Kineska poezija

Krik srebrnog fazana

Krik srebrnog fazana
kroz noć odjekivao je tako tužno.
Na svojoj fruli ja sam svirao
pjesmu, a i ona bješe tužna.
U teškoj tuzi
zemlja je počivala.
Nismo znali
šta se događa,
da naše oči
suzama se zališe.
U nama život bješe
težak kao olovo.
I kano cvijeće smo se strašili;
i obje tvoje ruke klonuše,
ti pogleda me i polako reče:
"Smiri se, dragi, sve će to da prođe!"

Li-Zong-Flu

IZBEGAVANJE - Gu Cheng



Preko ostrog kamenja
Isao sam
Ka morskoj obali


"Reci,
Razumem sve jezike sveta"


More mi se nasmejalo
I pokazalo mi
Pticu koja pliva
Ribu koja leti
Pescanu obalu koja peva


O onim vecnim pitanjima
Nije izustilo ni reci

JA SAM JEDNO RAZMAZENO DETE - Gu Cheng



Mozda
Me je mama razmazila
Tvrdoglav sam


Zelim
Da svakog trena
Budem lep kao one raznobojne vostane pisaljke
Zelim
Da na voljenom belom papiru
Nacrtam trapavu slobodu
Da nacrtam oci koje nikad
Nece prolivati suze
Jedno nebo
Jedan deo nebeskog perja i lisce
Svetlozelenu jabuku


Zelim da nacrtam jutro
Da nacrtam osmeh koji moze videti rosa
Da nacrtam ljubav svake mladosti
Ljubav bez patnje
Da nacrtam voljenu
Iz maste
Ona nije videla tamne oblake
Njene oci su boje neba
Ona me vecno gleda
Vecno, gleda
Da nikad ne obori glavu


Zelim da nacrtam daleki predeo
Da nacrtam cist vidik i talas
Da nacrtam puno puno srecnih reka
Da nacrtam brezuljak ... ...


Puno izniklih prozirnih dlacica
Da ih nateram da se sto blize oslone jedna na drugu
Da ih nateram na ljubav
Da ih sve nateram na nemo pristajanje
Da svako tiho prolecno nicanje
Postane rodjendan malenog cveta


I jos mislim da nacrtam buducnost
Ja je nisam video, nije ni moguce
Ali znam da je lepa
Nacrtacu njen jesenji kaput
Nacrtacu nekoliko upaljenih sveca i lisce javora
Nacrtacu puno srca koja su iz ljubavi
Prema njoj umrla
Nacrtacu vencanje
Nacrtacu jedan rano probudjeni praznik
I na njega cu da nalepim celofanske papire od bombona
I slike severnih bajki


Ja sam jedno tvrdoglavo dete
Zelim da izvrljam sve nesrece
Zelim da veliku zemlju
Svu iscrtam prozorima
Da sve oci navikle na tamu
Naviknem na svetlost
Zelim da nacrtam vetar
Da nacrtam najvisi planinski greben
Da nacrtam zudnju istocnog naroda
Da nacrtam more ... ...

PRINCEZIN GROB - Gu Cheng



One kazu Hladno


Kako izgleda hladno
Ne znam


One na puteljku zavicaja
Ispred majcinog groba
Spustile cvece
Cvece spustile


Petnaest godina
Drvece izgleda tako veliko, tako veliko

KAD SAM ZASPAO NA TREN


Sanjiv, na posao kasnih,
Žureći, dodah gas
Al’ zaspah u taj čas,
Samo na tren:

Usnio sam kopita udar,
Videh sebe na konju:
Zaspao sam samo na tren
Tišinom omamljen

I san sam usnio čudan:
Prasak i udar velik
I telom letim kroz čelik
I leteo sam budan,

Pod sobom jahače spazih,
Ali samo na tren;
Nestali su na obzoru,
Pretopili se u sen.



Po Kju-ji

PITAM PRIJATELjA


Posadio sam orhideju,
Ali pelen nisam posadio.
Niče orhideja,
A sa njom i pelen niče.
Slabašni koreni
Spleli se i zajedno rastu.
I stabaoca i lišće
Pojaviše se na svetlo dana.
I stabaoca mirisna
I zlomirisne trave listovi
Svakim danom i noći
Postaju sve čvršći i jači.
Oplevio bih travurinu,
Ali orhideju ću povrediti.
Zalio bih orhideju, -
Ne bih da i pelen zalijem.
Tako svoju orhideju
Ne mogu vodom napojiti.
Tako tu zlu travu
Dođavola ne mogu oterati.
Teško mi je samom
U nedoumici rešenje da nađem.
Možda mi vi, prijatelju,
Možete reći šta da radim?


Po Cuj

Liu Canchiu

NEZNOST NE TREBA ZVUKE

Neznost ne treba zvuke
Morska uvala na pescanoj plazi ima blago lep zavijutak
Vetar je obukao opusteli vrt tresanja
Zraci meseca su kroz otvorena vrata usetali
Cistota beline tera coveka da uzdrhti


Neznost ne treba zvuke
Zraci sunca oblazu jabuke zlatasto zutom kosuljicom
Beba je duboko usnula, kolevka se vise ne njise
Posle gubitka bola neocekivano ga opet sreces
Tisina, to je ukupni smisao neznosti

Kuang Guothai

PROBUDJENO PROLECE

U vlaznoj zemlji zraci Sunca prevrnuti
Sjajem zaslepljuju oci
Vetar na sve strane veje boje
Kisna glista podrazava put
Izmedju polja bosonoga devojka lepa
I neprikladna odeca joj lepa
Suncu bliska sobica
Zapocinje razgovor sa dalekim mestom
Ovlazeni glas
Kroz zilice lista struji

PONOVO PEVAM O LEPOTICI MING FEJ

Živela je ona u dvoru
Poput zatvorenice,
Sin neba
Nije upoznao njeno lice,
Činovnički poslata je
Njegova žena
U daleki kraj –
Voći Sunu plemena.
Nema u Podnebesniku
Lepote više. O, gospodaru,
Usamljen si i potišten!
Umetnika si kaznio,
Ali vajda kakva
Kad retko se nađe
Lepotica takva?
A uši čuju njen glas,
I oči vide njen stas.
Na hiljadu lija ne sustiže je,
Nit' patnja ozeblo srce greje …
„Predati je!" - glasila je
Tvoja naredba čudna,
Pa čemu sada
Ta vajkanja uzaludna?
Ide Ming Fej
Uplakana i bosa
I padaju po cveću
Njene suze kao rosa.
Tamo je vetar zao
Od svanuća pa do mraka.
U čiji je dom odneo
Predvodnik divljaka?
Kakva nesreća, kakva nesreća!
Zar da najlepšu naložnicu
Ljube nomadi bludni?
Nije vetar ovog proleća
Zbog rastanka kriv.
Čemu sad uzdasi uzaludni?

Su Ši (1036 - 1101)

PLIVAM PO MORU DVADESETOG DANA, ŠESTOG MESECA

Pomakao se na nebu Mlečni put,
Bliži se već peta straža ove noći,
Silna provala oblaka i besni vetar
Takoće su na izmaku svojih moći.
Sija mesec, razbežali se oblaci …
Čime su se okitile zemlje naše?
To nebesko prostranstvo svetli
I talasi morski zasijaše …
I učini mi se: tu odmah, Konfučije
U bambusovom čamcu ljuljaška se.
Melodiju San Juanga slušam
Dok u peni brčka se morsko prase.
Spreman sam da umrem devet puta
Na pustom jugu, u dan siv,
Ali u ovom očaravajućem kraju
Mnogo je lepše skitati se živ.

Teško nam je kad se vidimo, teško je i kad se rastajemo,
kad oslabi istoči vetar 100 cvetova počinje da vene.

Kad umre prolećna svilena buba istroši se svila koju pravi,
kad se sveća pretvori u pepeo i suze usahnu.

Jutarnje ogledalo se mršti na žensku kosu koja beli,
mršti se samo na tvoju posedelu kosu.

Dok se noću pesme čitaju, hladna je mesečina,
planina besmrtnih nije daleko odavde,
plava ptica na te će motriti.


LI-Tai-Pe

PROLEĆNA KIŠA -Tu Fu

Ne pamtim vesele kiše... Ime kiše je tuga.
Možda se sećaš ti? pitam nepostojećeg druga;
Nije mi odgovorio, tek sveća je zatreperila...
Samotno je i hladno. Hrabrost me izneverila.

Noć ističe već, a ja od sna bežim,
Nesvučen, u čizmama, u postelji ležim
Kao da krilatog konja čekam da zarže
Pod prozorom, da uzjašem ga. Brže!
Nosi me kroz kišu, kroz noć ludi topot... O, ne.
To dosadnih je kapi tek po krovu štropot.

Tamo, gde si ti, ovaj pusti Paimen nije!
Kakvo pusto mesto! Da l’ da se propije
Il’ da se ubije ovde čovek, kišo?
Kako zaljubljenog srca bol bi Paimen stišô?
Nikako. Gde nisi ti, ljubavi tvoje plamen,
Svako mesto pustinja je, mrki goli kamen,
Pod tom hladnom kišom duša besano mi vene
Snijući tebe, paviljone u suncu crvene.

Kako kiša pada! a proleće gasne
I noć već izbija svoje sate kasne;
Svi sni su mi magla, alkoholni etar,
Po kom pismo da pošaljem? Da zamolim vetar?
Nigde nikog nema. Po snu mi obigravaš,
I vidim te i ne. Valjda mirno spavaš...
Sanjaj noćas, šaljem ti minđuše od žada,
Sanjaj da je sunce, ne da kiša pada;
Po oblačnom nebu tek jedna guska leti...
Ako i ti je vidiš, na mene se seti.

KUĆICA MEĐU BAMBUSIMA

Među bambusima sedim sâm...
Sâm – od ljudi sam otišao...
Naglas pevam, citru trzam,
Mesec mi je prišao.

Oj, Meseče, svako veče
Ti mi dolaziš u san!
Rumenog a hladnog lica,
Noć pretvaraš u dan.

Šta je tebi do moje pesme?
Šta ti je do moje tuge?
Reci, video li si noćas
Gde pevače kakve druge?

Zaboravili su mene ljudi –
Vangčuan? Takvo mesto ne postoji!
Samo odjek ostao im je
Od pesama moji’.

A kad vide sliku moju
Kažu: Ah, kakav lep kraj!
Koji majstor je to naslikao?
Vang Vei? Ko je taj?

Bolje! Na kraj sveta sedim,
Citre plače ton;
Samo Mesec me poznaje,
Ja znam ko je on.

Kakvo čudo, jednooki,
Spoji noćas nas?
Bambus šumi, u vir duboki
Neba tone glas.


Vang Vei

TSAI JUNG

NjEMU, KOJI SAD NAPAJA KONjA POD VELIKIM ZIDOM
Zelena, tako zelena je trava
duž obala rečnih.
Dalek, tako dalek je put
koji vijuga od mene k tebi.
Al' ipak takve misli odagnati moram
iako me progone i u snu,
da me sa istinom i s jutrom
ostave samu…
Jer ti si otišao nekuda daleko
i nemam nade da te opet vidim.
Sad su vetrovi hladni izgrizli dudova stabla
i ona strše gola,
a more isto tako svoju stud ne taji.
Svim drugim domovima ljudi dolaze, idu,
i jedan drugom imaju šta reći…
a ja sam usamljena, dok neko ne svrati
sa pismom od tebe.
I evo glasnika,
na svili pisane poruke,
i ja je klečeći primam
sa naše šarene prostirke.
Željna sam vesti i sebe pitam:
Oh, šta je u pismu tom?
Al' odgovor me srazi
i dođe kao grom.
Za sebe samu moraš se brinuti
a mene zaboraviti…

DONESITE VINA
Zar oči se vaše ne radovahu vodi
Žute reke sa neba što lije,
Kako moru stremi! Ko to video nije,
Tu bespovrata radost, zalud mu je prošla
Bespovratno mladost!

Da l’ međ nama ima kakvog ko se krio
Iza teških zavesa visoke dvorane
Da zajedno sa starcem bi gorke suze lio?
Ogledala sjajna se prošlošću ne bave,
Čim odemo od njih nas ona zaborave!
Prikazuju nam sede, navode nam raku,
A crne naše vlasi prepustila su zaborava mraku;
Na crnu svilu zore sneg večernji padne
I zalud nam mudrost ispod sedih vlasi,
Smežuran nam kapak suza tuge kvasi –
Za mladost i snagu sve mudrosti starosti jadne
Menjali bi mahom, drhtureći strahom.

Dok ti život sâm zadovoljstva nudi, uživaj;
I mlad i lud budi, prepusti se čari života do srži;
Ne boj se da bićeš od vremena brži –
Tek sećanje kakvo kao iskra vrela
Ako smulji umor sa tvog starog čela.
Slušaj što ti rekoh;
Podeliću s tobom mudrost koju stekoh:
Ne vređaj nikada gordo lice Lune
Pevajuć joj pesme nezategnute strune,
A ako bi ikada nadao se sreći,
Zlatan pehar prazan ka njoj ne okreći!
Skloniće je oblak u prozračnost višu
A tvome će vrtu odaslati kišu.

Na korist mi Nebo talenat je dalo,
Hiljade rasipam i nikad nemam malo –
Rasipanjem moji zlatnici se množe,
Miluju me nežno poput ženske kože
Kad lepotica se podaje u uzdahu vrelom,
U času noćnom punom,
Kad um ne vlada telom!

Nek veselje počne kad vreme je njemu!
Trista pehara ispij, da ubiješ tremu!
Jaganjci i volovi nek nam plate glavom! –
Cele noći pijmo, u susret nebu plavom,
Nek Sunce nas sâmo sa zavišću gleda,
Nek žali kraj puta, kad zapadu seda!

Učitelju Cen, prijatelju Tan Ćiu,
Nek vino se prinese, nek čaše zažagore.
Pesmu za vas imam, gospodo,
Pažljivo slušajte te zbore!

Šta bubnjevi vrede, poslastice, zvona?
Šta i sam žad vredi i figura ona
Smernoga mudraca sa osmehom skromnim
Pred talasima vina kô more ogromnim
Koji se valjaju posred moga bića?
Želim večno da sam pijan, predat moći pića,
Samo to ja želim, da nikad se ne budim
Iz te divne magle; podeliću znanje s vama,
Kao što već sam rekao:
Šta vrlinom, mudrošću, smrtnik koj je stekao?
Pustinja im grobovi, prah im zaboravljen,
Leži mudrac čak i od vrana ostavljen!
Tek pijanac kakav vremenu prkosi
I sa usana na usne mu ime se pronosi!
Vrlinu i skromnost izneverilo je vreme
I za mudre greške sve usne su neme.

Živeše knez Čen, rumenoga lika,
Palata radosnog mira još tih se seća slika:
Deset hiljada za vina bure!
Amo, k meni, mlade cure!
Smeha mi dajte, ne korite mi sreću!
Dok sam živ i s vama ja tugovati neću!
Samo mi dušu jedna gori želja –
Da umrem sred bučnog, pijanog veselja!

Domaćine, zašto kažeš da novaca nemaš
I misliš na sitno, zabrinut za sutra –
Sutra će proći kao carski glasnik hitno!
Pošalji po vino, društvu se priključi;
Što već nisi znao, nek vino te nauči!
Imam šarca konja, kopito mu kremen,
Žeženim je zlatom izvezen mu stremen,
Cela mu četa bisera u grivu upletena;
Ako je malo, evo i bunde sa ramena! –
Ta zlatnika vredi hiljadu, ne manje!
Ja ništa ne žalim – to celo mi imanje
A sutra već će doneti i novo i bolje,
Ovo nek se propije – široko mu polje!
Pozovi dečaka, nek za dobro vino sve utopi,
Da u vino se utopimo dok oči nam ne sklopi;
Deset hiljada godina jada srce mi je steglo
I dobro mi vino baš bi dobro leglo –
Da vidite tada kako jadi beže
I tučan okov puca što srce bolno steže –
Nestaju u trenu, trenutku života.
Donesite vina!
Nek stidi se sramota!


Li Pai

Često se zažali zbog nehajnih reči,
koje nisu dostojne dubokih osećanja.
Kada se jutros pogledasmo nas dvoje,
gledahu se to srca s bezbroj krivudavih brazda.

LJeu Ju Si

U proljeće

Pa kad je život samo slika naših sanja –
Zašto udarat u bijela čela svoja ?
Ljepota svakog dana – nek je moja! –
Pred trijemom san me svlada. Umornost. Duša pjana.

Kroz trepavice žmirnem – ne spava mi se više.
Kroz džbun u cvatu skače ptičji ritam.
U koje doba živimo, tad pticu pitam.
A ona: «Kad pjevam – svud proljeće već diše.»
Gorke suze plačem od teškoga jada.
Do vrha pehar punim. I usna pije.
Glasno pjevam. Tad mjesec u plavetnilu osmjeh krije,
I Li-Tai-Pe, i pjesma, i mjesec – sve u zaborav pada.

Li-Tai-Pe

Kinesko je pjesništvo, uz indijsko i hebrejsko najstarije na svijetu. Vrlo je komplikovano: iz zamršenih slikarskih problema pisma i jezika stvara se, po slikarskim i muzikalnim zakonima, ritmika koja nema gotovo ničeg zajedničkog s ritmikom evropskog pjesništva.

Klasično doba kineskog pjesništva je Tang-period a obuhvata 7, 8 i 9 stoljeće naše ere. Godine 702 rodio se LI-Tai-Pe, najslavniji i , bez sumnje, najbolji kineski pjesnik. Nemiran duh, čovjek slobodnjačke i buntovne naravi, putnik koji traži pustolovine, pjesnik koji plače gledajući u mjesec i čovjek koga su često nalazili izjutra pijana na cesti. Kineski Lord Bajron ili pak Bodler. Legenda kaže kako je njegova majka sanjala o velikoj, sjajnoj zvijezdi te ga po toj zvijezdi nazvala Tai-Pe (Velika svijetlost). Već se kao dijete proslavio svojim pjesmama. Umro je 762 ali se i dan danas pjevaju njegove pjesme, u krčmi, na poljima, uz lutnju....

Krik srebrnog fazana

Krik srebrnog fazana
kroz noć odjekivao je tako tužno.
Na svojoj fruli ja sam svirao
pjesmu, a i ona bješe tužna.
U teškoj tuzi
zemlja je počivala.
Nismo znali
šta se događa,
da naše oči
suzama se zališe.
U nama život bješe
težak kao olovo.
I kano cvijeće smo se strašili;
i obje tvoje ruke klonuše,
ti pogleda me i polako reče:
"Smiri se, dragi, sve će to da prođe!"

Li-Zong-Flu

Ja se bojim

Potok, blizu kojeg sanjam, tiho žubori.
Ko pelud zlatan sunce titra
po stabljikama ljiljana, što se u vjetru šušteć
kreću, kao da sanjaju.
Gledam za jatom sivih ždralova.
Njihovi oštri krikovi
zrak režu ko glas jake trube,
u kojoj već se proljet čuje. Ja se bojim...

Zar opet proljet? - Ta što mi je donjela
minula godina? - Ostadoh isti!
Napori, brige i malo ljubavi,
i uvijek isto!
Kad nakon mnogo godina
ja opet budem gledao za jatom ždralova -
što li će vrijeme meni donijeti?
Napora, briga i malo ljubavi,
i uvijek isto - sve do groba,
iz kojeg cvijeće niče...

Ja se bojim!...

Ma-Huang-Čung

"Kad bi se ti vozila u kočiji, a ja nosio slamnati šešir,

i mi se jednog dana sreli na cesti,

ti bi sišla i naklonila se.

Kad bi ti hodala u dronjcima, a ja jahao na konju,

i mi se jednog dana sreli na cesti,

ja bih sišao i naklonio ti se.

Želim ti biti prijatelj zauvijek, bez prekida i raspada...

Kad se brda sravne i rijeke presuše,

Kad munje i gromovi zavladaju zimom,

Kad sunce i snijeg opustoše ljeto,

kad se stopi nebo i zemlja,

tek tada ću se rastati od tebe,

a ni tada."

Kineska poezija, 1.st.n.e

Sanjiv, na posao kasnih,
Žureći, dodah gas
Al’ zaspah u taj čas,
Samo na tren:

Usnio sam kopita udar,
Videh sebe na konju:
Zaspao sam samo na tren
Tišinom omamljen

I san sam usnio čudan:
Prasak i udar velik
I telom letim kroz čelik
I leteo sam budan,

Pod sobom jahače spazih,
Ali samo na tren;
Nestali su na obzoru,
Pretopili se u sen.



Po Kju-ji