Aksentije Marodic

U protokolu Srpske pravoslavne crkve svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Subotici, zabeleženo je da se Aksentije Marodić rodio 20. februara 1838. godine, od oca Maksima, krojača i majke Ljubice, u kući koja i danas postoji u ulici Vatroslava Lisinskog broj 9.
Aksentije Marodić je živeo u Subotici, do svoje trinaeste godine (1851). Posle završetka dva razreda gimnazije u rodnom gradu, otac ga šalje u Sentu da izuči slikarski zanat kod tada čuvenog „molera” Petra Pilića, kod koga je šegrtovao i Novak Radonić. Marodić je kod Pilića proveo četiri godine od 1851. do 1855, zatim odlazi u Karlovo (danas Novo Miloševo) kod Nikole Aleksića, koji je tamo slikao ikonostas. Aleksić je učenik Arse Teodorovića, bečki đak, najistaknutiji srpski klasicista, kao slikar ikona tipičan predstavnik bidermajerskog stila. Posle samo godinu dana, Marodić se vraća Piliću u Sentu koji se teško razboleo.
Sledeće dve godine od 1856. do 1858. radi u Subotici. Među najznačajnije radove „subotičkog perioda” spadaju portreti bračnog para Manojlović (danas u Gradskom muzeju u Subotici), na kojima je očit uticaj Petra Pilića.
Godine 1858. radi u Starom Bečeju. U potrazi za poslom tih godina se kreće na liniji Bečej-Novi Sad-Subotica. Svaki posao prihvata, obnavlja stare ikone. Možda je on izveo premaz aleksandrovačkog ikonostasa iz 1766. godine. Tih godina se oslobađa uticaja Petra Pilića i pada pod uticaj Nikole Aleksića. Još je nerazjašnjeno kako se javlja u ovom periodu interesovanje za renesansnu tematiku. Pod uticajem italijanskih majstora pravi nacrte za dve medalje: ,,Sto godina od rođenja Save Tekelije” i ,,Smrt patrijarha Rajačića”. Iz ovog stvaralačkog perioda potiče i portret Jovana Jovanovića 1862. godine.
Početkom šezdesetih godina, na podsticaj Novaka Radonića, Marodić počinje da prikuplja sredstva za odlazak na studije u Beč, u „Meku” srpskih slikara. Doktor Bogoljub Đorđević je prihvatio da sakupi donacije među stanovnicima Subotice i Starog Bečeja. U Subotici poziv nije naišao na očekivani odziv jer im preko „Srpskog dnevnika” (1861/98) anonimni dopisnik iz Starog Bečeja šalje oštre prekore zbog nezainteresovanosti. Ne zna se koja je suma prikupljena. Od grada Subotice u molbi od 8. februara 1862. godine, traži stipendiju, ali nažalost nije ostao zapis o tome da li ju je i dobio.
U Beču je upisan u pripremni tečaj u 1861. godini, pod brojem 806. Kada je potrošio sve pare, u septembru 1862. godine, vraća se u Suboticu.
Posle povratka 22. septembra 1862. godine, ponovo moli grad za pomoć. Grad mu je dodelio stipendiju od 100 forinti i to za celo vreme studija. Studije je završio 1866. godine i tako je postao prvi akadamski obrazovani slikar, rodom iz Subotice. U januaru 1867. godine je u Subotici, iz tog perioda nam je ostala jedna njegova kopija Van Dajka i ikona Svetog Nikole u Pravoslavnoj crkvenoj opštini. Još te godine odlazi u Beč, zatim u Veneciju gde italijanski majstori ostavljaju na njega neizbrisivi uticaj.
Ugovor sa koviljskim manastirom 1870. godine, po kom je trebao da za ikonostas Crkve svetih arhangela Gavrila i Mihajla izradi 52 ikone na platnu, prvi je veći posao u karijeri. Rok izrade je bio šest godina, za nagradu od 10.000 forinti. Akontacija za rad u koviljskom manastiru pokrila je troškove putovanja po Italiji i Nemačkoj. U Zagrebu izlaže na prvoj, pravoj umetničkoj izložbi 1874. godine. Na putovanju upoznaje biskupa Štrosmajera kome poklanja jednu sliku.
Sredinom sedamdesetih godina pristupa radu na ikonostasu u Kovilju. Postaje član književnog odeljenja Matice srpske 1883. godine. Te godine nastaju i portreti dobrotvora te institucije.
Nastanio se u Kovilju i tu je osnovao porodicu, kupio imanje i posvećuje se njegovom vođenju. Njegov poslednji uljani rad je iz 1893. godine.
Godine 1903. zbog školovanja sina, prodaje imanje i seli se u Novi Sad. Tu je izabran za člana Društva za Srpsko narodno pozorište. Pet godina kasnije, kalendar Matice srpske reprodukuje na naslovnoj strani njegov autoportret, koji mu je ujedno i poslednji rad. Sahranjen je na Novosadskom groblju 20. marta 1909. godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Bajo Pivljanin ubija Turcina

[You must be registered and logged in to see this image.]

Portret,ulje na papiru

АКСЕНТИЈЕ МАРОДИЋ,
ПОРТРЕТ ТЕОДОРА ПАВЛОВИЋА,1871.
УЉЕ НА ПЛАТНУ, 73 x 58,5 cm

[You must be registered and logged in to see this image.]

„У фокусу“ за месец фебруар 2014. године је портрет Теодора Павловића, књижевника, новинара и секретара Матице српске. Портрет је настао између 1880–1890. године и дело је Аксентија Мародића, сликара и члана Књижевног одељења Матице српске. У фебруару се навршава 210 година од рођења Теодора Павловића, истакнутог члана Матице српске, уредника Матичиног Летописа и Сербског Народног листа. У историји Галерије Матице српске Теодор Павловић заузима истакнуто место као један од покретача идеје о оснивању Српске народне збирке (Музеума) – данашње Галерије Матице српске.

Теодор Павловић је рођен у банатском селу Карлову (данас Ново Милошево) 14. фебруара 1804. године. Након завршене основне школе уписао је гимназију, коју је похађао у Темишвару, Великој Кикинди, Сегедину и Сремским Карловцима. Завршне разреде положио је у Сегедину, а потом је на позив пријатеља Константина Пејичића дошао у Пожун (данас Братислава), где је уписао студије права. Дипломирао је са одличним успехом 1825. године, и прешао у Пешту где је као адвокатски приправник радио у канцеларији познатог књижевника Михаила Витковића.      
За време свог боравка у Пешти дошао је у контакт са многим интелектуалцима тога времена који су се окупљали око Матице српске и Србског летописа. Веома активан, амбициозан, комуникативан и угледан у друштву, Павловић је 1832. године постао Матичин члан, а одмах затим и уредник Летописа Матице српске (1832–1841). За време када су Матица српска и њен Летопис били суспендовани од стране аустријских власти (1835–1836), Павловић је основао Сербски народни лист који је прављен по узору на лајпцишки Pfennig Magazin, aчији је први број изашао 13. јула 1835. године у Пешти. Верујући да квалитетном штампом може допринети просвећивању српског народа, Павловић је 6. јула 1838. године покренуо у Пешти и упоредо издавао и Сербске народне новине, све до 1848–1849. године.
За секретара Матице српске Теодор Павловић је изабран 12. фебруара 1837. године, и тим путем постао први секретар у историји Матице, јер је до тада постојала само функција деловође. Желећи да од Матице српске начини стабилну и угледну институцију, успео је да својим залагањем придобије нове чланове и добротворе, пре свих Саву Текелију, што је гарантовало не само Матичин опстанак, него и њен свестрани напредак. Павловићевим настојањем Текелија је своју задужбину Текелијанум, којој је завештао сво своје имање, ставио под управу Матице српске. У исто време када је основана Текелијина задужбина (1838), отворена је за јавност и Матичина књижница (Библиотека).    
Теодор Павловић сматра се покретачем идеје о оснивању Музеја Матице српске из којег ће се 1947. године развити Војвођански музеј (данас Музеј Војводине) и Галерија Матице српске. На Матичиној седници 14. октобра 1847. године на Павловићев предлог је усвојена одлука о оснивању Музеја. Оснивање Музеја је одмах обнародовано у Сербским народним новинама, што је уједно био и позив свим „родољубивим грађанима” да новооснованом Музеју „поклањају или поверавају на чување све оне предмете који доприносе обогаћивању народног духа и служе његовом културном напретку”.
Након револуционарних збивања 1848–1849. године Теодор Павловић више није био у стању да обавља секретарске дужности. Са нарушеним здрављем вратио се у кућу свога брата у Карлову где је и преминуо у 50. години живота 12. августа 1854. године.
Пригодном комеморацијом Матица српска се опростила од свог знаменитог секретара.
Његов портрет, рад Аксентија Мародића данас се налази у кабинету секретара Матице српске.
Теодор Павловић је представљен као млађи човек у тридесетим годинама, густе косе, однегованих бркова и браде у трочетвртинском профилу, загледан са стране у даљину. Одевен је у свечано одело са лептир машном према грађанској моди четрдесетих година XIX века. Мародићев рад настао је доста касније, с обзиром да је поручен око 1880. године за потребегалерије портерета знаменитих добротвора и часника – Пантеона Матице српске. Претпоставља се да је Мародић извео овај портрет према делу Јована Поповића који је насликао Павловићев портрет по узору на литографију Јозефа Крихубера из 1843. године. Дело Јована Поповића није сачувано, а литографија која се налази у колекцији Галерије Матице српске, настала је још за живота Теодора Павловића.

Аксентије Мародић
сликар (Суботица, 20. фебруар 1838. –  Нови Сад, 20. март 1909)
Сликарство је најпре учио приватно у Сенти, у радионици сликара-занатлије Петра Пилића. Провевши четири године код Пилића, највише се упознао са техником иконописа. Затим је 1855. године прешао код сликара Николе Алексића са којим је радио годину дана (1855–1856). Академију ликовних уметности у Бечу уписао је 1862, а дипломирао је 1866. године. Склон копирању дела великих светских мајстора, стекао је углед врсног кописте. Током боравка у Бечу, употпуњавао је и своје образовање из музике, књижевности и филозофије, а био је и активан члан Милетићеве омладине. По завршетку студија боравио је у Венецији 1867. године, где се упознао са делима старих мајстора италијанског сликарства. Повратком кући примао је наруџбине за портрете и иконостасе. За члана Књижевног одељења Матице српске изабран је 1883. године. Радио је портрете, иконе, копије по страним уметницима ренесансе, осликао је иконостас манастирске цркве у Ковиљу и довршио иконостас за цркву у Иланџи, који је започео Новак Радонић.

(Галерија Матице српске)