pa onda pođu k ocu njegovome, i udese te noću dođu u njegovo selo. Kad dođu pred kuću, čuju viku i vide da je veselje: žene se ona dva brata; onda on poviče ispred kuće: "O domaćine!" Kad otac to čuje, on istrči pred kuću i začudi se kad vidi takove goste pred svojom kućom. Onda ga sin zapita: "Možemo li noćiti ovde?" A otac mu odgovori: "Drage volje, ali imamo veselje u kući, a nemamo mnogo soba, pa će vam prosti ljudi zaglušati i vikom dosađivati." Na to on odgovori: "Ništa za to; ja sam to rad, nisam nikad čuo; a i moja žena još više je rada." I tako uđu unutra u jednu sobu, a u drugoj veselje. Kad uđu u sobu i nameste se, pokloni im se mati njegova kao gospodi, a oni joj reku: "Blago tebi kad imaš dva veselja u jedan put!" A ona im odgovori: "E moja gospodo! jedno mi je veselje, a drugo žalost: imala sam još jednoga sina pa otišao u svet i propao, Bog zna kako je i gde je." Posle malo izađe on na polje, pa preko onoga gosposkoga odela obuče svoje stare siromaške haljine i poklopi se šeširom pa uđe u onu sobu gde je bilo veselje i stane za vrata. Kad ga vide braća, poviču na oca i mater: "Kamo te se da vidite svoga hvaljenog sina što ide i krade koješta!" Kad ga otac opazi, reče mu: "Nesrećo, gde si bio do sad? kamo tebi devojka?" A mati opet stane naricati: "Kuku mene kukavici, za što me tako ubijaš!" Kad on to vidi i čuje, reče im: "Nemojte me tako huliti; dobro će biti, ako Bog da", pa onda zbaci sa sebe siromaške haljine i ostane u onima gosposkima; a oni kad to vide, braća se upropaste i poplaše i stanu ga moliti da im oprosti, a otac ga i mati zagrle i stanu ga ljubiti. Sad se nanovo učini veselje za nekoliko dana. Posle najmlađi sin odvede oca i mater sa sobom, a braći svojoj dade spahiluke, te su od ono doba gosposki živeli.

Pobratimski darovi


Pričaju ljudi da je u stara vremena bio nekakav silan čoek koji se nikad Bogu ne moljaše, ni u crkvu idaše, niti se po zakonu ispovijedaše ni pričešćivaše, nego u svaka bezakonja upadaše, da je cijeli grad od njega na jadima bio. Od više sile nije htio oženiti se kao što Gospod Bog zapovijeda, nego naumi da vjenča aždaju kako će više zlo činiti, i uputi se u nekaku pustinju đe su strašna jezera, ali ne pogodi puta, i tako ga noć stigne te u nekakoj pećini zanoći. Tek što zaspao bješe, čuje u pećini klopot svakojakijeh veriga, tutnjavinu kao gromovi, dok u tome i probudi se. Kad evo ti na jedan put svanu u pećini kao dan, i tušta i tama od svake vrste ljudi, crnijeh, crljenijeh i žutijeh, u različite haljine obučeni, a pred njima jedan starac bijele kose i brade kao ovca, na dvije dvorogaste šljake, koji mu reče: "koji si ti?" A on mu u strahu odgovori: "Putnik iz daleke zemlje, i vaš drug." Na to mu starac odgovori:" Ako si naš, treba da se pobratimiš sa mnom, ako želiš srećan da budeš." On na to pristane i pobratimi se sa starcem. Pošto se pobratimiše, reče mu starac: "E pobratime, sad da se darujemo, ja ću tebe darovati snagu i blago, a ti mene za oba ova dara samo svoju dušu." Ovi čovjek premda je bio opak, opet promisli hoće li dati svoju dušu, ali ga strah nagna, te se darovaše. Starac zapahnu njega duhom, te u oni čas steče krila, rep i male roščiće na glavi, i dade mu jedan štap dvorogi, crljen kao vatra, govoreći mu: "Evo ti ovi štap, kad ti gođ bude potreba od novaca, njime u štogođ kucneš ondole će izlaziti na stotine onake aspre kake ti namijeniš." Obraduje se ovi čovjek, te ujutro kad svane odvoji se od pobratima te onaki kakav je krenu, i idavši za dugo počine pod jednijem velikijem kamenom, pa počne da kuša sreću u štapu. Kucne njim u kam govoreći: "Sve žuti cekini da budu!" I cekini iz kamena porevaše tako da njega pritiskoše i zamalo ne udaviše, a on zavika: "Pobratime! pobratime! pogiboh!" U to doleće mu pobratim govoreći"Evo me, šta je?" A on mu odgovori: "Evo pritiskoše me cekini, hoće da me udave." A pobratim mu reče: "Reci: ""dosta već"", pa ne će više izlaziti." Po što on reče: "dosta već" i cekini prestadoše izlaziti, reče mu starac: "Uzmi koliko možeš, pak hajde od mjesta do mjesta, te kupuj duše za blago." Onda on oprostivši se s pobratimom uputi se te k jednome gradu. Kad dođe na jednu raskrsnicu na jedan put nestade aspri s pleći; on se obazre i ugleda jednoga kaluđera na jednome ćošku đe sjedi i brojanice u rukama drži. "Ha!" reče sam u sebi "idem onoga kaluđera prevariti i hoću da iz njega cekini izviru." Pa se primakne kaluđeru i kucne ga štapom govoreći: "Sve cekini i talijeri." Ali na mjesto aspri rastopi mu se štap u ruci, a kaluđer prekrsti one brojanice pak mu ih natače na glavu i reče: "Da vaskrsne Bog!" I on se u oni čas strese i provrže se čovjekom kakav je i bio Ondar mu kaluđer reče: "O Hrišćanine! Hrišćanine! pokaj se od svojijeh grijehova, i moli se Bogu i zahvali mu koji je čuo plač roditelja tvojijeh na nebu u oni čas kad si dušu svoju prodao, pak se prođi đavoljijeh aspri, nego se trudi." Čoek mu se pokloni, zahvali i u ruku ga poljubi pa ode doma i pokaja se i kao pravi Hrišćanin do duboke starosti življe. I Bog s nama!

Zla žena
Putovao nekud čovek sa ženom, pa udare preko livade skoro pokošene, onda čovek reče: "Ala ženo! lijepo ti je ova livada pokošena!" A žena: "Zar ti je napalo na oči, te ne vidiš, da to nije košeno, nego striženo!" A čovek opet: "Bog s tobom, ženo! kako će se livada strići?to je košeno, eto vidiš otkosa." I tako čovek dokazujući da je košeno, a žena, da je striženo,

svade se, i čovek udari ženu, pa joj stane vikati da ućuti; a žena pristane pored puta uz čoveka, pa mu unese dva prsta pod oči, i njima strižući kao nožicama, stane vikati: "Striženo! striženo! striženo!" Idući ona tako pored puta, a ne gledajući preda se, nego čoveku u oči i u svoje strickanje, nagazi na nekakvu rupu, koja je od ozgo bila pokrivena otkosima, i u nju upadne. Kad vidi čovek, đe se ona strovali i zamakne u rupu, a on reče: "A! tako tebi valja!" Pa otide svojim putem i ne nadvirujući se nad rupu. Poslije nekolika dana ražali se čoveku, pa stane u sebi govoriti: "Ajde da je izvadim, ako još bude živa! kaka je taka je; a može biti, da će se u napredak što i popraviti;" pa uzme uže i otide nad rupu, pa pusti uže u rupu i stane vikati, da se uvati za uže, da je izvuče na polje. Kad već opazi da je uže zateglo, a on onda povuci! – Kad već uže prikupi blizu kraja, ali ima šta viđeti: mjesto žene, uvatio se za njega đavo, s jedne strane bijel kao ovca, a s druge crn kao što i jest. Čovek se uplaši, i pođe da upusti uže, a đavo poviče: "Drži, da si mi po Bogu brat! izvuci me na polje, pa me ubij, ako mi nećeš: život pokloniti; samo me izbavi. odavde." Čovek primi za Boga, i izvuče đavola na polje. Đavo odma zapita čoveka, kakva ga je sreća tu donijela, da ga izbavi; i šta je tražio u toj rupi; a kad mu čovek kaže, da mu je tu prije nekolika dana upala žena, i da je došao sad, da je izvadi: onda đavo poviče: "Šta pobratime, ako Boga znaš! Pa to tvoja žena! i ti mogao s njom živiti! I opet došao da je izvadiš! Ta ja sam u tu rupu upao prije toliko vremena, pa mi je iz najprije istina bilo teško; a poslije sam se bio kojekako navikao; ali kako ta prokleta žena dođe k meni, malo za ova nekolika dana ne crko od njezina zla: saćerala me bila u kraj, pa vidiš kako mi je ova strana, što je bila od nje, osijedila, sve od njezina zla!! – Prođi je se, ako Boga znaš! Ostavi je tu, đe je; a evo ja ću tebe učiniti čestita, što si me od nje izbavio (pa iščupa iz zemlje jednu travku, i pruži je čoveku): na ti ovu travu, te je ostavi; a ja idem, pa ću ući u kćer toga i toga cara; iz svega će carstva doći ljekari, i popovi i kaluđeri, da je liječe i da mene ćeraju, ali ja neću izići, dokle gođ ti ne dođeš; a ti se načini ljekar, pa i ti dođi da je liječiš, i samo je okadi ovom travom, a ja ću odma izići, po tom će tebi car dati svoju kćer, i uzeće te da caruješ s njime." Čovek uzme travu, te ostavi u torbu, pa se oprosti s pobratimom, i rastanu se. – Poslije nekoliko dana pukne glas, da je bolesna careva kći, ušao đavo u nju. Skupe se iz cijeloga carstva ljekari, i popovi i kaluđeri, ali zaludu, ne može niko ništa da učini. Onda čovek uzme torbu s travom, te objesi o vratu, i uzme štap. u šake, pa zapali pješice u carsku stolicu, i upravo u careve dvore. Kad se prikuči sobama, đe boluje careva kći, vidi đe lete ljekari i ljekarice; popovi, kaluđeri i vladike, čate molitve, svještavaju masla, drže denija, i zovu đavola da iziđe, a đavo jednako viče iz đevojke i ruga im se; pođe i on tamo sa svojom torbom, ali ga ne puštaju unutra; onda on otide u kuću upravo carici, pa joj kaže, daje i on ljekar, i da ima travu, kojom je on do sad išćerao nekoliko đavola. Carica, kao svaka mati, skoči brže bolje, i odvede ga đevojci u sobu. Kako ga đavo opazi, on mu progovori: "Tu si, pobratime!" – "Tu sam". "E dobro! a ti čini svoje, pa ću ja izići; ali ti više da ne ideš za mnom, đe se ja oglasim, zašto ne će dobro biti (ovo su oni tako govorili, da niko drugi nije mogao čuti ni razumjeti, osim nji dvojice)." Čovek izvadi svoju travu iz torbe, te okadi đevojku, a đavo iziđe, i đevojka ostane zdrava kao od majke rođena. Svi ostali ljekari kao posramljeni raziđu se kud koji, a ovoga zagrle car i carica, kao svoga sina, pa ga uvedu u riznicu, te ga preobuku i dadu za njega svoju jedinu kćer, i pokloni mu car pola carstva svoga! Poslije nekoga vremena otide onaj isti đavo, te uđe u kćer drugoga većeg cara, koji je bio komšija s ovim. Udare svud po carstvu tražiti joj lijeka, a kad ne nađu, onda razberu, kako je i ovoga cara kći bila tako bolesna, pa je izliječio nekakav ljekar, koji je sad njegov zet. Tada onaj car napiše knjigu svome komšiji, i moli ga, da mu pošalje onog ljekara, što mu je kćer izliječio, da izliječi i njegovu kćer od onake bolesti, pa će mu dati štogođ ište. Kad to car kaže svome zetu, a zet se opomene, što mu je najposlije kazao pobratim na rastanku, pa ne smije da ide, nego se stane odgovarati, da je on već pobacio ljekarinu, i da više ne zna liječiti. Kad to odgovore onome caru, a on pošlje drugu knjigu, i kaže, da će dignuti vojsku i zametnuti krajinu, ako mu car ne pošlje svoga ljekara. Kad ovom caru dođe takovi glas, onda kaže svom zetu, da drukčije biti ne može, nego da treba ići. Kad se carev zet vidi na nevolji, spremi se i otide. Kad dođe carevoj kćeri, a đavo se začudi, pa poviče: "A! pobratime, šta ćeš ti ovđe? Nijesam li ja tebi kazao, da ti više ne ideš za mnom?" – "E! moj pobratime! (progovori carev zet) ne idem ja da tebe ćeram iz careve kćeri, već te tražim, da te pitam, šta ćemo sad? izišla moja žena iz rupe, pa što traži mene, kojekako; ali tebe! što mi je nijesi dao izvaditi iz rupe." – "Šta naopako! izišla tvoja žena!" poviče đavo, pa skoči iz careve kćeri, i uteče čak u sinje more, i više se nikad ne vrati među ljude.

Milostiva snaha i nemilostiva svekrva


Bila snaha i svekrva. Svekrva bijaše lukava i nemilostiva na sirote, a snaha dobra kao dobar dan u godini: kad bi došla kakva sirota pred kuću, svekrva bi je obravnicom oterala, a snaha bi svoj zalogaj siroti udelila; kad bi mleko od ovaca nosila kući, ona gde bi god videla rupicu na putu, odmah bi rekla: "Ovde mora biti kaka bubica," pak bi joj usula mleka. Što je ona tako milostiva bila, svekrva je mrzila na nju, te bi je i glađu patila: zatvarala bi hleb od nje, i tako bi do dva po tri dava sirota gladovala. Jedan put svekrva se teško razboli, i ležeći molila je Boga: kad umre da je pušta opet na ovaj svet, da ne da snasi kojekakim bitangama deliti. Kad umre i sahrane je, svet je jeo i pio na daći, a kad se raziđe, snaha opere sudove, pa odnese pomije u valov svinjama, te uspe, pa onda ode te pusti svinje. Kad svinje dotrče valovu, grde, obilaze oko njega, a ne će da piju pomija. Ona se stane čuditi što im je, kad tamo, a to pomija ni kapi, a oko valova zemlja suha, nisu istekle! Sutradan u veče opet tako, i tako za sedam večeri. Kad bi osmo veče, ona kaže mužu da on uspe svinjama da jedu. Kad muž uspe, i pustivši svinje kad vidi kako su izmršavile, stane ženu grditi što ih nije hranila, već ih tako upustila da izmršave. Onda mu ona pripovedi šta je i kako je, a on potrči valovu da vidi jeli prazan, kad tamo prazan! On se stane krstiti i čuditi šta bi to bilo! U taj mah njegova mati ispod valova progovori: "Sine! tamo na onome svetu ja sam ti u mukama: svaka sirota što je uzdahnula kad sam je s vrata oterala – onaj uzdisaj svaki se pretvorio onde u trn, na tome trnju ležim; a koja je sirota na mene zaplakala, svaka njezina suza vri u kazanu, u njemu se kuvam. A što sam Boga molila da me šalje s onoga sveta da kuću nadgledam da snaha bitangama ne deli, za to mi je suđeno da dolazim na ovaj svet da jedem sa svinjama. A tvojoj ženi postavljene su tri od zlata trpeze, na njima sama ruža i bosiljak. Pitaj je hoće li mi dati jednu da se smirim." Muž onda otide ženi u kuću, te joj kaže sve šta je i kako je, a ona kad to čuje, dotrči k valovu da vidi svekrvu, pa kad je vidi kakva je izmučena, zaplače se, a svekrva je stane zaklinjati da joj da jednu trpezu, jer joj je tako suđeno: ako joj snaha udeli jednu trpezu, onda će joj se pola greha oprostiti, i neće više morati na ovaj svet dolaziti da sa svinjama jede. Snaha joj reče: "Ja tebi poklanjam sve tri trpeze: što sam do sad činila, neka je za tebe, a od sad da mi da Bog za sebe da zaslužim." Onda svekrve nestane, i nikad više nije dolazila.

Sve, sve, ali zanat



Pođe nekakav car sa svojom ženom i sa kćeri da se šeta po moru na lađi. Kad malo odmaknu od brijega, onda dune vjetar, pa ga baci čak u nekakvu zemlju, đe se o njegovu carstvu ništa i ne čuje (kao ni on o ovome što do sad ništa nije čuo ni znao). Kad iziđu na suvo, on nije smijo ni kazati da je car, a novaca nijesu imali sa sobom ništa, a ne znajući nikaka zanata, nijesu se mogli drukčije raniti, nego se on najmi, da čuva seoska goveda.

Pošto tu prežive tako nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu kćer, koja je bila vrlo lijepa i već dorasla do udaje, pa kaže svom ocu i majci, da se drugom nikakom đevojkom neće oženiti, do kćeri govedara iz toga i iz toga sela! Otac i mati, i drugi dvorani stanu ga odvraćati, da se prođe te sramote; kako bi on, carski sin, uzeo govedarsku kćer, kod toliki drugi carski i kraljevski kćeri itd. Ali sve zaludu!
On kaže: "Ja nju, ja ni jednu"?
Kad već vide, da drukčije ne može biti, onda car pošlje jednoga svog vezira, da javi govedaru, da će car da mu uzme kćer za sina.
Kad vezir otide i javi to govedaru, a govedar ga zapita: "Kakav zanat zna carev sin"?
Vezir se upropasti: "Bog s tobom, čoveče! Kako će carev sin znati zanat? Što će zanat carevu sinu? Zanate ljudi uče da se rane njima, a carev sin ima zemlju i gradove "
Govedar kaže opet: "E! ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam moje kćeri".

Vezir se vrati, te kaže caru, šta govori govedar. Sad postane čudo još veće. Oni su mislili, da će to za govedara biti najveća milost i čest, što mu carski sin uzima kćer; a on pita kakav zanat zna carev sin! Car pošlje drugoga vezira; ali govedar kaže jedno te jedno: "Dok carev sin (veli) ne nauči kakav gođ zanat, i ne donese mi svoju rukotvorinu, dotle nema ništa od prijateljstva"!

Kad se i ovaj vezir vrati, te kaže, da govedar neda đevojke, dok carev sin ne nauči zanat kakav gođ (samo nek je zanat); onda carev sin zađe po čaršiji, da gleda kakav je zanat najlakše naučiti.
Odajući od dućana do dućana, i gledajući kako različni majstori rade, dođe na dućan, đe se pletu rogožine, i to mu se učini najlakši zanat; pa ga počne učiti, i nauči za nekoliko dana; pa onda oplete sam jednu rogožinu, te je odnesu govedaru, i kažu mu, da je carev sin naučio zanat, i da je to njegova rukotvorina.
Govedar uzme rogožinu u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: "Koliko to vrijedi"? A oni mu kažu: "Četiri pare". – "E! (veli) dobro! četiri pare danas, četiri sjutra, to je osam, a četiri preko sjutra, to je dvanaest itd. Da sam ja taj zanat znao, ne bi danas čuvao seoski goveda". Pa im onda kaže, ko je on, i kako je tu došao; a ovi se onda obraduju još većma (što uzimaju đevojku od cara, a ne od govedara), i s najvećim veseljem vjenčaju momka i đevojku i provedu svadbu; pa onda dadu ovome caru lađe i vojsku, te otide preko mora i nađe svoju zemlju.

Đevojka, udovica i puštenica
Bio čovek neoženjen, pa ga jedni nudili đevojkom, drugi udovicom, treći puštenicom. Sad on nije znao, koju će uzeti; zašto su po sebi sve tri bile dobre i lijepe; nego otide nekakom starcu, da ga pita: ili je bolje uzeti đevojku, ili udovicu, ili puštenicu; a starac mu kaže: Sinko! ja ti na to ne umijem ništa kazati, nego idi premudrome (t. j. Solomunu) on će ti znati kasti,

šta je bolje, pa dođi poslije, da mi kažeš, šta ti je rekao."

Onda čovek otide k Solomunovu dvoru. Kad dođe pred dvor, pitaju ga sluge, šta će, a on im kaže, da ide premudrome. Onda ga uzme jedan sluga, te ga uvede u dvor, pa pruži ruku na jedno dijete, koje bijaše uzjalo na štap, pa trči po dvoru.

"Eno ono je premudri."

Čovek se začudi, pa pomisli u sebi: "Šta će ono dijete meni znati kazati! Ali već kad sam došao dovde, ajde da vidim, šta će reći!" Pa se onda uputi k Solomunu; a kad dođe k njemu, on stane lijepo sa svojim konjem, pa ga zapita, šta će, a čovek mu kaže sve redom šta je i kako je. Onda mu premudri odgovori: "Ako uzmeš đevojku, ti znaš; ako uzmeš udovicu, ona zna; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja!" pa se onda okrene, i čoveka malo predre krajem štapa preko nogu, i stane opet trkati po dvoru. Onda čovek pomisli u sebi: "Baš sam prava budala! ja mator čovek, pa sam došao đetetu, da me svjetuje, kako ću se ženiti;" pa se vrati na trag, i otide onom starcu, da ga pita, kome ga je poslao po svjet! Kad dođe starcu, i vičući na njega i srdeći se kaže mu sve kako je prošao s premudrijem; onda mu starac reče:

"E moj sinko! nije to premudri ništa onako rekao: ako uzmeš đevojku, ti znaš, t.j. ona će držati, da ti sve znaš bolje od nje, pa će te slušati kakogođ ti oćeš; ako uzmeš udovicu, ona zna, t.j. ona je već jednom bila žena, pa sad misli sve da zna; zato neće te ćeti slušati, nego će sve ćeti da ti zapovijeda; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja (pa tebe štapom preko nogu), t.j. čuvaj se da te ne ožeže onako, kao što je i prvog muža ožegla.

Vuk Stefanović Karadžić je sve srpske narodne priče, nazvao pripovetkama. Kasnije su ih naučnici podelili na bajke, legende, basne, anegdote i pripovetke (u užem smislu reči).

Narodne priče su tematski i žanrovski raznovrsne. Deleći narodne priče na ženske (bajke) i muške (pripovetke), Vuk Stefanović Karadžić je rekao da su muške pripovetke "one u kojima nema čudesa, nego što se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti".

Za razliku od narodne bajke, koja je sva satkana od fantastike, narodna pripovetka je realistička. Junaci u bajkama su ljudi koji imaju čudesnu snagu i sposobnosti, zmajevi, vile i veštice, čarobnjaci, patuljci, a u pripovetkama obični ljudi: pastiri, seljaci, trgovci, hrabri i snalažljivi dečaci, mudre devojke. Junaci u pripovetkama nemaju nikakvu čudesnu moć: iz njihovih vlasi ne rastu šume, iz suza im ne bujaju potoci i reke, nemaju čarobnu vodicu ni čizme od sedam milja, ne druže se sa vilama, ne bore se sa čudovištima. Pripovedači obogaćuju priču svojim ili tuđim, ili izmišljenim, doživljajima, menjaju pojedinosti, prilagođavaju je svojoj sredini.

Mada u narodnim pripovetkama nema junaka koji ne bi mogao da postoji, ni događaja koji nije mogao da se desi, pripovetke ipak nisu obične slike iz života. Događaj koji opisuje pripovetka je na neki način značajan i ljudi ga zapažaju i izdvajaju iz svakidašnjice. Taj događaj je zanimljiv, u sebi sadrži nešto posebno, neponovljivo. Iako junak pripovetke ne čini podvige koji bi se mogli meriti sa podvizima junaka iz bajke ili legende, i on treba da učini nešto nesvakidašnje, po čemu će ga pominjati. Junak pripovetke nema ime. On je "jedan siromašan seljak", "jedan trgovac", "jedan pametan dečak".

Kopanje blaga


Nekakav čoek usni blago: dođe mu na san jedno dijete krilato i kao snijeg bijelo, govoreći mu: "Hajde u ono najviše brdo što znaš, tu ćeš naći veliki bor, i pod borom trorogi kam iz kojega pišti voda kao suza; iskopaj ispod kamena toliko dubine koliko je on visok, pa će ti se otvoriti obla jedna džara sa zlatnijem zaklopom puna aspri, digni zaklop i onđe ostavi a aspre nosi, i nikomu se vješt ne čini da te ljuta guja ne uvjede." Kad se čoek probudi obeseli se, digne se, obuče se i trkom put onoga mjesta đe mu je rečeno, i kad ugleda oni bor i pod njim kam suzoviti i trorogi, onako sam uloži kopati, i tek što je treći put kljukom udrio u zemlju, začu ozdol jedan glas kao đetinjski: "Prođ' se, ko si, te rabote danas!" Kad on ovo ču, od straha pade na zemlju i kao zaklan zaspa. U ta mu isti čas dođe opet na san ono isto dijete govoreći mu: "Ti si ustanuo, umio si se, obukao si se, krenuo si na put, i rabotu si započeo, a prekrstio se nijesi; a moli Boga za što ga moliš: da ti nije mene bilo, umio bi kazati šta bi ti se dogodilo; nego kad ustaneš, prekrsti se kao što Bog zapovijeda; priđe no koju mu drago rabotu započneš, vazda valja da se najpriđe prekrstiš." Kad se čoek probudi i rastrijezni, kad li se ne nalazi na onome mjestu đe je bio od straha panuo, nego u nekakvome bostanu punanu cvijeća, pa se prekrsti, uzme svoju kljuku i motiku te opet na ono isto mjesto pođe đe mu je bilo rečeno, i priđe nego počne rabotati prekrsti se prema suncu, koje u oni trem izlažaše, u tri puta govoreći: "Sunce na istok a jaki Bog na pomoć!" Te uloži da kopa zemlju, ali s nekim strahom da ne bi opet čuo kakav glas ozdol. Kopajući i izgrćući zemlju, kad li – zasja mu se nešto kao da mu sve žrake sunčane u oči sinuše, kad li što je? zmaj spava na onome blagu i pošto čoek viđe da od njega nikako ne mogaše blago da uzme, u tri maha zakumi ga da se miče. Na to se zmaj probudi i reče mu: "Ja se odolen ne mičem, jer niti je tvoje ni moje blago ovo, ma sa svijem tijem, ako prebrojiš sve izvore koliko ih ima u ovoj planini i da mi dođeš da kažeš, maknuću ti se s mjesta, a drukčije nikako." Kad ovo ču oni čoek, zađe od izvora do izvora i počne ih brojiti redom po gori, ali se pomete i nikako im broja ni kraja nije mogao naći. Onako trudan sjedne ispod jednoga visokoga drveta, da takoga u svijetu nije, i začuje navrh njega đe se dvojica u velike degaju, pa pogleda, kad li dolećeo vilenik i vila, i vilenik hoćaše da mu vila nešto silom kaže, a vila bojeći se zakle mu se govoreći: "Tako mi sedamdeset i sedam izvora što je u ovoj planini, ne znam." Vila negđe poleće, a vilenik upazi ovoga čoeka i reče mu da ide na ono blago i da ga nosi. On pođe kad li zmaja ne nalazi, nego diže oni zaklop od zlata te na džari bješe, i poćera sve blago što u njoj nađe, a zaklop od nje ostavi.

Jedna gobela u kao a druga iz kala


Žena Premudroga Solomuna zagleda se u nekaka drugoga cara, i namisli da ostavi prvoga muža i da bježi ovome drugome; ali nikako nije mogla da se ukrade, jer je je Solomun vrlo čuvao; za to se dogovori s ovijem drugijem carem te joj pošalje nešto te popije pa se učini kao mrtva. Kad ona tako umre, Solomun joj osiječe mali prst u ruke da vidi jeli zaista umrla, i kad vidi da žena ne osjeća ništa nego da je mrtva, onda je zakopa. A onaj car naredi svoje ljude, te je noću iskopaju i donesu njemu i on joj opet nekako povrati život, i uzevši je za ženu stane s njome življeti. Kad Premudri Solomun dozna šta je bilo od njegove žene, on se digne da je traži, i povede sa sobom podosta naoružanijeh ljudi, pa kad dođe blizu stolice onoga cara što mu je ženu uzeo, ostavi ljude u šumi kazavši im kad čuju truba da zatrubi, onda da idu na njezin glas njemu u pomoć noseći svaki pred sobom po zelenu šumnatu granu, a on otide sam u carev dvor. Kad tamo, a to žena sa slugama sama u dvoru, a car otišao u lov. Kad žena opazi svojega prvog muža, ona se poplaši, ali ga opet nekako prevari te ga u jednoj sobi zatvori. Kad car dođe iz lova, žena mu kaže da je došao Premudri Solomun, i da je u toj i u toj sobi zatvoren: "nego" veli "idi sad odmah k njemu u sobu te ga posijeci; ali se nemoj šaliti da i što počneš s njim govoriti, jer ako ga pustiš samo jednu riječ da progovori, prevariće te." Car s golom sabljom u rukama otvori vrata, i pođe k Premudrome Solomunu da mu osiječe glavu. Solomun je mirno i bez straha sjedio na jastuku, pa kad vidi ovoga đe ide k njemu sa sabljom, a on se nasmije. Kad car to vidi, nije se mogao uzdržati da ga ne zapita za što se smije, a Solomun mu odgovori da se smije đe car cara hoće da pogubi na ženskom uzglavlju. Car ga onda upita: "A da kako?" A Solomun mu odgovori: "Ja sam već u tvojim rukama; sveži me pa izvedi na polje iza grada te me pogubi na vidiku, pa prije nego me pogubiš, zapovjedi da se tri puta zatrubi u trubu da čuje svatko i ko hoće da može doći da vidi, pa će poći i gora da gleda đe car cara gubi." Car to posluša osobito da vidi da li je istina da će i gora poći da gleda đe car cara gubi. Pa onda sveže Solomuna i metne ga na jedna prosta kola, pa ga sa svojim momcima i dvoranima povede na polje da pogubi. Kad su tako išli Solomun se kroz kola bio zagledao u prednje točkove, što, se u jedan put nasmije. Car koji je pored njega jahao na konju zapita ga što se smije, a on mu odgovori: "Smijem se gledajući kako jedna gobela u kao a druga iz kala." Onda car okrenuvši glavu od njega rekne: "Hvala Bogu, ljudi govore Premudri Solomun, a on budala!" Kad u tom dođu na mjesto đe hoće da ga pogube, car zapovjedi te se jedan put zatrubi. Kako čuju trubu vojnici Solomunovi, oni se krenu. Kad se drugi put zatrubi, oni se stanu primicati, ali se ljudi nijesu viđeli nego samo zelene grane pred njima kao gora. Car se tome vrlo začudi i uvjeri se da je istina što mu je Solomun kazao, pa zapovjedi te se zatrubi i treći put; u tom Solomunovi vojnici stignu na ono mjesto te Solomuna otmu, a cara i sve njegove momke i dvorane pohvataju i pobiju.

Maćeha i pastorka


Bila jedna devojka koja je imala mađiju, pa maćija na nju mrzila da je očima ne vidi za to što je ona bila lepša od maćijine kćeri koju je dovela. Pored maćije omrzne na nju i njezin otac i stane je psovati i biti samo da bi ženi ugodio. Jedan put rekne njemu žena: "Hajde, čoveče, da mi ovu tvoju devojku pošljemo u svet neka sebi sreću traži." A on joj odgovori: "A kuda je znamo, ženo, poslati? kud je devojka sama pristala?" Ona mu reče: "Ti, čoveče, ako ne ćeš to učiniti, ja ne ću s tobom živeti, nego ti nju sutra odmah vodi od kuće, pa je zavedi gde u šumu, odakle sama ne će znati kući doći, a ti se ukradi od nje pa beži kući." On siromah pristane na to i rekne joj. "Barem spremi joj što na put, da ne umre prvi dan u šumi od gladi." Maćija joj umesi pogaču, pa sutradan kako svane, zavede je otac daleko u šumu, pa se ukrade od nje i vrati se kući. Ona sirota ostavši sama tumarala je čitav dan po šumi, ali iz nje nikako nije mogla izići. U tome prispe i mrak i ona se popne na jedno drvo da prenoći, da je na zemlji ne bi izelo kako zverinje. I celu noć su kurjaci po zemlji ispod nje urlikali da je sirota od straha jedva živa ostala. Kad ujutru svane, ona siđe s drveta i pođe opet po šumi ne bi li kako iz nje izišla, ali šuma sve gušća a kraja nikako. Kad se prikuči opet veče, i ona stane tražiti zgodno drvo za noćište, dok u jedan put opazi gde se nešto kroz pomrčinu u šumi belasa. Ona pomisli ne će li to srećom biti kakva kuća, pa pođe onamo. I zaista nađe kuću lepu i veliku; vrata su bila otvorena, ona uđe unutra, kad tamo, sobe ne može lepše biti, i na astalu u jednoj sobi sveća gori. Ona pomisli da je to kuća kakvih pustaija, ali se nije strašila misleći u sebi: "Pustaija se boje samo bogati, ljudi, a ja ih se nemam za što bojati; kazaću im da ću ih svašta slušati i raditi za onu koru hleba što će mi dati." Pa izvadivši svoju pogaču iz torbe prekrsti se i stane jesti. Tek počne jesti, al eto ti jednoga petla, koji stane skakati za pogačom, a ona mu stane po malo mrviti. Ne postaja malo dođe i jedna mala vaščica, stane se oko nje umiljavati, a ona joj odlomi parčence pogače pa je uzme na krilo, počne je milovati, i hraniti iz ruke. Za tim dođe i mačka, ona i mački odlomi pogače pa joj da. Na jedan put čuje veliki bat i mumlanje, sva protrne kad vidi lava gde u sobu uđe, ali lav odmah stade mahati repom, i oko nje se umiljavati; ona se malo oslobodi, pa pruži i njemu pogače, i lav uzme, pa joj stane ruku lizati i ona se sa svim oslobodi pa počne lava milovati i hraniti pogačom, dok u jedan put čuje zveku od oružja, i htede od straha pasti, dok eto ti u sobu uđe nekako stvorenje u medveđoj koži; petao, vaška, mačka i lav otrče odmah predanj, i stanu se oko njega umiljavati i cičati od radosti. Ona sirota ni pomislila nije da je to čovek, nego je mislila da je Bog zna kaka zverka i čekala je samo kad će je spopasti i rastrgnuti. Al to strašno stvorenje skide sa lica medveđu kožu, i zbaci medveđinu sa sebe, i sinu sva soba od njegovih zlatnih haljina. Devojka iza velikoga straha čisto se obeznani kad vidi u gosposkim haljinama prekrasnoga mladića. Ali on pristupi k njojzi, i reče joj: "Ne boj se, draga dušo, ništa; ja nisam nikakav rđav čovek, ja sam carski sin, pa kad hoću da lovim, dođem ovamo, a ovu medveđinu nosim da me ko ne bi poznao, niti i ko zna da sam ja čovek, do ti sad, nego ko me god vidi, misli da sam kaka avet i beži od mene; i u ovu kuću ne sme niko da uđe, ni blizu nje prođe, jer vide i znadu da ja ovde stojim, a ti jedna nisi se plašila ovamo doći, valjada si znala da ja avet nisam?" Ona mu stane pripovedati da ona o njemu i njegovoj kući ništa nije znala, već da je maćija oterala, i sve redom iskaže kako je bilo. Kad on sve čuje, ražali mu se zdravo, pa joj reče: "Maćija je na tebe mrzila, a Bog te miluje; ja hoću da te uzmem; hoćeš li poći za mene?" "Hoću" rekne ona. Sutradan on je odvede svome ocu u dvor, i tamo se venčaju. Posle nekoga vremena izmoli se ona da ide da vidi svoga oca, muž je pusti, i ona se obuče sva u zlato, pa dođe k ocu. Otac joj nije bio kod kuće, već maćija koja kad je vidi, uplaši se da nije pastorka došla da joj se osveti, i potrči pred nju govoreći: "Vidiš, ja sam te na tu sreću uputila." Pastorka je zagrli i poljubi se s njome i s njenom kćerju. Zdravo joj žao bude što oca nije našla kod kuće, ali polazeći dade i maćiji dosta novaca. Maćija za njom preteći pesnicom rekne: "Čekaj nesrećo! ne ćeš ti sama tako ići, odmah sutra i moja će kći." Kad u veče dođe joj muž, a ona počne mu govoriti: "Znaš šta je, čoveče! ja velim neka ide i ova moja devojka u svet da traži sreću, vidiš, onu smo poslali, pa se ne vraća, može biti da do sad zlato na njoj trepti." Čovek uzdahne pa pristane i na to. Sutradan ona spremi svojoj kćeri kolača i pečenja pa je opravi sa ocem u šumu. Otac je zavede kao i onu prvu, pa ode kući. Ona kad vidi da oca nema, počne tražiti put kući, pa naiđe na onu kuću u šumi odmah; uđe unutra, kad vidi da nigde nikog nema u celoj kući, zaključa vrata, govoreći: "Sam Bog da dođe ne ću mu otvoriti." Izvadi iz torbe pečenje i kolače pa metne na astal i počne večerati, al eto ti petla, vaške i mačke, stanu se oko nje umiljavati da bi im što dala, a ona kao besna: "Do đavola! nemam ni ja koliko mi treba, a da dam vama." Pa ih počne tući, a vaška stane drečati, a kad lav dreku čuje doleti, pa ščepa devojku, i svu rastrgne. Sutradan dođe carski sin sa ženom u lov, ona odmah pozna svoju sestru po haljini, pokupi svu parčad od nje te odnese maćiji, i nađe svoga oca kod kuće, on se vrlo obraduje kad vidi svoju kćer za carskim sinom udatu. A kad čuje šta je sa ženinom kćerju bilo, žao mu bude, "ali joj je" reče "mati to zaslužila kod Boga, jer je na tebe badava mrzila. A eno je" veli "na bunaru, idem da joj kažem." Kad žena čuje šta je od njene kćeri, ona počne čoveku govoriti: "Ja čoveče ne mogu tvoje kćeri očima gledati, već hajde da mi njih oboje ubijemo, ako ne ćeš, ja ću sad skočiti u bunar." "Pa skoči!" odgovori čovek "ja svoga deteta ubiti ne mogu." "Dobro kad ne ćeš, i ja je gledati ne mogu." Pa skoči u bunar.

Vilina gora


Imao Nekakav bogati čovjek jedinka sina, pa othranivši ga do oružja pošlje ga po svijetu da teče, ali ne teče da aspri steče nego da steče pameti, i da vidi idući po svijetu kako se trudio živi i kako se valja mučiti da se ovoga kratkoga. vijeka pošteno živi, i dade mu nekoliko aspri što će mu dosta za put biti. Kad ga opremi, mnoge mu stvari preporuči a najviše da čuva novac, pak ga s blagoslovom otpusti. Idući ovaj mladić po svijetu dođe u nekakav grad gdje vidi da jednoga čovjeka vode na vješalo. On se začudi pak pritrčavši zapita šta je skrivio ovi siromah čovjek te ga na smrt osudiše, a neki mu odgovori: "Ovi je čovjek dužan mnozinji, i ne imajući otkuda da sve svakome isplati, po zakonima ovoga mjesta zaslužio je smrt." On čuvši ovo zapita sudnike: "Gospodo! jeli moguće da ja toga čovjeka od smrti otkupim, i da platim što je dužan?" Oni mu odgovore: "Za što ne! plati toliko i toliko pa evo ti čovjeka da od njega činiš što hoćeš." On izvadi sve ono novaca što imaše pa najposlije sve haljine do košulje, i kad namiri koliko je trebalo, sudnici mu dadoše čovjeka, te on s njim po svijetu proseći od vrata do vrata. Jednu večer ležeći zajedno ova dvojica, reče otkupljenik: "Meni se dodijalo već ovako živjeti, a još mi je žalost viša tebe gledajući đe s mene stradaš, nego hajdemo u vilinu goru, tamo ćemo naći jednu moju posestrimu i ona će nam kazati način kako ćemo obojica obogatiti." Mladić pristane na ovo i upute se k vilinoj gori sve stranputicama nekijem, kalauzeći otkupljenik a mladić sustopice za njim, dok tako dođu u nekaku goru, kojoj vrh do mjeseca doticaše, a listovi joj zlatni bjehu a stabla srebrna, a usred nje viđaše se veliki plam i dim od ognja. Mladić videći to prepadne se i upita svoga druga: "Šta je ovo? kakovo je ovo čudo." A on mu odgovori: "Ne boj se, ovo je sve moje posestrime i njezine matere, pa i naše, samo teke znadi da se mi dvojica ne možemo njima na jedan put iznenada javiti, nego ja otidoh k njima da im se javim i da im kažem da smo došli k njima da s njima živimo, a ti me pričekaj ovđen pod ono drijevo, te je od suhoga zlata a perja su mu biserna; ma pazi, bez velikoga svoga čuda nemoj pisnuti riječi jedne doklen se vratim opet k tebe, jer je ovo drvo sviju vila, ispod njega se kupe ljeti te na đerđeve vezu, pak ako kakva mladića opaze u ovu goru u oni čas očima ga zatrave i u kaku gođ hoće živinu obrnu." Ovo izrekavši nestade ga kao da ga zemlja proždrije. Mladić stojeći onđe dosadi mu se čekati te počne tam amo kroz goru šetati se dok nabasa na nekakvo kolo krilatijeh đevojaka, pa se prikri da ih gleda i sluša kako pjevaju, ali njegovom nesrećom opazi ga kolovođica te ga očima zatravi i u oni čas ostade nijem i slijep. Tada se prepade te od straha i velike žalosti stade vikati i plakati, dok evo ti odnekud doleće na krilima predanj oni čovjek, uhvati ga za ruku i reče: "Ne boj se, što ti je?" A on mu rukama pokaže da je oslijepio i onijemio. Tada oni čovjek kad to viđe, izvadi iza pasa nekaku malu zlatnu sviralicu, pa se pripe na jedno drvo i poče u nju zvižđeti, dok evo ti sa sviju strana vila i vilenika, ovoga čovjeka braće i sestara, pobratima i posestrima, toliko da im broja ne bješe, te počeše po gori brata nekake ljekovite trave, pa dadoše mladiću da pije, a drugom mu opet namazaše oči, te u oni isti čas steče vid očinji i razgovor deset puta ljepši i bolji nego li je prijed imao. Po tom ga primiše u svoje društvo, i oženiše ga, te steče silno blago i ima lijep porod. Ali kad već ostari, pokaja se gospodu Bogu, povrati se svome domu, i jedva živa zateče svoga roditelja, te se s njim oprosti i ukopa ga, te do a smrti živje kao pravi hrišćanin, ali opet doklen je gođ živio svakoga je ljeta po jedan put u onu goru hodio te se s družinom sastajao i pozdravljao.

Divljan


Pop i đak hodili kroz jednu veliku planinu, pa ih onđe uhvati noć. Videći oni da već ne mogu taj dan prispjeti kuda su bili naumili, stanu gledati tamo amo kroz planinu đe bi prenoćili, i ugledaju oganj daleko u jednoj pećini. Primaknu se oni blizu i nazovu: "Dobar veče, ima li to tamo?" Kad li šta vide? ni ljudi ni nikoga drugog, do jednog divljeg čoeka s jednijem okom navrh glave. Zapitaju ga: "Hoćeš li nas pustiti u kuću?" On im odgovori da hoće. Ali na vrata od pećine bijaše privaljena velika ploča, koju sto ljudi ne bi moglo pomaći. Divljan ustane, digne ploču, pusti ih unutra, pa opet ploču na vrata privali; potakne im veliki oganj i sjednu grijati se. Pošto se malo razgriju, počne ih divljan pipati iza vrata, da vidi koji je pretlji da ga zakolje i ispeče, i napiplje popa pretljega, spopane ga i ubije, navrti na ražanj i metne kraj ognja da se peče. Kad đak to vidi, dosjeti se i svome jadu, ali uteći iz pećine nije mogao nikako. Pošto se pop ispeče, zove divljan đaka da s njim jede, a đak jadni ne šćene, već mu odgovori da nije gladan. "A hoćeš" reče divljan "i na sramotu, ako ne ćeš pa lijepo." Đak šta će? već sjedne s njim, divljan prokleti jede, a đak meće u usta pa opet baca u kraj. "Jeđi" stane vikati divljan, "jer ću i tebe sjutra ovako." Pošto se divljan najede, legne kraj ognja, a đak počne đeljati jedan mali šiljak. Upita ga divljan: "Šta đeljaš ta šiljak?" Đak mu odgovori da se kod ovaca sjedeći besposlen naučio vazda tako đeljati. pa da ga je i sad ta volja dopala. Divljan zatvori oko i zaspi, a đak jadni videći da se i njemu sjutra nožić pod grlo spravlja, domisli se te oni šiljak zavrti divljanu u oko i oslijepi ga. Divljan slijep skoči kao mahnit i đaku reče: "Neka, da je Bogu hvala! izvadi ti mene ovo jedno oko, kad ne umjeh ja tebe obadva, ali mi uteći ne ćeš." Kad ujutru svane, napiplje divljan vrata od pećine i videći da su zatvorena počne po pećini brbati tamo amo da đaka uhvati, ali ga ne mogne naći nikako, jer je imao u pećini mnogo stoke, te se đak domisli i oguli jednog ovna, pa se obuče u onu kožu i izmiješa među ovce. Divljan već vidi da mu od mnoge stoke ne može ništa, pa pođe na vrata od pećine, otvori jedan kraj od vrata i počne stoku vabiti da jedno po jedno izbaca. Đak u onoj koži ovnujskoj stane se primicati s ovcama ne bi li i njega izbacio, i tako malo po malo primičući se dođe do njega, divljan ga uhvati i izbaci među ostalijem ovnovima. Kad se đak dohvati poljane, i vidi svu stoku pred sobom, vikne divljana: "Ne traži me" reče, "ja sam već na polju." Divljan kad vidi da mu je utekao, domisli se što će, otvori vrata sa svijem, i pruži mu jedan štap govoreći: "Kad si mi već utekao, na ti ovi štap da ćeraš stoku, jer ti bez njega ne će nijedna krenuti." Đak nesretni prevari se, i pođe da uzme štap; ali kako ga se prihvati, prijenu mu jedan prst pri njemu; viđevši da je poginuo stane skakati oko divljana tamo amo da ga ne dohvati, u to padne mu na um britvica koju je pri sebi imao, izvadi je i osiječe oni prst što mu pri štapu prijenuo bio i uteče. Onda se počne divljanu rugati i smijati ćerajući pred sobom stoku. Divljan onako slijep pristane za njim, te tako dođu dojedne velike vode i đak vidi da će ga već moći u vodu utopiti, pa počne zvižđeti okolo njega rugajući mu se. Divljan primičući se malo po malo da bi ga uhvatio primakne se uprav nad vodu, a đak mu onda pritrči iza leđa i tisne ga u vodu te se divljan utopi. Onda đak s mirom i s Bogom oćera stoku i dođe zdravo kući, ali bez popa.

Dobra djela ne propadaju


Bio je muž i žena, i imali su jednoga sina. Kad im sin poodraste, dadu ga na nauku, koja će mu u neko vrijeme i pomoći. On je bio dobar i miran, i za najviše pun straha Božijega. Pošto svrši nauku, otac mu da brod i u njemu trgovinu, da kroz prostrani svijet ide i da se trudi, ne bi li u starost roditeljima svojijema od pomoći bio. On se s brodom naveze, i ploveći po moru, sretne brod Turski i čuje, gdje u njemu veliki plač stoji, te zapita mornare na Turskome brodu: "Molim vas, šta se ta plač u brodu vašem čuje?" A oni mu odgovore: "Vozimo roblje, što smo kroz svijet zarobili, i to oni vezani plaču." Onda on reče: "Molim vas, braćo, upitajte kapetana vašeg, bi li ih na otkupe za gotove novce dao." Oni ga odmah veselo poslušaju, potrče i zovnu kapetana. Kapetan iziđe, i oni se odmah pogode, on kapetanu brod i trgovinu a kapetan njemu vezane robove. On ih prizove k sebi i počne ih pitati, oklen je koji, pa svakome reče da ide na svoju postojbinu, i tako redom jedno po jedno, dok najposlije dođe do jedne starice, koja je držala do sebe prekrasnu đevojku. Kad njih zapita, otkuda su, baba mu plačući odgovori: "Ja sam izdaleka, babica od dvora careva; a ova đevojčica, ovo je jedina šćer careva, koju sam ja iz malena gojila; pa po nesreći svojoj otide u bašču, podaleko od dvora. Prokleti Turci opaze je i uhvate, ona počne vikati, a ja opet po nesreći svojoj namjerim se blizu, pritrčim na glas, a oni uhvate i mene, i povedu obadvoje na brod." Potom one ne umijući kuđ hoditi, a i nemajući su što tražiti kuće svoje, zamole se njemu, da ih on uzme sobom. On ih uzme, đevojku vjenča sebi za ženu, i ode natrag svojoj kući. Kad dođe kući, otac ga zapita, đe mu je brod i trgovina. A on mu pripovjedi sve šta je bilo, kako je otkupio roblje i otpuštao kućama, "a ova" reče "đevojka jest šćer careva, a ova starica, ovo je careva kutnja babica; one ne umijući kud, a i nemajući su šta tražiti svoje kuće, ostadoše u mene, i ja uzeh sebi đevojku ovu za ženu." Otac mu se na to ražljuti: "Nesretni sine, što učini! Za što li izgubi moje blago bez i kake nesreće i bez i kake napasti?" pa ga išćera od sebe. On potom sa svojom ženom i s ovom staricom življaše dugo vremena u istome selu, ali u tuđoj kući, preporučujući se materi svojoj i ostalim prijateljima, ne bi li kakogod oca sklonili da ga jopet k sebi primi, i da mu druga brod napravi, obećavajući se da će unaprijed bolju pamet imati. Poslije toliko vremena otac mu se smiluje i primi ga k sebi sa ženom i s onom starcem, i dade mu drugi brod viši i ljepši od prvoga, pun trgovine svake, da ide jopet trgovati. On otplovi, a žena mu i ona starica ostanu kod njegovijeh roditelja. Kad doplovi u jedan grad, vidi gdje vojnici nesretne seljane po gradu hvataju i u tamnicu meću. On ih zapita: "Za što to činite, braćo? te siromaš u tamnicu mećete?" A oni mu odgovore: "Za to, za što nijesu carevine caru platili." Onda on pođe k vlasniku i zapita: "Koliko, molim te, ima oni narod pohvatani carevine da plati?" Vlasnik mu reče koliko i toliko. Onda on opet proda svoj brod i trgovinu, i otkupi sve pohvatane seljake, pa se opet vrati kući bez ništa, i padnuvši ocu pod noge kaže sve šta mu se dogodilo, i plačući počne ga moliti za oproštenje. Otac mu se još više ražljuti, i oćera ga jopet od sebe. Kako će sad nesretni sin, na koju li će stranu? kod bogatijeh roditelja sad prosi? Dok nakon toliko vremena opet prijatelji okolo njegova oca nagovarajući, da ga opet k sebi primi, obećavajući mu se oni, da više ne će biti onakov kakov i do sad, već da ga je nevolja na bolju pamet naučila. Već na sve duge jade otac mu se opet skloni, primi ga k sebi i dade mu brod još višlji i još ljepši od prvijeh. On ispiše na krmu od broda iznutra svoju ženu a na provu onu staricu: pozdravi se s ocem i s materom, sa ženom i sa svima u kući, i otisne se ploviti. Ploveći tako dođe pod jedan veliki grad, u kom je car živio, ispustivši svoja sidra stane grad topovima pozdravljati. Svi se građani začude, a i sam car, ne znajući ko je i što je. Kad bude pred noć, pošlje car k njemu svoga ministra da vidi, ko je i što je, i da mu reče, da će sjutra na devet ura ujutru car doći na njegov brod. Ministar pođe, gdje će viđeti čuda? ugleda na krmi od ovoga broda ispisanu njegovu vjerenicu a carevu šćer, koju mu je car još iz malena obećao bio, a na provu dvora careva babicu, koju su zajedno s njom Turci zarobili bili, ali od radosti nije mogao sam sebi vjerovati, niti je i kome za to što kazivao. Dok sjutradan, devet ura zazvoni, evo cara sa svojim ministrima na brod, počne se razgovarati, ko je i oklen je, i šetajući se s prove na krmu upazi đevojku ispisanu na krmi i staricu jednu na provu od broda, i on pozna svoju jedinu šćer i nje babicu, što su im Turci zarobili, ali ni on od velike radosti nije se mogao uvjeriti, već pozove kapetana dvije ure poslijed podne, da pođe u njegov dvor da ga iskuša, jeli istinito što mu srce kaže. Po tom se pozdravi s njim i otide. Kad su dvije zazvonile, kapetan otide na zapovijest carsku. Car ga počne ispitivati poizdaleka, što mu dolazi ona mladica ispisana na krmi od njegova broda i ona starica na provi! Spazi se on odmah, da je ovo žene njegove roditelj, i počne mu sve žitije svoje redom kazivati, kako je ploveći po moru srio Turski brod, pun robova, i kako ih je svijeh otkupio, i svakoga domu otpustio, "a ova đevojka" reče, "i s njom ona starica, ne umijući kuđ hoditi a i neimajući su što tražiti svoje postojbine, jer im je daleko bilo, ostanu u mene, i ja đevojku vjenčam za svoju ženu." Kad par to čuje, povikne: "To je moja jedina šćer, koju su prokleti Turci zarobili; a ta starica, to je od moga dvora babica, koja je nju još izmalena gojila i čuvala; a ti – ti ćeš biti krune moje našljednik, već trči natrag svojoj kući, i dovedi mi šćer moju, a ženu tvoju, da je viđu još jednom prijed nego li umrem, i dovedi oca svoga i mater svoju i svu familju svoju, i prodaj sve imanje svoje; tvoj otac biće moj brat, a tvoja mati moja sestra, a ti ćeš biti moj sin i krune moje našljednik, i svi ćemo življeti u jednome dvoru." Potom zovne ženu svoju caricu i sve ministre i kaže im, što se zbilo sa šćeri njegovom. Onda se počnu svi radovati i veliko veselje činiti. Potom car mu da svoj veliki i prekrasni brod, a on svoj ostavi onđe, ali reče caru: "Svijetla kruno! ne će mene kod doma mog vjerovati, ako mi ne daš jednoga od svojijeh ministara." Car mu da ministra, baš onoga kom je šćer svoju obećao bio. I tako se oni otisnu i stanu ploviti. Kad doma dođe, otac mu se začudi, oklen tako ubrzo doma se vrati, i brod ljepši i viši dobavi. On mu kaže sve šta je i kako, i materi svojoj i ženi i onoj starici objavi radosni glas, i "evo" veli, "ako ne vjerujete, evo vam carskog ministra, koga je car sa mnom poslao da se bolje uvjerite." Kad žena njegova ugleda ministra, povikne od radosti svekru svome i svekrvi: "Jest istina, dragi oče, ovo je ministar oca moga, a moj nesuđeni zaručnik." Oni onda prodadu sve svoje imanje, i otisnu se ploviti. Ministar ovi gledao je svakojako mladog našljednika careva a vjerenice svoje muža da ubije, ne bi li se on s njome vjenčao, kako mu je od nje roditelja obećano bilo, da bi onda on našljednik carski ostao. Kad su već bili na neki dio puta, zovne on njega notnjo, kad su svi pospali, da iziđe na kuvijertu da se s njim nešto dogovori. On prave misli bez i kakvog straha iziđe gore, a ovi ga onda uhvati i preko broda u more baci. Brod je jedrio, i on se već nije mogao njega uhvatiti. Onda ministar otide opet spavati. Mladoga našljednika carskog iznese sreća na jednu seku podaleko od kraja, ali pod jednu pustinju, đe nikome tuda prolazak ne bijaše, da bi ga izbavio. Kad ujutru svane, vide oni u brodu da njega nema, pa počnu plakati i jaukati sudeći, da se notnjo sam nehotice utopio, i nikako se nijesu mogli utješiti i za najviše njegova žena, jer su se premnogo pazili. Kad dođu kod cara, jave mu nesreću, koja im se u putu dogodila. Tada nastane tuga i plač u carskom dvoru za mnogo, i nigda se utješiti nijesu mogli. Njegove roditelje car primi i kod sebe ih uzdrži kao što je obećao bio. Nesretni zet carev sjedeći na ploči morskoj življaše o travici, koja bješe pri ploči prirasla, vas bješe već pocrnio, aljine na njemu izagnjile, da se ne mogaše poznati i ni od kuda žive duše, koja bi ga izbavila, dok srećom njegovom poslije petnaest dana i petnaest noći eto ti jednog starca na štapu pokraj mora đe ribu lovi. On ga odmah stane vikati i moliti, da ga na suho prenese. Starac mu se obeća: "Hoću" reče "ali da mi platiš." ""Od kud ću ti platiti" odgovori mu on, "kad ni haljine na sebi nemam."" "Ništa za to" starac odgovori; "evo ja imam pri sebi kalamar i pero, ako umiješ pisati da mi se potpišeš, od svega svoga, što bi i gda imao, da ćeš mi polovicu dati." On na to pristane sa svim srcem. Starac onda zagazi i dođe do njega, on mu se potpiše, a starac njega na suho prenese. Onda on od kuće do kuće, od sela do sela, go, bos, crn i gladan, dade mu neko gaće a neko košulju, samo što tijelo pokrije. Nakom trideset dana donese ga sreća u carev grad i pred carev dvor, te sjedne sa štapom u ruci pokraj vrata od dvora, a prsten vjenčani s imenom njegovijem i njegove žene a careve šćere još mu je na ruci stajao. U veče sluge careve prime ga u dvor i dadu mu što je iza njih ostalo da jede. Sjutridan pođe i sjedne ukraj vrata od carske bašče; ali dođe baščovan te ga otole oćera govoreći mu, da će sad car tuda proći sa svojom familjom. On se otole makne i opet sjedne u jedan kraj od bašče, dok evo ti cara gdje šeta s njegovom materom, a otac njegov sa caricom, a žena njegova s krvnikom njegovim, ministrom. Onim se još nije hotio otkriti, već oni šetajući prođu pokraj njega i dadu mu nekoliko novaca; ali na onoj ruci kojom je novce prihvatao, prsten je stajao, žena ga njegova ugleda, i ne mogući ni pomisliti daje on nje muž, reče mu: "Nu, daj mi ruku, da viđu prsten taj kakav je." Ministar, koji je do nje stajao, malo se ka i prepane i reče joj: "Odmakni se" veli "kako bi s ovom odrpanicom govorila?" Ali ga ona ne ćedne ni slušati, već uzme prsten i pozna ime nje i nje muža. Kako se njoj tada učinilo, kako li se srce bilo okamenilo, kad prsten ovaj viđe; ali se opet ustrpi i premuči. Kad dođu u dvor, kaže ona ocu svom, kako je prsten nje pokojnog muža poznala u prosjaka onoga što u bašči sjeđaše, "nego pošlji" reče "neka ga zovnu, da ga ispitamo, od kud je prsten oni u ruke njegove došao." Car odmah pošlje sluge, te prosjaka dovedu. Onda ga car počne ispitivati, od kud je, i kako se zove, i kako je prsten taj u ruke njegove došao. On se više ne mogaše uzdržavati da im se ne otkrije, već počne im redom kazivati, kako ga je ministar oni kad su bili u putu, preko broda u more bacio, i kako ga je sreća na jednu ploču blizu kraja nanijela, na kojoj je petnaest dana i petnaest noći živio o travi, koja je pri ploči prirasla bila, i nakom ovoliko dana kako ga je starac jedan otlen izbavio, "i evo" reče "Bog i moja pravica donese me opet mojim roditeljima i mojoj ljubi." Oni kad ovo čuše, onijeme od radosti, a pošto se malo razabraše, skoči car i zovne oca njegova i mater i kaže im, što se dogodilo od sina njihovoga. Ko bi sad mogao iskazati radost ovu, koja ih obuze, kad su se poznali, kako li veselje u tome dvoru postade! Odmah mu donesoše svijetlo i novo ođelo, izmiše ga p obukoše. Za toliko dana trajala je radost i veselje ne samo u njihovom dvoru, već po cijelom gradu, pjevalo se i veselilo, i njega za mladog cara okruniše. Car odmah zapovjedi, te onoga ministra uhvate i da ga zetu na volju da mu sudi. On mu sve oprosti, ne dade ga ni ubiti ni objesiti, već samo oćera ga izvan njihovog carstva, da više pod vlast njihovu ne pripada. Novi car počne carovati, kad nakom malo dana njegova vladanja, evo ti mu onoga starca, koji ga je iz mora izbavio, nosi oni potpis što mu je potpisao, da će mu kad god bi što imao, od svega polovinu dati. Došavši starac u dvor, zamoli sluge da ga pred cara puste. Sluge uljezu k caru i kažu mu, da jedan starac želi k njemu uljesti. Car dopusti, i starac uljezavši pokloni mu se i poljubi mu ruku i metne mu kartu na koljeno. Car uzme i pročativši je reče mu: "Dobro, starče moj, sjedi, ja sam danas car, ali da sam i prosjak, ja ću riječ moju i potpis moj potvrditi; već pričekaj, da počnemo dijeliti. Car iznese knjigu i počnu prvo gradove dijeliti: "Ovaj" reče "meni, ovaj tebi" pišući sve na kartu, doklen sve podijele od najvišega grada do najmanje kućerice. Starac uzme svoju polovinu zapisanu svu u karti, i pokloni je opet caru govoreći: "Na, nijesam ja starac, čoek zemaljski; već sam ja anđeo Božij, kojino sam poslan bio od Boga, da tebe iz mora izbavim za tvoja dobra đela, koja si do sad pred Bogom učinio. Već caruj i uživaj, da ti bude dugovječno." Anđela nestane, a on ostane sretno vladajući.

Carev zet i krilata baba


Otac i majka imali sina, pa ovaj usnio da je postao carev zet. U jutru kad se razbudi, kaže ocu i majci daje nešto vrlo lijepo usnio. Otac i majka zapitaju ga šta je usnio, a on im odgovori: "Vala neću da vam kažem." Onda ga otac i majka dobro izšibaju i nazovu ga inatom pa ga oteraju. Ovaj siroma što će, kud će, te na drum. Na ovom je drumu zadugo stajao i plakao, dok evo ti carskog tatarina pa mu kaže: "Pomozi Bog, dijete!" A ovaj mu odgovori: "Bog ti pomogao! kako si? šta radiš?" "Fala Bogu, zdravo, kako si ti? a šta ti je te plačeš?" a ovaj mu odgovori: "E moj brate, usnio sam jedan san pa me teraše otac i majka da im kažem, a ja nešćeh, zato me izbiše i kazaše mi da sam inat, pa me oćeraše." "E dobro", reče tatarin, "kad nisi šćeo njima kazati, a ti kaži meni, ja sam carski čovek, pa ću caru kazati, i ako bude što dobro može i za tebe lijepo biti." A ovaj mu odgovori: "Makar da si i sam car, ja ti kazati neću." Tatarin otide, no čim caru dođe, odmah mu sve kaže, kako je jednog dečka na putu našao i što je s njim razgovarao. Onda car pošalje drugog svog čoveka, te ovog junošu nađe i pred cara dovede. Sad ga upita car, šta je usnio, a ovaj mu odgovori: "Neću da ti kažem." A car mu reče: "Znaš li ti, ko sam ja, i da sam ja car, pa ako meni ne kažeš, ja ću te objesiti!" A junoša mu odgovori: "Vala ako si baš i car, ja ti opet neću kazati." Sad ga car zatvori u jednu sobu do koje je bila jedna velika soba, gdje je bila carska kćer u kavezu. Ovaj je siroma poslije domišljao se, što će i kako će, kad u veče, moj brate! ali negdje zveckaju viljuške i kašike, junoša usamljen razgledaše, gdje je duvar slab, da ga kako prokopa i vidi, šta je u drugoj sobi i što se u njoj čuje. Kad li, moj brate, prokopa, ali tamo carska kćer zaspala pa joj više glave gori svijeća šarena a niže nogu bijela, okolo nje spavaju sluškinje a na astalu svega dosta. Ovaj se onda polagano provuče kroz duvar i prikrade ka astalu, pa na ovom šta nađe, sve pojede i popije, pa onda onu šarenu svijeću iznad glave promijeni pod noge a onu bijelu ispod nogu metne više glave, pa onda otide na svoje mjesto a onu provalu tako zazida, da se nikako nije moglo znati da je duvar kvaren. Kad se u jutru carska kćer razbudi, vidi svijeće promijenjene a astal u svemu prazan, onda stane vikati na sluškinje govoreći, da su to one učinile. One se kleše, da to nijesu učinile, ali carska kćer to ne vjerova. Sad carska kćer pošlje ocu svom prošenije, da u dvoranu noću sve neko dolazi i s astala pite i sve ostalo pojede i popije, i da sluškinjama zapovijedi, da se ne usude više svijeće mijenjati. Car joj učini po molbi, ali pri svem tom carska kćer opet podozrijevaše na sluškinje. Da bi dakle i u snu viđela i onoga, koji sve sa astala pojede i popije a poslije svijeće joj mijenja, uvatila, namaže oči nekakvom travom, koja i u snu daje vid, pa onda zaspi poslije večere. Pošto prođe dva tri sahata noći, a junoša opet provali zid i uđe u sobu te sve sa astala pojede i popije, pa onda uzme šarenu svijeću iznad glave, te je metne pod noge, a ovu bijelu ispod nogu više glave, pa pođe da ide. U tome mahu uvati ga carska kćer za ruku, no kad vidi, kakvi je prekrasan mladić, onda ga ispita, ko je i šta je i odkuda je u ovu apsanu doveden i zašto, pa potom mu kaže, nek se opet u svoju sobu vrati. U jutru kad svane, poruči carska kćer ocu, da još toliko jela i pića pošalje dokazujući mu, kako su joj sluškinje gladne. Car i to učini, i tako se od sad ranjaše i zadovoljavaše junoša sa ovom ljepotom djevojkom dotle, dok carski ferman ne izide, da je kćer njegova punoljetna i da će je udati. Kad ovo dozna carska kćer, onda ona piše svom ocu i kaže mu, da ona ni za koga drugog veće poći no za onog junaka, koji džilitom bedeme njinog grada prebaci. Razumjevši ovo car pozove sve svoje velikaše, vezire i paše i zapovjedi im, da svaki svog sina povede u prvi petak. Kad ovi dođu i svoje sinove dovedu, onda car izvede svoju kćer i sa njom iznese džilit, pa onda po želji svoje kćeri zapovjedi, da koji misli i želi biti carev zet, baca džilit i bedeme grada prebacuje. U ovom junaštvu svi su se nadmetali, ali badava ni jedan ne može ni na pola dobaciti. Kad to vidi carska kćer, onda zamoli svog oca, da onog roba, kojeg je prije tri godina dao zatvoriti i kojega ona kroz duvar opaža kako diše i duvarove kreće, izvede, i da ogleda njegovo junaštvo. Čuvši ovo car mnogo se udivi i kaže, da je taj rob jošt prije tri godine tu zatvoren i da je on za njega i zaboravio, i misli, da je on davno istrunuo. Potom dade istog roba izvesti i začudi se vrlo, kad ga ugleda, kako je krasan mladić, te mu se odmah vrlo dopadne i omili. Sad mu daje džilit i zapovjedi, da ogleda, može li bedeme prebaciti. Ostala pak velika gospoda i njini sinovi smijahu se i potprdivahu govoreći: "Ho! ho! jadan ti je, da on prebaci bedeme gradske, kad sinovi Muhamedovi ne mogu." No ovo njino smijanje preokrene se u žalost, kad viđeše, da ovaj junoša trideset aršina preko svih bedema dalje prebaci džilit i do polovine ga zaćera u jedan veliki kamen. Sad car videći ovakovog dobrog junaka i nemareći, što je on rob bio i od niskog roda, pozdravi ga linom muširom i potom dade mu svoju ljubaznu i prekrasnu kćer za ženu a uz nju mnogo dara i blaga mu pokloni. Kad vide ovo vezirski sinovi, jako im bude krivo i vrlo mu pozavide, i da bi na koji način od ovog junoše carsku kćer oduzeti mogli, naume šnjime se opkladiti, da vezirski sinovi u prvi idući petak spreme večeru za hiljadu ljudi a da carski zet povede svoju ženu i hiljadu ljudi na zijafet, pa ako sve ovo što vezirski sinovi budu spremili, ljudi ne pojedu, da carski zet njima ustupi svoju ženu i svu pratnju. Na ovo obje strane pristanu i još se pismeno obvežu. Kad prispije vrijeme, u koje je trebalo poći, onda carski zet pozove družinu, no ne dođe mu više nego devet stotina devedeset i pet ljudi. Sad carski zet uzme ovijeh devet stotina i devedeset i pet ljudi i svoju ženu, pa se krene na put. Idući tako nađe jednog čoeka koji se bijaše sagnuo uvom k zemlji, i tako stajaše. Sad mu carski zet reče: "Pomozi Bog, brate!" a on mu odgovori: "Bog ti pomogao!" "A šta tu radiš?""Vala ništa ,tek besposlen, pa slušam kako trava raste." Kad ovo ču carski zet a on mu reče: "Bi li ti, brate, pošao sa mnom u družinu? mene zovu vezirski sinovi na zijafet, pa bi i tebi bilo lijepo." A ovaj mu odgovori, da hoće, i tako carski zet dobije devet stotina i devedeset i šest ljudi. Idući dalje nađe drugog čoeka, koji ukočen na putu stojaše i na sve se strane obziraše. Upita ga carski zet, šta on ovdje radi i šta iščekuje, i ovaj mu odgovori, da se je opkladio sa ticom da ona leti a on da trči "pa evo" reče, "tri sahata kako sam ovdje zaišao, a tice jošt nema." Začudi se carski zet ovakovoj brzini, pa ga upita: "A bi li ti, brate, pošao sa linom u družinu? mene vezirski sinovi zovu na zijafet, pa će i tebi biti lijepo "Ovaj se obeća i pođe, i tako carski zet dobi devet stotina devedeset i sedam ljudi. Idući još dalje opazi trećeg čoeka, koji u nebo gledaše, i upita ga, što u nebo gleda i šta od tuda izgleda, a ovaj mu kaže, da je bacio džilit u nebo, "i evo" reče, "tri sahata ga čekam da pane, pa ga ne ima." Carski zet pozove i ovog, te i taj šnjim pođe, i tako dobije devet stotina i devedeset i osam druga. Idući sa društvom dalje jedan sahat, opazi opet jednog čoeka na putu, koji bijaše zakuvao kazan od trista oka kačamaka, i za doručak mu ne bilo dosta, te uzeo kuplaču pa po kazanu loit struguće, nazove mu pomozi Bog, a ovaj mu odgovori: "Bog ti pomogao!" "A šta tu radiš?" "Vala," reče "ništa, bijah napravio malo za doručak, pa da bijaše jošt, mogaše te poarčiti." Ponudi i ovog da šnjim pođe, a ovaj rado pristane, i tako carski zet dobije devet stotina i devedeset i devet druga. Sa ovom družinom idući dalje nađe petog čoeka, ovaj bijaše popio jedno veliko jezero vode, pa stao na sredini te seiri, kako se ribe praćakaju. Nazove mu pomozi Bog, a ovaj mu odgovori: "Bog ti pomogao!""A šta tu radiš?" reče mu carski zet: "Vala ništa, jutros malo podoručkovah, pa se ovdje svratih na ovu vodicu, te malo pijnuh i gledam kako se ovi crvići sickaju bez vode. "Ponudi i ovog, da s njim pođe, a ovaj jedva dočeka, i tako carski zet dobije hiljadu drugara, pa šnjima u mjesto. Kad tamo dođu, onda odsjednu konje, pa se malo odmore, a vezirski sinovi spremili večeru i svega dosta – jela i pića, da i četiri hiljade ljudi pojelo i popilo ne bi. Sad carski zet pošalje onog što je trista oka kačamaka pojeo za doručak pa mu ne bilo dosta, i kaže mu da ogleda jelo i piće i vidi kako je. Ovaj otide tamo pa uzme kuplaču te od oranije do kazana, od kazana do oranije, ondale kusni, ondale srkni, dok sve ostavi prazno, pa poslije i sve piće popije i dođe carskom zetu pa mu kaže, da je on sam večeru svu pojeo i da mu još nije dosta. Kad ovo vidi carski zet, onda pozove vezirske sinove i poište njine žene da mu dadu. Ovi ga stanu moliti, da im po ugovoru prvom ne uzima žene, već da jošt njemu opkladu učine, pa ako carski zet i ovu dobije, onda da mu dadu svoje tri žene i sve imanje. Na ovo carski zet pristane i tako se opklade, da oni užare peć što bolje mogu, a carski zet da nađe jednog čoeka od svoje pratnje i u onako zažarenu peć bace, pa ako ne izgori, da mu dadu svoje tri žene i sve imanje: ako li sagori, onda da carski zet njima dade svoju ženu i svu pratnju. Kad ovi zažare peć, onda carski zet reče ovome što je popio jezero vode, da ide i skoči u peć, a ovaj odmah uskoči u peć pa bljune iz sebe silnu vodu i žar pogasi, pa onda stane pevati: "U careva zeta sad će da bude četiri žene: naša je opklada! naša je pobjeda!" Videći vezirski sinovi da i ovom opkladom ne mogoše ništa dobiti, uplaše se žestoko pa umole carskog zeta, te im odobri još jednu opkladu, pa mu onda rekoše da oni imaju krilatu babu, a carski zet nek nađe u svojoj družini jednog brzog čoeka, pa neka on trči nogama, a baba neka leti, i koje prije sa izvorca ispod te i te planine vode donese, onoga da je opklada. Onda carski zet poviče: "Dajte mi iz družine onog čoeka koji se bio sa ticom opkladio, da on trči, a tica da leti, pa tri sahata prije tice dođe." Kad ovaj čoek dođe, onda mu vezirski sinovi dadu jednu testiju a krilatoj babi tikvicu. Baba poleti, a ova poteci, dok pre babe dođe te vodu natoči. Taman natoči testiju, a baba doleti pa ga prevari te mu uzme punu testiju a uklepa u ruke praznu tikvicu, pa poleti što brže može natrag, dok ovaj tikvicu natoči, baba daleko izmakla: ali onaj što čuje kako trava raste, odmah opazi šum babinijeh krila pa dotrči i kaže carskom zetu: "Baba prevarila našeg čoeka, uzela mu punu testiju a uklepala praznu tikvicu, i dok ovaj natočio tikvicu, evo baba đe je izmakla i sad će biti tu: ja čujem već kako leti." Onda carski zet pozove onog što je bacio džilit u nebo i tri sahata čekao da padne pa ga još nema, te ovaj ugleda babu pa potegne džilitom u oblake te babu u prsi, baba mrtva na zemlju padne, a čoek stiže i donese vodu. Sad carski zet uzme tri žene vezirskijeh sinova i sve njino blago, pa sa svojom ženom vezirskim snahama i pratnjom dođe zdravo i veselo svom dvoru, gdje poživi zadovoljno do svoga vijeka.