'Ubijeni' i originalni

Njihova djela su u samom vrhu svjetske književnosti, a mnogi bi ljudi voljeli imati barem djelić njihovog talenta. No, tajna uspjeha za neke od njih, leži u neprestanom i nemilosrdnom drogiranju, iz čega su crpili veliki dio svoje inspiracije.

Nije nepoznata činjenica da su veliki književnici svim dostupnim sredstvima trovali svoj mozak i krv u cilju izlječenja vlastite bijede, dosade, a ponajviše, nedostatka inspiracije.

Jedini legalni, sveprisutni alkohol, mnogi su često zamijenili ili, pak, kombinirali s drogama, i to još od vremena Shakespearea, koji je za vrijeme pisanja Macbetha eksperimentirao s korijenom otrovne biljke kukute (Conium maculatum).

Eksperimentiranje ih je udaljavalo od bliskih osoba, pa su svoje najdublje strahove, najmračnije misli i fikcije prenosili na papir i stvarali velika književna djela. Bez obzira bile one organske, sintetičke, stare, nove, stimulativne ili halucinogene, droge utječu na promjenu percepcije, raspoloženje, mijenjaju ponašanje i stanje mišljenja.

Odabrali smo sedam književnika koji su, osim po svojim književnim djelima, bili vrlo poznati po konzumaciji droga.


1. Hunter S.Thompson

Novinar i pisac, začetnik gonzo novinarstva, bio je ozloglašen kako zbog zagovaranja upotrebe, tako i zbog neograničene konzumacije psihodeličnih i drugih droga za mijenjanje svijesti. Ljubio je i alkohol i oružje, iako nešto manjim žarom. Prezirao je svaki autoritet i često isticao svoje libertarijanske stavove. Njegova teška narav i sklonost incidentima bili su plodno tlo za ludilo koje ga je obuzelo nakon konzumacije svih mogućih droga, a vidljivo je u njegovom najpoznatijem djelu Strah i prezir u Las Vegasu, prema kojem je snimljen i film.


"Imali smo dvije vrećice trave, 75 kuglica meskalina, pet tabli tripa, punu vrećicu kokaina i čitavu galaksiju tableta za spuštanje, dizanje, vrištanje i smijanje. Zatim pola litre tekile, četvrt ruma, gajbu Budweisera i pola litre čistog etera. Brinuo me jedino eter. Na svijetu ne postoji ništa bespomoćnije i neodgovornije od čovjeka čiji je mozak natopljen eterom", opisao je Hunter svoje putovanje američkim pustarama.
Početkom 2005., u 68. godini, ubio se ispalivši si metak u glavu. U oproštajnom pismu kao razlog je naveo starost i nedostatak zabave.

2. Ken Kesey

Najpoznatiji po romanu Let iznad kukavičjeg gnijezda i kao kontrakulturna ikona, dobrovoljno je sudjelovao u projektu MK-ULTRA, tajnom istraživačkom projektu CIA-e, koji je financirala vlada od početka 50-ih do kraja 60-ih godina.



Projekt se temeljio na eksperimentima u kojima je testiran učinak raznih droga, kao što su LSD, meskalin i trava, na čovjekov mozak. Kesey je neograničeno uživao u drogiranju, a za to vrijeme pisao je roman o društvenoj izolaciji.
Istovremeno, radio je u bolnici s ratnim veteranima i komunicirao s njima 'natripan' k'o luđak.


3. Jack Kerouac

Kerouac svoj je bestseler, autobiografski roman Na cesti napisao u samo tri tjedna na roli papira dugoj 30 metara, i to pod djelovanjem amfetamina. U njemu je opisao putovanje po Americi u društvu nekoliko kolega 'bitnika', a pokretačko gorivo bile su im droge.


Njegova sklonost drogiranju izbila je na površinu u romanu The Subterraneans (Podzemnici), koji je napisao u samo tri dana, a benzedrine (miks amfetamina) omogućio mu je nadljudski tempo rada.


4. Aldous Huxley

U isprobavanje halucinogenih droga, upustio se tek pred kraj života, a prva u nizu bila je meskalin, koji je prvi put probao u 59. godini. Često je uživao u psilocibinu, psihodeličnom alkaloidu, nadrogirana stanja je bilježio, a svoje monologe snimao na diktafon. Nevjerojatne doživljaje objavio je u knjizi Vrata percepcije i u eseju Raj i pakao.


Koliko je primamljivo bilo njegovo eksperimentiranje s opijatima, dokaz je i da je knjiga Vrata percepcije bila inspiracija grupi The Doors. Umro je u 69. godini, a na samrti je zatražio i dobio LSD kako bi lakše prešao 'na drugu stranu'. Huxley je napisao kako mu je droga otkrila 'sakramentalnu viziju stvarnosti'.


5. William S. Burroughs

Neizlječivi ovisnik o heroinu, morfiju i eukodolu (derivatu codeina, alkaloidu iz opijuma), bio je ovisan o pisanju koliko i o igli. Kao narkoman je napisao knjigu Narkomanka, a njegov najveći uspjeh bio je roman Goli ručak, poluautobiografska priča, koju je napisao pod utjecajem omiljenih opijata, što je i vidljivo po količini nasilja, perverzija i stvorenja koja se pojavljuju u knjizi.


Iako se dva puta ženio, Burroughs je cijeloga života imao muške ljubavnike. Pištoljem je slučajno ubio vlastitu ženu (također ovisnicu o heroinu), dok je pokušavao pogoditi jabuku na njenoj glavi, poput Williama Tella.


6. Stephen King

Kinga prati reputacija da u kratkom vremenu može proizvesti tvorničku količinu književnog materijala. Čini se da svakih nekoliko mjeseci ima novi dodatak od tisuću stranica za 11-dijelni serijal. Stimulansi su direktno odgovorni za osjećaj nedodirljivosti i neranjivosti, kao i za lagani ulaz u bogati bazen ideja, te na naizgled vječni tijek kreativne energije.


King je priznao da se 'odvaljivao' kokainom, te da je od 1979. do 1987. godine bio pravi ovisnik, što objašnjava njegov bogat književni opus. Treba spomenuti činjenicu da u svakoj njegovoj priči postoji psihopat, luđak, neki preemocionalni lik i netko pun samopouzdanja. Kojeg li čuda! Pa to su nuspojave konzumiranja kokaina.


7. Charles Baudelaire

Posljednji književnik, u usporedbi s ostalima na našoj listi, po drogama koje je konzumirao, može se činiti kao pravo nevinašce. Jedan od najvećih zagovornika pušenja hašiša (u svoje doba), bio je član hašiš kluba koji je postojao od 1844. do 1849. godine. Nikada nije skrivao svoje oduševljenje njime (s vremenom se utapao i u opijumu), nazivajući ga jednom od najučinkovitijih droga u stvaranju umjetničkog savršenstva. Opisujući omiljene opijate, koristio je pojmove kao zgodno, prikladno i praktično


webcafe.net

Halucinogena književnost



Nije nepoznata činjenica da su veliki književnici svim dostupnim sredstvima trovali svoj mozak i krv u cilju izlječenja vlastite bijede, dosade, a ponajviše, nedostatka inspiracije. Neki su kratkoročno eksperimentirali, dok su drugi zapali u stanje teške ovisnosti. Eksperimentiranje ih je udaljavalo od bliskih osoba, pa su svoje najdublje strahove, najmračnije misli i fikcije prenosili na papir i stvarali velika književna djela kojima se i danas divimo.



Philip K. Dick - Jedan je od najplodnijih i najboljih znanstvenofantastičnih pisaca, bio je iznimno i neprirodno produktivan u razdoblju od 1963. do 1965. godine. Halucinogene droge i amfetamini nabrijavali su njegov um i tijelo tolikom jačinom da je u tom razdoblju uspio napisati 11 novela, nekoliko eseja i kratkih priča. Većina njegovih ljubitelja složit će se da je roman The Three Stigmata of Palmer Eldritch, mračna, nadrealna priča koja čitatelju omogućuje sudjelovanje u grupnim halucinacijama.



Carlos Castaneda - Svoja iskustva s psihodeličnim i halucinogenim biljkama opisao je, osim u Učenju, i u ostalim svojim djelima, kao što su: Odvojena stvarnost, Putovanje u Ikstlan, Aktivna strana beskonačnosti, Moć tišine.



Mihail Bulgakov - Za razliku od većine književnih velikana koji su se iz čiste zabave, radoznalosti i dostupnosti ubijali raznim opijatima, Bulgakov je u carstvo opijenosti upao silom prilika. Nakon što je u Prvom svjetskom ratu ranjen nekoliko puta, patio je od kroničnih bolova, pa je spas pronašao u morfiju. Svoja je iskustva i razmišljanja o ovisnosti opisao u noveli Bilješke mladog liječnika (A Country Doctor’s Notebook) te u romanu Morfij.



Thomas De Quincey - Alkohol mu nije bio osobito drag i smatrao je da u čovjeku izaziva surovi dio naravi, dok je opijum za njega čista vedrina jer „na njedrima tame, podiže gradove i hramove“. Upravo u svojoj najpoznatijoj knjizi Ispovijesti jednog uživatelja opija (Confessions of an English Opium-Eater) u tri faze opisuje prekrasna, ali i negativna iskustva koja je imao dok se družio s opijumom.

E.A. Poe - Za cijelo vrijeme svog nevjerojatno plodnog stvaralaštva, nekontrolirano se ubijao u alkoholu i ogromnim količinama omiljenog mu narkotika, opijuma, što ga je dovelo do teške depresije. Sve do danas njegova smrt je ostala tajna. Krajem 1848. pronađen je na ulicama Baltimorea u deliričnom stanju, nakon čega je smješten u bolnicu. U mučna tri dana izmjenjivala su se stanja kome, polusvijesti, halucinacija i delirija, da bi četvrti dan umro. Neki su tvrdili da je umro od bjesnoće, a drugi od posljedica brutalnog uništavanja alkoholom i opijumom.



Ken Kesey - Najpoznatiji po romanu Let iznad kukavičjeg gnijezda i kao kontrakulturna ikona, dobrovoljno je sudjelovao u projektu MK-ULTRA, tajnom istraživačkom projektu CIA-e, koji je financirala vlada od početka 50-ih do kraja 60-ih godina. Projekt se temeljio na eksperimentima u kojima je testiran učinak raznih droga, kao što su LSD, meskalin i trava, na čovjekov mozak.

Jack Kerouac – Svoj je bestseler, autobiografski roman Na cesti napisao u samo tri tjedna na roli papira dugoj 30 metara, i to pod djelovanjem amfetamina. U njemu je opisao putovanje po Americi u društvu nekoliko kolega, a pokretačko gorivo bile su im droge. Njegova sklonost drogiranju izbila je na površinu u romanu The Subterraneans (Podzemnici), koji je napisao u samo tri dana, a benzedrine (miks amfetamina) omogućio mu je nadljudski tempo rada.

Aldous Huxley - U isprobavanje halucinogenih droga, upustio se tek pred kraj života, a prva u nizu bila je meskalin, koji je prvi put probao u 59. godini. Često je uživao u psilocibinu, psihodeličnom alkaloidu, nadrogirana stanja je bilježio, a svoje monologe snimao na diktafon. Nevjerojatne doživljaje objavio je u knjizi Vrata percepcije i u eseju Raj i pakao. Koliko je primamljivo bilo njegovo eksperimentiranje s opijatima, dokaz je i da je knjiga Vrata percepcije bila inspiracija grupi The Doors. Umro je u 69. godini, a na samrti je zatražio i dobio LSD kako bi lakše prešao “na drugu stranu”. Huxley je napisao kako mu je droga otkrila „sakramentalnu viziju stvarnosti“.



wordpress.

Možda jedno od najsurovijih samoubistava izvršio je veliki književnik Ernest Hemingvej. Naime, kada je osetio da mu zdravlje popušta i onemogućava život kakav je želeo da živi, izvršio je samoubistvo lovačkom puškom 1961. godine, završivši kao i njegov otac 1928. godine.

Hemingvej je bio pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina dvadesetog veka, i jedan od veterana Prvog svetskog rata, koji su kasnije bili poznati kao "izgubljena generacija".

Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. za roman "Starac i more", kao i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine.

Осип Мандељштам (1891-1938), славни песник „Сребрног века“ руске књижевности, у неком је смислу свој живот завршио још 1933. године, пошто је написао и наглас читао песму против Стаљина у којој је описао страшну совјетску стварност. Скептичан према совјетским властима, Мандељштам је наставио да чита памфлет, иако га је његов пријатељ Борис Пастернак упозорио да је то самоубиство.

Није дуго чекао да буде ухапшен. Пет година су он и његова супруга живели у удаљеним крајевима у егзилу и сиромаштву. Песник је чак једном скочио кроз прозор али преживео. 1938. године је поновно ухапшен и послат на Далеки исток, на пет година робије.

Умро је од исцрпљености и глади у Владивостоку 27. децембра. Његово тело је сахрањено у заједничкој гробници.

Познат по неколико кратких прича (посебно по причи за децу Жаба путница), Всеволод Гаршин (1855-1888) је без сумње био талентован, али слабо читан писац. Његова изненадна језива смрт у 33. години живота прекинула је све наде за бољу будућност.

Гаршинов је живот био трагичан од детињства – патио је од душевне болести, страдао од дуготрајних тешких депресија. У последњим годинама живота његово се стање погоршало и неколико месеци 1880. године је провео у психијатријској болници. То му је дало само кратковремено олакшање. 1888. године Гаршин је рекао пријатељу, познатом руском сликару Рјепину да се боји да ће поново изгубити разум: „Кад бих само имао пријатеља који би ми олакшао муке када до тога дође!”

На крају је то учинио сам, јер више није могао да подноси страх и лудило. Бацио се са степеништа петог спрата. Због релативно мале висине његова је смрт била спора и мучио се још пет дана.

За разлику од Гаршина, Данил Хармс (1905-1942) познат по својим песмама и причама апсурда, као и духовитим експериментима са језиком, није имао психичке проблеме. Али је био пацифиста. Претварао се да пати од шизофреније да га не би послали на фронт Другог светског рата. Није могао да прихвати мисао да може да пуца у човека, а имао је и немачке корене.

Ствари се ипак нису добро завршиле по Хармса - послат је у психијатријску клинику у Лењинграду, а умро је од глади током блокаде која је трајала 900 дана, када није било довољно хране за пацијенте.

Владимир Мајаковски (1893-1930) је био један од највећих совјетских песника, а бавио се и драматургијом, писао сценарија, пробао се као филмски редитељ и глумац.

Неочекивано самоубиство Мајаковског 14. априла 1930. у 36. години живота и данас изазива многа питања. „Мрзим све оно где се смрт јавља и снује! Обожавам живот па ма какав био“, писао је Мајаковски, а осудио је и Јесењиново самоубиство. Али је написао и ове речи у опроштајном писму: „Ово није начин (другима га не препоручујем), али ја нема излаза.“

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Када сам га покушао да га наговорим да не пије толико и да се више брине о себи, постао је врло нервозан: 'Како не схваташ, не могу да не пијем... Како бих још преживео све ово...'", то је био последњи разговор Владимира Черњавског и Сергеја Јесењина.

Један од највећих књижевника руског „Сребрног века“ је почетком 1925. године био сам, очајан и тежак алкохоличар. Није јасно да ли га је алкохолизам довео до депресије или обрнуто, али дефинитивно је то довело до смрти песника.

„Све мисли болесног човека пролећу као да су обојене у црно“, тако је други Јесењинов пријатељ Матвеј Ројзман описао Јесењиново стање. Он је такође подсетио да се песник добровољно пријавио у психијатријску клинику у марту 1924, али је одмах побегао, а Ројзман га је пронашао у кафани.

Крајем 1925. његовим пријатељима се чинило да је Јесењин очајан. 28. децембра његово је обешено тело пронађено у соби у хотелу „Англетер“ у Лењинграду. Пре смрти је крвљу (мастила у соби није било) написао следеће речи: „Умрети није ништа ново на овом свету, али ни живети није баш најновије.“

Ипак, постоји још једна верзија које се многи придржавају, а то је да су га убили чекисти.