Neobični nazivi beogradskih kafana

Jedan od velikih i nezaboravnih hroničara beogradskog života, Branislav Nušić, ostavio nam je pored nezaboravnih komedija i mnogo drugih tekstova koji su opisivali život u Srbiji. Rođenom Beograđaninu, duhovitom i britkom peru, nisu promakli mnogi detalji koje je opisao u brojnim tekstovima o starom Beogradu. Tako nam je ostalo i jedno svedočanstvo o nečemu po čemu se Beograd i danas prepoznaje i čime se često hvali.



Kafana B. Nušić

Najstarija kafana u Beogradu i dalje priča svoju priču.


U starom dijelu Beograda, preko puta Saborne crkve, stoji prkosno jedna mala, trošna građevina, koja je tu još od davne 1823. godine u svom nepromijenjenom izgledu. Riječ je o najstarijoj beogradskoj kafani “Znak pitanja”. U vrijeme svog nastanka, kada je Kosančićev vijenac bio najurbaniji dio grada, bila je jedno od aktuelnih mjesta okupljanja istorijskih ličnosti. Sada je jednako aktuelna, ali ne i “mlada”, već stara i mudra građevina, koja već dva vijeka slikovito priča svoju priču o vremenu u kojem je nastala.  Izgled kafane je autentičan i vjerna je slika vremena iz koga datira. To je kafana koja ima dušu.

Međutim, naletom privatizacije 2000. godine, ova kafana je kao i većina ugostiteljskih objekata trebala da bude privatizovana. Građani i mnoge poznate ličnosti, koje su ovu kafanu smatrale za svoje malo utočiste u bijegu od urbanizacije, oštro su osudile ovu odluku, zbog čega je privatizacija bila trenutno zaustavljena. Goste kafane užasavala je pomisao da bi se na mjestu ovog spomenika kulture mogao naći neki novi supermarket ili noćni klub. Skoro deset godina, vlasti su sa privatnicima vodile bitku oko sudbine ove zgrade, da bi konačno, 2011. godine, bila donijeta odluka da se kafana dodijeli na upravu gradu Beogradu.

Posebnosti ove kafane, osim njenog izgleda, doprinosi i njena istorijska vrijednost i njena funkcija kulturne baštine. Od davne 1823. godine, kada je napravljena, ova građevina nije promijenila svoj izgled, zbog čega predstavlja važan istorijski spomenik koji nam donosi dašak 19. vijeka. Početkom sedamdesetih, kafana je funkcionisala čak i kao galerija. Ovu građevinu je 1823. izgradio jedan grčki arhitekta za srpskog diplomatu i trgovca Nauma Ička. Zatim je knez Miloš poklonio svom ličnom ljekaru, ećimu Tomi. Ećim Toma je svoju kuću pretvorio u kafanu, pa se kafana tada zvala „Ećim Tomina“ kafana. Ime joj je promijenjeno 1878. godine u „Kod pastira“. 1892. postojala je želja da se kafani ime promijeni u „Kod Saborne crkve “ zbog lakšeg pronalaženja, ali se crkva oštro protivila tom nazivu. Tadašnji vlasnik, dok ne smisli novi naziv kafane, privremeno joj dao ime „?“ ili „Znak pitanja“, međutim taj naziv se održao i do danas. Kroz istoriju, kafana je bila omiljeno okupljalište mnogih važnih ličnosti, pa se priča da je u nju navraćao i sam Vuk Karadžić. U kafani se 1834. pojavljuje i prvi bilijar u Beogradu, a iste godine ona postaje i prvo čitaliste „Srpskih novina“.


Bijela fasada, starinski drveni prozori i vrata tamno smeđe boje. Iznad ulaznih vrata sa vanjske strane nalazi se lampion sa znakom pitanja na sebi. Vrata su autentična, trošna, u stilu 19. vijeka. Prozori takođe. Enterijer kafane sastoji se iz dvije sobe. Pod u kafani je sačinjen od drvenih dasaka. Plafon je veoma nizak. Na zidovima se nalazi mnoštvo slika i starih fotografija. Stolovi kockasti, prekriveni crveno-bijelim stolnjacima na kockice, a stolice jednostavne, drvene. Druga vrsta stolova je okrugla, oni su nešto niži, nemaju stolnjake, oko njih su male drvene klupice. Jela su tradicionalna i služe se u starinskom posuđu. Kafa je jednostavna, turska, kuva se u džezvama, a pije iz fildžana. Muzike nema, što je tipično za prijašnje kafane. U kafani nema niti jednog modernog elektronskog pomagala.

„Znak pitanja“ je 1946. godine proglašena kao spomenik kulture. Ovo je tip stare kafane, koja je dva vijeka služila kao inspiracija raznim umjetnicima koji su tu ispijali kafe i pića. Ovdje su se godinama unazad okupljali boemi, te su u njoj nastajala mnogobrojna umjetnička djela, pjesme naročito.Tu dolaze ljudi kojima je dosta urbanizovanih i futurističkih mjesta, koji žele da se opuste u prijatnoj atmosferi. Naravno, ovdje svraćaju i oni kojima je dosta brze ili klasične restoranske hrane ili pak oni kojima azijska ili druge kuhinje ne mogu da utole glad. Služi se tradicionalna srpska hrana kao što je pasulj sa kobasicom, jagnjetina i junetina ispod sača, kiseli kupus, sarma, vodeničarska mućkalica (jelo servirano u jestivoj posudi od peciva) i razne vrste čorbi, a sve se to služi uz domaću lepinju.



Zbog svog istorijskog značaja i autentičnog izgleda, kafana predstavlja pravu turistučku atrakciju i spomenik kulture. Danas je ona omiljeno okupljaliste svim građanima Beograda, ali i onima koji dolaze u Beograd. Zbog toga što teži ka očuvanju autentičnog izgleda, kafana je jedno među nekoliko najposjećenijih mjesta turista, koji navraćaju u Beograd. Zbog toga se u njoj mogu čuti razgovori među gostima na mnogim stranim jezicima. Stranci je vole jer tu, pored toga što se lijepo zabave u odličnoj atmosferi, mogu da upoznaju dašak istorije grada i okuse neka tradicionalna srpska jela.

Njeni ljubitelji i posjetioci će konačno moći da odahnu. Predstavnici vlasti grada su dali svoje obećanje da kafana neće mijenjati svoj izgled i da će ostati ugostiteljski objekat. Znak pitanja će i budućim generacijama pričati istoriju svoga života, a u nju će navraćati novi naraštaji „modernih“ boema.



novinar

KRUNA


Raskrsnica Dečanske i Nušićeve, 1932.

Iako u Dečanskoj nije bilo kafana koje su ušle u legendu i književnost XIX i prve polovine XX veka, ova ulica nikada nije oskudevala u mestima gde se moglo popiti i pojesti. Uostalom, u Beogradu je tada bilo skoro nemoguće ostati žedan i gladan: sredinom XIX veka, u glavnom gradu bilo je čak 307 kafana. Imajući u vidu činjenicu da je tada ovde živelo devetnaest hiljada ljudi, odnosno šezdeset ljudi po jednoj kafani, Boško Mijatović pravi zanimljivu paralelu i navodi da je to isto kao kada bi danas u Beogradu bilo 25.000 lokala.

Najpoznatija kafana u Dečanskoj bila je Ruska kruna, locirana na uglu Dečanske i Nušićeve, na parnoj strani, odnosno tik pored današnjeg tunela ka Zelenom vencu. Osim što se u arhivama pominje kao mesto na kojem je povremeno bilo pucnjave, Ruska kruna važila je i za popularno mesto političkih i sindikalnih okupljanja (proslava Prvog maja 1894, skup molersko-farbarskog esnafa 1897, zbor službeničko-radničke zadruge 1897, vanredna skupština saračko-sedlarskog esnafa 1900...). Na mestu Ruske krune kasnije je izgrađena zgrada lutrije.

Za razliku od te kafane, jedna se održala i do naših dana, istina pod drugim imenom. U Dečanskoj broj 2, preko puta današnjeg Doma omladine, dugo je bila kafana "Volga", kojoj je tokom rata ime promenjeno u "Vila Ravijojla". Danas se tu nalazi kafana Mornar.

Putujući glumac

Zlatni bokal

Više od jednog veka u današnjoj Skadarskoj 29 postoji čuvena kafana Tri šešira, koja, zahvaljujući svojim slavnim gostima ima svoju dugu i zanimljivu istoriju. Ova najstarija i najčuvenija skadarlijska kafana pominje se u mnogim veselim pričama i anegdotama. Kada bi se pisala njena hronika morali bismo početi od 1864. godine, kada se ovaj kraj zvao Šićan mala, jer od tada datiraju njeni prvi pomeni.

Komediograf Nušić, istoričar kafana starog Beograda, beleži da se ranije na mestu kafane Tri šešira nalazila Dimovićeva radionica šešira: "Na kući je bila istaknuta firma na kojoj su bila od lima izrezana tri šešira. Ti su šeširi dugo stajali i docnije, kada je fabrika prestala da radi, a kad se u toj kući otvorila kafana, koja je sobom i bez ikakvog krštenja, ponela ime Tri šešira..." Po daljim Nušićevim podacima, vidimo da je ova poznata kafana i u njegovo vreme bila "sedište beogradske boemije", ali se tu, po komediografu "izmešala i druga publika". Dok Nušić u svojim sećanjima piše da ova kafana "nije vrlo stara" u drugim publikacijama nalazimo podatak da se za nju zna od 1864. godine, kada je u Beču umro Vuk Karadžić.

Za procvat kafane Tri šešira bilo je od presudnog značaja rušenje kafane Dardaneli, centra ondašnje boemije, koja nastavlja svoje romantične sedeljke u Skadarliji. "Političari su ovde dolazili zbog umetnika, beleži arh. Sekulić, a umetnici zbog poznatih književnika i kritičara, glumci zbog jednih i drugih. Katkada su svi oni, sa ostalom publikom, dolazili zbog Čiča Ilije ili "Starog gospodina" Milorada Gavrilovića, Bore Stankovića, Žanke Stokić ili Dobrice Milutinovića, kao i zbog mnogih drugih stalnijih gostiju. Tu se čulo mnogo pametnih misli, tu je izgovoreno mnogo humora, često visoke satirične i ponešto i filozofske vrednosti... "

Prvi gosti kafane Tri šešira bile su zanatlije i vlasnici u Skadarskoj ulici i najbližoj okolini. Njen najstariji gost od poznatih velikih umetnika je pesnik i slikar Đura Jakšić koji je kafanu Tri šešira nazivao "vinskim vrelom" i često igrao tablanet sa dokonim gostima. Kažu da je ovde ponekad navraćao i pesnik, opštinski lekar Jovan Jovanović Zmaj. Vladar smeha beogradske pozornice Čiča Ilija Stanojević nazivao je ovu kafanu svojom "drugom kućom". On je tada stanovao u kući Đure Jakšića, koja je bila u neposrednoj blizini kafane Tri šešira. Preko puta ove kafane stanovao je i "Stari gospodin" Milorad Gavrilović, pa nije ni čudo što je i ona njemu bila "druga kuća". Po kazivanju savremenika svojim pošalicama sve živo je u ovoj kafani oduševljavao Milovan Glišić, kao i Janko Veselinović, naročito kada bi uz gusle zapevao onu čuvenu pesmu s refrenom: "Mila majko, podigni me malko!" Večiti mladoženja Stevan Sremac ovde je krišom beležio kafanske doskočice za svoje priče dok bi Dragomir Brzak neumorno pričao čaršijske zgode i nezgode. Nušić sa Milom Krpom bio je neumorni zabavljač društva, kao i satiričar Radoje Domanović, koji nije znao da se umeri u piću. Rado su tamo pevani stihovi "na narodnu" Milorada Pavlovića-Seljančice, dok bi sa svojim doskočicama blistao Milorad Mitrović. Bio je omiljen gost i tadašnji emigrant iz Hrvatske A. G. Matoš, koji je u to vreme napisao najlepše stranice o srpskim piscima da bi ih, kasnije, najžešće, napadao. Sedeli su tu često nerazdvojni pobratimi Dis i Sima Pandurović, a navraćao i mladi romansijer Milutin Uskoković. Tu je ispijao svoje mnoge čokanje rakije, često natmureni, mrzovoljni naš veliki romansijer Bora Stanković.




Čiča Ilija Stanojević pred kafanom "Tri šešira"

U društvu svojih dragih prijatelja iz Tri šešira uživali su i mnogi poznati stvaraoci početkom ovog veka iz naših krajeva pod tuđinskom vlašću: Laza Kostić, Ivo Vojinović, Vladimir Vidrić, Aleksa Šantić. Velika slikarka Nadežda Petrović dovodila je ovde 1904. godine na večeru svoje prijatelje - slovenačke likovne umetnike i vajara Ivana Meštrovića, koji ju je u pismima simbolično oslovljavao sa "jugoslovenska Nada". Malo kome je poznat podatak da je kod Tri šešira svečano proslavljeno pokretanje prvog broja Politike dok su njeni osnivači — braća Ribnikar, urednici i saradnici bili redovni gosti skadarlijskih kafana. Od gostiju iz inostranstva ova kafana pamti imena Alfreda Jensena, Petra Egea, Hermana Vendela, Alojza Šmausa, Aleksandra Ivanovića Kuprina i dr. Zahvaljujući prijateljstvu sa prvakom scene Miloradom Gavrilovićem kod Tri šešira nezaboravne noći su provodili čuveni evropski glumci: Koklen, Savlini, Noveli, Simbatov-Južin...

Sećajući se prijatnih večeri provedenih u društvu svojih kolega prvak drame beogradskog Narodnog pozorišta Raša Plaović nam je jednom prilikom rekao: "Svojim rasporedom odaja kafana Tri šešira, naročito onaj njen deo iz dvorišta, bio je, u stvari, stecište glumaca i ostalih srodnih bliskih ljudi. U Tri šešira sam dolazio posle predstave sa svojim drugom Dušanom Radenkovićem i sedeli smo u društvu onih vrhovnih: Čiča Ilija, Gavrilović, Dobrica, Ginić, Žanka, Antonijević... Najviše je bilo u razgovoru anegdota i sećanja, katkad smo igrali karte, u sitne pare, uz veliku galamu i smeh. Ponekad je dolazio i neki malo više 'natopljeni' kolega i stvarala se posebna, vesela atmosfera. Ali, tu nije bilo bahatnosti..."

Kad je jednom šetajući zimskom Skadarlijom pozorišni kritičar Dušan Krunić zalutao u "glumačku sobu" Tri šešira zabeležio je u svojim sećanjima da je video čuvenog glumca Bogoboja Rucovića sa njegovim nerazdvojnim pratiocem - tamburašem Bucom. Kad se pozdravio sa Rucovićem on je okupljenom društvu na italijanskom jeziku recitovao Dantea i Petrarku, a potom veoma zanimljivo pričao o gostovanju Novelija u Beogradu.

U kafanu Tri šešira pored pevača Mijata Mijatovića rado je u narodnom odelu dolazio popularan preko radio-talasa frulaš čika Sava Jeremić. "Uvek kad dođem u Skadarliju sedim kod Tri šešira," rekao je u jednom razgovoru čika Sava. "Ovu kafanu je nekad držao Stojan Krstić, moj zemljak. Tu sam i počeo da sviram. Bilo je to 1928. godine. Tu sam prvi put video Nušića, Pašića, Radenkovića, Carevca..." Sve do pre jedne decenije okupljali su se u kafani Tri šešira i Skadarlijski veterani - čika Đoka, Bata, Milan, Slobodan, kao i nekad čuvene pevačice Sofka i Vuka Šeherović da se sete dobrih, starih vremena i zajednički zapevaju:

... i tako malo pomalo,
prolazi mladost moja... "

Prva gazdarica ove kafane bila je neka Kata, udovica Petra Jovanovića. A najpoznatiji vlasnik Tri šešira bio je Stojan Krstić sa ženom Natalijom o čijoj predusetljivosti prema gostima, posebno umetnicima, i danas se pričaju anegdote. Po kazivanju starih Beograđana gazda Stojan je u mladosti završio stolarski zanat i krajem prošlog veka došavši iz Sokobanje u Beograd zakupio Tri šešira, gde u društvu svojih prijatelja — boema provodi sve do smrti 1942. godine. A koliko je gazda Stojan voleo i poštovao pisce i glumce, svedoče mnogi umetnici koji su se dugo u njegovoj kafani hranili na veresiju dok je on novčano pomagao i postavljanje spomen-ploče na kući gde je stanovao Đura Jakšić.

Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije

KAFANA DVA JELENA


U Skadarliji pored kafane Tri šešira iz davnih dana najpoznatiji je restoran Dva jelena, koji je skorašnjom rekonstrukcijom, osim ostavljene prostrane terase, sasvim izmenio lik.

Stari hroničari beleže da je na mestu ove kafane Dva jelena bila turska Skadarska kapija, a onda od 1832. godine pekara gazda Avrama. Otkupivši 1867. godine ovu pekaru kafedžija Joakim je proširio i preuredio uz pomoć crnotravca "brkatog Đorđa" u veliku kafanu sa baštom-terasom.

Kod Dva jelena su navraćali, kako stari zapisi tvrde, svi dobronamernici, zaljubljenioci u lepu muziku, stare gradske pesme, dobru kapljicu i roštilj, šalu i veselje. Poznata iz ranijih vremena kao često svratište lovaca, koje je iz Skadarske ulice put vodio pravo na obale i ritove Dunava, ova kafana dobila je simbolično ime Dva jelena.

Jedan zapis na zidu današnje kafane Dva jelena sa pet sala i dve letnje terase, podseća da su njeni nekada najpoznatiji gosti bili slavni književnici i umetnici: Đura Jakšić, Laza Kostić, Milovan Glišić, Janko Veselinović, A. G. Matoš, Čiča Ilija Stanojević, Mile Pavlović-Krpa, Milorad Gavrilović, Dobrica Milutinović, Tin Ujević, Rade Drainac, Gustav Krklec...

Književnik Božidar Kovačević rado se sećao ranijeg vlasnika Dva jelena Alekse Mihailovića, koji je bio rodom iz Velesa i od 1903. godine trudio se da ugodi svakom gostu. "Gazda Aleksa se stalno vrzmao na relaciji od bašta do sale opominjući kelnere da na stolu bude sav potreban pribor za obed", seća se Boža Kovačević. "A ako je i pored njegove brige nešto nedostajalo gazda Aleksa bi se odmah pred gostima izvinjavao klanjajući se skoro do zemlje. Pamtim i sad reči gazde Alekse: 'Oprostite gos'n Dobrice, moram ja ovu moju kelnersku mangupariju opet da preslišam. Nikako da nauče da se gostu na sto, kao svuda u kulturnoj Evropi i svetu, mora najpre poslužiti čaša hladne vode. A onda nisu još naučili da vi uz rakijicu volite rotkvice.' A potom bi gazda Aleksa žalosno huknuo rekavši skoro očajničkim glasom: "Uh, ovakvi kelneri zbog svoje nebrige će mi najbolje goste oterati kod konkurencije!"




Đorđe Dobrić: Kafana "Dva jelena"

Arhitekta Aleksandar Sekulić u zborniku Beograd u sećanjima 1900—1918. daje veran prikaz nekadašnjeg izgleda kafane Dva jelena: "... Kafana Dva jelena je imala najveći prostor, podoban za više ugostiteljskih usluga. Imala je tri, po funkciji, različita odelenja. Prvo odelenje bilo je, u stvari, i prvo kafansko svratište... Kad se uđe ujutru u prvo odelenje Dva jelena u njemu se zateknu gotovo uvek svi stolovi zauzeti. Naročito u jesenjim i zimskim danima. Publika ovog odelenja se sastoji od susednih dućandžija, slobodnih zanatlija, penzionera, fijakerista i prodavaca sitnije

sitnije robe... Drugo odelenje počinjalo je rad tek oko pod-ne. Tu su dolazili, mahom, abonirani gosti. To je, u ono vreme dana, zajedno sa docnije proširenom zadnjom salom, bio do-sta miran deo kafane... Taj deo kafane je do pred sam ručak, bio skup glumačke i druge publike. Čaše a naročito krigle bi davale posebnu sliku tom odelenju. "Pri kojoj ste krigli?" skoro redovno bi upitao Čiča Ilija, ulazeći u lokal po pivo. U tom stilu bi se produžio razgovor i raspoloženje, dok se društvo ne raziđe... "

Jednom prilikom je dramski prvak Dobrica Milutinović u kafani Dva jelena ispričao s večeri okupljenom društvu zanimljivu priču o tome kako je ovde slavni Čiča Ilija, za svoj račun, maestralno odigrao ulogu Šajloka iz poznate Šekspirove tragedije Mletački trgovac — Čiča je celoga života želeo da igra Šaj loka, i čim bi se malo napio počinjao bi da glumi tu ulogu — započeo je priču Dobrica. — Jedne večeri vraćam se ja ranije kući kroz Skadarliju, negde oko pet ujutru, kad najednom čujem ovde kod Dva jelena neku viku i poznam Čičin glas. Otškrinem vrata, a kad tamo: kelneri i gazda dremaju za kelnerajem: neće da uvrede stare goste, da kažu 'fajront' i u tako sitne sate; a na podu prljavom i mokrom, bila je neka susnežica napolju, sedi Čiča sa starim putujućim glumcem, komičarem Lanerom, a iznad njih Slankamenac, takođe jedan dugogodišnji vandrakaš. Galama, vika, treskanje pesnicama o pod. Slankamenac vitla štapom po vazduhu, a Čiča i Laner nekim noževima. Šta je? Igra se u opkladu Šajlok! Ko će bolje da izvede onu scenu sa funtom mesa. Čiča uzeo neku nožekanju iz kujne, Laner dugačak, uzak nož za sečenje melšpajza. I slade... Slankamenac zove gazdu da i on učestvuje u oceni, ali ovaj hrče li hrče. Kad su ugledali mene, sva trojica odahnuše. Ja i Slankamenac treba da presudimo. Mi se brzo sporazumemo očima: ja — kao Čičin prijatelj — da držim stranu baš njegovom rivalu, Slankamenac da drži stranu mom prijatelju Čiči... I nastade opet igra, a kad smo ja i Slankamenac započeli svađu, tobože među sobom, Čiča se razljutio i poče da kovitla nožem oko nas kao kraljević Marko topuzom nad Turčinima, a Laner stade svojim nožem od besa da rlja po prljavom podu. Gazdi već bilo dosta, skoči i sve nas izjuri napolje: Šta bre, i vi ste mi neka gospoda, posedali na prljav pod kao Cigani, pa još nožem, kojim sečem kolače za goste drljate po toj prljavštini! vikne, i mi šta smo mogli, krenemo. Ali, Čiča mi nije mogao oprostiti ni sutradan što sam držao stranu Laneru i bio gotov da zaključi da sam i ja među onima koji mu ne daju da igra Šajloka, jer se plaše da ih ne potuče... "

Književnik Nikola Trajković posebno hvali dobru kuhinju kafane Dva jelena: "U ovoj kafani bili su čuveni dugi jelovnici sa bezbroj jela srpske kuhinje. Ovde su često navraćali i stranci da probaju specijalitete sa roštilja".

Novinar Lola Dimitrijević mi je više puta s nostalgijom u glasu pričao o zanosnoj predratnoj svirci braće Popaz u velikoj sali Dva jelena: "Stavljali su češalj na kobilicu violine da bi što umilnije svirali... A na sredini ove sale bio je bilijar da bi se gosti zabavljali dok ne stigne naručeno". U drugom delu velike sale svirala je orkestarska muzika na čijem se čelu nalazio "primaš" Paja dok su pratioci — pevači bili iz publike, kao, recimo, advokat Mijat Mijatović, čije su gramofonske ploče tada bile kod Beograđana veoma omiljene.

Po sećanju književnika Božidara Kovačevića u kafani Dva jelena grupa beogradskih pisaca je dobila ideju da pokrenu socijalno-politički časopis Buktinja. "Ovaj mesečni časopis, koji je u Beogradu izlazio od 1923. do 1925. godine, bio je organ republikanske omladine", priča Kovačević. "U njemu su sarađivali Jaša Prodanović, Ljuba Stojanović, Jovan Žujović, a od nas tada mlađih Tin Ujević, Brana Ćosić, Gustav Krklec, moja malenkost i drugi..." Po Kovačevićevom mišljenju vrhunac Skadarlije i njenog vremena bila je 1924. godina, kada je povodom stogodišnjice pesnikovog rođenja objavljen Almanah Branka Radičevića. "Za ovu dragocenu knjigu dogovarali smo se kod Dva jelena, u Bumsu i kod Vuka Karadžića", seća se Kovačević. "Ja sam almanah izdao zahvaljujući štamparu Pavlu Gregoriću, koji mi ga je na reč odštampao, iako sam bio siromašan student. Za ovaj almanah dali su pesme: Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Sibe Miličić, Todor Manojlović, Gustav Krklec, Ranko Mladenović, Rastko Petrović, Rade Drainac.. Osobito je zanimljivo što se uza svakog pesnika, pored pesama, nalaze njihove slike, biografije i — manifesti. Ovaj Brankov almanah mu dođe kao neka labudova pesma onog neoromantičnog modernizma, koji jeu našoj književnosti bio najglasniji, osobito 1924. godine..."

Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije