Filosofija života

Profesor filozofije drzi cas, i ispred sebe ima nekoliko predmeta.

Bez reci uzima veliku praznu teglu od krastavaca i pocinje je puniti kamenjem (velicine oko 5 cm. )  .
Onda upita studente: da li je tegla puna? Oni se slozise da jeste.

Profa uzima kutiju sa sljunkom i naspe ga u teglu. Protreso je malo i naravno , sljunak je, kotrljajuci se, popunio prostor izmedju kamenja.

Ponovo  je upitao studente: da li je tegla puna. Uz smeh, slozili su se da jeste.

Zatim je uzeo kutiju sa peskom i nasuo ga u teglu. Pesak je popunio preostale supljine.

A sada, rece profesor :  HOCU DA ZAMISLITE DA JE OVO VAS ZIVOT !!!

Kamenje predstavlja vazne stvari: vasu porodicu, vaseg partnera, vase
zdravlje, vasu decu, sve ono sto bi vas zivot cinilo punim i onda kada
bi sve druge stvari nestale. Sljunak su sve druge bitne stvari kao sto
je: posao, kuca, auto…  Odnosno, pesak je sve drugo…

Ako u teglu prvo stavite pesak i kamenje, za sljunak nece biti mesta. ISTO JE I U ZIVOTU !!!

Ako sve vreme trosite na nevazne stvari, necete imati prostora za ono sto vam je vazno.

Zato obratite pažnju na one stvari koje su kljucne za vasu srecu:

-igrajte se sa decom

-nadjite vremena da odete kod lekara na preglede

-izvedite svog partnera na ples….

Uvek ce biti vremena za posao, da se kuca pocisti, pozovu prijatelji na veceru i sl. ….

Pobrinite se prvo za KAMENJE, za ono sto vam je najvaznije. Postavite svoje prioritete na prvo mesto…

Sve ostalo je samo pesak…

A onda jedan student uze teglu, za koju su se i profesor i svi studenti slozili da je puna, i natoci konzervu piva u nju…



NARAVOUCENIJE : Koliko god da vam je zivot ispunjen, uvek ima PROSTORA ZA PIVO…..

Filozofirajte na vaš način ,šta smatrate svojom životnom filozofijom?
Šta je ono čega se pridržavate i od toga ne odstupate?
Ima stvari koje sam rekla da nikada ne bih a opet uradim,nisam baš neki principijelni čovek ne zato što nemam karakter već uvek idem linijom manjeg otpora zarad mira u kući
Neke od mojih filozofija

Nikad ne dozvoli da ti se neko suviše približi,jer sve što je
blisko postaje voljeno, a sve što čovek voli,poželi da zadrži, a
zadržati se ništa ne može zauvek!


Ljude prihvataj onakve kakvi su i od njih ne očekuj mnogo, pa ćeš se radovati svakoj malenkosti koju od njih dobiješ!


Nikad se ne predaj..kad kreneš u preticanje dodaj gas ,radi ono što misliš da je ispravno a ne ono što smatraš da će većina podržati .

Moja životna filozofija je uvek bila..Ne veruj nikom do samom sebi, ne dozvoli nikom da tobom vlada i sve što zaslužiš dobiješ.... Moglo bi se reći i da su mi to neki kao principi kojih se strogo pridržavam.

Moja filozofija je živi svaki dan kao da ti je poslednji i uživaj maximalno u njemu jer ti možda i jes poslednji

Moje ne dam tudje kao neću

Sve što mogu danas ostavljam za sutra a i sutra ću razmisliti dal da odložim za prekosutra
Nije sve u lovi ima nešto i u zlatu,kešu i kolicima

Smisao života je biti ispunjen u svakom aspektu svog bića, bez obzira na godine misliti da sve možete što hoćete, bez obzira na to šta će ko reći raditi ono što vi mislite da treba,smisao života je raditi ono što vam prija i u tome uživati maksimalno,smisao života je ljubav koju dajemo bližnjima,deci,prijateljima i osobi koju volimo,smisao života je živeti za to da vam se sva ljubav koju pružate i uzvrati.
Šta više poželeti od života

INSTRUKCIJE ZA ŽIVOT

• Pružaj ljudima više nego što očekuju, i radi to s voljom.
• Nauči napamet stihove koje voliš.
• Ne vjeruj u sve što čuješ, ne troši vreme na spavanje, i ne spavaj toliko koliko bi želio.
-Kad kažeš nekome: 'Ja te volim' reci to zato što tako osećaš.
• Kad kažeš: 'Žao mi je', 'oprosti mi', gledaj osobu u oči.
• Budi zaručen najmanje šest mjeseci, pre nego što se oženiš.
• Veruj u ljubav na prvi pogled.
• Ne sprdaj se s tuđim snovima.
• Voli duboko i pasionirano.
• Možeš biti povređen, ali to je jedini način da živimo puni život.
• Ako se ne slažeš, budi ipak lojalan.
• Ne vređaj.
• Ne osuđuj nikoga zbog njegovih rođaka.
• Govori polako, ali misli brzo.
• Ako te neko pita o nečemu na što ti ne želiš odgovoriti, upitaj s osmjehom: 'Zašto te to zanima?'.
• Ne zaboravi da najveće ljubavi i najveći uspesi, obuhvataju i rizike.
• Nazovi često svoje roditelje ako ne živite zajedno.
• Kaži 'na zdravlje' kad čuješ da neko kine.

Ne zaboravi tri stvari:
• Poštuj samog sebe.
• Poštuj druge.
• Odgovoran si za sve što radiš.

Instrukcije za život

• Ne dozvoli da jedan mali nesporazum pokvari veliko prijateljstvo.
• Kad primetiš da si pogrešio, ispravi to brzo.
• Odgovaraj na telefon s osmehom, da onaj koji zove čuje da se ti osmehuješ.
• Zasnuj brak sa ženom/čovjekom, koji voli razgovarati. U starosti će vam
konverzacija biti važnija od bilo čega.
• Ne budi puno sam.
• Otvori svoje naručje za razmenu/promenu, ali ne zanemari svoja vrednovanja.
• Ćutnja je ponekad najbolji odgovor.
• Čitaj više knjige i manje gledaj TV.
• Živi dobar i dostojan život. Kasnije u starosti možeš uživati u sećanjima.
• Veruj u Boga, ali zaključavaj svoj auto.
• Vаžno je da je atmosfera u kući ispunjena s ljubavlju.
• Učini uvijek tako da stvoriš mir i harmoniju svojoj okolini.
• Ako si u nesporazumu sa svojim ljubljenim/om, promotri situaciju kakva je sada, a ne kakva je bila nekada..
• Čitaj između redova..
• Podeli s drugima ono što znaš.
• Tako se stvara besmrtnost. Budi brižan prema našoj planeti.
• Moli se, postoji jedna neopisiva snaga u molitvi.
• Ne prekidaj nikada nekoga tko ti upravo pokušava dokazati svoju odanost.
• Ne zabadaj nos u sve.
• Ne budi previše radoznao.
• Ne veruj nikada muškarcu/ženi, koji ne žmure kad ga/je ljubiš.
• Jedanput godišnje otputuj negde gde nikada nisi bio.
• Zarađuješ li puno para, plasiraj ih negde gde ćeš moći pomoći drugima. To je
najveće zadovoljstvo što ti bogatstvo može dati.
• Ne zaboravi da, ne uspeš li u svemu što želiš, ponekad je to sretan pogodak.
• Ne zaboravi da ljubav između dve osobe treba biti više nego potreba jednog za drugim..
• Sagledaj čega se moraš odreći na svom putu.
• Približi se ljubavi i kuhinji s odvažnošću i predanošću.

"Gospode, daj mi strpljenja da podnesem ono sto ne mogu da promenim, daj
mi snage da promenim ono sto mogu i mudrosti da razlikujem to dvoje".

Moj trenutni potpis:

" Zivot je igra,ili si igrac ili nisi"

Ne pati zbog pogrešne procene neke osobe,
ona je i onako tek u prolazu kroz tvoj život.

Moje razumevanje je da zivot sluzi da bi ga covek ziveo, a ne razumeo, ili filozofirao o njemu....Vecina ljudi ga nekako propusti, u iscekivanju neceg boljeg, koje nikada ne dodje, i na koncu...mnogi ljudi s kojima sam razgovarao, imaju osecaj da je njihov zivot bio usisan usisivacem za prasinu

Prijatelje imamo onakve kakve i zaslužujemo.
Slično se sličnom raduje.

možes posmatrati reku, brda i daleke vidike sa dubokim osećanjem sopstvene malenkosti u velikom poretku stvari, a opet imati veru, nadu i hrabrost - izvore svake vrline.
Kada zna da je u dubini svoga srca svaki čovek tako plemenit, tako zao, tako božanski, tako djavolski i tako usamljen kao i on sam, i kada traga da upozna, da oprositi i da voli svakog svog ljudskog sabrata.
Kada zna kako da saoseća sa ljudima u njihovim jadima i, šta više, čak i u njihovim gresima - znajući da svaki čovek vodi tešku bitku sa mnogim izazovima.
Kada nauči da stvara prijatelje i da ih čuva, a iznad svega da bude prijatelj sam sa sobom.
Kada voli cveće, kada ptice ume da lovi bez puške, i oset i treptaj davno zaboravljene radosti kada čuje smeh male dece.
Kada se može osetiti srećnim i uzvišenog duha pred sitnim kinjenjima života.
Kada ga zvezdama ovenčano drvo i bljesak Sunca na vodi prožmu kao pomisao nekog veoma voljenog i davno nestalog.
Kada nijedan glas nevolje ne dopre do njegovog sluha bez odziva i kada mu se nijedna ruka ne pruži tražeći pomoć bez njegovog odgovora.
Kada pronadje dobro u svakoj veri koja omogućuje čoveku da postane svestan božanskog i da uvidi veličanstveni smisao života, bez obzira kakvo je ime te vere.
Kada može pogledati u blato kraj druma i videti nešto osim mulja, i kada na licu najnesrećnijeg smrtnog sabrata može videti nešto osim greha.
Kada zna kako da se moli, kako da voli, kako da se nada.
Kada veruje u sebe, u svoga sabrata i ....; u ruci mač protiv zla, u srcu zvuk pesme - srećan što živi, ali bez straha da umre.....!!.....

-Pobeda uvek pripadne najupornijima.
/Napoleon/


-Pobednik uvek ima hiljade prijatelja a gubitnik je uvek sam.

Čovek - Život

1. Dobićete telo.
Možete ga voleti ili mrzeti, ali biće vaše celog života.

2. Učićete lekcije.
Upisani ste u redovnu nezvaničnu školu koja se zove Život. U
toj školi svakodnevno ćete imati prilike da učite odredjene lekcije. Te
lekcije mogu da vam se dopadnu ili da smatrate da su nevažne i glupe.

3. Ne postoje greške već samo lekcije.
Rast je proces proba i grešaka: eksperimantisanje.
Neuspeli eksperimenti su isto tako deo procesa kao i oni koji uspeju.

4. Lekcija se ponavlja dok se ne nauči.
Lekcija vam se nudi u različitim oblicima sve dok je ne naučite. Tek kad je naučite, možete da predjete na sledeću.

5. Učenje nikada ne prestaje.
Ne postoji period života koji nema svoju lekciju. Ako ste živi, uvek postoji neka lekcija koju treba da naučite.

6. "Tamo" nije bolje nego "ovde".
Kada naše "tamo" postane "ovde", jednostavno će vam se pojaviti neko drugo "tamo" koje će ponovo izgledati bolje nego "ovde".

7. Ogledate se u drugima.
Možete da volite ili mrzite nešto kod neke osobe ukoliko to odražava nešto što volite ili mrzite kod sebe.

8. Prvenstveno od vas zavisi kakav ćete zivot voditi.
Posedujete sve sposobnosti i osobine koje su vam potrebne. Od vas zavisi kako ćete ih upotrebiti - izbor je vaš.

9. Rešenje je u vama.
Odgovori na životna pitanja leže u vama. Samo je potrebno da gledate, slušate i verujete.

10. Zaboravićete sve ovo.

Najdublje istine ipak se najbolje čitaju izmedju redova
i najvećim se delom ne daju napisati.

Amos Bronson ALKOT

Pod filozofijom života misli se na orijentaciju u filozofiji krajem XIX i početkom XX stoleća koju su pod uticajem Šopenhauera i Ničea razvili Anri Bergson, Vilhelm Diltaj, Georg Zimel, Osvald Špengler, Ludvig Klages i drugi; ovaj naziv može se prihvatiti samo uslovno, budući da je svaki od ovih filozofa krajnje originalan i teško ih je podvesti pod jedan zajednički imenitelj; ako im je nešto ipak zajedničko, onda je to nastojanje da se u filozofiji u prvi plan stavi po-jam i princip života, da se ospori vladajući scijentizam, ali ne da bi se došlo na neko antinaučno stanovište, već da bi se osporio vladajući mehanicizam. Nije stoga nimalo slučajno da su upravo Ajnštajnova teorija relativnosti kao i pojava genetike odlučno uticali na Bergsona čija je Stvaralačka evolucija (1907) od samog početka tumačena kao način "neklasičnog" načina filozofiranja.
Sve to utiče da u centru interesovanja filozofije života nisu prirodne nauke već humanističke discipline: istorija duha, nauka o jeziku, kulturi, a što za posledicu ima izgradnju univerzalne nauke o duhu; tako je u zapadnu filozofiju prodro istoricizam, nastojanje da se istorija (kao proces i kao nauka) podvrgne produbljenom istraživanju.
Istovremeno, filozofija života je dala i nove impulse istraživanju problema svesnog i nesvesnog, kao i problema intuicije, sećanja, vremena (kao strukturâ svesti). Istražujući sve manifestacije duhovnog i psihičkog, predstavnici filozofije života su oštro kritikovali i tradicionalni racionalizam zbog preuveličavanja svesno-racionalnih elemenata ljudskog duha. Uz očuvanje interesa za apstraktno saznanje i intelekt zahteva se i njihovo kritičko preispitivanje kako bi se utvrdile jake i slabe strane uma i intelekta. Usmerenost na nesvesno i vanracio-nalno učinila je ovu filozofiju blisku frojdizmu. Iako je uobičajeno da se izlaganje o filozofiji života započinje s Ničeom, tematizovanje pojma života zajedničko je većini filozofskih orijentacija kraja XIX stoleća, a jedno sistematski izloženo stanovište nalazimo tek kod Bergsona.

Anri Bergson rođen je u Parizu 18. oktobra 1859. godine; studirao je filozofiju i 1889. odbranio na Sorboni dve disertacije: Ogled o neposrednim datostima svesti i Ideja mesta kod Aristotela. Ubrzo nakon toga objavio je spise Ma-terija i memorija (1896) i O smehu (1900); vrhunac njegovog stvaralaštva čine dela Uvod u metafiziku (1903) i Stvaralačka evolucija (1907). Bio je profesor na Kolež de Frans, član Francuske akademije i dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1928). Poslednju knjigu Dva izvora morala i religije objavio je 1932. godine. Iako mu je katolička crkva neke od knjiga stavila na spisak zabra-njenih knjiga, pred kraj života smatrao je da se s katoličanstvom završava judaizam. Čekajući satima u nemačkoj komandanturi da se registruje kao Jevrejin, prehladio se, razboleo od pneumonije i umro 4. januara 1941. godine u okupiranom Parizu.
Mada za sobom nije ostavio školu, mnogi su značajni filozofi, psiholozi, prirodnjaci, književnici i umetnici prve polovine XX veka bili pod snažnim Bergsonovim uticajem (T. de Šarden, V. Džems, M. Prust, Dž. Džojs). Njegova pre-davanja imala su neverovatan uspeh i behu do te mere popularna da su pariske dame slale poslugu da im satima ranije zauzme mesta u auditorijumu; kao predavač bio je sušta suprotnost Hegelu: govorio je smireno, ritmično, uvereno, s muzičkom intonacijom i krajnje precizno.
U mladosti Bergson je bio pod velikim uticajem Spenserove evolucionističke teorije i namera mu je bila da usavrši njene početne principe, mada je već tumačeći vreme video i njene slabosti; mehaničko vreme, ono koje se meri satom, to je prostorno vreme; svaki njegov momenat je spoljašnji i svi njegovi momenti su jednaki; prostornost je karakteristika stvari. Kvantitativno razlikovanje vre-menskih momenata strano je našoj svesti za koju jedan trenutak može da traje večno i njoj je svojstveno trajanje: samo svest može da zahvati nezavršeni tok vremena; van svesti prošlosti nema a budućnost ne može da bude. Svest povezuje prošlost i budućnost uz pomoć sadašnjosti.

Mehaničko vreme je reverzibilno, ali u životu danas nije ono što je bilo juče i uzaludne su potrage za izgubljenim vremenom. Konkretno vreme je tok života s elementima novine u svakom trenutku, ono je kao klupče koje uvećavajući se ne gubi ono što je ranije već sakupilo. Kvantitativni model vremena je koristan u nauci i za stvaranje efikasnih instrumenata kontrole neke situacije, ali taj model je neefikasan za istraživanje svesti i njenih manifestacija. Časovnik ne meri vreme nego jednovreme-nost; samo u svesti može se zahvatiti tok vremena. Na taj način radikalno se razlikuju svet stvari i svet svesti.
Već u svojim prvim radovima Bergson se skeptički odnosi spram oduševljenja s kojim fiziolozi i psiholozi nastoje da univerzalizuju kvantitativnu metodu i ističe kako duboka stanja svesti nemaju ničeg zajedničkog sa kvantitetom i da su ona kvalitativna; ta stanja se do te mere slivaju jedno u drugo da je nemoguće govoriti o njima posebno; tako se već u njegovim ranim radovima javlja ideja neprekinutosti svesti, odnosno trajanja, a to će direktno uticati na njegovo shvatanje slobode. Naspram asocijativnog psihološkog determinizma Bergson ističe spontanost i unutrašnji dinamizam koji omogućuju slobodu naše svesti i našeg delovanja; slobodni smo kada je naše delovanje posledica naše celokupne ličnosti. Postuliranje slobode približava Bergsona Kantu, no za njega je karakte-ristično da filozofske temelje slobode ne traži u učenju o umu, naučnom saznanju ili u moralnoj filozofiji, već u iskustvu (gde se dotad video najstroži determinizam); tako se on obraća istraživanju materije i s njom povezanim for-mama duha.
Dok idealizam materiju svodi na predstavu a materijalizam materiju svodi na stvar, Bergson polazi od realnosti duha i realnosti materije i vezu među njima nastoji da uspostavi u memoriji, tj. pamćenju. U težnji da objedini materiju i duh on njihovu dodirnu tačku određuje kroz kritiku naturalističkih shvatanja po kojima se duh (svest i psiha) svodi na materijalne, cerebralne procese.

Kritika fizioloških (psihičkih) procesa vrši se analizom opažanja kao jednog od elementarnih akata saznanja. Po Bergsonu opažanje nije samo momenat saznanja već je u zavisnosti od celokupnog čovekovog delovanja. Ono određuje sposobnost čovekovog bića za delovanje; svojom pripremljenošću za delovanje čovekovo telo se utiskuje u svet prirode; aktuelnost našeg opažanja sadržana je u našoj aktivnosti, u pokretima koji traju a ne u njihovom intenzitetu; opažanje nema spekulativan smisao i nije usmereno na neko bezinteresno saznanje, već je neodeljivo od delovanja.
Bergson insistira na neraskidivosti delovanja i svesti pri čemu opažanje nije povezano samo sa sećanjima već sa čitavom paletom osećaja; svesno opažati – to znači birati; ističući sintetičko jedinstvo svesti Bergson hoće da diferencira pamćenje od opažaja jer je upravo pamćenje a ne opažanje model po kome se mogu istraživati duhovni procesi. Pamćenje Bergson deli na mehaničko i nezavisno sećanje, ali ističe kako su oba vida pamćenja i uzajamno povezana: da bi se sećanje javilo u svesti neophodno je da se ono spusti s visina čistog pamćenja tamo gde se odvija delatnost.
Pokušaj prevazilaženja jaza između duhovnog i materijalnog, između materije i svesti nalazimo u tematizovanju pojma života, što je i centralna tema Berg-sonove najpoznatije knjige Stvaralačka evolucija; život je tok, on je neprekidan, celovit, otelotvorenje razvoja, staralaštva, beskonačnog nastajanja, oblast nepredvidljivog i neponovljivog. Svojstvo života je individualnost koja pose-duje beskrajno mnogo nivoa; njega ne može dokučiti ni biologija ni bilo koja od prirodnih nauka; biologija pokušava da formuliše opšte zakone, a život se ne može staviti u okvire opštih zakonitosti; najviše što se moće učiniti jeste da se dokuči smer kojim se različiti oblici živog sveta razvijaju i to je razlog što Bergson razrađuje koncepciju stvaralačke evolucije budući da su svaki momenat života i svaki njegov stepen stvaralački. Živi sistemi su neponovljivi i nepovratni i zato saznanje koje hoće da "razloži" život po principima mrtvih tela iskrivljuje samu bit života. Životu i stvaralačkoj evoluciji se može približiti samo uz pomoć pojmova trajanje (durée) i životni nagon (élan vital). Pojmom trajanje Ber-gson nastoji da se približi samoj suštini života i njegovom neprekidnom toku (život traje zato što se prošlo neraskidivo uliva u sadašnje i buduće), ali i da se suprotstavi tradicionalnim koncepcijama vremena po kojima je budućnost u prirodi objektivna i predskaziva.

Život se ne može razumeti bez uračunavanja i vremenskih koordinata, ali reč je o jednom specifičnom pristupu pojmu vremena: vasiona postoji u vremenu i što se više udubljujemo u prirodu vremena tim više shvatamo da vreme podrazumeva stvaranje, stvaranje formi, neprekidno stvaranje apsolutno novog. Pomoću pojma trajanja Bergson nastoji da bliže od-redi našu svest, naše ja, i njemu svojstveno shvatanje vremena. O trajanju života mi saznajemo uz pomoć intuicije koja je usmerena na tok naše svesti, na njeno trajanje. Naše Ja je realnost koju mi dokučujemo iznutra, pomoću intuici-je, a ne nekom analizom. Trajanje pretpostavlja svest i stoga što stvarima pripisujemo vreme koje traje mi u njih unosimo i određenu dozu svesti.
Za razliku od tradicionalne filozofije koja je još od vremena Aristotela, uvek intelekt videla kao višu formu saznanja u odnosu na instinkt, Bergson ističe da instinkt i intelekt idu uvek zajedno i da jedno drugo dopunjuju; to su dva momenta kojima se rešava jedan te isti problem. Tako su intuicija i instinkt potisnuli razum i intelekt i Bergson je to smatrao opravdanim; kritikujući tradicionalno shvatanje po kome se funkcija intelekta svodi na saznanje, on ističe kako rad intelekta nije beskoristan već je usmeren na rešavanje praktičnih zadataka u životu, na zadovoljavanje mnoštva različitih čovekovih interesa. Um objašnjava po-našanje, priprema nas da delujemo na stvari, a s druge strane, naša svest ima unutrašnju slobodu, ali da bi mogla delovati na materiju, mora da žrtvuje i deo svoje slobode; posledica toga je intelekt; um čoveku daje "logiku tvrdih tela" i to omogućuje pobede u geometriji gde se vidi blizina logičke misli i nežive materije. Um razbija realnost na deliće; povezuje jednake uzroke s jednakim posledicama. Carstvo intelekta su stvari na koje su primenjivi zakoni mehanike, geometrije, logike. Taj svet je isprekidan i nalik je nizu filmskih kadrova; zahvaljujući intelektu čovek može da stvara veštačka oruđa i da proizvodeći ih beskrajno varira samo proizvođenje. Intelekt je znanje formi, saznanje odnosa; to formalno znanje intelekta ima beskonačnu prednost nad materijalnim saznanjem instinkta. Forma, budući prazna, može biti popunjena bezbrojnim stvarima, često beskorisnim. Formalno znanje se ne ograničava korisnim mada ono postoji zbog praktične koristi; carstvu intelekta pripadaju i pojmovi koji tvore inteligibilni svet paralelan svetu čvrstih tela; razlika je samo u tome što je lakše operisati pojmovima no likovima stvari; pojmovi nisu posledica neposrednog opažaja stvari, nisu likovi već simboli i logika je skup pravila kojih se pridržavamo pri opštenju s tim simbolima. Intelekt ne može da dokuči život i tumači ga mehanički, kaže Bergson; životu se može približiti instinkt: on je vanracionalna, neintelektualna sposobnost duha koja je najbliža od svega samom životu; naše misli, u čisto logičkom obliku, ne mogu predstaviti život, tj. duboki smisao evolucionog toka, jer misao je samo manifestacija, jedan od oblika života.

Postoji još mnoštvo razlika između instinkta i intelekta: instinkt deluje pomoću prirodnih organa, intelekt stvara veštačke instrumente; instinkt je nasledan, a razum nije; instinkt je konkretan u ophođenju sa stvarima, razum se in-teresuje za odnose; instinkt ponavlja a intelekt stvara, instinkt je navika, on predlaže adekvatno rešenje, a intelekt ne poznaje stvari već odnose među njima i zato vlada pojmovima i formama. Intelekt apstrahuje, analizira i klasifikuje, mrvi realnost i odvajajući se od nje može predviđati budućnost.
Intuicija je viđenje duha iz ugla samog duha; ona je neposredna kao instinkt i svesna kao um. Realnost intuicije dokazuje se u estetičkoj intuiciji u kojoj se sjedinjuju stvari lišene veze sa svakodnevnim i neophodnim. Samo intuicija može da konstatuje trajanje svesti i realno vreme omogućujući nam tako da sebe razumemo kao slobodna bića. Razum obleće objekte i kida vreme kao tok; ali, kad se tok iskida na komade, tada više nema samog kretanja. U tome je po Bergsonu bit Zenonovih aporija: intelekt je prinuđen da opovrgava kretanje. Tek intuicija omogućuje da prodremo u bit života koji se pokazuje kao ogromni talas koji ruši sve na svom putu.
Premda je čitava koncepcija stvaralačke evolucije oblikovana po uzoru na jedinstveni, neponovljivi proces umetničkog stvaralaštva, činjenica je da kod Bergsona nalazimo samo jedan tekst posvećen umetnosti kao neposrednoj kontemplaciji prirode; reč je o veoma uticajnom kratkom spisu O smehu koji je ostavio traga i na Frojdove analize.
Među filozofe koji su život videli kao centralnu kategoriju ubraja se i Vilhelm Diltaj (1833-1911) čija je stvaralačka biografija započela ranije no Bergsonova; iako su njegova dela bila zamišljena i delimično publikovana još u XIX stoleću, širokoj publici postala su poznata tek u narednom stoleću i to je osnovni razlog što se učenje Diltaja u većini pregleda filozofije izlaže nakon Bergsona koji je po godinama od njega bio mlađi.
Diltaj je nakon završene srednje škole 1852. započeo studije teologije u Hajdelbergu da bi potom prešao u Berlin i posvetio se studijama istorije i filozofije; istovremeno, uči grčki jezik, čita Platona, Aristotela, Avgustina i Šopenhaue-ra, ide na časove kompozicije, bavi se žurnalistikom. U Bazelu predaje u isto vreme kada i Niče. Od 1868. profesor je u Kilu i jedan od saradnika arhiva Šlajermahera za koji piše biografiju Šlajermahera po kojoj će i postati poznat; na-kon tri godine prelazi u Breslau gde se upoznaje s grofom Paulom Jorkom fon Vartenburgom ( -1897), zemljovlasnikom i aristokratom, znalcem filozofije; njihova prepiska koju su godinama vodili objavljena je 1923. i znatno je uticala na filozofe tog vremena pa se na grofa Jorka poziva i Martin Hajdeger u svom spisu Sein und Zeit.

Godine 1882. Diltaj se vratio u Berlin da bi preuzeo na tamnošnjem univerzitetu katedru za filozofiju koja je nekad pripadala Hegelu; naredne godine je objavio svoj drugi spis Uvod u nauku o duhu; publikovanje se na tome i zaustavilo budući da su materijali za druge tomove publikovani tek 1914. i 1924. a sabrani spisi, na osnovu kojih tek može da se sudi o sistematskom karakteru čitavog njegovog dela, tek 1881.
Iako je nakon izlaska Huserlovih Logičkih istraživanja bio među prvima iz starije generacije filozofa koji je odao priznanje Huserlu, sa njegovim delom sve se zbivalo s velikim zakašnjenjem; to se posebno odnosi na njegovu knjigu Doživljaj i pesništvo (1905), koja je svojim studijama o pesništvu Lesinga, Getea, Novalisa i Helderlina, iako napisana tridesetak godina ranije, bitno uticala na filozofe druge decenije XX stoleća.
Ime Diltaja obično se veže za pojam nauke o duhu13; naspram vladajućeg shvatanja da humanističke nauke treba utemeljiti "naučno", uz pomoć metoda prirodnih nauka, Diltaj istupa sa stavom da humanističke, duhovne nauke imaju svoj sebi svojstven karakter naučnosti. Svoje poreklo to ima u teorijsko-saznajnoj sferi. Ono što je Kant učinio za prirodne nauke sada je trebalo učiniti i u drugim oblastima znanja pa Diltaj smatra kako je osnovni problem filozofije za sva vremena postavio Kant i da je zadatak potonjih filozofa samo da nastave transcendentalnu filozofiju.
Diltaj je ubrzo došao do zaključka da se taj problem ne može rešiti na Kantov način te da je neophodno usmeriti se na temelj filozofije: razmotriti čoveka i ljudski svet u celini. Tako se menja perspektiva: na mesto čoveka kao saznajnog subjekta i na mesto uma, stupa čovek u svom totalitetu, totalitetu ljudske prirode, punoći života. Saznajnim odnosima prethode odnosi u životu, pa akcenat nije više na Ja koje misli, već na samom životu subjekta. Tako na mesto čisto saznajnog subjekta stupa život sa svim njegovim stvaralačkim mogućnostima. Zato se Diltajeva filozofija i naziva filozofija života.
Pod filozofijom života Diltaj misli određene prelazne stepene između filozofije i religioznosti, literature i poezije, slobodnije forme filozofije koje su bliže svakodnevnom životu i čovekovim životnim potrebama. U mislioce koji po-seduju takav stav spram filozofije i života Diltaj ubraja Marka Aurelija, Montenja, Ničea i Tolstoja. On smatra da filozofiranje treba da sledi iz života i kao glavni zadatak filozofije ističe da se život mora razumeti iz njega samog. Treba odbaciti sve transcendentne stavove i obratiti se onom što je dato samim životom.

Usmerenost na razumevanje života razlikuje Diltaja od svih drugih filozofa koji nastoje da na poetski način predstave svoju "životnu filozofiju", kao i od ira-cionalističkih tokova filozofije života u kojima se prvenstvo davalo intuiciji, instinktu.
Reč je o istorijski orijentisanoj filozofiji života; šta je čovek, na to pitanje može odgovoriti samo njegova istorija; Diltaj često pojmove život i istorijska realnost koristi kao sinonime, budući da je istorijska realnost ona realnost koja je ispunjena životom. Na isti način, kao sinonime, Diltaj koristi pojmove kategorije života i kategorije istorije.
Pitanje: kako razumeti život, imalo je za posledicu da se postavi i pitanje: kako je moguće naučno saznanje pojedinih ličnosti i kakvim se sredstvima to može postići. Ključno u razumevanju problema naučnog saznanja duhovno-is-torijskog sveta jeste samo razumevanje razumevanja koje može imati različite stepene, zavisno od interesa s kojim čovek pristupa razmatranju određenog predmeta. Na višim nivoima razumevanje postaje blisko umeću koje Diltaj naziva tumačenje, ili interpretacija. Istorija nastanka posebne discipline koja bi bila u vezi sa tumačenjem tekstova ili dokumanata ljudskoga duha ima svoj početak u prvim pokušajima tumačenja Svetih spisa. Sredinom XIX stoleća nauka o tumačenju, ili hermeneutika, dobila je zaslugom Šlajermahera svoj definitivni oblik. Jedan od njenih najvećih problema jeste tzv. hermeneutički krug: s jedne strane smisao dela kao celine može se razumeti samo iz pojedinih njegovih delova (reči, rečenica), a s druge, razumevanje nekog dela već pretpostavlja opšte razume-vanje celine, bez čega otrgnuti delo iz konteksta čini se besmislenim.
Tradicionalna hermeneutika interesuje Diltaja kao interpretacija ostataka čovekovog života koji su se sačuvali u tekstu, ali razumevanje života nije analogno razumevanju bilo koje druge oblasti, jer čovekov život nije ni "predmet" ni "tekst". Zato u odnosu na život istraživač ne može zauzeti neku poziciju "sa strane" i polazeći od toga da se ta pozicija već poseduje. Kako se radi o životu u celini, uporišna tačka ne može biti ni neki pojedinačni život. Život se može razviti samo iz njega samog i to na račun novostečenog iskustva. Pošto je metodu razumevanja formulisanu u raznim humanističkim naukama Diltaj nastojao da pokaže na planu ljudskog života u celini, njegovo su stanovište mnogi odredili kao filozofsku hermeneutiku. Treba imati u vidu da pojam hermeutika sam Diltaj u svojim radovima nije koristio. Prvi je to učinio Hajdeger u svojim predavanjima (1919-1925), a njega je kasnije sledio H.G. Gadamer u svom slavnom spisu Istina i metoda kojim je dao snažan impuls daljim istraživanjima. Sâm Diltaj je smatrao kako je temelj naukâ o duhu psihologija a ne hermeneutika.