Nekad davno guacamaya (papagaj) je bio ptica kao i svaka druga, jednobojan i kratkog perja.
U to vrijeme svijet je izgledao mracno i tuzno jer nije bilo boja. Postojala je samo crna boja koja je gospodarila nocu i bijela koja je vladala danju. U sumrak i zoru prevladavalo je sivilo, koje i nije bila boja, postojalo je samo zato da se crna i bijela boja ne sukobe. Zbog tog tuznog svijeta Bogovi su se prepirali i mudrovali kako da prosire boje, pa da svijet postane ljepsi i veseliji, jer samo tako ce ljudi zivjeti bolje, u sreci i ljubavi.
Na jednom takvom zboru, jedan od bogova se ushodao obuzet razmisljanjem i nije vidio kamen pred sobom. Udario je glavom u njega i potekla je krv.
Prvo je uzviknuo od bola ali vec u sljedecem trenutku je ugledao svoju krv i zamjetio da nije ni crna ni bijela. Brzo je pokazao tu novu boju drugim bogovima koji su je nazvali crvena. Tako je nastala treca boja. Nakon toga i drugi bogovi su se dali na posao. Jedan je trazio boju kojom da oboji nadu. Kada ju je nakon dugog vremena pronasao i pokazao ostalima, prozvali su je zelenom, pa je tako nastala cetvrta boja. Peta boja je bila smjedja. Nju je pronasao bog koji je trazio srce zemlje. Kopajuci dosao je do njega i tu boju je pokazao ostalima koji su joj onda dali i ime.
Treci bog je krenuo u visinu, trazeci boju svijeta. Kada je dosao na sam vrh i pogledao dolje, ugledao je boju svijeta ali nije znao kako da je ponese sa sobom. Ostao je tako dugo gledati dok mu se boja nije ulovila za oci. Tek je tada sisao, pipajuci oko sebe kao slijepac. Ostalim bogovima je objavio :”U mojim ocima nosim boju svijeta”…. Tu sestu boju bogovi su nazvali plavom.
U potrai za sedmom bojom, jedan od bogova je ukrao smijeh djetetu koje je nakon toga odmah zaplakalo. Od tuda potice i sposobnost djece da se u jednom trenu smiju a u slijedecem vec placu. Tu sedmu boju, koja proizlazi od djecjeg smjeha, bogovi su nazvali zutom.
Sakupljanje boja izmorilo je bogove, pa su otisli na pocinak, ostavivsi boje u jednom kovcezicu pod drvetom. Kovcezic nije bio dobro zatvoren i boje su iz njega izasle i pocele slavlje. Tako je stvoren niz novih boja. Kada su se bogovi vratili, ugledali su puno vise boja od onih koje su oni ostavili.
Zaduzili su kovcezic da se on brine o bojama jer ih je on tolike porodio, a oni ce obojati svijet. Popeli su se na vrh planine i od tamo poceli bacati boje. Plava boja se djelomicno zadrzala na nebu i djelomicno u vodi, zelena je opala na drvece i biljke, smjedja i najteza je pala na zelju a zuta se uzdigla do sunca. Crvena je dosla do ustiju ljudi i zivotinja koji su je pojeli pa su postali iznutra crveni. Bogovi su bacali boje bez nekog reda i tako je puno razlicitih boja obojalo ljude, pa postoje ljudi razlicitih rasa i misljenja.
Na kraju su se bogovi zamislili kako sacuvati boje, da se ne izgube?! Dok su tako razmisljali, ugledali su guacamayu i odlucili sve boje pohraniti na njemu. Produzili su mu i perje kako bi sve boje stale na njega. Od tada je guacamaya raznobojnog perja i danas obilazi svijet podsjecajuci nas (u slucaju da zaboravimo) da postoji puno razlicitih boja, a isto tako ljudi i misljenja; te da bi svijet mogao biti veseo ako sve boje i misljenja imaju svaki svoje mjesto u njemu.
Srblji pripovedaju da je kukavica bila zena i imala brata, pa joj brat umro i ona za njim tako mnogo tuzila i kukala da je bog pretvorio u ticu. Jedni kazu da se bratu dosadilo njeno kukanje i jaukanje, pa je on prokleo te se pretvorila u ticu, a jedni kazu da se bog na nju rasrdio sto je tako mnogo tuzila za bratom, koga je on bio uzeo sebi pa je pretvorio u kukavicu da kuka do vijeka.
Prema jednoj legendi,postoji ptica koja pjeva samo jednom u svom zivotu ljepse nego bilo koji drugi stvor na zemlji.Od trenutka kad napusti gnijezdo,ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje.Uvuce se medu njegove divlje i isprepletene grane i pjevajuci ubode svoje tijelo na najduzi trn.Dok umire njen bol prerasta u pjesmu slavuja .Cjena te predivne pjesme je zivot.Citav svjet zastaje da ju slusa a bog na nebu se osmjehuje,jer ono najbolje sto postoji moze se dobiti po cjenu velike boli…..Il bar tako kaze legenda…
Širom majčice Rusije, careviću Ivanu nije bilo premca u hrabrosti!... Taj je, stvarno, bio hrabar, ma za legendu!... Najbolje se snalazio u neprohodnim šumama, vešto verao po planinskim vrletima i liticama...Za vreme nekog lova, kaže legenda, kad je priređena velika hajka, našao se, Ivan, na proplanku, udaljen od drugih lovaca-hajkača i... šta?...
Ugledao je, kraj bistrog potočića, jabukovo drvo, ali ne obično već s predivnim zlatnim jabukama!...O, o, o!... To se ne viđa svaki dan!..."Vidi, vidi", pomisli carević. "Šta ovo treba da znači?!" Tad ugleda, u krošnji, visoko, pticu s perima kao od plamena. Smesta iz tobolca izvuče strelu da je hitne iz zategnutog luka, kad... ptica slete, tačno ispred njega. Ivan je ščepa, a ptica procvile: - Pusti me, careviću, biću ti zahvalna do kraja života! - Aha - nakašlja se carević. - Uzmi jedno moje pero, mahni kad budeš u opasnosti i ja ću ti pomoći!...
Carević Ivan posluša pticu, uze jedno pero, a pticu pusti da odleti...Malo kasnije, začu Ivan, s druge strane, neke čudne glasove. Priđe, bliže i ugleda ogromnu tvrđavu opasanu visokim zidom. Ulaz u tvrđavu, čuvala je vojska kamenih vitezova, što ga veoma začudi. Odjednom, otvori se kapija na tvrđavi i izađe grupa predivnih devojaka pevajući. Jedna je bila toliko lepa da se carević odmah u nju zaljubi, što bi se reklo, do ušiju! Čim ga devojka ugleda, povika: - Beži, ovo mesto je ukleto! Sklanjaj se što pre možeš! Ako te ugleda čarobnjak Kašveja, pretvoriće te u kameni kip! Beži, beži!... A carević se, samo, nasmeja: - Lepa devojko, ja sam carević Ivan i ne plašim se ničeg na svetu... Kako ti je ime? - Ja sam Carevna - odgovori devojka i brzo nestade u tvrđavi... Za njom se teška vrata zatvoriše... Od tog trenutka, carević je stalno mislio na svoju Carevnu, smatrao ju je svojom i nikako drukčije...
Ali pade veče i carević pokuca na debela vrata tvrđave. U tom času, nebo se naoblači, munje sevnuše... a iz zemlje "iznikoše" dvoglavi đavoli preteći careviću! Pojavi se i sam čarobnjak Kašvej. Čarobnjak podiže ruke, započe neku čudnu pesmu... i đavoli okružiše Ivana - koji oseti kako se polako pretvara u kameni kip!... Još malo... i... i...Tad se Ivan seti one ptice, Žar-ptice kako ju je sad u glavi prozvao, dohvati njeno pero - i mahnu, njim... kako mu je rekla... jednom-dvaput...
Pojavi se plamena tačka na nebu, a đavoli počeše da se povlače...Kad su ugledali Žar-pticu, đavoli pobegoše. Zemlja zadrhta i sve ih proguta! Vetar se utiša, zavlada mir... a na vedrom nebu, pojaviše se zvezde!
A šta bi s čarobnjakom Kašvejem? Ptica dovede carevića do one zlatne jabuke i reče mu: - Pod ovim drvetom, nalazi se besmtna duša Kašvejeva... Ivan nađe među korenjem malo udubljenje i u njemu pačje jaje. Carević ga uze i baci uvis. Kad se to jaje našlo na zemlji, iz njega suknu dim i plameni jezici, a nad šumom se prolomi strašan krik. Čarobnjak Kašvej je bio mrtav!... Tad se, kao na znak, srušiše i zidovi one tvrđave... a kameni vitezovi odjednom oživeše! Sve vitez do viteza, oni što su, ko zna kad, okamenjeni!... Devojke koje su čamile u tvrđavi, pronađoše svoje momke. A najsrećnija je bila Carevna - ona raširenih ruku pođe u zagrljaj careviću Ivanu. Oni se zagrliše i zakleše na večnu ljubav... A iznad njih, visoko-visoko... prhnu Žar-ptica pevajući umilnu pesmu, pesmu ljubavi i sreće...
Postoje mnogi opisi ove legendarne ptice koja nikad nije bila viđena. Neki smatraju da je feniks prvobitni primer stvari koje se ne mogu videti (kao što je npr. Bog) već se samo mogu razumeti preko njihovih imena ili atributa. Neki opisuju feniksa kao pticu veličine orla; jednu polovinu tela čini orao a drugu polovinu fazan. Drugi kažu da feniks nalikuje čaplji, a treči da je ona zbir najlepših delova tela svih ptica sveta. Njeno ime potiče od grčke reči koja označava crvenu boju, jer se feniks vezuje za vatru i sunce. Opisan je kao zlatna ili šarena ptica.
Neki kažu da feniks nikada ne jede. Drugi kažu da on samo pije jutarnju rosu. Mnogi veruju da ova ptica živi sama u Arabiji ili Etiopiji.. Ali se svi slažu da je to ptica ogromne lepote.
Najinteresantnija činjenica vezana za ovu pticu je da se ona smatra besmrtnom i da se ponovo rađa iz pepela svake tristote ili petstote godine. Kada se bliži kraj njenom životnom ciklusu, feniks skuplja aromatične trave, drvo i začine iz celoga sveta od kojih će načiniti za sebe lomaču ili gnezdo. Sedeći na gnezdu, on bi zapalio vatru mašući krilima ili uz pomoć sunčevih zraka. Kada njegovo staro telo sagori, feniks se ponovo rađa iz crva, svoje koštane srži ili iz jajeta koje bi ostalo u pepelu, pa bi zatim ponovo krenuo na svoj životni put od sledećih petstotina godina. Prema nekim legendama, ponovno rođeni feniks bi poneo svoje stare kosti u Grad Sunca u Egiptu gde bi ove bile sahranjene praćene specijalnim pogrebnim ritualima.
Po Jevrejskoj legendi feniksovo ime je Milkam. Prema tradiciji, pošto je Eva pojela zabranjeno voće, postala je ljubomorna na besmrtnost i čestitost drugih stvorenja u vrtu. Zbog toga je nagovorila sve životinje iz vrta da pojedu voćku sa zabranjenog drveta kako bi je pratile u njenom padu, sve je uspela da nagovori osim feniksa. Bog je nagradio feniksa tako što mu je dao utvrđeni grad gde će živeti u velikom miru sledećih 1000 godina. Na kraju ovog perioda od hiljadu godina, feniks bi sagoreo u vatri i bio ponovo rođen iz jajeta koje je posle njega ostalo u pepelu. Jedna druga jevrejska legenda kaže da na kraju svakog perioda od 1000 godina feniksovo telo se postepeno smanjuje, gubeći perje postaje mala beba feniks koja ponovo izraste u veliku pticu. U svakom slučaju za Anđela Smrti feniks je nedodirljiv.
U Egiptu je feniks poznat pod imenom Bennu ili Bynw. On je simbol Boga Sunca i povezan je sa Ozirisom, vladarem donjeg sveta. Oziris koji je i sam vaskrsao, predao je Bennu tajne besmrtnosti. U Egiptu je Bennu korišćen kao simbol za druge cikluse kao što su oni vezani za izlazak i zalazak sunca kao i za godišnje izlivanje Nila.
Svakih 500 godina, Bennu bi odletao u Sunčani Hram u Heliopolisu gde su ga svešteneci čekali da mu pomognu. Ptica bi zatim podigla veliku lomaču od začina, popela se na nju i dopustila sunčevim zracima da je sagore. Iz pepela bi se se rodio crvić od koga bi do kraja tog dana narastao odrasli Bennu.
Kineska ptica Feng-huang je najverovatnije ista ptica kao i feniks. Ona je napravljena od svih najpoželjnijih delova svih ovozemaljskih stvorenja: vrata zmije, glave ždrala, zmajevih pruga, repa ribe, oklopa kornjače, lastinog grkljana i petlovog kljuna. Ova ptica se može videti samo u mirnim i blagorodnim vremenima. Ponekad je prikazivana sa vatrenom loptom predstavljajući tako vezu sa suncem. To je carska ptica i naziva se "skerletnom pticom".
Feng-huang živi u Kraljevstvu Mudrih koje se nalazi negde u istočnoj Kini. On pije najčistiju vodu i jede samo bambus. Kad god on zapeva, svi pevci sveta se pridruže njegovoj pesmi. Njegova koštana srž se smatra svetom hranom. Ova ptica je zaštitnica kineskih vladara. Mužjak Feng-huang simboliše sreću a ženka Feng-huang predstavlja caricu. Par Feng-huangova simbolizuje bračno blaženstvo. Pri začeću, ova izuzetna ptica daruje dušu embrionu u majčinoj utrobi. Taoisti su je zvali "cinober pticom".
Gde god da se nađe, feniks se povezuje sa uskrsnućem, besmrtnošću, pobedom nad svim nedaćama i zlim silama, zbog toga što izranja iz pepela. Tako je feniks postao omiljeni simbol na ranim hrišćanskim nadgrobnim spomenicima. U odeljku 25 -26 njegovog pisma Korinćanima, Sv Klement, rimski Biskup, podržao je legendu o feniksu kao potvrdu Hristovih moći da vaskrsava verujuće ljude. On citira Joba kad ovaj kaže: "Ti ćeš uzdići telo moje, koje je pretrpelo sve ove patnje".
Na mnogim mestima će se naći ptica feniks kako predstavlja Hrista. U mnogim zemljama se verovalo da u jednom vremenu živi samo jedan feniks. On se rađa sam od sebe i ne prati prirodne zakone reprodukcije. U Srednjem veku se verovalo da feniks vaskrsava iz mrtvih posle tri dana.
Često je prikazivan kao simbol Hrista, sa palminim drvetom (još jedan simbol uskrsnuća) ili kako nosi palminu grančicu (simbol trijumfa života nad smrću), ili kako nosi maslinovu grančicu (simbol mira koji Bog nudi ljudima).
Feniks simbolizuje ponovno rođenje, nadu, čestitost, brak, veru, postojanost, leto, večnost, besmrtnost, i svetlost. On je predstava kosmičke vatre iz koje je svet stvoren i u kojoj će skončati. Rimljani su oslikavali lik feniksa na novčićima i medaljama kao znak njihove želje da Rimsko carstvo traje večno. U ruskoj folklori Feniks je poznat isto kao Žar Ptica.
Nekada davno južni vetar duvao je tako jako svojim vrelim dahom da su mnoge životinje bile veoma nesrećne. Veverica je sazvala sastanak svih životinja da odluče šta im valja činiti. Posle duge rasprave odlučiše da pođu na jug i nađu dom južnog vetra. Nakon dugog i teškog puta životinje su došle do podnožja strme, stenovite planine na čijem je vrhu bila velika tvrđava. Shvatile su da odatle duva južni vetar, ali planina je bila tako strma i visoka da nikako nisu mogle da se uspnu do tvrđave. Pokušavale su i pokušavale, ali nisu mogle da se popnu na vrh. To je uspelo samo Mišu jer je bio toliko mali da je neopaženo ušao u tvrđavu. Tamo je shvatio da južni vetar prave petorica braće. Primetio je, takođe, da su obesna braća do zuba naoružana mnoštvom lukova i strela. Tiho i brzo Miš je pojeo strune na svakom luku. A kad su braća otišla na spavanje, napravio je duge merdevine od uvrnute konoplje i spustio ih niz planinu. Njima su se u tišini noći popele ostale životinje. Iako su se trudile da budu tihe, nespretni i teški Medved probudio je petoricu braće. Kada su videli da životinje nadiru u tvrđavu, braća su potrčala po svoje oružje, ali njihovi lukovi i strele bili su beskorisni. Morali su rukama da se bore protiv mnogo nadmoćnijih ljutih životinja. Nakon kratke borbe životinje su savladale četvoricu braće, ali peti je uspeo da pobegne. Do danas niko ne zna gde se krije. On i danas pravi vrući vetar, ali nema dovoljno snage da ikome naškodi. Srećne životinje dogovorile su se da proslave pobedu. Zapalile su lukove i strele zarobljene braće i zaigrale oko vatre. Uživale su u plesu i svojoj pobedi. Samo Detlić nije želeo da igra. Zadovoljno je stajao ispred velike vatre satima gledajući u nju. Ostao je tako nepomičan toliko dugo da su mu prsa pocrvenela od toplote. Od tada detlići imaju crvene grudi.
Беше једном једна птица. И беше украшена паром савршених крила и светлуцавим, шареним и чудесним перјем. Најзад, беше то животиња створена да лети слободно на небу, и да радује свакога ко би је посматрао. Једног дана, једна жена виде птицу и заљуби се у њу. Посматраше њен лет уста отворених од чуда, док јој је срце брзо лупало а очи сјајиле од узбуђења. Позва је да лете заједно, и путоваше небом у потпуном складу. Жена се дивила, обожавала и славила птицу. Али онда помисли: можда птица жели да упозна далеке планине! И жена се уплаши. Уплаши се да се никад неће осећати исто с неком другом птицом. И осети љубомору на способност летења које је птица имала. И осети се усамљеном. И помисли: „Спремићу замку. Чим се птица следећи пут појави, никад више неће отићи.” Птица, која је такође била заљубљена, поново дође следећег дана, упаде у замку, и остаде заробљена у кавезу. Сваког дана гледала је птицу. Тамо беше предмет њене страсти, и она ју је показивала својим пријатељицама, које приметише: „Ти си особа која има све.“ У међувремену, почела је да се догађа необична промена: како је птицу поседовала, и више није имала потребу да је осваја, поче да губи интересовање за њу. Птица не могавши да лети и изрази своја животна осећања, поче да бледи, губи сјај, постаде ружна – и жена јој више није поклањала пажњу, осим док ју је хранила и чистила кавез. Једног лепог дана, птица угину. Она се дубоко растужи, и живот је проводила мислећи на њу. Али, није се сећала кавеза, већ само оног дана када ју је угледала први пут како лети задовољна међу облацима. И када би саму себе осмотрила, схватила би да је оно што ју је толико дирнуло била птичја слобода, снага крила у покрету, а не њено физичко тело. Без птице, њен живот је изгубио смисао, и смрт покуца на њена врата. „Зашто си дошла?“ упита она смрт. „Да би поново могла да летиш на небу заједно са птицом“, одговори смрт. „Да си јој дозволила да заувек лети, волела би је и дивила јој се још и више; али сада сам ти ја потребна да би је поново срела.“
-Charles Darvin je manacina spomenuo u svojem djelu"Podrijetlo čovjeka", 1871.
-Najviše je istražila ovu vrstu Kim Bostwick, kustosica za ptice i sisavce Muzeja kralježnjaka Sveučilišta Cornell.
-Zvukovi manakina otkrili su znanstvenici, dolaze iz krila, ali zagonetka je na koji
način se to odvija. K. Bastwick je otkrila proučavajući usporene snimke 30 puta
brže od standardne videokamere da ptica tucka krilom o krilo 107 puta u sekundi. Svako krilo ima pero sa sedam zasebnih grebena. Peto pero trlja po grebenastom peru poput trzalice čime postiže frekvenciju od 1500 titraja u sekundi. Tako se dobiva ton poput violinskog između fis i G.
Inače ta je ptica duga 9 centimetara, a spada u ptice stanarice- vezana je uz dom.
Živi u kolonijama koje se tijekom čitave godine zadržavaju na istom mjestu.
Ptica kukavica kod Vlaha se vezuje za veliko prokletstvo. Davno, neki Vlah je čuo za devet sestara koje su bile toliko žalosne zbog smri svoga brata da su od Boga kukajući zatražile da im daruje krila kako bi mogle da ga pronađu i budu sa njim. Bog im je uslišio molitve i pretvorio ih u ptice koje nikada nisu prestale da kukaju. Zato se danas na grobljima sa ovih prostora neretko na spomeniku može videti urezano onoliko ptica kukavica koliko je i sestara u porodici.
Vlasi veruju da suze ptica kukavice izgledaju kao sitna jajašca leptira, a onaj ko ih pronađe biva sposoban štošta da uradi s obzirom da poseduje predmet od neprocenjive magijske moći. Mnoge vračare smatraju kukavičje suze najbitnijim elementom svojim magičnih napitaka.
Kada osoba pronađe suze ptica kukavica i ako poželi da proriče, onda je potrebno kada čuje ovu pticu da se oglašava da desnom nogom prokopa malo zemlje i čuva je pod jastukom zavijenu u belu ili crvenu hartiju. Na taj način, veruju Vlasi, svake noći u snovima će je posećivati budući događaju vezani za njen ili nečiji drugi život.
Vlasi veruju da kukavica koja se pozicionira na dimnjak i odatle ispušta svoje krike u stvari najavljuje smrt. Međutim, za razliku od one koju najavljuje gavran, ova smrt se može sprečiti i kukavica samo upozorava da je potrebno zatražiti pomoć od neke vračare koja će skinuti moguće čini i oterati zlo.
navidiku.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Mesopotamija, oblast između Eufrata i Tigra, je kolevka današnjih domaćih golubova. Tamo je i boravište goluba pećinara (Columba Livia), pretka svih danas poznatih domaćih rasa golubova.
Tamo su živeli Sumeri koji su verovali da su i bogovi živeli sa njima. Ali su kasnije uvređeni ljudskom pohlepom otišli put neba. Od tada ljudski rod pati, boluje, ratuje i prate ga ostale nedaće. Da bi izmolili oproštaj od bogova, Sumeri sagradiše grandioznu vavilonsku kulu, koja je svojim vrhom trebalo da dosegne nebo.
Nažalost nebo je još uvek bilo daleko, pa na vrhu kule izgradiše hram u kome su živeli golubovi. Neki od tih golubova leteli su visoko u nebo, pa su sveštenici zaključili da su golubovi u vezi sa bogovima od kojih mogu doneti poruke. Tako je nastala legenda o svetom golubu, ali tako je nastao i prvi golub visokoletač.
Posle propasti vavilonskog carstva, grupa plemena, preko Male Azije i Trakije, stiže na Balkan. Kasnije ih Grci i Rimljani nazvaše Ilirima. Iliri su sa sobom doneli i starog vavilonskog, svetog goluba, kome su Rimljani kasnije dali ime Columba illyrica - ilirski golub
Пупавац је симбол оштроумности, гласник који је, према легенди, путовао од двора цара Соломона до краљице од Сабе. Зашто је баш ова птица имала тај задатак? Зато јер је постојало веровање да је управо пупавац гласник и видљивог и невидљивог света. Ћубица на глави била је заправо – круна истине. Пупавац је иначе био Соломонов најпоузданији сарадник. Још пре него што ће видети краљицу од Сабе, пупавац је био једина птица која је цару Соломону могла да покаже где се налазе извори воде. Соломонова присност с царством животиња и духова долази до изражаја управо у чувеним легендама о његовом сусрету с краљицом од Сабе и градњи храма. Једном приликом, каже се у причи, позвао је Соломон у свој двор све краљеве суседних земаља. Веселили су се и гостили, јели и пили. Затим је краљ наредио да донесу и све музичке инструменте његовог оца, краља Давида. Како би гостима показао сву своју моћ и величину, наредио је да позову и све небеске птице, шумске звери, вилењаке и виле. Требало је да играју пред окупљеним краљевима. Све животиње послушно су се одазивале позиву. Само се пупавац није појавио. Соломон се жестоко наљутио и наредио да га казне. Када је пупавац то чуо, сместа је долетео у Јерусалим. Кружио је над краљевским дворцем и слетео у престону дворану. Седам пута је прхнуо крилима у знак поздрава и рекао краљу да је три месеца летео по свету и да је нашао древну и богату земљу где мирољубиви људи иду с крунама на глави. У тој земљи видео је и Билкис, прелепу жену која је била владарка. Понудио је краљу да позове Билкис, краљицу од Сабе, да посети Јерусалим као краљев гост. Пупавчева прича свидела се краљу Соломону. Краљев гласник кренуо је потом на пут с читавом војском различитих птица... Када су стигли, краљица од Сабе примила је поруку с пупавчевих крила и одлучила да прихвати позив. Рекла је такође да ће пут до Јерусалима, дуг седам година, превалити за три. Остатак легенде је познат. Соломон се заљубио у мудру краљицу од Сабе и успео да реши загонетке које му је постављала. Напослетку се њоме и оженио, а Билкис је родила сина, краља Набукодоносора. Према старој персијској легенди, птица пупавац заправо је била жена. Она се једнога дана чешљала пред огледалом када је у собу ушао њен свекар. Од страха, жена се претворила у птицу с перјем у глави. Према другој легенди, пупавац је некада био жена неког лошег човека. Када је муж једном приликом истукао, она је призвала Бога који је претворио у пупавца. Тако је прхнула и више се никада није вратила
U ranim indijanskim civilizacijama sove su simbolizirale moć i pomoć, te su imale moći proročanstva. U antičkoj Grčkoj sova je bila simbol dobre sreće, a povezivali su je s Athenom, božicom mudrosti. Athena je bila toliko impresionirana velikim očima i veličanstvenošću sove da je postala njena omiljena ptica. Ova sova bila je zaštićena i naseljena unutar akropole u velikom broju. Vjerovalo se da je magično "unutarnje svjetlo" dalo sovi noćni vid. Kao simbol Athene, sova je bila zaštitnica i pratiteljica grčke vojske u ratovima. Vjerovalo se da viđenje sove pretkazuje pobjedu. Neka su indijanska plemena vjerovala da su sove duše nedavno umrlih i stoga se moraju poštovati. Neki su pak u sovi vidjeli utjelovljenje svojih bogova. Postoji i eskimska priča o tome zašto sove imaju plosnato lice i kratak kljun. Priča govori o prekrasnoj mladoj djevojci koja se čudom preobrazila u sovu koja je imala dugi kljun. Međutim, preplašila se je i u letu se zabila u zid kuće te je tako dobila sadašnji izgled. Mnogi sovama pridaju magične moći. Arapi vjeruju da ženka sove snese dva jaja; jedno ima moć ispadanje kose, a drugo ponovnog popravka i rasta. U Alžiru vjeruju da ako se u ruku spavajuće žene stavi sovino desno oko, ona će reći sve što želite saznati. U Welsu su vjerovali da je, kad se među kućama zaćuje sovin huk, jedna neudata djevojka izgubila djevičanstvo.Također su vjerovali da će novorođeno dijete biti blagoslovljeno čuje li trudnica sovin huk. Babilonke su nosile amulete s likom sove da ih zaštite u trudnoći, a u Francuskoj su vjerovali da sova može pomoći usidjelicama pronaći muža. Poljaci su vjerovali da djevojke koje umru neudate postaju grlice, a oženjene se pretvaraju u sove. Vjerovalo se, također, da sove ne izlaze danju jer bi svojom ljepotom izazvale zavist drugih ptica. Nažalost, mnoge su sove praznovjerje platile glavom. Vjerovanja da sove imaju mistične, magične moći ili da jedući oči ili meso sove i čovjek dobiva posebne moći doveli su do toga da su se ove ptice lovile, mnoge su vrste dovedene gotovo do istrebljenja.
Evo jedne kratke poslastice za ljubitelje mitova, legendi i narodnih priča, ovoga puta iz Japana, gdje su mandarinske patke jednako cijenjene kao i u Kini.
Jednoga dana pohlepni feudalac koji je sakupljao lijepe stvari, jer se volio hvalisati njima, ulovio je prelijepog mandarinskog patka, radi njegova raskošnog perja i zatočio ga u krletku od bambusovog granja. Svi su se divili ljepoti patkova perja i umješnosti zlog gospodara. No patak je bio nesretan. Tugovao je za svojom družicom koja je ostala sama u divljini.
Kako je vrijeme prolazilo, patak je bio sve utučeniji i raskošna boja njegova perja polako ali sigurno počela je gubiti boju. Kada je gospodar vidio da patak više nije lijep i zanimljiv kao prije, prognao ga je u najudaljeniji dio kuhinje. Yasuko, mlada kuhinjska pomoćnica sažalila se nad patkom i pustila ga na slobodu unatoč izričitoj zabrani zlog gospodara. Ovaj je pak, krivo optužio glavnoga slugu, jednookog Shozo-u, koji je nekoć bio poznati samurai, za puštanje patka. Za kaznu ga je pretukao i degradirao u perača toaleta i nosača smeća.
No Yasuko i Shozo su se u jeku tih novih momenata zaljubili. Čim je to saznao, zli gospodar ih je oboje osudio na smrt. Ali, kako se zao glas daleko čuje, mandarinski patak saznao je za sudbinu mladih ljubavnika. Pun zahvalnosti zbog puštanja na slobodu, odlučio je, skupa sa svojom družicom, poduzeti nešto za njihov spas.
Taman kada je kazna trebala biti izvršena, iznenada su naišla dva misteriozna carska glasnika s obaviješću da je car zabranio smrtnu kaznu. Cijelu noć skrbili su se za rane mladih ljubavnika, a potom, jednako misteriozno kako su došli, nestaju ostavljajući za sobom par mandarinskih pataka.
Yasuko i Shozo odlaze u šumu noseći sa sobom i mandarinske patke, gdje su skupa sretno živjeli do kraja života.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Ova ptica je omiljena u narodu, jer se vjeruje da štiti od udarca munja i gromova svaku kuću ispod čijeg krova savije gnijezdo, te ukućanima osigurava mir i obiteljsku slogu i sreću. Nije dobro otjerati crvendača ili mu razrušiti gnijezdo, jer se vjerovalo da će onaj tko to učini oboljeti od padavice, drhtanja ruku i doživjeti neizvjesnu sudbinu. Isto se tako vjerovalo da su krave koje daju crveno mlijeko, kazna njihovom gospodaru što je otjerao crvendaća ispod krova svoje kuće. Ali, postoje i druga ništa manje zanimljiva vjerovanja:
• Vidjeti prvog crvendaća u godini - želja koju zamislite će se ostvariti čak i prije nego što ptica odleti, tj. nestane iz vašeg vidokruga; • Vidjeti crvendaće u blizini kuće ili u vrtu - sreća za ukućane; • Ako crvendać napravi gnijezdo u drvetu ili u živoj ogradi - predznak za promjenu vremena, kišu; • Ako crvendać pjeva u crkvi - predznak smrti; • Ako crvendać cvrkuće na otvorenom - očekuje se lijepo vrijeme; • Ako crvendać uleti kroz otvoren prozor u kuću - u kući će neko umrijeti; • Ako crvendać uleti u kuću u studenom - dobar preznak, sreća; • Ako crvendać udari o prozor bolesnikove sobe - bolesnik će umrijeti; • Uništiti ili ukrasti crvendaćova jaja ili uništiti gnijezdo - nesreća, smrt; • Ubiti ili ozlijediti crvendaća - nije dobro, nesreća; • Uhvatiti crvendaća I zatvorit ga u kavez - nesreća.
Ptica koja živi uz vodene površine, najčešće na morskim obalama. Prema jednom predanju galeb simbolizira svjetlost dana, bogatstvo, prostranstvo i slobodu. Pojava jata ovih ptica na obzorju, drevnim pomorcima je najavljivala blizinu kopna. Sletanje galebova na brod koji se nalazi na putovanju navodno je donosilo mirnu i sretnu plovidbu. Udaljavanje galebova s mora i obale najavljuje dolazak olujnog nevremena. Ako galeb udari u prozor neke kuće, vjerovalo se da je neko od članova obitelji u velikoj opansosti I da mu je potrebna pomoć. Ako tri galeba lete zajedno - predznak smrti. Smatralo se velikim grijehom ubiti galeba. To je nagovještavalo smrt i nesreću. Ako galeb leti prema nekoj osobi i napadne je, vjerovalo se da će doći do smrti nekog njenog bliskog prijatelja ili srodnika. Sanjati galeba – neočekivano pismo, vijest, saznanje.
Ned 24 Jul - 18:38
