Jedna od najmasovnije korišćenih voćki na svetu, mirisom osvežava prostor, pomaže u regulisanju telesne temparature, podstiče znojenje, ublažava bol...
Kulitvisan pre 2.500 godina, limun je gajen vekovima kao ukrasna biljka, da bi tek u 10. veku bilo shvaćeno da žuti plod kiselog ukusa može biti zdrava i ukusna namirnica. Zemlja iz koje potiče limun nije poznata sa sigurnošću, ali se veruje da potiče iz severozapadnih oblasti Indije. Zna se, međutim, da su ga Arabljani preneli na Bliski Istok i u Afriku u 1. veku nove ere. Već oko 200. godine, stabla limuna već su se raširila u Italiji, a gaje ga i Egipćani i Sumeri.
U 11. veku Arapi ga prenose u Španiju, a već oko 1150. godine gaji se širom Mediterana. Krstaši ga, prilikom povrataka iz Palestine, prenose i u ostale delove Evrope.
Ime lemon pojavljuje se krajem 14. veka i potiče od stare francuske reči limon, koja pak vodi poreklo od italijanske reči limone, a ako odemo još jedan korak u prošlost, stići ćemo do arapskog lajmun i persijskog limun.
Iako je oko 10. veka prihvaćen kao jestiva biljka, tek oko 15. veka postaje sastavni deo ishrane. U Novi svet preneo ga je, naravno, Kolumbo, a španski konkvistadori dalje su ga proširili na oblasti koje su osvajali.
Osveživač vazduha
Bogati slojevi na britanskim ostrvima u viktorijansko vreme gajili su stabla limuna u kućama, uglavnom kao znak prestiža. Limun ima atraktivne tamnozelene listove, a miris njegovog cveta je izuzetno jak i prijatan, čime je osvežavan vazduh u prostorijama. Viktorijanci su koristili koru svežeg limuna i za lepši miris čaja.
Limun kao lek najznačajniji je u borbi protiv skorbuta, bolesti izazvane nedostatkom vitamina C, koja je nastajala najčešće kod pomoraca zbog siromašne ishrane tokom dugih prekookeanskih putovanja. Ironično je da su posade koje su u nove zemlje prenosile limun bile i najugroženije zbog nedostka vitamina C, a lek za bolest im je bila na dohvat ruke. Britanski pomorski hirurg Džejms Lind preporučivao je upotrebu limuna u svojoj knjizi iz 1753. Treatise on the Scurvy. Ipak, tek krajem 18. veka Kraljevska mornarica počela je mornare da snabdeva limunom radi prevencije skorbuta.
Primena u medicini
Zbog svog bogatog sastava limun ima široku primenu i u medicinske svrhe. Limunov čaj olakšava varenje, a sok od limuna pomešan sa žumancetom odličan je laksativ. Sok jednog limuna sa kašikom meda i malo tople vode (da rastopi med) ojačaće imuntiet. Odlično deluje za snižavanje temperature, jer podstiče znojenje i ublažava bol. Takođe, limun je najbolji i najveći prirodni izvor bioflavonida, antioksidansa koji pomaže u regulaciji telesne temperature, zbog čega se mnogi slažu da ništa ne gasi žeđ tako dobro kao čaša limunade. Osim toga, bioflavonidi imaju i antiviralno i antiinflamatorno dejstvo koji ih čine odličnom odbranom protiv gripa, prehlade, bolesti imunog sistema, artritisa, reumatske groznice, a ubrzavaju i zarastanje rana. Zbog svog sastava limun deluje kao tonik i uspešno čisti toksine u jetri, bubrezima, crevima, plućima i koži. U kozmetologiji limun je veoma cenjena voćka još od biblijskih vremena, i to kao izbeljivač.
Upotreba limuna u ishrani danas je veoma rasprostranjena. Iako mu je ukus previše opor i kiseo da bi se jeo sirov, limun spada u najmasovnije korišćene voćke na svetu. Od limuna se pre svega pravi limunada, koju su 1299. izmislili Mongolci, a sokom od limuna poboljšava se ukus mnogih alkoholnih i bezalkoholnih pića, slatkih i slanih jela. Neizostavan je sastojak dresinga za salate, marinade za ribu, koristi se kao dodatak kolačima, pudingu, od njega se pravi marmelada. Posebno je zanimljiv marokanski specijalitet - ukiseljeni limun, ali i liker poznat pod nazivom limunčelo, koji se pravi od limunove kore. Običaj serviranja kriški limuna uz ribu nastao je u srednjem veku, kada se verovalo da limunov sok rastvara riblju kost, pa je dovoljno da u slučaju da je neko proguta, nakon toga pojede krišku limuna.
S. S.