Mislio sam da ne postojis

Mislio sam da ne postojiš,

jer to što ja izmaštam,

Bog ne ume da stvori.

Zatekla si me nespremnog za život,

mislio sam da ne postojim.

Zaboravio sam kako se raduje,

pa sam zaplakao od sreće

i bio presrećan

što ponovo umem da plačem.

Čim sam te ugledao

zabranih sebi da te zavolim.

Uzalud, bilo je kasno.

Ti ćeš da me učiš kako se voli?


Ti ćeš da me praviš blesavog,

šašavog, blentavog i glupavog?

Ti ćeš da me gledaš kako ne znam

gde da gledam dok me gledaš?

Ti ćeš da mi kažeš “utišaj srce,

ne čujem ništa od njega”?

Ti ćeš da se guraš pod moj dlan,

kada ga slučajno odvojim od tebe:

“Miluj me, odavno nisi”?

Ti ćeš da mi kažeš:

“Nismo normalni,

medeni mesec nam traje godinama”?

Ti ćeš da mi budeš najlepša na svetu

i lepša od svetova, koje ćemo otkriti?

Ti ćeš da mi budeš važnija

od onih što se prave važne?

Ti ćeš da me pitaš:

“Kako je moguće da me toliko voliš”?

Ti ćeš da mi budeš inspiracija za život?

Ti?

Naravno, ti.

Ko drugi?

Tuga bez naslova


Nisam stigao ni da te zavolim...

Lažem, zavoleh te na prečac,

ali danas me stid što sam se ponosio

dodirom tvoje oholosti i gordosti,

misleći da je to čudo ono čudo,

koje oživi tek ponekog bezdušnika,

spremnog da istog časa umre od sreće

što je voljen i što je živ.



Kao da se dogodilo nešto što se ne zaboravlja,

pa ne mogu da zaboravim da se moglo dogoditi

nešto zbog čega vredi živeti, il’ umreti, svejedno.

Još uvek si mi lepa, kao što nikom nećeš biti,

al’ ipak skrenem pogled kada te ugledam

u albumu sa mojim neostvarenim snovima.

Sanjam, ali ne kao pre, uzdržan sam.

Sanjam šta je moglo biti, a ne šta će biti.

Nisu to više snovi, već obično kajanje

zbog nepočinjenog greha.



Seti me se ponekad, ako se setiš,

toliko možeš. Možeš li?

Odavno mi se ne živi,

al’ ponekad mi dođe da oživim

u tvom sećanju na mene i moje ništa,

tek da oživim, tek da vidim šta ćeš sa mnom,

tek da osetimo bilo šta, nedeljivo,

svako svoje, svako za sebe,

kao da se ne poznajemo,

kao da nisam stigao ni da te zavolim.

Ustvari, trudim se da mi ne nedostaješ


Ustvari, trudim se da mi ne nedostaješ,

jer ne znam čime bih, osim tobom,

nadoknadio toliki nedostatak.

Daleko od toga da si blizu,

a opet, daleko od toga da si daleko,

pritiskaš me, baš ovde,

a ja, umesto da te odgurnem,

stisnem jače to mesto gde te osetim,

da bude lakše noćas kad postane teže,

da se ljutim na sebe što sam te sinoć prejako zagrlio,

pa sada možda i tebi k'o meni bride grudi

i ne možeš da zaspiš, pa misliš da mi nedostaješ.



Ustvari, trudim se da mi bude svejedno

kad pomislim da mi nedostaješ,

trudim se da izmislim neku drugu tebe,

da ne bih mislio da čeznem za tobom, već za njom

i za tim da mi se njena koža za usne lepi, a ne tvoja.

Čak joj i ime izmislim, da bi se razlikovala od tebe,

al' badava, izgovorim tvoje ime, čim joj usne prinesem.



Ustvari, sasvim se dobro držim,

ne cmizdrim (puštam kap po kap, to se ne računa),

ne mislim na tebe (osim kada sama provališ u podsvest),

nikom te ne pominjem (osim kada pitaju za tebe),

ne pišem ti pesme (osim kad baš moram)

i trudim se da mi ne nedostaješ

(e, to mi već teže polazi za srcem,

jer ne znam čime bih, osim tobom,

nadoknadio toliki nedostatak).

Kao zena

Zauzeta neravnopravnom borbom

za ravnopravnost polova,

retko je uspevala da se oseća kao žena.

Uglavnom bi to bilo na svadbama i slavama,

kada bi, poput ostalih prisutnih žena,

željnih da na svojoj koži osete da su žene,

privlačila pijane muške i zavidne ženske poglede.

Osvrtala bi se naglo,

tako da joj jutros fenirana kosa prekrije lice,

koje oni iza nje nestrpljivo priželjkuju da vide,

oči bi joj u tom času još tajanstvenije bile,

a kada bi lokne pale na tanke bretele,

bljesnuo bi njen naivan, ali zavodljiv osmeh,

pun neizgovorenog samopouzdanja.



(Pre)tesna i (pre)kratka haljina živih boja,

šivena povodom sličnog događaja pre nekoliko godina,

njenim oblinama dodala bi zavodljive krivine,

zbog kojih bi neoprezan pogled lako gubio kontrolu

i završavao tamo gde nije pristojno da završi

pred tolikim svetom,

kom ni jedan pogled ne može da promakne.

Osetila bi se ženom,

kakva želi da bude svakog dana,

muškarci bi je gledali kao ženu,

kakvu žele da ljube svakog dana,

a pripit pogled “onog njenog”

laskao bi izazovnim krivinama oblina

neke druge žene, koja je,

zauzeta neravnopravnom borbom

za ravnopravnost polova,

zaboravila kada se poslednji put

osećala kao žena.

Ja mislim


Ne mora da znači da sam u pravu,

al’ ja mislim da neki

namerno sviraju tužne pesme,

tek da nama, ovakvima, napakoste,

da se raspekmezimo,

da psujemo život i sve živo

kad se setimo da imamo nekog

tek da ga nemamo.



Ne tvrdim, al’ mislim da neki

namerno pišu tužne pesme

(k’o da mi ne bismo umeli,

ako ne i tužnije od tih njihovih žalopojki).

Tačno umeju da pogode živac,

da se čovek nasekira oko ljubavnih stvari,

prosto mu dođe da mu se ne živi,

al’ nekako se uvek čini da je rano

da obuče pižamu od oblaka,

pa se još malo prenemaže kroz život,

tek da bi ga slični njemu ponekad pitali:

“I nikad se više nije javila?”



Možda to baš nije tako,

al’ imam subjektivan osećaj

da me niko ne voli.

Teoretski, postoji mogućnost,

jedan do dva posto,

da me se ponekad setiš,

al’ šta je to za ovol’kog čoveka.

Il’ voliš, il’ ne voliš.

Pa, je l’ tako?

Ja bar tako mislim.

Ne znam, nisam ni ja više

najpametniji na svetu.

Mislim, ne zna čovek

više šta da misli.

Uglavnom, ja mislim da treba zabraniti

tužnu muziku i tužne pesme

i pohapsiti sve te što proizvode tugu,

te muzičare i te pesnike,

pa da i mi, ovakvi,

konačno budemo srećni.

Staro pismo, čista proza

Sve i da Bog postoji, sumnjam da bi radio ovako do kasno, a dugo mi je do jutra da čekam. Ne znam ni na kom bi se šalteru molbe predavale, nevešt sam sa tim stvarima.
Imam ja svoje tajne saveznike, ali noćas su i oni nedostupni. Sigurno je neko „od gore“ intervenisao za nekog svog. Ne bunim se, učine i meni ponekad.

Ne volim da molim, a večeras bih baš mogao, kad bih umeo i kad bih znao koja je služba zadužena za ovakve slučajeve. Bilo bi lepo da postoje obrasci, samo napišeš ime onog za koga se moliš...

Ne treba meni bogznašta, to bi mogao i neko od činovnika da obavi. Treba samo... Vidiš, nikad ne pitah andjele kako to čine. Uvek je moje bilo samo da želim, kao noćas...

Moja je želja skromna - spokojnu noć ti želim, sasvim običnu, nezanimljivu, bez snova. To nadležnima ne bi trebalo da predstavlja problem. Ne tražim da ti slani povetarac donese zvuke mandolina, koje će ti izmamiti smešak, obojiti misli i pertvoriti ih u čaroban san. Znam te, promeškoljila bi se, ne bi li se bolje ušuškala u zagrljaj povetarca i prepustila njegovoj slatkorečivosti, a onda... ništa od spavanja.

Neću se smiriti

Neću se smiriti ni tamo
gde se tuguje za živima.
Falićeš mi još više,
al’ ću se moliti
da te što duže ne sretnem.
Ne znam kako ću te
i čime voleti,
kako javiti da mi je toplo,
da imam sve što mi treba
(osim tebe, naravno),
da sam u dobrom društvu
(vole da slušaju o tebi,
čude se šta si na meni našla)
i da sam najzad srećan.

Pronaći ću,
ako ne postoji napraviću,
rupicu na nebu,
da ponekad provirim
i podsetim se koliko si mi lepa.
Ako si, nekim slučajem, tužna,
isključiću grejanje,
da se smrznu oblaci
i stresu pahulje sa sebe,
da se raduješ,
kao da znaš da ti šaljem znak
da ne treba da žuriš,
da ću te sigurno čekati,
jer imam svo vreme onog sveta.

Ponekad, tako, navrati...

Taman kad bi mi se učinilo
da me zauvek zaboravila,
iznenada bi se pojavila,
tek da proveri da li je još uvek volim.
“Sanjala sam te... Brinem... Nedostaješ...
Moraš naći nekog.
Nemoguće da ti ni jedna žena nije po volji.
Zašto ne otputuješ negde?
Godiće ti promena...”

Trudila bi se da sve izgleda
kao da je ona pogrešna Julija,
ili da sam ja pogrešan Romeo,
kao da je pogrešna Roksana,
ili ja pogrešan Sirano,
kao da je ona pogrešna ona,
ili da sam ja pogrešan ja,
a ja bih se čudio kako uspevam
da se uzdržim
da je ponovo neprimetno ne zaprosim
i zašto joj tolerišem
loše odglumljenu ravnodušnost.

Nervirao bih se
što ništa ne znam o ženama,
što ništa ne znam o sebi,
što ne znam kako da kažem
da je volim, a da je ne uvredim,
što joj verujem i kada joj ne verujem,
što mi se jedino zbog nje živi,
uprkos tome što mi se ne živi.
“E, budalo jedna”, kažem sebi,
(ne bih pogrešio ni kad bih se njoj obratio),
usne mi trnu, koža joj trne,
al’ niti ću usne prineti njenoj koži,
niti će kožu prineti mojim usnama,
jer mora da ide, ima obaveze...
Sanjaće me... Brinuće... Nedostajaću...

Original

Gde si bila dok si imala šta da zavoliš
i dok je imao ko da te voli?
Sada sam tek reprodukcija,
tužno sećanje na sebe.
Zapravo, ne sećam se, tugujem.

Tako bih voleo da te volim,
kao što sam te voleo,
da ti ne bude svejedno,
da zavoliš uspomenu na mene,
da nam bude žao
što se ranije nismo setili
da nikad nije kasno...
Da te volim tako da kažeš:
“Ovo je vredelo čekati...
Da se nisi usudio da sada umreš”,
a sve drugo da prećutiš,
da se opet ne posvađamo,
jer tako je malo večnosti preostalo
za onoliku sreću, koja nas čeka,
ako prestanem da tugujem
i ponovo postanem original sebe,
zbog tebe.
Za tebe.

Da me voliš

Da me voliš, priznala bi,
jer voleti nije sramota.
“Volim te i šta mi možeš”,
prkosila bi i provocirala,
a ja bih se čudio
šta si to na meni našla,
bleso zaljubljena.
Bilo bi mi krivo
što ne umem kao ti da volim,
vežbao bih kad nisam sa tobom,
pokušao da te sustignem,
naravno, bez uspeha,
pa bih se, onako nasekiran, pravdao:
“Lako je njoj, takva se rodila”.

Tuga bez mene  - Goran Tadić

Tuga bez mene nije ono što je bila.
Ne piše, al’ se povremeno javi bez reči
da se podsetimo zajedničkih dana i noći.
Ćutimo, razumemo se.
Pravi se da nije tu,
pravim se da ne znam da je tu,
mada prepoznam njene pokrete u grlu i oku.
Falim joj, ne ume bez mene.
Zavolela me, bio sam njen najredovniji korisnik.
Osmehnem se, da vidi da mogu bez nje,
a ona pojača tužne note,
da čujem da bez nje ne mogu.
Pusti, kažem, bilo pa prošlo, a ona se umiljava
i moli da je još jednom privijem na grudi.
Žao mi da zbog mene tuguje,
popustim u ime starih, teških vremena,
pa se kao dete raduje,
obeća da će me slušati, da će pisati,
da će me voleti više no ikog,
samo da joj ne dopustim
da ponovo od mene ode.
Idi, pomislim, ali ne izgovorim,
jer dosta mi je rastanaka.
Dopustim joj da još malo ne primećujem
kako vršlja po mojim mislima i grudima,
šmrcnem, opsujem i setim se onolikih ljudi
zbog kojih sam onolike dane i noći tugovao,
uzdahnem i čekam da sama ode
kad shvati da više nemam za kim da tugujem.

Na tvojoj koži - Goran Tadić

Moje misli postanu stihovi
kada ih usnama zapišem na tvojoj koži.
Golica te poezija,
ne znaš kud bi iz kože od lepote,
a ja ne mogu da te se načitam.
Na tvojoj koži završe ludosti
koje mi padnu na pamet
dok mi nedostaješ
i dok priželjkujem
da priželjkuješ nove stihove.
Moje misli nežnije su na tvojoj koži
nego u mojoj glavi.
Razliju se po tebi, kroz pore u tebe uđu,
pa moja poezija na tebe miriše.
Udišem te dok te pišem i dok te čitam.
Glasnije, kažeš, a ja te molim da me ućutkaš,
jer me je ponekad strah da neću preživeti poeziju,
koja nastane kada moje misli dotaknu tvoju kožu

PUSTI TI MENE

Pusti ti mene, ovako zapuštenog.
Loše nikom nije donelo dobro.
Povuci se iz mene u sebe,
pa se polako, u tri smene,
prisećaj šta sve treba zaboraviti.
Pusti ti mene, ovako napuštenog.
Ne možeš ni ti mimo sveta.
Ako neko pita
otkud fleke od mene,
reci da nisi ni osetila
da si mi slučajno dušu
dušom u prolazu očešala.

Ljubavno pismo

Lakše je otići, nego ostati,
al’ teži je teret praznine od tereta ljubavi,
zato, umesto oproštajnog,
pišem ljubavno pismo.
Dosta je bilo odlazaka nikuda.
I kada dođe vreme da moram da odem
otići ću tako da ostanem u tebi.
Od tebe se ne odlazi, ti si cilj.
Za mene si rođena, za tebe ću umreti,
ali ne smem i neću dok te ne usrećim,
dok ti ne pružim sve ono
o čemu si kao devojčica sanjala,
a ne bi ti se ostvarilo ni da si princeza.
Nema tog metka kog se ovo srce plaši,
al’ ja ću čast, tvoju i svoju, braniti životom,
spektakularnijim od bilo koje smrti.
Više se ne osvrćem, jer si ispred mene,
moj si vodič, ja čuvar tvojih leđa.
Ostaću uz tebe, jer mi se živi,
živi mi se, jer mi se voliš,
voliš mi se, jer se voliš lepše no iko
i ne želim da saznaš i ti
da je teret praznine teži od tereta ljubavi.

"Na kraju, onaj ko ne shvata da je kraj,
voli po sećanju, jer voli da voli,
makar nevoljen bio."
Goran Tadić, "Na kraju"

Možeš mi ponekad napisati pismo

Možeš mi ponekad napisati pismo,

neću ga spaliti, al’ neću ga ni čitati.

Te reči potrebnije su tebi, nego meni.

Kad izađu iz tebe, okončaće muku i patnju

uzrokovanu obostranim ćutanjem.

Napiši slobodno da me još uvek...

i da veruješ da još uvek i ja tebe...

ali da to više nije važno,

jer je iz nekog razloga

za oboje bolje ovako.


Možeš mi ponekad napisati pismo,

ali to ne znači da imaš šta da mi kažeš.

Svašta ume na um da padne

kada se kazaljke preklope,

još ako je veče i pada sneg

ne možeš da se ne setiš

nekog kog ne možeš da zaboraviš

i kako vreme odmiče

sve su čudniji razlozi

zbog kojih niste zajedno,

pa ti se učini da bi nekoliko redaka

moglo objasniti neobjašnjivo.


Dragi moj...

u redu je, tako počinju pisma,

mada nisam više tvoj,

a ne bih poverovao

ni da sam ti još uvek drag...

nadala sam se da ćeš prvi zgaziti ponos

i da ćeš ponekad napisati dve-tri reči,

tek da znam da nisi umro kada sam otišla.

Pišem ti, a ne znam na kom si oblaku,

na onom na kom sam s tobom živela,

ili na onom na kom života nema...


Možeš mi ponekad napisati pismo,

neću ga čitati, znam kako dišeš.

Ta slova će ti dušu olakšati

i pomoći da lakše dišeš.

Ako već počneš sa dragi moj,

završi onako

kako se pisma završavaju –

zauvek tvoja.


Možeš mi ponekad napisati pismo,

neću ga čitati.

I kad bih pročitao, ne bih odgovorio.

I kad bih odgovorio,

ne znam šta bih ti pisao.

Pismo k’o pismo –

draga moja...

... zauvek tvoj.

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.
I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al' ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.
Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?
Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih...

Kada te ugledam, pogledom odvezujem nevidljivi čvor na pertli,
obraze stisnem ramenima
i dugme na košulji pokušam da smestim pod nokte,
kao dete, postidjeno pred razredom, zbog nepostojeće krivice.
Strepim da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
da ću morati da kažem da sam dobro,
prećutkujući da zgužvam većinu dana, po kojima pišem sebe.

Dva meseca ne videh mesec,
da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko cipelu izuva
i tvoje malo stopalo prima na dlan,
pa ga čuva, kao malo vode i celiva, kao sluga.
Postoji li neko ko će ti dahom uvračati trepavicu, stisnutu prstima,
dok želju zamišljaš?
Ako postoji, šta on to ima što nemam ja?
Ima tebe i mora umeti da te ima.
Jedino tako ću osetiti krivicu što umem da mi nedostaješ
i prestaću da prepoznajem tvoj lik u talogu kafe,
u kom otisak prsta obećava ostvarenje želje, samo ako je ne kažem.
Bojim se da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
a onda neću izdržati da ne izgovorim
koliko želim da te poljubim ispod lančića.

Kada te ugledam, poželim da te zamolim
da na Miholjdan, kad budeš slavila sebe,
prospeš čašu kupinovog vina preko ramena,
da imam čime, na Lazarevu subotu,
kad budeš dovoljno daleko,
ispucale usne da pokvasim,
dok budem ljubio tragove tvojih stopa...

U recenziji Satenskih stihova profesor Miodrag Radović, pored ostalog piše:

Kako nastane pesma?

Misliš da je teško stihove pisati?

To je samo otisak duše na papiru.

Možeš ga gužvati, paliti, brisati,

al' ne možeš sprečiti strasti da naviru.



Moraš sebi krv isisati,

kožu izvrnuti, to boli, dabome.

Pa, da li je teško pesmu napisati?

Nije teško, kad imaš kome.

Kada te ugledam

Kada te ugledam, pogledom odvezujem nevidljivi čvor na pertli,
obraze stisnem ramenima
i dugme na košulji pokušam da smestim pod nokte,
kao dete, postidjeno pred razredom, zbog nepostojeće krivice.
Strepim da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
da ću morati da kažem da sam dobro,
prećutkujući da zgužvam većinu dana, po kojima pišem sebe.

Dva meseca ne videh mesec,
da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko cipelu izuva
i tvoje malo stopalo prima na dlan,
pa ga čuva, kao malo vode i celiva, kao sluga.
Postoji li neko ko će ti dahom uvračati trepavicu, stisnutu prstima,
dok želju zamišljaš?
Ako postoji, šta on to ima što nemam ja?
Ima tebe i mora umeti da te ima.
Jedino tako ću osetiti krivicu što umem da mi nedostaješ
i prestaću da prepoznajem tvoj lik u talogu kafe,
u kom otisak prsta obećava ostvarenje želje, samo ako je ne kažem.
Bojim se da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,
a onda neću izdržati da ne izgovorim
koliko želim da te poljubim ispod lančića.

Kada te ugledam, poželim da te zamolim
da na Miholjdan, kad budeš slavila sebe,
prospeš čašu kupinovog vina preko ramena,
da imam čime, na Lazarevu subotu,
kad budeš dovoljno daleko,
ispucale usne da pokvasim,
dok budem ljubio tragove tvojih stopa.

Uzdah

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.
I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al' ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.
Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?
Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.