Poreklo imena Srbin

Srpski istoricar Jovan Rajic u "Istoriji Srba" (1794), iz starih izvora, izvodi poreklo Srba od Hunskih Sabira. Drugi izvori to izvode iz Srbata - Sarmata, a takodje i od reke Serbice (izmedju Eufrata i Tigra, Mesopotamija, danasnji Iraq). Neki autori ime Srba izvode iz reci Sobranie (zbor, sabor) i slicno, a neki ga prostorno vezuju za Sibiriju, jednu od nasih prapostojbina. Ceski istoricar Pavel Safarik vezuje srpsko ime za reci Sjarbin, Serb, Serbin, Sibrin, sto su sve oblici znacenja roda, naroda, a sto ima isto znacenje sa latinskom reci "gens" i "natio" ili indijskom reci Serim, sto znaci narod iste krvi. Neda Marinovic u opisu najstarijeg naroda na Balkanu iznosi da Srbin, u starodavnom indijskom jeziku, sanskritu, iz koga su potekli svi indo-evropski jezici, medju kojima i srpski, oznacava slobodnog coveka, junaka, koji se vecito bori za sopstveni opstanak. Prema ruskom istoricaru Veltmanu u delu "Atila i Rusi" ime Srbin od starine odnosilo se na vojnicki, ratnicki stalez u Rusiji, a rec Srb znacilo je vojnik, hrabar covek i navodno od Srba su postali Kozaci. I dan danas oko reke Volge rec Serbo oznacava porodicu, rod, svojtu, a kod Belorusa rec Sabr ili Sjarb znaci silu, mnozinu velikog naroda iste krvi i jezika. Kod Velikorusa rec Serbi znaci zdrav, junacan, silan soj ljudi. Kod Luzickih Srba rec Sorab ima znacenje coveka najrazboritijeg, najlepseg, najodabranijeg u tom rodu. Kod Ukrajinaca rec Sirbin znaci gospodovati. U srpskom narodu od davnina postoji pohvala pokojnika, za koga se smatralo da je bio dobar sa visokim odlicjima, koja kaze "Bas je pravi Srbin bio i srpski ziveo". A u Crnoj Gori hrabrog junaka su hvalili sa "Srb od Kosova". I u turskom jeziku reci Sirb i Serb imaju znacenje naroda jednog kolena, hrabrog, ubojitog i nepokornog. Kod starih Persijanaca rec Sarb znaci glava, staresinstvo. Kod Arabljana, Haldejaca i Jevreja rec Srb znaci slobodan covek, junak, nepokoran. I u starom sanskritskom jeziku rec Serbh znaci ne dati se nikome, a koren te reci znaci seme, koleno i rod. Safarik i Kolar su citirali, takodje, da rec Srbi oznacava rodjake, svojtu. Nepoznatom coveku Srbin ce reci: "Kako se Ti ono zvase Rodjace".

Za Srbe se ponegde vezuje ime Vlah, sto su Turci usvojili od Hrvata. To ime pripadalo je Keltima sa kojima su Srbi dosli u dodir 400 godina pre n. e. Kasnije se Vlah zvao ratar ili pastir. Kada su Turci okupirali srpsku drzavu Srbi su se povlacili u planinske predele i pretezno se bavili zemljoradnjom i stocarstvom, pa su im po tom osnovu Turci dali ime Vlasi, mada ta rec oznacava zanimanje a ne narod. Danas se Vlasima naziva narod koji zivi u Rumuniji. Stari istoricari Srbima daju ime Rac, a to potice od znacenja coveka iz Raske, postojbine Srba po doseljavanju na Balkan. Ime Srb i Sorab vodi takodje poreklo iz samog srpskog jezika, gde ima znacenje ogromnosti i sile naroda jedne krvi. Prema tome, veruje se da su Srbi u vreme usvajanja svoga imena posedovali ove osobine. U "Istoriji naroda srednje Azije" Joachim je zabelezio reci kineskog pogranicnog guvernera Hju Ju, 160 godina pre n.e, : "Srbi su nas napadali 30 puta od proleca do jeseni". Takodje, kineski drzavnik Caj Jun kaze: "Od kako su pobegli Yuni (Huni) osilise se Srbi i zavladase zemljama njihovim, ima ih sto hiljada vojnika i prosveceni su, plemena su im silnija i mnogobrojnija i mi ne mozemo da im se odupremo". Istrazivanja su potvrdila da cak i na Tibetu i dan danas postoje nazivi koji su cisto srpski, kao: cedo, jarak, sila, cica, rudnik, gora, luc, kao i imena: Bozan, Milovan, Srbica i druga, Milos Milojevic ih je zapisao 710. Nemac Ekerman tvrdi da ime Srbin oznacava narod, a Henrih Leo da to ime dolazi od sanskritskog imana Sarb ili Srp, sto oznacava narod koji se cesto seli. Istaknuti Slavista, Francuz Siprijan Rober iznosi da ime Srbin obelezava celu jednu rasu naroda i da su to Iliri, najstariji Sloveni. Jakov Grim je u predgovoru "Maloj gramatici Vuka Karadzica" napisao .. "da nema slavnijeg imena koje bi se moglo upotrebiti za sve Jugo-Slovene i da ni jedno drugo pleme nema takvu istoriju koja bi se mogla uporediti sa srpskom".

Po Herodotu svi Tracani, Skiti, Vendi, Tribali i Iliri su Srbi. Inace rec Tracani, nastala je u grckom pogresno zbog ne mogucnosti izgovora suglasnika, sto se odnosi na Rasane.

Aleksandar Veliki poklonio je srpskim plemenima mnogo zemlje u Srednjoj Evropi u znak zahvalnosti za ratne zasluge nazivajuci te nove zemljoposednike Panovi (gospodari). Smatrao ih je velikomocnim i najcuvenijim narodom, koga je nazvao Slavan. Na samrti je izrazio zelju da svi narodi od Jadranskog do Hladnog mora zive po zakonima "Slavnih". Tako je, kazu, odlucio umiruci pobednik u belom gradu Aleksandriji. Dr Deretic navodi da je iza Aleksandra Velikog ostalo zapisano da je neki veliki vojskovodja, pre njega, preduzeo pohod sa Helmskog (Balkanskog) poluostrva iz Srbije na istok sve do Indije. A bilo je to nesto preko 2000 godina pre Hrista, a taj veliki vojskovodja bio je Nino Belov, koji se u "Svetom pismu" spominje kao Nebrod. Cilj mu je bio Indija. Krenuli su iz danasnjeg Nisa, presli Malu Aziju i stigli do Indije. U starim zapisima zabelezeno je da je to prvi prodor Arijevaca, a ime su dobili po bogu Aronu sa danasnjih predela Kosmeta. Skorasnja otkrica potvrdila su da su Sloveni (Srbi) kao Arijevci okupirali iranske visoravni i oblasti Inda i Ganga. Njihovi obicaji ostali su ocuvani u Vedama. Prema tome, Sloveni su se dokazali kao nosioci Arijanizma, dok sami Indusi smatraju da su im Vede podarili bogovi. Nina Belova nazivali su i bogom Bak. On nije bio samo osvajac, vec i graditelj, a svoju ljubav prema graditeljstvu preneo je i na svoju zenu Semiramu, koja je bila ocarana gradnjom Vavilona i naredila je da se taj grad dovrsi po njenim zamislima, kojom prilikom je sagradjen most dug 900 m za ulaz do centralne kule na cijem vrhu je sagradjena opservatorija. Posle Nina Belova novi vojskovodja Serbo Makeridov, po uzoru na Nina, izveo je drugi pohod Arijevaca na istok, a on se u svetom pismu spominje kao Asur i neki ga otuda smatraju osnivacem Asirskog carstva. Prema prednjemu, Aleksandar Veliki je bio treci osvajac dalekih svetova i isao je "utabanim stazama" tek 335-332 godina pre Hrista. Aleksandar nalazi Srbe izmedju reka Inda i Dzelama, koji su tu ostali od Nina Belova ziveli u dva grada, od kojih se jedan zvao Serbija. Aleksandar taj grad dogradjuje i ulepsava i naziva ga Aleksandrija Serbijska.

Nemac Jirgen Spanut, istrazujuci nemacku istoriju, otkriva srpska groblja na tlu Spanije, Portugalije i Bretanije od 3000 godina pre Hrista. On takodje u pecini kod mesta Mas-d' Azil u Francuskoj otkriva belutke, koji predstavljaju prve pocetke stvaranja pisma, pocev od ledenog pa do ranoistorijskog perioda. A u mestu Glozel otkrio je kamenje na kome je nasao iklesane jelene, medvede i zivotinje koje mogu biti panteri ili divlji konji, sa oznakama koje pripisuje "filistinskom' ili "sinajskom" pismu. Ove iskopine procenjene su na devet do deset milenijuma starosti pre Hrista. Francuski arheolog Morle nazvao je to pismo "azbuka Glozel", a Jirgen Spanut navodi: "Oni koji su izmislili ovo pismo su postavili kamen emeljac nase civilizacije". On misli da se radi o Filistincima, a po uporedbi sa nasom cirilicom proizlazi da se radi o Srbima. Platon smatra da je isto kraljevstvo vladalo Sredozemljem i Egiptom i preko Tirenskog mora do Gibraltara. Na sve to Ilija Zivancevic napisao je da je Slovenstvo bilo rastureno od Vladivostoka do Jadrana, kao kicma covecanstva.

Najstariji haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici ljudske civilizacije stari su oko sedam hiljada godina. Po njima najmanje toliko je stara i srpska istorija. U tim spomenicima spominje se ime Srbin, ali ne i Sloven. I "Kineski dvorski dnevnik", koji je neprekidno pisan dve hiljade godina pre Hrista, sadrzi podatke da su tada Srbi ziveli u azijskoj Sarmatiji i u zemljama iza Dona. Tada je srpski narod ziveo na prostorima od Sibirije do italijanske Venecije. Francuz Rober Siprijan razvio je teoriju o poreklu svih Slovena od Iliro-Srba, tj od Podunavskih balkanskih Srba, koji su se prostirali od Baltickog i Crnog mora do Kavkaza i Kaspijskog jezera. Srbe Donjeg Dunava on naziva Proto-Srbi ili Prvobitni Srbi i za Proto-Srbe tvrdi da su tu od pre Mojsija. A za kasniji dolazak Srba na Balkan Siprijan kaze da su oni samo dosli sabraci u pomoc u borbama protiv Rimljana. Nije cudo da su od tada neki narodi modifikovali jezik pa cak i davali sebi druga imena, zbog ogromnih razdaljina i otezanog komuniciranja. Imena Ceha, Hrvata i Rusa pominju se prvi put u pisanim spomenicima od sestog veka n.e, nekoliko hiljada godina posle Srba. O tome Safarik pise: "Nikada do sestoga veka nije pomenuto ime Ceh, Leh ili Sloven, a i o Poljacima i Rusima pisana istorija govori tek u devetom veku". Prema zapisima Jornanda i Prokopija, Vendi i Srbi su dva imena jednog istog narodnog stabla. Luzicki Srbi za sebe kazu da su oni iz balkanske Srbije, sto potvrdjuju nemacki istoricari Setgen (Schottgen) i Krajsih (Kreysig), uzimajuci za osnov ista imena ljudi, reka, planina i drugih geografskih pojmova. Poljaci su u novijim istrazivanjima utvrdili prisustvo Slovena (Srba) na baltickoj obali od pre 2000 godina pre Hrista. To su bili Protosloveni (Protosrbi), ciji su potomci danasnji Luzicki Srbi. Olga Lukovic-Pjanovic kaze da su Bosna i Slavonija bile srpske i zvale se "Bela Srbija", a prostirala se sve do nemackih granica. Rober Siprijan zakljucuje da su Srbi najstariji stablo slovenske rase i da su ih na Zapadu nazivali Vendi, kao i da su zitelji Sarmatije autohtoni Srbi. Po Iliji Zivancevicu Dusanov Zakonik predstavlja samo kontinuitet tradicionalnog vendskog porekla, a Valter Vist (Walter Wust) pise da je sanskritski jezik nastao iz vendskog, ali mu ne moze odrediti vreme. On tvrdi da je u Indiju dosao sa severozapada, a po svim uporedjivanjima jedina je mogucnost da je to bio srpski jezik. To je u saglasnosti i sa Ilijom Zivancevicem, koji kaze:"Sloveni su ostalim narodina dali rec" i on za vreme nastanka sanskritskog jezika odredjuje 4500 godina pre Hrista, dok Emil Burnuf (Emil Burnouff) nalazi da je to bilo daleko pre, cak u doba "mracne praistorije". On nije usamljen u tvrdnji da su grcki i latinski jezici nastali iz pelazgijskog jezika. A za narod Pelazge kaze da su ziveli u Sredozemlju i po Alpima. Pelazge su mnogi proslovekovni autori identifikovali sa starovekovnim Srbima.

Jedan ogranak Srba, koji je iz Sarbarske, preko Male azije, stigao na Balkan 3000 godina pre Hrista, naselio je Staru Rasku (Trakiju), a jedan deo istih morskim putem spustio se do Krita u tri talasa 1800, 1500 i 1400 godina pre Hrista, pobedili su Kricane ali su se sa njima izmesali i pretopili u novi narod - Grke ili Jeline. Podaci govore da ni imena grada Atine i istoimene boginje nisu grcka. Ima zapisa koji tvrde da su i Akropolis sagradili Srbi. Sami Grci za sebe veruju da su oni narod zvani Pelazgi i da su govorili "varvarskim", a nalazi ukazuju da su to Srbi. Olga Lukovic-Pjanovic za Grke kaze da su oni ostatak hordi asirskih i Ramsesovih trupa, koje su se pomesale sa srpskim plemenima, a takav stav zastupa i sam Herodot. Na Kritu se zadrzalo jedno pleme Borusi, koje se nije mesalo sa Kricanima. Kada su se i oni uputili na sever zaposeli su obalu Baltika i odrzali svoj jezik sve do pre 200 godina, od kada su ih Nemci germanizovali u Pruse. A Srbi sa Peloponeza naselili su oblasti iznad Save i Dunava stvorivsi prvu Panonsku Srbiju. I o samoj Troji zapisi Mihaila Lomonosova i Mavra Orbinija, kao i pevanje Ivana Gundulica, idu u prilog umesanosti Srba. Padom Troje Srbi su u drugom talasu 1860 godina pre Hrista opet dosli na Balkan i prosirilise do Venecije.



Katarina Velika, ruska carica, je luzicko-srpskog porekla, sto su istoricari potvrdili po tituli njenoga oca (bio je princ oblasti Anhatt, Zerbst - Serbiste). Katarinu su u mladosti zvali "Severna Semiramida". Licno je sama za sebe govorila da je slovenske rase i pisala Grimu 1784 da je slovenski jezik bio prvobitni jezik ljudskoga roda, a kako kaze nas narod "Carska se ne porice".

Nikola Frere, kako navodi Safarik, smatrao je srpski majkom trackog i grckog jezika. Safarik u svom delu "Starozitnosti" pise: "Srbi zive u Evropi od najdavnijih vremena ili od praistorijskog doba, a tako rasprostranjen narod vodi svoje poreklo od najdalje proslosti". On tvrdi da su Srbi nastanjivali gotovo celu Evropu i mnoge delove Azije, pa otuda ona nasa stara izreka "Govori srpski da te ceo svet razume". Za srpski jezik Safarik kaze da je "Tako originalan, cist, gramaticki savrsen, bogat te nije mogao da se oblikuje bez postojanja jednog jedinstvenog prvobitnog i samostalnog naroda", a stari srpski jezik bio je sasvim slican danasnjem, savremenom, sto je retkost u istoriji jezika. A kad je rec o pismu jos niko se nije ni priblizio Vukovom pravilu "Pisi kao sto govoris, citaj kako je napisano".

Sigismund Herbestajn navodi da su Srbi ziveli na celoj obali Jadranskog mora, od Venecije do Konstantinopolja, ukljucujuci tu i srpski Carigrad, pa navodi Miziju, kao balkansku oblast, koju su grci i Rimljani delili na Gornju i Donju Miziju, te dalje Luzicke Srbe i Srbe u danasnjoj Madjarskoj. Rober Siprijan za Dunav kaze da je srpska reka, a Srbe naziva pocetnim narodom i majkom naroda a srpski jezik jezikom - majkom. Nestor Kijevski, Leonik Halkokondilo i Rober Siprijan se slazu i svi nazivaju Podunavski bazen praslovenskom kolevkom Evrope.



srpskadijaspora.

Неколико најпознатијих теорија порекла Срба и њиховог имена.

Српско-словенска теорија

Према овој теорији, име Србин је старије од имена Словен, односно да су Прото-Словени себе звали Србима, а да су данашњи Срби и Лужички Срби сачували то старо име, као некадашњу ознаку свих Словена.

Ову теорију заступали су историчари, лингвисти и слависти: Константин Јиричек, Јозеф Домашевски и Павел Јозеф Шафарик.

Иранска теорија

Ова теорија претпоставља да су народ Serboi били сарматско (иранско) племе које је живело у источној Европи (Sarmatia Asiatica), северно од Кавказа. Први писани помени „сарматских Срба“ се могу наћи у 1. веку (69. године), у делу Плинија Цецилија Секундуса „Познавање природе“, и то у латинизованом облику – Serbi. Ови „Serbi“ су ту забележени као народ који живи у Азијској Сарматији, северно од Кавказа, па се из тога може претпоставити да су били сарматско (иранско) племе.
После Плинија, народ „Serbi“ помињу и Тацит, Птолемеј, Прокопије, Јорданес, Вибијус, Ајнхард.
Веза између ових „Старих Срба“ (како некад називају народ Serbi) и данашњих Срба није научно доказана, већ представља хипотезу. Претпоставља се да су се Serbi из Азијске Сарматије преселили у средњу Европу (Полабље) у 4. веку, заједно са Аланима. Сматра се да су Serbi и Алани били веома сродна сарматска племена, а потомци Алана су данашњи Осети на Кавказу.
Постоји претпоставка да су се Serbi на подручју Полабља мешали са Словенима и оставили им своје име. Из тога произилази, а на основу реконструкције вероватне Сеобе Словена, да се део ових Словена, који је усвојио име Срби, доселио на Балкан у 7. веку, где се измешао са раније досељеним словенским племенима и романизованим потомцима балканских староседелаца. Други део Срба, како се тврди, који се није доселио на Балкан, остао је да живи у Полабљу, а њихови потомци би били данашњи Лужички Срби.

Староседелачка теорија


Ова теорија се не бави пореклом српског имена, већ пореклом Срба у антрополошком и генетском смислу. Основу ове теорије чини идеја да су Срби староседеоци на Балкану, односно да су они директни наследници културе Лепенског Вира, па потом Винчанске културе и тако даље, све до данашњих дана. Тврди се да су Срби у једном тренутку одлучили да освоје део света колонизацијом, напустили су Балкан и кренули у сеобу и освајања. Неки Срби су остали на Балкану, а неки су се на крају поново вратили на Балканске просторе.

Остале теорије


Постоји пуно теорија које обједињују неке од наведених. Тако је Милојевић сматрао да су Срби пореклом из Индије и Ирана и староседеоци Балкана у исто време.

Као што видите има много различитих теорија и тога о чему би се могло размишљати али сва ова питања су решена генетским истраживањем које је спроведено у целом свету и које показало ко од кога потиче и где су се који народи кретали. Ако узмемо то истраживање као валидно, а које је спровео највећи научник данашњице на пољу ДНК-генеологије А.А.Кљосов онда долазимо до веома јасних сазнања ко су Срби.
А шта Кљосов каже: „Најстарији Аријевски Y – хромозон је пронађен на територији Србије, Косова и Метохије, Македоније, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Стар је 12.200 година. И пратећи разношење тог хромозома, који се преноси само са оца на сина и никако другачије (и на који не утиче генетика изазвана асимилирањем са другим народима), утврђено је да су се Аријевци раселили са простора Српских држава преко Карпата у Индију једним делом, другим на простор данашњег Ирана, а наравно расељавали су се и на територије Западне Европе. То расељавање је отпочело негде пре око 6000 година.“

Сада су нам много јасније све ове горе наведене теорије које свака у себи има по једну малу истину. Али оно чиме се ми сада бавимо је питање порекла имена СРБИ.

Да видимо шта реч СРБ значи код других удаљених народа


Код семитских народа: Арапа, Халдеја и Јевреја реч Србин значи слободна човека, цара, господара, јунака, дива, а у неких и разбојника. Тако у арапском Сарб или Срб значи јуначину, силу, разбојника, непокорна човека, који друге покорава под туђу власт, одрасла, џина или дива. У Јеврејском, Сар, Сарб, значи господина, цара, независног човека светлог, у Халдејском Сар, Сарб – цар, господин, независан човек, човек јасан, светао, откуда је: Сер – круна, Саребит – храброст, јунаштво, у преносном смислу – гвожђе, копље; Сараб – светли, јасни, Сураб, Сурах – господар, владалац, кнез, Серафим итд. Једном речју, у сва три та језика, као и у старом  Елинском, не само тај корен, но и од њега све произведене речи казују: да Срб, Серб итд. Значи слободу, јасност, храброст, светлост, одважност, независност итд.

У старих Парса, или данашњих Перса, реч „Сар“ значи глава, првенство, старешинство, независност… као и у нас, а тако исто и највише место, највишу моћ, савршенство… А „бар“, или  „баре“ значи: чест, одсечак, одрезотину, комад одсечен…, дакле: главосек, или човек, који оно највише и најузвишеније и управо врх све моћи и савршенства – сече. Јасно и чисто Сарб или Срб, код ових, опет значи главосека, или човека, који у рату убијеном непријатељу сече главу. Осим тога ова иста реч у старом персијском значи као што смо већ горе побројали, још и силу, храброст, и највећу моћ…

Ево узећемо још и Турке где реч Серф, Сирф, Сирфиче, Сирб значи народ од једног истог рода и колена, и то народ: слободан, храбар, убојит, непокоран, ратоборан, дин душмански, или „асиј“ откуда је и Сефер или Сербер рат, војна итд. Отуда је Видински пашалук од Турака прозван „Сирфиче“, или „Сарб хази“ тј. права земља србска, а односно народа – народ србски. Ово је остало још од доба када су Турци под Сулејманом великим, 200.000 душа Срба иселили и населили нешто око данашњег Цариграда, где се налазе два Београда од данашњег Београда у Србији и Белградчика у Старој Србији, а нешто опет населили у Малој Азији… Сербез реч значи слободан рахат… насупрот Срб, што значи дин душманин или човек ког ваља и треба убити, као душманина турског и вере мухамедове, који се бије, бори и непокоран је власти султановој.

Шта СРБ значи код словенских народа.

Чешки историчар Павел Сафарик везује српско име за речи Сјарбин, Серб, Сербин, Сибрин, што су све облици значења рода, народа, а што има исто значење са латинском речи „генс“ и „натио“ или индијском речи Серим, што значи народ исте крви.
Према руском историчару Велтману у делу „Атила и Руси“ име Србин од старине односило се на војнички, ратнички сталеж у Русији, а реч Срб значило је војник, храбар човек и наводно од Срба су постали Козаци. И дан данас око реке Волге реч Сербо означава породицу, род, својту.
Код Белоруса реч Сабр или Сјарб знаци силу, множину великог народа исте крви и језика.
Код Великоруса реч Серби значи здрав, јуначан, силан сој људи.
Лужички Срби реч Сораб означава човека најразборитијег, најлепшег, најодабранијег у том роду.
У Украјинаца реч Сирбин значи господовати.
А интересантно је и навести и да у нашем српском народу од давнина постоји „похвала покојника“, за кога се сматрало да је био добар са високим одличјима, која каже „Баш је прави Србин био и српски живео“. Наравно и у старом санскритском језику реч Сербх значи не дати се никоме, а корен те речи значи семе, колено и род. Сафарик и Колар су цитирали, такође, да реч Срби ознацава рођаке, својту. Па зар ми Срби и не кажемо често непознатом човеку: “Како се ти оно зваше рођаче”, или зар не чујемо стално како један другоме кажемо „брате“, „сестро“…

Име Срб и Сораб води дакле порекло из самог српског језика, где има значење огромности и силе народа једне крви.


Чувени Херодот у свом запису, у глави V. на страни 33 каже: „Срби су после Индијаца највећи народ на земаљском шару”.

У “Историји о народима средње Азије”, на странама од 160-170 пише да је Китајски погранични поглавица Хја Јуј молио свог цара за помоћ против Срба. Цар је образлажући Јуев предлог пред својим великодостојницима рекао: “Од како су Хуни побегли, осилише се Срби и завладаше њиховим земљама. Они имају преко 100000 војника, далеко су чувени свуда по својој телесној сили, а напредују и у просвети. У њих су коњи бржи, а оружије оштрије. Српска су племена још силнија и многобројнија него што су пре била и већ су две године, како не можемо да измислимо начин, којим бисмо им доскочили… Срби су нас нападали 30 пута од пролећа до јесени“, 160. година пре нове ере.
На 14. страни „Византијске историје“ византијски писац Лаоник Халконаондилас каже, да су Срби најстарији народ на свету.
У Минхенској књижници чувају се и сада земљописни записници из 9. века, где се између осталога каже: „Срби су тако велико царство да су из њих произашли сви славенски народи”.

Немачки писац Цернинг у књизи „Етнографија“(1855.) тврди да су Срби матично име свих Славена. Истог је мишљења и Фортунат Дурих, који се приклања Делимировој чешкој хроници и записима Прокопија Ћесарејца о томе, да су Срби као народ са свима обележјима државне организације егзистирали и у доба Христово. Немачки историчар Шлецер документовао је 1802. године расправу о имену Срба, негирајући Прокопијево искварено „Спори“, и најзад закључио, да су се Анти и Славени некада звали заједничким именом Срба.
Проучавајући римског писца Плинија, др. Томо Маретић није наишао на име Славена. Међутим, он у запаженом своме делу „Славени у давнини“ резигнирано закључује: „Не знају ништа за славенско име”. Међутим, тај римљанин Плиније, који живљаше у доба Христово, исписује неколико имена мање-више тамнијех, али на нашу велику радост једно је међу њима име само посве јасно, него и очевидно славенско, а то су Срби или како их Плиније пише Серби”.
Чешки историчар Јосип Добровски, у свом делу „Jahrbuh der Lister“, XXXVII (Беч 1827.година) каже, да су се сви Славени у старо доба звали Србима.