Toni Morison

Američka književnica Toni Morison (1931)jedna je od najznačajnijih stvaralaca današnjice, dobitnica je Nobelove i Pulicerove nagrade, kao i brojnih drugih priznanja. Napisala je deset romana, od kojih su najpoznatiji Voljena i Pesma Solomonova. Bila je dugogodišnji urednik čuvene izdavačke kuće Random House, i zaslužna je sa promovisanje crnačke literature. Bila je profesor na brojnim čuvenim univerzitetima kao što su Jejl i Prinston, na kome i danas predaje.
---------------



Prvi put na srpskom jeziku.
Od dobitnice Nobelove i Pulicerove nagrade.

Mlekadžija Ded je rođen neposredno nakon što se ekscentrični komšija vinuo sa krova kuće u uzaludnom pokušaju da poleti. Do kraja života i on će pokušavati da leti, da pobegne od sebe i sveta u kojem živi.
Ovim briljantno osmišljenim romanom Toni Morison poput Sola Beloua i Gabrijela Garsije Markesa iznova otkriva priču o sazrevanju. Prateći Mlekadžijino putovanje od industrijskog grada do mesta iz kojeg potiče njegova porodica, autorka nas upoznaje sa plejadom tragalaca i proroka, lažova i ubica, sa likovima koji nastanjuju crni svet Amerike i razotkriva njihovu intimnu istoriju. Solomonova pesma zaista govori o uzletu, bio to uzlet duhom ili uzlet telom, i prožima modernu priču prastarom afričkom pripovešću o letećoj deci, o onima koji su, odvedeni u roblje, uspeli da polete i vrate se u zemlju svojih predaka.
------------------------------

TatiNeka očevi paraju nebo I neka ih deca njihova znaju po imenu

Predgovor
 
Dugo sam prezirala naklapanja stvaralaca o muzama – o „glasovima“ koji im govore i podaruju im viziju, jer njen izvor umetnici ne umeju nazvati drugačijim imenom. Muze sam doživljavala kao izmišljotinu kojom se štiti lična intuicija, izbegavaju pitanja poput: „Otkuda vam nailaze ideje?“ Ili kojom se izbegava zavirivanje u zamršen prostor između autobiografskog i izmaštanog. „Misteriju“ stvaralaštva smatrala sam štitom koji umetnici podižu oko sebe kako bi izbegli verbalno uobličavanje, analizu, pa čak i upoznavanje detaljâ svog stvaralačkog procesa – iz straha da će izbledeti i nestati. Sve je to srušila Solomonova pesma. To o čemu sam smerala da pišem nije mi bilo dostupno sve dok mi nije umro otac. U neizdržljivoj tuzi koja je usledila nije bilo ni trunke sestrinsko-bratskih nadvlačenja, griže savesti ili kajanja zbog propuštenih prilika, borbi za ovu i onu uspomenu. Sve četvoro nas, njegove dece, bili smo ubeđeni da je upravo mene, nju, njega najviše voleo. Za jedno se silno žrtvovao, dovevši u opasnost kuću i posao; drugo je vodio po čitavo leto na utakmice bejzbola, pa su ležali u travi i slušali tranzistor, pričali, ocenjivali igrače na terenu. U društvu jedne kćeri, prvorođene, uvek je blistao od ponosa i voleo njena jela više od svih tuđih, pa i od supruginih. Pismo od mene nosio je u sakou godinama i otiskivao se autom kroz zaslepljujuće mećave da mi pomogne. Što je najvažnije, sa svakim od nas razgovarao je jezikom skrojenim prema našim različitim razumevanjima. Mene je laskavo posmatrao kao nekog ko je zanimljiv, sposoban, duhovit, bistar, snažnog duha. Ja nisam zastupala taj isti stav prema sebi, te sam se pitala otkud mu. Ali upravo smrt te devojčice – te koja je živela u njegovoj glavi – oplakivala sam kad je umro. Čak i više nego što sam žalila za njim, ja sam patila zbog gubitka te osobe kojom me je on smatrao. Mislim da sam baš zato što sam se osećala bližom njemu nego sebi, nakon njegove smrti, svesno potražila njegov savet u pisanju romana koji mi je i dalje izmicao. „Kakvi su zaista muškarci koje si poznavao?“ Odgovorio mi je. Kako god da se to zove – muza, intuicija, nadahnuće, „tamni prst-vodilja“, „svetli anđeo“ – ono postoji, i ja ga otad, u njegovim mnogim vidovima, poštujem. Izazov Solomonove pesme bio je u tome da se izborim s nečim što je za mene značilo radikalan preokret mašte: da se izmestim iz ženske u mušku žižu posmatranja. Da izađem iz kuće, da otpitomim predeo koji je dotad bio poprište mog rada. Da putujem. Da letim. U takvom otvoreno, stereotipno muškom pripovedanju, činilo mi se, čista hronologija biće prikladnija od one igre sa sekvencama i vremenom koju sam primenjivala u prethodnim romanima. Pa putovanje, potom, uz ostvarenje leta, pobedonosan završetak puta kroz zemlju, do njene površi, pa dalje u vodu, i najzad u vazduh. Sve veoma nalik sagi. Epsko štivo stare škole, ali s drugačijim značenjima. Otvaranje romana samoubilačkim skokom osiguravajućeg agenta i dovršavanje romana junakovim smelim uzletom u susret opasnosti imalo je namenu da zaokruži mistični ali problematični let Solomona iz naslova. Pisala sam, na drugim mestima i opširnije, podrobno o tome kako bivaju napisane određene rečenice i kakvu funkciju, nadam se, obavljaju. Dozvolite da ovde razložim jedan primer. „Agent iz Uzajamnog životnog osiguranja Severne Karoline obećao je da će poleteti iz Mersija ka drugoj strani Velikog jezera u tri sata.“ Ova izjavna rečenica skrojena je kao parodija na novinarski stil. Uz neznatne izmene, mogla bi biti uvod u članak nekih malovaroških novina. Ona ima ton svakodnevnog događaja od minimalne važnosti, a ipak, ja sam htela od nje da sadrži važne znake i ključne informacije. Ime tog osiguravajućeg društva jeste ime dobro poznate kompanije u crnačkom vlasništvu, koja živi od crnih klijenata, a u njenom imenu sadržane su reči „životni“ i „uzajamni“. Rečenica pri početku sadrži reči „Severna Karolina“, a pri kraju „Velikog jezera“ – geografske odrednice koje naznačuju putovanje sa juga na sever – smer uobičajen za crnačko iseljavanje i književnost koja se njime bavi, ali koji će biti izokrenut pošto glavni junak mora poći na jug da bi sazreo. Dve sledeće važne reči jesu „poleteti“ i „Mersi“. Oba ova termina imaju centralnu ulogu u ovoj pripovesti: let kao sredstvo suprotstavljanja; milost* je neizrečena želja populacije ovog romana. Neki će je podariti; neki će je prezirati; jedna junakinja će je pretvoriti u usamljen krik svoje improvizovane propovedi nakon unukine smrti. Na kraju knjige milost dodiruje Gitaru, preokreće ga, vraća mu se, i podstiče ga da pokloni poslednji, oproštajni dar nekadašnjem drugu. Milost je ono što želimo Agari; ono što je nedostižno starijem Mejkonu Dedu i za čime on i ne traga; ono što će njegova žena naučiti da zahteva od njega, i ono za šta meštani grada veruju da nikad ne može poteći iz sveta belaca, što je označeno i izvrtanjem imena mersijske Milosrdne bolnice u „Nemilosrdnu“. Ali i ova rečenica se zasniva, kao i sve druge rečenice, na svome predikatu. „Obećao je.“ Osiguravajući agent ne izjavljuje, ne objavljuje, ne preti svojim činom; on obećava, kao da se izvršava ugovor između njega i drugih. On se nada da će njegov let, poput leta junaka iz naslova, ka nekom utočištu (Kanadi, ili slobodi, ili društvu mrtvih koje će ga dočekati s dobrodošlicom, ili kući), biti protumačen kao radikalan postupak kojim se zahteva promena, drugačiji izlaz, okončanje postojećeg stanja. Ne želi da taj let bude shvaćen prosto kao čin očaja, svršetak jednog jalovog života, života lišenog preispitivanja, već kao duboka odanost svome narodu. A u odgovor na njegovu odluku javljaju se nežnost, donekle skrušenost i sve veće poštovanje („Niko od njih nije podozrevao da će imati u sebi hrabrosti“), svest da ih se on svojim samoubistvom ne odriče već ih obujmljuje. Poruka koju je ostavio molba je za oproštaj. Ona je zakucana za vrata kao smeran poziv svakom namerniku. Od svih letova u ovom romanu, Solomonov let je najčudesniji, najteatralniji, a Mlekadžiji će doneti i najveće ispunjenje. Za razliku od većine mitskih letova, koji jasno sadrže trijumf, makar u svom pokušaju ako već ne u uspehu, Solomonovo bekstvo, skok osiguravajućeg agenta i Mlekadžijin skok dvosmisleni su, uznemiruju. Solomonov beg iz ropstva istovremeno je i napuštanje porodice; osiguravajući agent ostavlja poruku u kojoj se kaže da je njegovo samoubistvo čin ljubavi, ali njegovu odluku prožimaju i osećanja krivice i očaja. Mlekadžija veruje da stavlja život na kocku radi Pilat, a opet, zna da se njegov neprijatelj razoružao. Ti letovi, ta iskonska junačka dela, prilično se razlikuju u očima žena koje su ostale iza njih. I citat i pesma iz naslova vrlo glasno objavljuju ta različita poimanja. Da bi odao poštu jednoj ženi koja je bila posvećena isključivo porodici i porodičnoj odgovornosti, Mlekadžija joj pripisuje zagonetku: da je mogla leteti ne odvajajući se od tla. Moj se otac smejao.

Prvi deoPrvo poglavlje
Agent iz Uzajamnog životnog osiguranja Severne Karoline obećao je da će poleteti iz Mersija ka drugoj strani Velikog jezera u tri sata. Dva dana pre no što će se odigrati taj događaj, on je na vrata svoje žute kućice prikucao poruku: U 3.00 po podne, u sredu 18. februara 1931, krenuću iz Mersija i poleteću sopstvenim krilima. Molim vas da mi oprostite. Sve sam vas voleo. (svojeručno) Robert Smit, osig. agent Gospodin Smit nije privukao baš onoliko svetine koliko Lindberg četiri godine pre njega – pojavilo se ne više od četrdeset-pedeset ljudi – jer već je bilo jedanaest pre podne, u samu tu sredu koju je izabrao za svoj let, pre nego što je neko uopšte i pročitao pomenuto obaveštenje. U to doba dana, usred nedelje, vesti jedva klancaju od usta do usta. Deca su u školi; muškarci na poslu; većina žena priteže korsete i sprema se da vidi kakve će možda repove ili iznutrice kasapin odbaciti. Slobodni su bili jedino nezaposleni, samozaposleni i vrlo mladi – namerno slobodni jer su čuli za vest, ili slučajno slobodni zato što su se baš u tom trenutku zadesili u šetnji duž obalskog kraja Nedoktorske ulice, čije ime pošta ne priznaje. Karte grada beleže tu ulicu kao Aveniju Mejns, ali u toj ulici je živeo i umro jedini doktor crnac u gradu, pa su njegovi pacijenti, kad se 1896. u nju doselio, prozvali tu ulicu, u kojoj nijedan od njih nije živeo, pa čak ni u blizini, imenom Doktorska ulica. Kasnije, kad su se u nju doselili i drugi crnci i kad je poštanska služba postala opšterašireno sredstvo razmenjivanja poruka između njih, počele su tu da stižu koverte iz Luizijane, Virdžinije, Alabame i Džordžije, adresovani na kućne brojeve Doktorske ulice. Službenici pošte vraćali su takve koverte, ili ih pak prosleđivali Službi za nepostojeće adresate. Potom su 1918, kad su počeli da unose crnce u vojni popis, nekoliki dali u regrutnoj kancelariji adresu u Doktorskoj ulici. Tim putem je njeno ime steklo nazovizvaničan status. Ali ne nadugo. Pojedini gradski zakonodavci, kojima je ključni deo političkog života činilo staranje za propisne nazive i održavanje gradskih znamenitosti, pobrinuli su se da se „Doktorska ulica“ nikada ne koristi ni u jednom zvaničnom svojstvu. A kako su znali da se tog naziva drže samo stanovnici Južnog kraja, u prodavnice, berbernice i restorane tog dela grada postavljena su obaveštenja da je avenija koja se proteže na sever i jug od Obalskog puta, gledajući prema jezeru sve do raskrsnice puteva broj 6 i broj 2 za Pensilvaniju, a takođe se nalazi između Avenije Raderford i Brodveja, idući paralelno s njima, oduvek poznata, kao što će uvek i biti poznata, pod imenom Avenija Mejns, a ne Doktorska ulica. Bilo je to istinski prosvetiteljsko javno obaveštenje, pošto je stanovnicima Južnog kraja pružilo način da istovremeno sačuvaju žive uspomene i udovolje gradskim zakonodavcima. Prozvali su je Nedoktorska ulica, kao što su bili skloni i da Milosrdnu bolnicu na severnom kraju nazivaju Nemilosrdna bolnica, budući da je tek 1931, na jedan dan po skoku gospodina Smita s njene kupole, prvi put nekoj crnkinji dopušteno da se porodi na njenom odeljenju, a ne na stepenicama. Uzrok bolničke velikodušnosti prema toj konkretnoj ženi nije poticao iz činjenice da je bila kći jedinica dotičnog doktora crnca, jer ni njemu, za čitavog njegovog radnog veka, nisu bile podarene bolničke povlastice, a svega dva njegova pacijenta uopšte su i primljena u Milosrdnu bolnicu, oba bele puti. Sem toga, doktor je 1931. bio već dugo pokojni. Sigurno ih je na to da je prime naterao skok gospodina Smita s krova nad njihovim glavama. U svakom slučaju, bilo da je doprinelo, bilo da nije doprinelo mestu njenog porođaja, ubeđenje ovog malog agenta osiguranja da može da leti svakako je doprinelo svome vremenu. Kada je kći pokojnog doktora ugledala gospodina Smita kako se pojavljuje iza kupole tačno u ono vreme u koje je i obećao, sa širokim plavim svilenim krilima izvijenim napred oko grudi, ispustila je pokrivenu okruglu kotaricu i rasula ružine latice od crvenog pliša. Vetar je krenuo da ih raznosi, gore, dole, u male snežne smetove. Njene poluodrasle kćeri zagrabile su pokušavajući da ih pohvataju, a majka je jaukala i držala se poniže trbuha. Jagma za ružinim laticama izazvala je veliku pažnju, mada ne i jauci trudne gospođe. Svi su znali da su devojčice satima crtale, sekle i prišivale skupi pliš, te da će Gejrhartova robna kuća pohitati da odbije sve koje se budu zaprljale. Neko vreme je tu bilo lepo i veselo. I muškarci su se priključili pokušajima da se komadići tkanine sakupe dok ih nije nakvasio sneg – grabili su ih iz naleta vetra ili ih nežno čeprkali iz snega. A ona vrlo mala deca nisu se mogla odlučiti da li da posmatraju čoveka na krovu, okruženog plavetnom bojom, ili komadiće crvenila koje seva svud okolo po tlu. Dilema im se razrešila kad je neka žena iznenadno zapevala. Pevačica, koja je stajala u pozadini svetine, bila je obučena onoliko siromašno koliko je doktorova ćerka bila obučena bogato. Ova druga je imala uredan siv kaput s tradicionalnom trudničkom mašnom* u visini pupka, crni kloš-šeširić i damske gamaše sa po četiri dugmeta. Žena što je zapevala imala je pletenu tamnoplavu kapu natučenu skroz preko čela. Umesto u zimski kaput, bila se umotala u neki stari jorgan. Glavu je držala zabačenu, oči je upirala u gospodina Smita, i snažnim kontraaltom pevala: O, Slađani ode odlete Slađani ode nestade Slađani nebom prepreči Slađani kući otide… Na to su se pojedini među tom polovinom stotine ili otprilike stotine okupljenih podgurnuli i zacerekali. Ostali su slušali kao da je posredi klavirska muzika koja potpomaže i objašnjava radnju u nemom filmu. Neko vreme su tako stajali, niko ne dovikujući ništa gospodinu Smitu, svi preobuzeti ovim ili onim sporednim događajem oko sebe, sve dok nisu došli ljudi iz bolnice. Oni su to posmatrali s prozorâ – isprva s mlakom radoznalošću, a potom su, kad je svetina nabujala naizgled do samih zidova bolnice, posmatrali sa strepnjom. Pitali su se ne dešava li se možda nešto od onog što te grupe za rasno uzdizanje vazda organizuju. Ali pošto nisu ugledali ni parole ni govornike, odvažili su se da izađu na zimu: hirurzi u belim mantilima, činovnici zaduženi za poslovanje i raspored osoblja u tamnim sakoima, i tri sestre u uštirkanim keceljama iz jednog dela. Na nekoliko sekundi ukočio ih je prizor gospodina Smita sa širokim plavim krilima, isto kao i pevanje one žene i rasute ruže. Neki su načas pomislili da je posredi verovatno kakav vid bogoštovanja. Filadelfija, kojom je vladao Otac Duhovnik*, uopšte nije bila daleko odatle. Možda su ta dva devojčurka što drže korpe s cvećem neke dve njegove device. Ali vratio ih je svesti smeh jednog čoveka sa zlatnim zubima. Prestali su s maštarijama i hitro prešli na posao, izdajući naređenja. Njihova vika i muvanje izazvali su veliku pometnju tamo gde su do maločas bili svega nekolicina muškaraca i neke devojčice s komadićima pliša, uz jednu ženu što peva. Jedna sestra, u nadi da će uneti malo efikasnosti u taj nered, preletela je pogledom lica oko sebe i opazila stamenu ženu koja je delovala kao da bi mogla i samu zemlju pomeriti, samo kad bi htela. „Ti!“, izgovorila je sestra pošavši ka stamenoj ženi. „Jesu li ovo tvoja deca?“ Stamena žena je polako okrenula glavu, obrve su joj se izdigle na tako nehatno obraćanje. A onda je, videvši otkuda potiče glas, spustila obrve i skrila pogled. „Gospoja?“ „Pošalji nekog tamo u hitnu službu. Reci mu da kaže portiru da brzo dođe ovamo. Može onaj mali. Onaj tamo.“ Pokazala je na dečaka mačjih očiju, možda od pet ili šest godina.
 
Stamena žena je kliznula pogledom duž sestrinog prsta, pa ka detetu u koje je ova upirala. „Gitara, gospoja.“ „Molim?“ „Gitara.“ Sestra se zablenula u stamenu ženu kao da je ova prozborila na velškom. Potom je zatvorila usta, ponovo pogledala u mačkookog dečaka, te preplela prste i vrlo polako mu izgovorila svoje sledeće reči. „Slušaj. Prođi okolo do zadnjeg dela bolnice i idi u portirovu kancelariju. Tamo na vratima piše ’Prijem hitnih slučajeva’. P-R-I-E-M. Ali biće tamo portir. Reci mu da dođe ovamo – brzom brzinom. Kreći sad. Kreći!“ Rasplela je prste i pokrenula šake kao da nešto njima zahvata, potiskujući dlanovima zimski vazduh. Na to joj priđe neki čovek u smeđem odelu, izbacujući bele oblačiće daha. „Krenula su ovamo vatrogasna kola. Vratite se unutra. Smrznućete se.“ Sestra je klimnula glavom. „Ispustili ste slovo ’j’, gospoja“, kaza dečak. Sever je bio za njega nov, tek je počinjao da uči da se sme obraćati belcima. Ali ona već beše otišla, trljajući se po rukama da se ugreje. „Bako, ispustila je slovo ’j’.“ „Kao i ’molim te’.“ „Šta misliš, ’oće li da skoči?“ „Ko je dileja, sve će uraditi.“ „Ko je on?“ „Skuplja osiguranje. Dileja.“ „A ko je ona gospođa što peva?“ „Ona ti je, milo moje, poslednja među poslednjima.“ Ali osmehnula se kad je pogledala u raspevanu ženu, pa je i mačkooki dečak saslušao tu muzičku tačku, u najmanju ruku sa zanimanjem jednakim onome koje je posvetio čoveku što lepeće krilima navrh bolnice. Svetinu je pomalo počinjala da hvata nervoza sad kad su pozvani i pripadnici zakona. Svi odreda su poznavali gospodina Smita. Dolazio im je u kuću dvaput mesečno da ubere dolar i šezdeset osam cenata, te da na žutom kartončiću zapiše i datum i njihovu isplatu od osamdeset četiri centa nedeljno. Uvek su kasnili za oko pola meseca i do u beskraj mu pričali o plaćanju unapred – pošto prethodno obave uvodnu diskusiju o tome zašto se uopšte tako brzo opet pojavio. „Već si opet tu? A ja taman pomislio da sam te se ratosiljao.“ „Muka mi je više da ti gledam lice. Stvarno muka.“ „Znao sam. Kako sastavim dve pare, eto tebe. Redovniji si od čume. Zna li Huver za tebe?“* Zavitlavali su ga, vređali ga, govorili deci da mu kažu kako roditelji nisu kod kuće, kako su bolesni, kako su otputovali u Pitsburg. Ali nisu dali svoje žute kartončiće, kao da oni nešto znače – nežno su ih stavljali u kutiju od cipela, zajedno s priznanicama od stanarine, dozvolama za brak i nevažećim identifikacionim značkama iz fabrika. Gospodin Smit je sve to izdržavao sa osmehom, uspevao da gotovo sve vreme oči zadrži uprte u stopala svojih klijenata. Na posao je išao u poslovnom odelu, ali kuća mu nije bila ništa bolja od njihovih. Nikad se nije saznalo da ima neku žensku, u crkvi nije izgovarao ništa sem povremenog „amin“. Nikad nikoga nije prebio i nisu ga viđali kad padne mrak, pa su mislili da je verovatno fin čovek. Ali snažno su ga povezivali s bolešću i sa smrću, ni jedno ni drugo nije se moglo razdvojiti od smeđe slike zdanja Uzajamnog životnog osiguranja Severne
Karoline na poleđini žutih kartončića. Skok sa krova Milosrdne bolnice bio je nešto najzanimljivije što je dotad uradio. Niko od njih nije podozrevao da će imati u sebi hrabrosti. Samo glumi predstavu, mrmljali su jedni drugima, šta sve neće ljudima pasti na pamet. Raspevana žena je zaćutala, pa se, nemušto pevušeći melodiju, zaputila kroz svetinu ka gospođi s ružinim laticama, koja se i dalje držala ispod stomaka. „Trebalo bi da si na toplom“, šapnula joj je, ovlašno je dotakavši po laktu. „Ptičica će s jutrom biti ovde.“ „Ah?“, izgovorila je gospođa s ružinim laticama. „Sa sutrašnjim jutrom?“ „To je jedino jutro koje sledi.“ „Nemoguće“, kazala je gospođa s ružinim laticama. „Prerano je.“ „Ne, nije. Tačno kad treba.“* Žene se behu zagledale duboko jedna drugoj u oči kad se među svetinom razlegao glasan urlik – kao nekakvo ustalasano oo. Gospodin Smit je načas izgubio ravnotežu, pa je sad viteški pokušavao da se pridrži za drveni trougao što je štrčao iz kupole. Raspevana žena je istog trena ponovo započela: O, Slađani ode odlete O, Slađani ode nestade… U centru grada su vatrogasci oblačili kabanice, ali kad su stigli do Milosrdne bolnice, gospodin Smit već beše video ružine latice, čuo pesmu i vinuo se u vazduh.
 

***
Sutradan se u Milosrdnoj bolnici prvi put rodila jedna crnačka beba. Biće da su plava svilena krila gospodina Smita ostavila svoj beleg, jer kad je taj mališan otkrio, u četvrtoj godini, isto ono što je gospodin Smit naučio nešto ranije – da mogu leteti samo ptice i avioni – potpuno je izgubio svako zanimanje za sebe. Rastuživalo ga je što mora živeti baš bez tog dara, i toliko mu je to osiromašilo maštu da je delovao dosadno čak i onim ženama koje mu nisu mrzele majku. One pak što su je mrzele, što su prihvatale njene pozive na čaj i zavidele joj na velikoj, mračnoj doktorskoj kući sa dvanaest soba i na zelenom sedanu, nazivale su ga „čudnim“. Treće, one što su znale da je ta kuća više zatvor nego dvorac i da dodž sedan služi samo za nedeljnu vožnju, sažaljevale su Rut Foster i njene bezlične ćerke, a sina nazivale „dubokim“. Čak zagonetnim. „Je l’ se rodio u posteljici?“ „Trebalo je da je osušiš, pa da mu ponekad kuvaš od nje čaj, da ga pije. Ako tako ne uradiš, priviđaće mu se duhovi.“ „Ti veruješ u to?“ „Ja ne, ali tako vele stari.“ „Hm, u svakom slučaju je dubok. Gledaj mu samo oči.“ I odlepljivale su prstom nedopečen patišpanj sa nepca i ponovo gledale dečaku u oči. On im je uzvraćao najbolje što je umeo, sve dok nakon jednog molećivog pogleda upućenog majci ne dobije dozvolu da izađe iz sobe. Bilo mu je potrebno i malo planiranja da izađe iz salona dok mu leđa zapljuskuje žamor njihovih glasova, da otvori teška dvokrilna vrata što vode u trpezariju, da se prošunja uza stepenice pored svih tih soba i da ne pobudi pažnju Lene koje sede kao velike lutke-bebe za stolom prepunim krpica crvenog pliša. Sestre su posle podne pravile ruže. Jarke, beživotne ruže koje leže u okruglim kotaricama mesecima, sve dok službenik za nabavke iz Gejrhartove robne kuće ne pošalje do njih domara Fredija da kaže devojkama kako bi im dobro došla još jedna tura od dvanaest tuceta. Kad stvarno uspe da se prošunja pored sestara i izbegne njihovu mimogrednu zlobu, klekao bi u svojoj sobi kraj prozora i pitao se bez kraja i konca zašto mora da ostane u ravni zemlje. Tišina koja je tada zalivala doktorovu kuću, prekidana samo žagorom žena što jedu patišpanj, bila je tek to: tišina. Nije bila spokojna, jer prethodilo joj je i okončavalo je prisustvo Mejkona Deda. Pred Mejkonom su se, onako temeljnim, gromoglasnim, sklonim da bukne bez ikakve najave, svi članovi porodice splitali od straha. Njegova mržnja prema supruzi blistala je i iskrila iz svake reči koju bi joj izgovorio. Razočaranje što ga je osećao prema kćerima vejalo je po njima kao pepeo, umrtvljujući im maslenožućkastu put i daveći veseli napev glasova koji bi inače bili devojački. Pod ledenom vrelinom njegovog pogleda saplitale su se o pragove i ispuštale slanik u žumanca poširanih jaja. Jedino uzbuđenje dana njihovih života bilo je njegovo kasapljenje njihove okretnosti, pameti i samopoštovanja. Bez napetosti i drame koje je on raspaljivao, možda ne bi ni znale šta će sa sobom. U njegovom odsustvu, ćerke su izvijale vratove nad krvavocrvenim kvadratima pliša i željno čekale makar kakav nagoveštaj da će se on pojaviti, a supruga Rut je dane počinjala ošamućena do mrtvila muževljevim prezirom i završavala ih potpuno oživljena njime.
 
Kada zatvori vrata za svojim popodnevnim gošćama i pusti da joj spokojni osmeh zamre na usnama, kretala je na pripremu jela koja je njen muž smatrao nejestivim. Nije se namerno trudila da njeni obroci izazivaju gađenje; prosto nije znala kako da ne budu takvi. Primetila bi kad je patišpanj previše izmrcvaren sečenjem da bi se stavio pred njega, pa bi se odlučila za slatku gruševinu sa sirištem. Ali mlevenje teletine i junetine za rolat toliko je trajalo da bi ne samo zaboravila svinjetinu, pa vadila stvar tako što meso prelije otopljenom mašću od slanine, već uopšte ne bi ni stigla da pripremi nikakvu poslasticu. Tada bi na brzinu krenula da postavlja sto. Dok širi beli čaršav i pušta ga da se nadme nad lepim stolom od mahagonija, još jednom bi pogledala u veliku fleku od vode. Nikada nije postavila sto niti prošla kroz trpezariju a da nije u nju pogledala. Poput čuvara svetionika kog prozor vuče da još jednom pusti pogled preko mora, ili poput zatvorenika koji mahinalno traži sunce dok izlazi u dvorište na svoj sat vežbi, i Rut je po nekoliko puta na dan tragala za flekom od vode. Znala je da je tu, da će uvek biti tu, ali morala je da potvrdi njeno prisustvo. Poput čuvara svetionika i poput zatvorenika, doživljavala ju je kao sidrište, kao kontrolni punkt, nekakav pouzdan vizualni objekat koji je umiruje i uverava da je svet još tu; da je to život, a ne san. Da je živa negde, unutra, što je priznavala kao istinu samo zahvaljujući tome što je jedna stvar koju je prisno poznavala bila napolju, izvan nje. Čak i u pećini sna, ne sanjajući je i uopšte i ne razmišljajući o njoj, osećala je njeno prisustvo. O, jeste bezbroj puta govorila ćerkama i gošćama o tome kako bi je se mogla otarasiti – šta bi moglo prikriti tu jednu jedinu manu na divnom drvetu: vazelin, sok duvana, jodna kiselina, šmirgla pa mazanje lanenim uljem. Sve je to oprobala. Ali njen
pogled je bio hranljiv; ta tačka je u najmanju ruku postala s godinama još izraženija. Taj oblačasti sivi krug označavao je mesto gde je staja­ la činija, za doktorovog života svakoga dana punjena sve­ žim cvećem. Svakoga dana. A kad nije bilo cveća, u njoj je sta­ ja­ lo aranžirano lišće, skup grančica i bobica, vrba s maca­ ma, škotski bor… No uvek nešto što će uveče krasiti trpe­­za­­rij­ski sto. Za njenog oca bio je to detaljčić koji je izdvajao njegovu porodicu od ljudi među kojima su živeli. Za Rut je predstavljala sumu tople otmenosti kojom je, kako je verovala, bilo okruženo njeno detinjstvo. Kada se Mejkon oženio njome i uselio se u doktorovu kuću, ona je zadržala taj stoni ukras sa aranžmanom. A onda je jednom otišla peške do obale, kroz najgori deo grada, da donese naplavljeno drvo. U novinama, na stranicama o uređenju doma, bila je videla aranžman od naplavljenog drveta i suve morske trave. Bio je vlažan novembarski dan, a doktor još tad paralizovan, jeo je samo tečnu hranu u svojoj spavaćoj sobi. Vetar joj je zadizao suknju oko gležnjeva i prodirao kroz cipele s vezicama. Morala je da istrlja stopala toplim maslinovim uljem kad se vratila. Za večerom, gde su samo njih dvoje sedeli, okrenula se ka mužu i upitala ga kako mu se sviđa stoni ukras. „Većina ljudi ne primećuje takve stvari. Vide ih, ali ne vide u njima ništa lepo. Ne vide da ih je priroda već načinila savršenima da nema kud dalje. Pogledaj ga sa strane. Lep je, zar ne?“ Njen muž je pogledao u naplavljeno drvo s čipkastom morskom travom bež boje, pa rekao, ne pokrećući glavu: „Pile ti je sirovo oko kostiju. A verovatno imamo i jelo od krompira koji je bio predviđen da ostane u komadima. Pire nije jelo.“
 
Rut je ostavila morsku travu da se raspadne, a kasnije, kad su se njene žilice i stabaoca osuli i ukovrdžali u smeđe krastice na stolu, sklonila je činiju i počistila krastice. Ali fleka od vode, koju je za sve te godine skrivala činija, postala je vidljiva. A otkako je postala vidljiva, počela je da se ponaša kao da je i sama biljka, te je procvetala u ogroman cvet smeđastosive boje koji damara kao groznica, i uzdisala je kao peščane dine u pokretu. Ali je umela i da miruje. Strpljiva, tiha i nepomična. No sa sidrištem ne možeš ništa do da ga priznaš, da ga iskoristiš za potvrdu neke predstave koju želiš da održiš u životu. Nešto drugo je potrebno da preteraš od izgreva do zalaska sunca: melem, nežan dodir kakvog umiljavanja. Zato se Rut izdizala i istrzala iz svoje nepritvorne nesposobnosti da bi prisvojila svoju kap melema odmah nakon spremanja večere i neposredno pre povratka muža iz kancelarije. To je bila jedna od dve njene tajne, slatke slabosti – ona koja je obuhvatala njenog sina – a uživanje u njoj delom je poticalo i iz prostorije u kojoj je to radila. Tamo je živovalo vlažno zelenilo, stvoreno od zimzelenih grana što su nalegale na prozor i propuštale kroz sebe svetlo. Bio je to običan sobičak, koji je doktor nazivao radnom sobom, i uz šivaću mašinu što je stajala u uglu zajedno s krojačkom lutkom tu su bile samo stolica za ljuljanje i malecna šamlica. Sedela je u toj sobi i držala sina na krilu, zagledana u njegove sklopljene kapke i osluškujući njegovo coktanje. Nije bila zagledana toliko iz materinske radosti koliko iz želje da mu ne vidi noge, koje su visile bezmalo do poda. U kasno popodne, pre nego što muž zatvori kancelariju i dođe kući, pozivala je sina k sebi. Kada on uđe u taj sobičak, raskopčavala je bluzu i osmehivala se. Bio je premlad da ga zadive njene bradavice, ali i previše veliki da mu ne bi dosadio bljutav ukus majčinog mleka, pa je prilazio nevoljno, kao da obavlja svakodnevnu obavezu, zatim legao u majčino naručje onako kako je činio najmanje jednom svakoga dana svog života, te nastojao da izvuče retko, blago slatkasto mleko iz njenog tela a da je ne povredi zubima. Osećala ga je. Njegovo uzdržavanje, njegovu učtivost, njegovu ravnodušnost, a sve ju je to potiskivalo u maštu. Imala je neodređen utisak da njegove usne izvlače iz nje nit svetlosti. Kao iz kazana što iznedrava zlatnu pređu. Poput vodeničarove kćeri – one što je noću sedela u sobi punoj slame, uzbuđena tajnom moći kojom ju je obdario Vilenjak: da gleda zlatnu nit kako teče sa njenog vlastitog čunka. I to je bio taj drugi deo njenog uživanja, uživanja koje bi se grozila da napusti. Dakle, kada je domar Fredi, koji je voleo da glumi kako je prijatelj njihove porodice, a ne njihov lakej, kao i podstanar, jednoga dana došao sa stanarinom u doktorovu kuću predveče i pogledao kroz prozor pored zimzelena, užas koji je suknuo u Rutine oči potekao je iz hitrog spoznanja da će u potpunosti izgubiti polovinu onoga što joj svakodnevno življenje čini podnošljivim. Fredi je, međutim, njen pogled protumačio kao najobičniji stid, no to ga nije sprečilo da se isceri. „Mili bogo. Đavo da me nosi.“ Porvao se sa zimzelenom radi boljeg pogleda, sputan više smehom nego granama. Rut je skočila najbrže što je mogla, te sakrila grudi, ispustivši sina na pod i potvrdivši mu ono što je on već počinjao da podozreva – da je to što rade čudno i naopako. Pre no što su majka i sin stigli išta da progovore, da se propisno dovedu u red, čak i da pogled razmene, Fredi je optrčao oko kuće, popeo se stepeništem na trem i već ih je dozivao između nastupa progutanog smeha.

 

Ako želiš da letiš, moraš da se oslobodiš sranja koje te vuče prema dolje. – Toni Morison.



Milosrđe -Toni Morison

Osamdesetih godina sedamnaestog veka trgovina robljem još je bila u povoju. Jakob je anglo-holandski trgovac i avanturista, s malim imanjem na surovom severu. Sticajem okolnosti, na njegov posed stiže mlada robinja Florens „s rukama robinje a stopalima portugalske gospođe“, koja ume da čita i piše i mogla bi mu biti od koristi.

Svi stanovnici Jakobovog imanja okovani su svojim sudbinama: Lina, sluškinja domorodačke američke krvi, čije su pleme desetkovale velike boginje; njihova gospođa Rebeka, koja je i sama bila žrtva verskog žara u rodnoj Engleskoj; mlada Tuga, ćerka pomorskog kapetana, koja je provela previše godina na moru da bi bila potpuno „normalna“; najzad, tu je i Florens, željna majčinske ljubavi. Opirući se svakodnevici oni pokušavaju da žive život izvan stega sopstvene sudbine.

Milosrđe nas vodi u prve dane perioda crnačkog ropstva u Americi. Slikajući različite verske običaje i prikazujući odnose između muškarca i žene ono nam govori o ljudima koji nikada nisu sazdali svet prema svojoj meri, već je svet oblikovao njih. Iako je to roman o ropstvu on je prvenstveno potresna priča o majci i kćeri u jednom nasilnom i neuređenom svetu – svetu gde čin milosrđa, jednako kao i sve drugo, ima nepredvidljive posledice.

„Prepuno lepote, ekscentričnosti, meteža, smeha, senzualnosti, nesebične nežnosti… delo Toni Morison je upečatljivo individualno.“ Times Literary Supplement

„Milosrđe se ne čita; čitalac uranja u zaraznu atmosferu jezika i simbolizma. Ova knjiga pruža jedno originalno viđenje Amerike u njenom početnom stanju, kada je sloboda bila retka roba.“ USA Today

„Ovo jeste roman o ropstvu, ali o ropstvu u najuniverzalnijem značenju te reči, jer govori o granicama koje svi mi sebi postavljamo i o stegama koje trpimo u tuđim rukama.“ Los Angeles Times Book Review

Voljena - Toni Morison
Toni Morison je rođena 1931, u Ohajo. Dobitnica je Nobelove nagrade (1993) I Pulicerove. Od malena je volela da čita, najdraži pisci su joj Džejn Ostin I Tolostoj. Od oca je slušala priče o afroamerikancima koju su i glavna tema njenih dela. Po diplomiranju na univerzitetu Hauard, gde je studirala društvene nauke, udaje se, dobija dvoje dece, ali se brzo I razvodi. Posle razvoda seli se u Njujork gde radi kao urednik. Radi I kao professor društvenih nauka na Pristonu. Godine 2005. dobija I titulu doktora. Trenutno radi za američki magazine Nacija.
Kod nas je u izdanju Lagune izdato četiri njenih knjiga: Dom, Voljena, Milosrđe I Solomonova pesma.

Voljena
Za ovu knjigu sam čula dan pre sajma, kao što sam već spomenula. Kada sam videla korice i pročitala naslov knjige očekivala sam neku ljubavnu, srceparajuću priču. Čitam sadražaj knjige i u jednom trenutku srce prestaje da mi kuca. To je razlog zbog kojeg sam odlučila da baš ovu knjigu kupim na sajmu. To koliko je dobra govori činjenica da sam već pre neki dan završila sa čitanjem. Čita se u jednom dahu i pored toga što je stil malo teži.

U opisu knjige stoji da je Seta, crnkinja koja živi kao robinja u Americi u doba kada nije postojala ravnopravnost, kad su ljudi, kojima koža nije bila bela tretirani kao roblje. Seta beži iz Slatkog doma gde je služila. Kasnije ubija jedno od svoje dece, da bi ga spasila. To je bilo dovoljno. Sama ta činjenica, da je morala da ubije svoje dete me navela da uzmem ovu knjigu u ruke i počenem da je čitam što pre.

Već pri prvim stranicama vidi se da je delo dobro, pre svega, u prednost tome ide činjenica da je izašlo iz pera žene koja je dobila Nobelovu nagradu za celokupno stvaralaštvo i Pulicerovu za ovo delo.
Početak knjige prikazuje Setu, njenu ćerku Denver koje sam žive u kući koju opseda duh ubijene devojčice. U kući im se pridružuje Pol D, čovek koji je robovao u Slatkom domu zajedno sa Setom. Jednog dana, kada se njih troje vraćaju iz cirkusa ispred kuće ih čeka devojka koja im otkriva samo to da se zove Voljena.

Knjiga je u isto vreme i teška i laka za čitanje. Vreme je to koje može da napravi problem pri čitanju jer Toni stalno prelazi s jednog vremena na drugo, u jednom trenutku priča o prošlosti, u sledećem, bez ikakve najave počinje da priča o sadašnjosti. Vrlo lako i vrlo često. Priču sagledamo iz svih uglova. Ona na jedan iskren, tužan i stravičan način prikazuje sliku crnaca u Americi, poniženja koja su trpeli. Dakle, još jedna priča o rasnim nesuglasicama. Kao da je važno koje boje je nečija koža, koje je nečija veroispovest. Niko nema pravo da ponižava drugog samo zato što nije njegove nacionalnosti, zato što je druge vere ili ima drugačiju boju kože. Treba čitati ovakve knjige, možda ljudi konačno prestanu da se ponašaju kao životinje!

To se đavo poigrava. Pušta me da izgledam dobro sve dok se osećam loše.

ričala sam o vremenu. Tako mi je teško da verujem u njega. Neke stvari odu, prođu. Druge ostanu. Nekad sam mislila da je to do mog pamćenja. Nešto zaboraviš. Nešto nikad ne zaboraviš. Ali nije. Mesta su još tu. Ako kuća izgori, nema je više, ali mesto – njegova slika – ostaje, i to ne samo u pamćenju već i tamo, u stvarnom svetu. Moje sećanje je slika koja mi je izašla iz glave i lebdi. Moje sećanje je slika onog što sam radila, znala i videla još tamo. Tamo na mestu gde se nešto dogodilo.

Briga me je l velika ili nije. Majci ništa ne znači što je dete veliko. Dete je dete. Deca rastu, stare, ali šta uopšte znači 'velika'? U mom srcu to ne znači ništa.

Američka spisateljica i dobitnica Nobelove nagrade Toni Morison umrla je u 88. godini.

Njena porodica je objavila da je Morison umrla „posle kraće bolesti".

Autorka 11 romana, Morison je dobila Nobelovu nagradu za književnost 1993. godine, a njen prvi roman Najplavlje oko objavljen je 1970.

Preminuo američki pisac Filip Rot

Jelena Lengold: Umetnik mora da se izdigne iznad politike

Voljena - roman o robinji koja beži sa plantaže , objavljen je 1987, a istoimeni film s Oprom Vinfri u glavnoj ulozi snimljen je 1998. godine.

Morisonova je jednom prilikom rekla: „Mi umiremo. To je možda smisao našeg života. Ali imamo jezik kojim govorimo. Time se meri naš život."
U izjavi porodice Morison stoji da je ona bila „neverovatno posvećena majka, baka i tetka", a „preminula je u snu petog avgusta, okružena članovima porodice i prijateljima."

„Ona je bila potpuno posvećena pisanju, živela je za pisanu reč, bez obzira da li je pisala ona ili njeni studenti, prosto je gutala knjige i većinu vremena je bila kod kuće i pisala," stoji u izjavi.

„Iako njen odlazak predstavlja neverovatan gubitak, zahvalni smo što je živela dug i ispunjen život".

"Svet u koji se bolno ne uklapamo"

Poznata je po brutalnim, lirskim romanima o ropstvu i istoriji Afroamerikanaca, a među kritičarima i publikom važila je za jedan od najvažnijih glasova u američkoj književnosti, donoseći priče o obespravljenoj manjini.

Prve značajne korake u književnosti načinila je početkom sedamdesetih, a najčešće je pisala o iskustvu žene u crnačkoj zajednici. Dobila je brojne nagrade za svoj rad, između ostalog i Nobelovu nagradu za književnost, što je prvi put da je ovu nagradu dobila osoba iz afroameričke zajednice.

Za romane Najplavlje oko, Voljena, Raj i Ljubav dobila je Nacionalnu nagradu kritičara i Pulicerovu nagradu, a među njenim poštovaocima su i Hilari Klinton, Marlon Brando, Opra Vinfri, kao i spisateljice Margaret Atvud i Ej Es Bajat.

Predsednik Barak Obama joj je dodelio Predsedničku medalju za slobodu 2012. godine.

Morison je bila prva afroamerička urednica u izdavačkoj kući Rendom haus, gde je radila od 1967. do 1983. godine.

Među piscima čija dela je objavila bili su Gejl Džons, Henri Duma, Mohamed Ali i Anđela Dejvis.