I tako je slava stigla u srpsku tradiciju.
Današnju formu slava konačno je uobličio mitropolit Srbije Mihailo 1862. godine. Danas, pored porodične slave, postoje i crkvene, gradske, plemenske, pa čak i stranačke ili zanatlijske slave. Podsetimo se, Beograd slavi Spasovdan, Novi Sad Đurđic, a Niš Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu.
Kakvo god bilo poreklo ovog običaja, slava je uvek praznik koji okuplja porodicu i prijatelje koji oko trpeze razmenjuju šale, priče i anegdote... sve u dobrom raspoloženju i nezaobilaznu čašicu (ili dve).
Ipak, slava se ne može proslaviti bez ovih običaja i simbola:
Slavska sveća
Na stolu za vreme slave uvek stoji sveća koja uvek treba da je napravljena od čistog pčelinjeg voska. Ona označava žrtvu – najčistiju i najneviniju jer molitva svečara i njegove porodice treba da potiče iz čista srca i mirisne, neukaljane duše. Takođe, slavskom svećom se označava svečanost praznika i simbolizuje pobedu svetlosti nad mrakom.
Žito
Pred slavu u kući se kuva žito (koljivo). Ovaj simobl je u crkvenoj upotrebi još od najstarijih vremena i podseća na biljne žrtve iz starog zaveta. Smatra se da ono predstavlja ilustrovanu vezu ovozemaljskog i zagrobnog života.
Svećenje vodice
U mnogim mestima je običaj da pre slave sveštenik dođe u kuću da sveti vodicu (osvešta vodu), od koje će kasnije da bude umešen slavski kolač.
Slavski kolač
Kada se uoči samog dana slave završe sve pripreme za sutrašnji dan, osveštanom vodom, brašnom i ostalim dodacima, mesi se slavski kolač.
Odlazak u crkvu ili rezanje kolača u kući
Kada osvane dan slave, u crkvu se nosi Slavski kolač, žito i crno vino. U crkvi se vrši zajedničko osvećenje žita i blagosiljanje hleba i vina, a onda sveštenik svako žito posebno prelije, i svaki kolač posebno reže.
Umesto ovoga, poslednjih godina je u mnogim krajevima preovladao običaj rezanja kolača u kući. Tada se na sto postavi slavski kolač, žito, čara crnog vina, kadionica i sveća. Sveštenik dolazi u kuću i seče kolač obično pevajući tropare posvećene svecu koji se proslavlja.
dnevno