Vašari

Ништа без трубача и рингишпила


О важности панађура сведочи и Цвијићев исказ да су такви сабори „у неком погледу Србима оно што старим Грцима беху олимпијске игре”. Тамо се продавала шећерна вуна, девојке „очијукале” са момцима, а данас се своди на (јефтину) забаву и куповину сувенира

Вашар, панађур, сабор, пазар, теферич... Већ по многобројности сродних речи из српског и других језика, које означавају масовна годишња окупљања намењена трговини, забави и друштвеним контактима, види се значај оваквих догађаја. О њиховој важности сведочи и Цвијићев исказ да су такви сабори „у неком погледу Србима оно што старим Грцима беху олимпијске игре”. У нашим крајевима овакве манифестације регистроване су још у средњем веку, а било их је и у време владавине Турака, каже Дејан Крстић, магистар етнологије и антропологије и виши кустос Народног музеја у Зајечару.

По правилу одржавани на дане верских празника, због чега су њихов распоред бележили и црквени календари, изазивали су радост свих. Трговци стоком и занатлије продавали су животиње и производе, девојке и младићи упознавали су се под шаторима, деца су се радовала због обиља слаткиша и вртешки...

Манифестације вашарског типа су универзална појава и производ општељудске потребе за комуникацијом,као да су уткане у сам код људске психе, сматра Дејан Крстић.

– Иако су веома старе, због чега их многи сматрају традиционалним, ове манифестације су и актуелна друштвена појава. Има их, у виду разних сајмова, и у најразвијенијим земљама попут великог „Сајма укуса” односно хране, који се сваког септембра одржава у Горицији у Италији и има вашарске карактеристике. На нашим подручјима, због специфичних историјских прилика и цивилизацијских утицаја, постоји посебан тип вашара, али и друге манифестације са вашарским елементима:сабори, манастирске и црквене славе, заветине, гранични сабори, сајмови, фолклорне манифестације, разне „традицијаде” и други – говори наш саговорник.

Трговина, забава, дружење...


Колики је данас значај вашара у Србији? Да ли су у ери глобализације оваква окупљања изумирући остаци културне баштине или мали забрани отпора конзумеризму? Ова и слична питања подстакла су Крстића и његове колеге научнике да сачине зборник „Вашар у пограничју”. Публикацију чији су приређивачи, осим Крстића, социолози Драгољуб Б. Ђорђевић и Драган Тодоровић, издали су новосадски „Прометеј” и Машински факултет у Нишу. На око 350 страница, уз обиље фотографија, истраживачи – социолози, етнолози, политиколози али и инжењери, магистри физичке културе и други – представили су своје утиске са вашара широм пограничног подручја јужне и југоисточне Србије које су обишли. Ове својеврсне социолошке репортаже објављене су, занимљиво, у време кад се навршава 175 година од доношења Уредбе о држању панађура, првог акта у нашој земљи којим је 13. јула 1839. правно регулисано одржавање оваквих манифестација.

– Највеће данашње вашаре у Србији основала је држава после ослобођења од Турака зарад развоја трговине, која је дуго била примарна и преовлађујућа функција вашара. У 19. веку још је преовладавала натурална сеоска производња, па је младој грађанској држави био потребан развој робноновчаних односа. Тада, а и данас, на вашарима у пограничним деловима појављују се и продавци и купци из суседних земаља, на пример, у источној Србији из Румуније и Бугарске. Током целог 19. века вашари су били главна места за обављање трговинског промета. У то време комуникацијска инфраструктура је била веома слаба. Трговачких радњи било је мало и у градовима, а у селима их готово уопште није било. Зато су вашари сеоском становништву били једина прилика да купи одређене потрепштине за живот,пошто на њима продају своје домаће производе. У то време на вашарима доминира трговина домаћим и занатским производима – наводи Крстић.

Од домаћих производа, додаје, продавани су кожа, вуна, платно, одевни предмети и стока. С краја 19. века, индустријска робапочиње да умањује значај занатства. Са установљавањем пазарних дана у варошима, развојем комуникација и ширењем трговачке мреже, важност вашара као места за снабдевање опада.

– Већ између два светска рата дућана је у довољном броју било и по селима. Данас оно што се купује на вашарима, уз неке изузетке, може да се свакодневно купи у радњама. Више на вашарима скоро да нема домаћих производа. Због деградације села и пољопривреде од некадашње продаје стоке, која је била једна од главних одлика вашара, остали су само рудименти. Данас на вашарима влада опсада индустријске робе од метала, пластике и текстила, па трговачки делови вашара умногоме подсећају на „бувље пијаце”.Но, зачуђујуће је колико још има релативно много занатлија, ако имамо у виду да се занат у нашој земљи не подстиче посебно – истиче Крстић.

Тако сеи у данашње време на вашарима могу срести грнчари, ковачи, клонфери, казанџије, бравари, каменоресци, корпари, столари, пинтери, ужари, кројачи, опанчари, ћурчије, воскари...

Од клакера до „зида смрти”


Крајем 19. века вашари добијају и забавну функцију која данас, по мишљењу наших саговорника, има примат.

– Куповина робе за практичну употребу више није толико ради подмиривања стварних потреба, већ због забаве. Купци уживају у непосредном комуницирању, необавезном разгледању и спорадичном ценкању. Купују се и предмети за забавукао што су дечје играчке, а и кућни љубимци су на продају. Врло је раширен облик забаве куповином и конзумирањем хране и пића. Ту су са својим производима бомбонџије, лицидери и сладолеџије и продавци кокица, мекика, шећерне вуне, клакера... У„ћевабџиницо-печењарама” и кафанама под шатрамапије се и весели уз живу „народњачку” музику са певачицама. Ови видови забаве својствени су средовечним и старијим посетиоцима. Ту су и рингишпили, разне вртешке, луна-паркови, „куће страха”, „зидови смрти” и друга средства за забаву која углавном користи млађа популација – сумира наш саговорник.

Вашари су били, понегде и остали, централни друштвени догађаји на којима су се људи дружили, млади упознавали, фамилије се окупљале са свих страна...

– Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века, на неготинском вашару била је раширена појава да девојке за удају шетају у народној ношњи са нискама дуката око врата у пратњи родитеља. У крајевима где има доста гастарбајтеравашари субили, а и сада су, повод да се узму годишњи одмори и дође у свој завичај. У Црну Траву, из истих побуда, за вашар са пријатељима долазе Црнотравци одсељени у Београд или друге градове. Вашари су и поводи за посете и примање гостију. Још се дешава да рођаци и пријатељи из других места после обиласка вашара долазе у госте на ручак, а да се посета враћа на дан вашара или сеоске заветине у њиховим местима. Ова појава је посебно везана за насељенике из села у време индустријализације друштва од педесетих до осамдесетих година 20. века – објашњава Крстић.

Оазе сиромашних


Да су вашари данас еволуирали у бувљаке под отвореним небом сматра и још један приређивач зборника Драган Тодоровић, доктор социолошких наука и доцент на нишком Филозофском факултету.

– Вашар није изгубио на значају, само је престао да се доживљава као изложба традиционалне уметности и народних рукотворина и стимуланс локалним занатлијама за усавршавање и напредовање у послу, претворивши се у оазу сиромашних. Постао је стециште егзистенцијално угрожених категорија становништва – избеглица, незапослених, пензионера, ситних предузетника – које препродајом нискоквалитетне робе обезбеђују преживљавање једнако осиромашеним купцима, али и поуздан извор за попуњавање пресахлих општинских каса додатним приходима од такса и најма продајног простора. Друштвена и економска функција вашара поклекле су пред забавном: народ се задовољава јевтином робом и јевтином забавом. Људи се на тренутак опуштају уз прегласне забавне машине, популарну естрадну музику и брзу храну, скрећући мисли са зебњи из свакодневице – говори Тодоровић.

Милош Марјановић, професор социологије на Правном факултету у Новом Саду и аутор предговора за „Вашаре у пограничју”, такође сматра да данас доминира забавна функција вашара, нарочито код деце и младих.

– С друге стране, средовечни и старији на вашарима се и данас снабдевају свакојаким потрепштинама или тргују стоком и другим производима. Мање је видљива, али је чак и значајнија, друштвена функција која се састоји од многобројних сусретања, окупљања и оживљавања локалне заједнице. Изгледа да се обнављају верска и национална, а у видном успону је и туристичка функција, поготово код људи који су још емоционално везани за свој родни крај – наводи Марјановић.

Традиционални вашарски амбијент и штимунг какве памте старији људи заувек су ишчезли, додаје он, а вашари све више личе на бувљаке и подлежу најезди потрошачког друштва.

– Па ипак, вашари су, као вид народног окупљања, и даље један од начина одржавања, па и оживљавања традиције, мада је на њима она сведена на острвца као што су, на пример, стари занати – истиче Марјановић.

Неискоришћене могућности


Каква је, најзад, будућност вашара? Због невероватне виталности коју су показали, Дејан Крстић сматра да ће још дуго бити актуелни иако су често мењали садржаје и саображавали се духу времена.

– Многа иоле већа места имају по неколико вашара, а сигурно је по бројности у врху Радовница код Трговишта, где се годишње организује једанаест оваквих манифестација. Ни у време социјализма вашари нису сматрани штетним за социјалистичко виђење друштва. У Зајечару је, рецимо, ово време само донело други датум њиховог одржавања, јер су са верског празника померени на Дан ослобођења у Другом светском рату. Некада је на вашарима доминирало сеоско становништво, а сада градско, јер се села губе, али то нимало није утицало на њихову актуелност. Будућност им донекле обезбеђује и то што представљају туристички потенцијал – закључује Крстић.

Драган Тодоровић сматра да би стварност оваквих манифестација, посебно у пограничним, вишенационалним деловима Србије, могла да буде потпуно другачија.

– У ситуацији када се издваја позамашан новац из европских фондова за подстицање мултикултуралистичких и интеркултуралистичких тенденција, вашари у пограничју испостављају се као дивна прилика за стицање нових искустава кроз сусретање са елементима различитих култура и прожимање искуствима других народа. Трговином изворним предметима и представљањем уметничких достигнућа, чувеним народним светковинама вратила би се негдашња атрактивност и делотворно би се подстакла замрла прекогранична трговинска и културна сарадња. О новоупосленој радној снази да и не говоримо – истиче Тодоровић.

Да би се капитализовала туристичка функција вашара, мора се реафирмисати локална традиција, а потребно је и да се организују пратеће верске и фолклорне светковине, попут „Мокрањчевих дана” у Неготину, сматра Милош Марјановић.

– У крајевима где не постоје карневали, вашари имају и улогу ширег народног окупљања и реанимирања локалне заједнице, уз понуду специјализованих производа и услуга тог краја. Шансе да се њихови туристички потенцијали развију су приличне, особито у гастарбајтерским и печалбарским крајевима на североистоку и југоистоку Србије, уколико се интегришу у укупну туристичку понуду, али се у то мора инвестирати и на томе треба вешто, упорно и организовано радити – закључује Марјановић.

politika

Šabački vašar

"Oćemo li u Šabac na vašar"? su početne reči pesme koja je proslavila ovaj vašar.

Verovatno prva asocijaciju na Šabac kod velikog dela stanovništva Srbije, ali i celog regiona je upravo ovaj vašar.


Svake godine,u dane Male gospojine 21-23 sep.grad Šabac živi za svoj tradicionalni čuveni ,,Šabački vašar,,koji se održava na Mihajlovcu od početka XX veka.Tokom IXX veka Šabac je imao dva vašara o Djurdjevdanu i Mitrovdanu koji su održavani do Prvog sv.rata.U dane vašara održava se i ,,Šabačka čivijada,, sa karnevalom i drugim kulturnim manifestacijama.

Šabački vašar traje preko jednog veka, ali danas na njemu više nema velikih ringišpila, cirkuskih šatri, mađioničara, smešnih ogledala, mečkara i drugih nekadašnjih vašarskih zabava.21.vek doneo je brojne sprave za zabavu mladih ali ostale su stare gužve, buka , nadvikivanje vašarđija, pečenice i njihov miris , koji se širi Šabačkim vašarom.Sve se menja , pa i vašar ali on opstaje i trajaće još dugo.


Iako se održava zvanično samo 21. septembra, on traje duže, 4, 5 dana. Trgovci iz cele zemlje i okruženja dolaze da ponude svoje rukotvorine i proizvode svim posetiocima. Nigde, kao na Vašaru u Šapcu, se ne mogu naći najrazličitiji proizvodi, od odevnih predmeta, preko ručno rađenih predmeta, igračaka, bačvi, znamenja proteklih vremena, pa sve do liciderskih srca, bombona, orasnica i mnogo drugih stvari, po više nego pristupačnim cenama. Svako ko dođe, kupi bar nešto, jer kažu da će onog ko dođe, a ne kupi ništa na Vašaru, makar neku sitnicu, terati maler cele godine.

Za ljubitelje muzike, tu su mnoštvo šatri, u kojima se može čuti, ne samo narodna muzika, nego i rok, pop – rok, haus muzika. Svako, u rasponu od 5 do 105 godina će sigurno naći nešto za sebe na Šabačkom vašaru, i rado će se iz godine u godinu vraćati.


„Čivijada“ je kulturno-turistička manifestacija koja neguje izvorni humor naroda ovog kraja, Mačve, Posavotamnave i Pocerine, i naravno grada Šapca kako centra svih zbivanja.

Slika: sabac2 U Šapcu 3 u 1 Čivijada, Čivijaški karneval i Šabački vašar

„Čivijada“ odslikava duh Šapčana i njihovu spremnost na šalu i doskočicu na tuđi, ali i na sopstveni račun.

Slika: sabac3 U Šapcu 3 u 1 Čivijada, Čivijaški karneval i Šabački vašar

Moderna Čivijada ima više svojih programskih sadržaja: Večeri humora i satire, izložba karikatura, dečiju Čivijadu, Čivijaški karneval, promociju lista „Čivija“, „fićijadu“ … i , naravno, izbor „Predsednika vlade Čivijaške republike.

Slika: sabacki vasar 7v U Šapcu 3 u 1 Čivijada, Čivijaški karneval i Šabački vašar

Na daleko čuveni vašar koji se svake godine održava 21. septembra na Malu gospojinu postao je gotovo sinonim za Šabac. Proslavila ga je pesma čije su početne reči “ Oćemo li u Šabac na vašar“? Na popularnom Mihajlovcu, tik uz Savu, sjati se na desetine hiljada ljudi. Dođu tu mnogi, da vide i da budu viđeni, da prodaju i da kupe, da se zabave i opuste. A prodaje se i nudi mnogo toga raznolikog, što se retko gde može još videti na jednom mestu.


... u Šabac na vašar

U Šapcu se, u vreme Male Gospojine, duže od jednog veka održava verovatno najpopularniji vašar u Srbiji. Ove godine, svetkovina je počela ranije nego inače, a organizatori kažu da je, i pored ekonomske krize, broj i prodavaca i posetilaca rekordan.

Kriza se ovde ne oseća, ni po pazaru ni po poseti. Reka ljudi sliva se neprekidno niz vašarske ulice oivičene štandovima dužim od kilometra. Šabački vašar zvanično je najveća pijaca severozapadne Srbije, koju poseti oko 100.000 ljudi, za mnoge tradicija i nostalgija.


Na prostoru od deset hektara popularnog Mihajlovca postavljen je rekordan broj zabavnih parkova, ugostiteljskih šatri i tezgi.

"Sve što je ispod sto dinara lako se prodaje. Hit su četiri para čarapa za sto dinara, ili osam čarapa za sto dinara", kaže prodavac iz Zemuna.

U samom dnu vašarišta, buvlja pijaca i polovni komadi garderobe čuvenih svetskih marki od sto do pet stotina dinara.

"Sve je ovo polovna roba iz Austrije, od pedeset dinara do bundi po sedamdeset ili osamdeset evra, kupuju svi - i bogati i siromašni", kaže Slavica Krasavac iz Šapca. "Mi smo zadovoljni pazarom."


Za one koji se umore od šetnje, gužve i decibela, tu je i vašarska kuhinja.

"Cena jagnjetine je 1.400 dinara, jagnjad su iz Kosjerića i iz Pecke, prasetina je 1.200 dinara. Dolazi narod i kupuje, jer vole dobar roštilj, gurmanske pljeskavice i kobasice", kaže mesar iz Koceljeve.

Velika je ponuda i u zabavnim parkovima, jedna žeton za vožnju električnog automobila košta pedeset dinara.

Nada Jaraković iz Užica kaže da posetioci vole da se šale i kupuju, jer ih vašar podseća na detinjstvo, a Marija Ivanković Jurišić iz Šapca kaže da joj je žao što nema narodne nošnje, radinosti i nekih tradicionalnih motiva koji su nekada postojali.

Kako je Mala Gospojina preslava većine Šapčana, najveća gužva je u večernjim satima. Uz boemsku atmosferu pod šatrama na vašaru, ali i u čuvenoj Mali, ovde svega ima, nedostaje jedino, kažu, mesta za parkiranje.

U Topolu na vašar, na Oplenac po vino

Od 12. do 14. oktobra održava se tradicionalna 49. oplenačka berba grožđa. Mnogobrojni gosti slaviće berbu grožđa, degustiraće kvalitetna vina


NAREDNOG vikenda Topola će biti centar Srbije, jer se u ovoj varoši održava najvažnija manifestacija posvećena vinu, 49. po redu - „Oplenačka berba“. Istog dana biće organizovan i 40. sabor narodnog stvaralaštva Srbije, kao i Međunarodni festival „Prva harmonika Srbije“. Međutim, Šumadinci ovu manifestaciju, koju poseti 150.000 ljudi, jednostavno zovu Vašar u Topoli. Tri dana, od petka do nedelje, gosti će slaviti berbu grožđa, degustirati vina i provoditi se uz muziku koju vole.

Istorijat


OD daleke 1958. godine, u Topoli se svakog oktobra održava „Oplenačka berba“. To je prilika da se kupi grožđe, sazna koje je vino najbolje, nabavi autentičan suvenir, ali i zaigra kolo, upoznaju stari zanati i srpsko nasleđe, pogleda nastup folklornih grupa, pojede dobra pljeskavica i popije dobra rakija.

Održavanje vašara, odnosno panađura, u Topoli datira još iz vremena Aleksandra Karađorđevića. O topolskom vašaru pevao je pesnik Dobrica Erić, a pre njega su narodni pevači svedočili da je to u ovom kraju najvažniji događaj u godini. I danas je moto „Oplenačke berbe“ stih „Obraše se vinogradi, dole kraj Topole“.


U okviru svetkovine organizuje se nekoliko međunarodnih takmičenja - u ocenjivanju vina i rakija. A ovaj kraj se još u srednjem veku pročuo po dobrom vinu. Despot Stefan Lazarević je, često dolazeći u lov u ovaj kraj, upoznao delikatni buke pavlovačkih, a danas koraćičkih vina. U doba kneza Miloša vinova loza u ataru Topole je tako obilato rađala da grožđe i vino nisu imali gde da smeste. Podrum vina kralja Petra Prvog Karađorđevića osnovan je 1903. godine, i kraljevska porodica je zaslužna što se slava oplenačkih vina proširila širom Evrope.

Nasleđe

DANAS, najbolju tradiciju venčačkih vinogradara i kraljevskih podruma nastavljaju vrhunske male vinarije. U podrumu „Aleksandrović“, po receptu glavnog podrumara porodice Karađorđević, obnovljena je proizvodnja nekih vina. Tu su i drugi oplenački podrumi, poput „Tri hrasta“, Srpske tradicije“, „Gedoševića“ ili „Grba“.

Poseta Topoli je i prilika da se upozna vredno srpsko nasleđe. Individualni posetioci treba da kupe kartu koja predstavlja ulaznicu za svih pet objekata. Mauzolej porodice Karađorđević, Crkva Svetog Đorđa je autentične i rafinirane lepote, jer se savršeno uklapa u okolinu. Izgrađena je u srpsko-vizantijskom stilu i u njoj se nalaze kopije iz 60 srpskih manastira. Ukupna površina crkvenih mozaika je 3.500 metara kvadratnih, a 40 miliona staklenih kockica urađeno je u 15.000 nijansi boja. Masivni polijelej je naopako postavljena kruna koja simbolizuje tugu za izgubljenim srpskim carstvom na Kosovu. U kripti se nalazi 20 članova dinastije.

Pećina

PORED Vinogradareve i Petrove kuće, kao i Kraljevog podruma, posetioci mogu da vide i kraljevu vilu i vilu kraljice Marije u kojima i danas povremeno borave članovi Kraljevskog doma Karađorđević.

Deci je svakako najzanimljivija poseta Karađorđevom gradu, gde mogu da vide lične predmete vožda Karađorđa i top „aberdar“, kojem nedostaje desna ručka jer ju je Petar Prvi pretopio u svoje krunidbene insignije.

Pećina je stanište jedne vrste slepog miša - potkovičara, koji je, kao i sve ostale vrste slepih miševa u Evropi, ugrožen i, kao takav, zaštićen. Nedaleko se nalazi i srednjovekovni manastir Nikolje, ali i pećina Risovača, koja je spomenik prirode prve kategorije.



OPLENAČKI ZALOGAJ

U OPLENAČKOM kraju uvek se dobro jede, bez obzira na to da li se kupi pljeskavica s tezge, ruča u restoranu ili kod domaćina. Dobar zalogaj valja zaliti i odličnim vinom. Uz pršutu i kajmak, čvarke i pogaču, dobro ide roze vino „varijanta“, uz prasetinu - smederevka, uz hajdučki ćevap pristaju vranac i prokupac, a svadbarski kupus se slaže i sa belim sovinjonom.

Vašar u Rumi


Kriza je, tvrde prodavci i posetioci jednog od najpoznatijih vašara u našoj zemlji, stigla i do Rume. Iako je rumski vašar najposećeniji od početka godine, više se razgledalo nego kupovalo.

Izgleda da su svi čekali lepo vreme da posete rumski vašar, pa je juče na vašaru bila velika gužva. Iako je ponuda robe bila dobra, slabo se kupovalo. Oni koji svakog trećeg u mesecu dođu na vašar, kažu da je ranije bilo lakše i za prodaju, ali i kupovinu.


"Niko nije mogao da veruje da će ovako biti na rumskom vašaru", kaže Nikola Stojšić iz Dobrinaca, "da svega ima, a da ništa ne možeš da kupiš."

Za živu stoku, koja se ranije najbolje i prodavala, kupaca skoro da i nije bilo.

Cene su nešto niže nego prošlog meseca tako da su prasad, jagnjad i jarad prodavana po 250 dinara za kilogram, ovce  po 110, a svinje po 170 dinara.


Na rumskom vašaru može se kupiti nova i polovna mehanizacija. U ponudi je najviše bilo traktora čija je cena od 2.000 evra pa na više.

Onaj ko je znao da se pogađa mogao je bolje i da prođe, a ono oko čega cenkanje nije potrebno svakako su šarene vašarske bombone. Cene jesu veoma popularne, ali mališane retko ko može da odbije od kupovine lizalica, gumenih bombona ili ćeten alve.

Rumski vašar ne može da prođe bez jagnjetine na ražnju i pune šatre. Za dobar zalogaj i hladno piće uvek se, kažu, nađe novca.

Vašar u Rumi:

Na svi meridijani planete

Sve original, sve samo što proizvedeno, sve ‘voliko, i sve tako da moraš da se mašiš za džep, i šerpe, i lonci, i noževi i druge belegije, i pletivo i ostalo heklanje, sve do ti svi sveci u teški ramovi, koji kad se kupuju nema da se godi, jer se Srbin ne cenjka sa svoju veru i svoj zapis

Svakog trećeg u mesecu, bio praznik ili radni dan, u Rumi je vašar, veliki i najveći. Vele da najveći od Rume pa dokle možeš zamisliš, do bog zna dokle, do najdalje. Nije to vašar u onom, starom smislu, koji im’o svoju funkciju u prošli vekovi, to pre veliki buvljak, još pre veliki sajam na otvorenom, gde hiljade prodavaca, gde desetine hiljada kupaca. I nisu tu samo razne džidžamidže, tri za 100 dinara, i drugi sitniš, tu bre čitavi regali i vazdan ostalog i tog krupnog, sve do traktori i druga poljoprivredna mehanizacija. Da se sve to utera gde i kako treba, bilo bi neki’ para i za državu i za ovu i njenu parlamentarnu demokratiju.


Dakle, nedelja, što prođe, dan kakav se mog’o samo zamisliti, sunčan, i sve u tom smislu. Kraj, produžetak glavne rumske ulice zakrčen automobilima, kamionima, tezgama, narodom. Hiljade, desetine hiljada ljudi, koja Guča, šparta novouspostavljenim prolazima između tezgi, sudara se, grabi napred, levo, desno, pa okrene, pa iz početka. Reporter uzme snima i beleži šta sve ima, ljute papričice, cipele na kilo, na pola kila, razne korpe i sepeti, kučići, golubovi, a ima i čokolada "milka" za 70 dinara, šerpe, lonci, donji veš, gornji veš, ti kombinezoni, šnale, ukosnice, ta farba za jaja...
Image

DRUGO PLETIVO: Što do pre koju godinu bilo u jednu, dve ulice, sad se umnožilo, ne mo’š sagledaš sve te prodajne staze i sokake, sve otišlo u nedogled i u pm: opet šerpe, opet lonci, ‘voliki eurokrem za 100 dinara, ‘volike čokolade, i to tri, za isto para, a tek čarape, liciderska srca, svilene bombone, kanure vune, noževi, futrole, razno semenje, drugo zrnevlje. I sve original, sve samo što proizvedeno, sve da moraš da se mašiš za džep, flaše sa šajkača zatvarači, flaše sa šubara zatvarači, noževi, belegije, sanitarije, ta galanterija, sve do ono što si mislio da nema i da nećeš nigde naći. Jedan gura kolica sa krem bananice, kako nije original, kako nije taze, juče proizvedeno, kutija 200 dinara, u kutiji 40 bananica, pet dinara po komadu, taze, juče proizvedeno, nova fabrika kod Loznice, đe Mercedesov servis, drugi se probija sa puna kolica original vunenih "Sirogojno" džempera, i ostali poterali i nakrkačili svoj original.

Ima i da se stane, prezalogaji, ima pljeskavica, ima pivo, ima koka-kola, i ima pečenje pod velike šatre, "Kod složne braće", "Kod Aca popa"... Kod jednu od te šatre, gde preko žice konji i rogata stoka, spomenik vašaru u vidu belog konja. Konj beli na postamentu, ima i česma, tu tabla na koju piše da vašar osnovan 1747 godine, pa ti vidi.


Tu i okolo i ‘de ‘oćeš sve vrste nafte, sve vrste goriva, semena i drugog zrnevlja, buradi i burića, džempera i drugog pletiva i heklanja, tu i ona "Kod složne braće" šatra, pečenja nestalo, izjelo se, narod priseo, jedna krupna pa crna pa u neke crne helanke i ostale oskudne ‘aljine, samo zurli "Sve je isto kao nekad davno", a jedan sa flašom ispomaže u nastavku pesme, "A tebe nema, a tebe nema"... Te muzike ima i na struju, kod prodavci nosača zvuka, jedan odvrnuo "Patio sam, patio, dok su deca mala bila / A sada su svi odrasli, mojoj duši treba malo mira"... Ima tu i patriotske muzike, ima i bezobrazne, i ima te video-kasete sa uživo snimci svadbi u Pariz, u Beč i ostali beli svet.


SVE POTKOVANO: Sve tako ‘odajući, obilazeći tezge i priručna prodajna mesta reporter stiže do jednog što sa neki mikrofončić prodaje svoju original medicinu. Da se zabeleži: Leči spondilozu vrata, ukočenost ramena, okoštavanje kičme, kukovi, kolena, zglobovi, noge, ruke, kada hladne, kada trnu, kada jako bole... A dalje, svega i ostalog, motike, sekire, keseri, metalne šipke, drvene motke, vazdan toga što nemaš pojma da postoji, i da nečemu može da služi. Ali sve ima kupca, svaka tehnika, migavci, rotaciona svetla, šavstuci, razni ključevi, mali i veći kuglageri, naiđemo kad jedan baš pazari nešto od taj metal i tehniku. Prodavac mu nudi 6204, kaže da je C3 najbolji, ovaj se nećka, nisu mu tako rekli, ipak uzima C3, komada dva. Pažnju odvlači i jedan crnpurast sa original kutije, mirisi i kozmetika, ima sve, ima Šanel, ima Armani, sve original, u poverenju veli da to šanirano u Nemačku, 30 evra, a ima i za 25, još u poverenju i na uvo veli da ima i original naočare, rej ban, micubiši, kolt, druge marke, i to iz Nemačku, i to ima cenu, u te strane pare.

Upadnemo u sač, sekače, masate, burgije, drugo gvožđe i tu sitnuriju, tu sve tehnički potkovano, samo čuješ, Ne pravim pitanje za seriju i količinu, a vi se potkusurajte. Tu i muzika nekako tvrđa, muškija, "Duga kosa i velika brada / Na šubari četnička kokarda", i odma’ se vidi da kupci znaju šta ‘oće, nema biranja, pravo na robu, pravo na original: jedan u mantiju, sa tu mnogo pravoslavnu bradu i držanje, raširio spisak i ide od tezge do tezge, kad pazari upisuje broj telefona prodavca, iskustvo sa originalima, ili zbog daljih porudžbina. A ima da se posle to mnogo ‘odanja stane, posluša savet iskusnijeg, Stani ovde sa strane d’odmoriš. I reporter vidi kak’a taktika i vladanje, po uputstvu stane u stranu do tezge de jedan veli, Pomeri ušku, vidiš, imaš garanciju, original briksov motor...


Dalje ima još i preko toga, štipaljke, voće, povrće, rasada, sadnice, prozori, ta limunada, pa četke, prozori, kamioni nameštaja, cveća, sudopera, raznih sita i sepeta. Ima i tog krupnog i ukrasnog gvožđa, velike kapije od gvožđa sa ti šiljci i drugi ukrasi, ko da su mermerne česme, sa tu šarenu ‘ticu ozgo, još ti’ metli i četki, velike slavske ikone uramljene u teške ramove, sa kojih vise teška kandila. Kod ta slavska obeležja, nema pošto je, može li jevtinije, prodavac drži nivo za sve, upozorava, nema pogađanja, ako su hrišćani, ako su Srbi, nema da je skupo, to se jednom kupuje. Ko je taj ko se cenjka za svoju veru i svoj zapis. Dalje opet ti kamioni sa kauči i dvosedi, stolice i taburei, tezga sa "Dalape" i "Gverini" harmonike, jedan sa mikrofon ispred gušu, koji nešto masati i samo čini: Na svim meridijanima planete, čuvena vidija, sam radiš, sam oštriš, izvol’te, mali novac, a velika korist, prodaje se na svim meridijanima planete, lagano vučem, dva polja, jedno za noževe, jedno za makaze, izvol’te domaćine...

Reporter domaćinski krene dalje, podne odmaklo, prošla š*****, narod zaždio u rikverc, ko sa metle, ko sa letve, ko sa drugu i raznu original tehniku. A ima još toga i svega, šarplaninci i kučići lovaći i kučići drugi’ rasa, zečevi i zečice, golubovi visokoletači i golubovi niskoletači, pa onda ta velika mehanizacija, traktori, sejačice, kosačice, razne tanjirače, cisterne za vodu i gorivo. Podne još odmaklo, i ta š***** davno prošla, narod se uprtio i pretovario, udario u povlačenje, samo čuješ, Ajmo pojedemo nešto, nismo ništa jeli...

Dragan Todorović