Oprez, lutke vas gledaju!

Piše Miodrag Radojčin


Jedna od najjezivijih priča iz istorije kriminalistike, u kojoj se kao sredstvo ubistva, a možda i sam izvršilac, pojavljuje jedna porcelanska lutka, potiče iz 70-tih godina 19. veka i zabeležena je u rubrici «Istinite krimi-priče» u listu «Policijska gazeta», a u knjigu «Najveće svetske sablasti i duhovi» uvrstili su je autori Najdžel Blundejl i Rodžer Boar.
Na brodskoj liniji između Francuske i Njujorka u to vreme redovne putnice bile su gospođica Ada Danfort sa svojom štićenicom, ljupkom devojčicom Fenšen Monkar, koja je bila imućno siroče čiji su roditelji stradali u požaru, i koja se nije odvajala od svoje lutke.
Međutim, unutar kabine koju su delile, uloge su se menjale – «dete», u stvari 43-godišnja Estel Ridli, patuljastog rasta, kojoj su dosadile cirkuske turneje i publika – postajala je monstrum koji je svoju «starateljku», lica izobličenog od gneva, obasipala najpogrdnijim izrazima ukoliko bi nešto pogrešila.
Na carini su prolazile bez problema, jer niko nije sumnjao u «devojčicu» s lutkom, a zatim bi njih dve u Kineskoj četvrti kod trgovca koji ih je čekao, pažljivo skidale glavu sa lutke i vadile pregršt dijamanata, ukradenih širom evropskog kontinenta.
Posao je išao sve dok se Estel, alijas Fenšen, nije zaljubila u jednog kockara visokog stila, Dartnija Kroulija, na kojeg je bacila oko i izvesna Magda Hamilton, zanosna lepotica. Ona je odala policiji čime se Ada i Estel bave, i sledeći put njih dve su uhapšene prilikom silaska s broda. Tobožnja Fenšen već je imala pozamašan dosije i osuđena je na doživotnu robiju, a deset godina mlađa Ada Danfort na dvadeset godina. Na suđenju, ugledavši Magdu u publici, Estel ju je proklela i obećala da će je ubiti jednog dana.

Magda Hamilton je ubrzo promišljenim ulaganjem stekla pozamašno bogatstvo, a onda, jednog jutra, pozvala je policiju da je zaštiti od Fenšen, koja je pobegla iz zatvora. Te noći, naime, probudio ju je šum koji je dolazio iz ugla sobe i tamo je, obučena u dečiju haljinicu, sa velikom porcelanskom lutkom u ruci, stajala zlobno se cereći Estel Ridli. Zbunjeni narednik objasnio joj je da je Fenšen nađena obešena u svojoj ćeliji pre nedelju dana.

Ipak, Magdu to nije smirilo i kupila je kartu za brod koji je sutradan polazio za Evropu. Večerala je s prijateljem i vratila se kući. Ujutro, posluga ju je našla mrtvu u postelji, a lekar je konstatovao da je smrt nastupila gušenjem pošto joj je neki čvrst predmet bio gurnut u grlo svom snagom. U zgrušanoj krvi, nađeno je nekoliko dlaka iz kose dečije lutke od porcelana, koja se, inače, nalazila brižljivo zaključana u policijskoj arhivi još od suđenja kao «dokazni materijal»!

Đavolske lutke Mari Lavje


Da li neživi predmeti mogu da budu posednuti i da na neki način ožive, pitanje je kojim se bave mnogi istraživači paranormalnog, a naročito takozvanim «Đavolskim lutkama», koje su bile u modi početkom 20. veka i danas se veoma retko mogu naći. Koreni legende vode u Nju Orleans, prestonicu vudu-magije, u kojem je glavnu ulicu, Burbon strit, u davna vremena opsedalo «đavolsko dete», monstruozna prikaza čija je majka bila jedna Kreolka. Vudu-kraljica Mari Lavje, navodno, usvojila je čudovišno dete, i njihove kosti sada zajedno počivaju na groblju Sent Luis. Mnogi veruju da duh deteta i danas posećuje Francuski kvart i uske ulice i prolaze starog grada...
Da li je ova legenda podstakla izradu «Đavolskih lutaka», ili je ona nastala iz običaja stanovnika kreolskih naselja da prave groteskna lica od izdubljenih tikava i kače ih u svoje prozore, kako bi preplašili prave utvare koje su vrebale iz tame, teško je odrediti. Tek, primitivno rezbarene «Đavolje lutke», sa čvornovatim repom od jute i roščićima na glavi, povremeno su se pojavljivale na ulazima i stepeništima nesrećnih žrtava vudu-magije, kojom su, navodno, mogle da budu «oživljene» i izvršavaju naloge svojih kreatora. To su bile prve lutke koje su imale reputaciju posednutosti i mogle su se nabaviti na «crnom tržištu» Nju Orleansa samo uz dobru vezu sa tajnim društvima i zajednicom koja je praktikovala vudu-veštine. Iako je njihova izrada pripisivana «kraljici» Mari Lavje, drugi izvori kažu da je ona s neodobravanjem gledala na takvu praksu stvaranja živih obličja.
Originalni primerci ovih ručno rezbarenih «Đavolskih lutaka» do današnjih dana nisu sačuvani, ili ih porodice koje su ih nasledile kroz generacije dobro kriju, ali početkom 20. veka u Nju Orleansu pojavila se njihova nova verzija, obučena u dečju odeću, sa popunjenim telom i rukama i sposobna da stoji na sopstvenim nogama. One su se, kao i ruke i prsti, lako mogle pomicati. Lice «Đavolske lutke» uvek je bilo isto: sa piljećim, staklenim očima koje su stvarale utisak da vas prate gde god se krećete po prostoriji i malenim rogovima koji su izbijali iznad čela!
Ni ova generacija monstruoznih tvorevina nije ostavila nijedan kompletan uzorak, ali je lokalni umetnik i istraživač iz Nju Orleansa, inače dizajner Mardi Gras parade, po imenu Rikardo Pustanio, uspeo da uđe u trag i dokopa se delova «Đavolske lutke» iz perioda oko 1900. godine, a zatim rekonstrukcijom stvori njenu vernu repliku. U tome je, mnogi veruju, uspeo i više nego što se očekivalo, jer sa Pustanijevim lutkama «nešto nije u redu»: ručno napravljene, one kao da vode sopstveni život, proizvode zvuke, komuniciraju među sobom i kreću se na užas i zaprepašćenje onih koji su ih udomili u svojim kućama!

Mačke ih izbegavaju!

Pustanio tvrdi da nije stvarao lutke sa pravom magijskom namenom, ali pošto je i sam primetio povremeno šuškanje i šaputanje među nekoliko primeraka koje je napravio, odlučio je da proveri šta će se dogoditi kada ih razdvoji. Mada niko nije bio oduševljen idejom da u svojoj blizini ima «Đavolsku lutku», Pustanio je uspeo da ubedi nekoliko svojih prijatelja da svaki uzme po jednu i čuva je na sigurnom. Nije prošlo dugo, a svi su se javili se željom da ih vrate, zbog nelagodnosti i «nečeg đavolskog» koje postoji u njima, čak i kada su tako razdvojene!
U prvom slučaju, prijatelj Rikarda Pustanija, koji je zatvorio lutku u orman u spavaćoj sobi, tvrdio je da se kreatura kreće sama od sebe kada nema nikoga u blizini. Svaki dan kada se vraćao s posla, nalazio je vrata plakara otvorena i lutku koja se napola pružala iz ormana, ležeći na tepihu.
Druga je bila data bračnom paru, i u toku noći ih je iznenadila tumaranjem, tako što je usput oborila pepeljaru a pod u kuhinji, gde su je pronašli, iskapala lepkom iz tube. Par nije imao dece niti kućnih ljubimaca, niti je bilo ko imao pristup u kuću u toku noći, tako da objašnjenje za čudna zbivanja nije pronađeno.
Treća Pustanijeva lutka dospela je u ruke čuvene vidovnjakinje Gabrijele Ris, u njenom domu na Floridi, neposredno pred dolazak uragana Katrina. Inače sakupljač retkih lutaka, odmah je omrznula «Đavolsku lutku», rešena da je ne zadrži. U toku dve nedelje koliko je bila kod nje, u toku noći bi je budio dečiji plač, iako u kući nije bilo dece. Krajem druge nedelje, stigao je uragan, i kada se Risova vratila na svoj posed i kuću zasutu sa preko dva metra muljevite vode, jedina stvar koja je nedostajala iz nje bila je upravo – čudovišna lutka!
Istraživač paranormalnog Silvija Kros specijalizovala se za posednute objekte, a «Đavolsku lutku» kupila je on-lajn trgovinom od Rikarda Pustanija. Smatrala je da će ona biti savršeni deo kolekcije sablasnih lutaka. Sama priznaje da nije u stvari imala pojma šta kupuje. Za kratko vreme, primetila je da lutka između jutra i večeri menja svoj položaj. Često se uverila da zvuci šmrcanja i plača dolaze iz njene blizine, a takođe je uočila da njene dve mačke ne samo da nikada nisu prišle blizu lutke, nego čak izbegavaju da budu u prostoriji u kojoj se ona nalazi, iako ranije to nikada nisu činile!
«Neki predmeti», kaže Krosova, «jednostavno su stvoreni, da tako kažem u nedostatku boljeg izraza, sa mračnom dušom. Mislim da je «Đavolska lutka» jedan od takvih objekata. Ako je pogledaš duboko u oči, primetićeš treperenje jedne zarobljene, nesrećne duše», smatra ona. Drugi veruju da svetlucanje potiče lično od nečastivog.
Silvija Kros od Pustanija je takođe nabavila i lutku pod nazivom «Vudu-kraljica» i takođe tvrdi da je posednuta, dok sam autor naglašava da u njegove kreacije nije uneo ništa magijsko niti sablasno. «Slušao sam od detinjstva o posednutim lutkama. Mi smo ih imali nekoliko u porodici jer smo ih nasledili, ali nikada nisam pomislio da bi moje lutke mogle da budu posednute», kaže on i sleže ramenima. Mnogi, međutim, podsećaju da se i za neke druge radove Rikarda Pustanija još od pre petnaest godina, uključujući skulpture i slike, govorilo da oko njih lebdi nešto natprirodno.
Posednuti ili ne, radovi umetnika iz Nju Orleansa su veoma traženi. Svaka lutka je unikatna i može biti izrađena po narudžbi i želji naručioca, i obučena u dečju odeću koju kupac donese. Druge Pustanijeve lutke, kao što su «Vudu-kraljica», «Vudu-zombi» i «Lua-lutka», mogu da liče na osobu koju naručilac poželi. Koliko je to blizu savremenom obliku crne magije?

Mendini nestašluci

Iako ne spada u seriju «đavolskih», jedna od lutaka za koje se čvrsto veruje da su posednute, po imenu Mendi nalazi se u Kvesnal muzeju u Britanskoj Kolumbiji. U vreme kada je poklonjena ovoj postavci, 1991. godine, procenjeno je da je stara oko 90 godina. Odeća joj je bila prljava, telo iskidano a glava puna napuklina. U muzeju imaju običaj da kažu: «Mendi možda izgleda kao obična stara lutka, ali ona je mnogo više od toga».
Šta je to «mnogo više», objasnila je njena bivša vlasnica Mereanda, tvrdeći da joj je dosadilo da je usred noći iz prizemlja budi dečji plač. Sišavši, ona bi ustanovila da je prozor blizu lutke otvoren, iako je prethodno bio zatvoren, i da zavesa leprša na povetarcu. Mereanda, koja o ranijim vlasnicima i prošlosti lutke ne zna ništa, tvrdila je da posle poklanjanja Mendi muzeju, više nije doživljavala noćna uznemiravanja.
Zato u muzeju osoblje doživljava čudna i neobjašnjiva iskustva. Hranu u kuhinji nalaze izbačenu iz frižidera, čuju se koraci kada nema nikoga u blizini, a olovke, knjige, fotografije i mnoštvo malih predmeta tajanstveno nestaju, i dok neki nikada nisu pronađeni, drugi se isto tako tajanstveno pojavljuju tamo gde ih pre nije bilo. Iako zaposleni te događaje pripisuju zaboravnosti, slažu se da to ne može uvek da bude objašnjenje.
Ukleta lutka je po prijemu najpre bila smeštena u predvorju muzeja, i posetioci su bili iznenađeni njenim ispucalim i izlomljenim licem i zlobnim osmehom. Posle je stavljena pod staklenu kutiju, izdvojena od drugih artikala, i posetioci se često žale da kada je snimaju video-kamerom, ona im se gasi svakih pet sekundi. Kada je okrenu na drugu stranu, ponovo besprekorno radi.
Mnogi su uznemireni Mendinim očima, koje ih, kako im se čini, prate po čitavoj prostoriji, a neki se kunu da su je videli i da trepće! Primetno je, takođe, da povremeno menja položaj. Na sve ovo, muzejsko osoblje blagonaklono se smeška, prepuštajući posetiocima da daju mašti na volju, ali kada dođe kraj radnog vremena i padne veče, svi nastoje da ne budu poslednji koji će ostati u muzeju.


treće oko

Ljubitelji horor-filmova sigurno pamte lutka Čakija iz filma “Dečja igra” Toma Halanda, snimljenog 1988. godine, koji oživljava pošto je smrtno ranjeni zločinac, uz pomoć vudu-magije, preneo na njega svoju mračnu dušu. Nakon prvog, snimljena su još četiri nastavka ove priče, maštovito kreirane da bi se gledaocima sledila krv u žilama kad Čaki krene u svoje smrtonosne pohode. U poslednjem delu, jezivi lutak je dobio i svoju nevestu, Tifani, a kako će se stvari dalje razvijati, zavisi od raspoloženja i kreativnosti producenata, bolje reći procene kakve nove scene strave i užasa će doneti više novca u bioskopske blagajne.

Međutim, gotovo da je postalo pravilo da ni najmaštovitija filmska priča, počev od “Užasa Amitivila” pa do “Egzorcizma Emili Rouz”, nije izmišljena, nego zasnovana na stvarnim događajima, pa tako i opaki lutak Čaki ima svoj uzor u stvarnosti, koja nekad prevazilazi maštu. Njegovo ime je Robert i posetioci mogu da ga vide, pa čak i da se fotografišu sa njim držeći ga u naručju, u Martelo muzeju na Ruzvelt bulevaru u gradiću Ki Vestu na Floridi. Pitanje je, međutim, da li bi ga, znajući za njegovu istoriju, poneli kući kad bi im to bilo dozvoljeno, i šta bi im se u tom slučaju moglo dogoditi? Možda iza svega stoji samo bujna fantazija ili niz slučajnosti, ali žena koja je kao devojčica doživela da joj omiljena igračka “od života napravi pakao”, kako se izrazila, i posle trideset godina tvrdi da je sve bilo istina i da je Robert bio živ i hteo da je ubije! Možda zato čuvari Martelo muzeja posebnu pažnju obraćaju na to da lutak uvek bude na sigurnom, i u noćnim satima, kad posetioci napuste prostorije, ostane obavezno zaključan ispod staklene kutije, jer - nikad se ne zna kakav trik može da mu padne na pamet!

Osveta sluškinje

Nije neobično da deca imaju svog imaginarnog prijatelja, i kad nešto pogreše ili učine neki sitan nestašluk, vrlo često za to okrivljuju nepostojećeg druga. Roditelji to najčešće prihvataju kao maštovitu igru i ne pridaju mnogo značaja njihovim tvrdnjama, smatrajući da će, vremenom, prevazići tu fazu u razvoju.
Ali, šta se dešava kad izmišljeni prijatelj počne da maltretira svog “tvorca”, ne dozvoljavajući mu noću da spava, i kad igre postanu grube i zastrašujuće? I još ako je u pitanju naizgled obična lutka načinjena od drveta, slame i tkanina - ko će poverovati da može sama da se kreće, ispušta glasove, zlokobno se smeje i čini svakakve stvari, pa čak i ugrožava život svog vlasnika?!
Priča počinje 1906. godine, kad je Judžin imao 6 godina, u kući Otovih u Ki Vestu, na uglu ulica Iton i Simonton, koju su izgradili 1898. godine.
Tomas Oto i njegova supruga kažu da nisu bili prijatni ljudi ni prema svojim susedima, a naročito su bili grubi prema posluzi. Jedna od sluškinja, zadužena da brine o njihovom sinu Robertu Judžinu, zvanom Džin, navodno je bila upućena u tajne vudu-magije, i kad joj je prekipelo zbog maltretiranja u kući Otovih, odlučila je da im vrati milo za drago na svoj način. Po drugoj verziji, Tomas je jednom prilikom u dvorištu zatekao četvoro slugu, poreklom sa Bahama, u izvođenju nekakvog crnomagijskog rituala i zbog toga im je dao otkaz.
Sluškinja je, u svakom slučaju, malom Judžinu poklonila osamdesetak santimetara veliku lutku, ručno napravljenu, u obliku dečaka, napunjenu slamom i obučenu u mornarsku uniformu. Navodno je za kosu na glavi lutke upotrebila Judžinovu kosu.
Džin je odlučio da svog novog drugara nazove Robert i isprva je bio oduševljen igračkom. U stvari, dečakovo ime bilo je Robert, ali uskoro je od majke zahtevao da ga zove Džin, jer je Robert - ime lutke! Nije se odvajao od nje, i ukućani su često mogli da čuju kako u svojoj sobi na spratu razgovara sa Robertom, što ih nije zabrinjavalo sve dok nisu zapazili da na postavljena pitanja dečak odgovara sam sebi i to drugačijim glasom, ili su bar mislili da to Judžin govori sam sa sobom izmenjenim glasom. Bio je to početak noćne more koja će se, samo privremeno kako se pokazalo, okončati zaključavanjem Roberta na tavan, gde će godinama strpljivo čekati svoju priliku da bi svojim vlasnicima stvarao nevolje i spuštao žmarce niz kičmu.

Virio sa tavana

Dok Robert nije zatvoren na sigurno, mnogo se neobičnih stvari zbivalo u kući bračnog para Oto. Pored ostalog, susedi su tvrdili da viđaju lutka kako se šeta od prozora do prozora i proviruje na ulicu, a Džin je za svoje nestašluke sve češće okrivljavao krpenog druga. Da nije u pitanju samo dečja mašta, Otovi su mogli da se uvere kad je dečak bio prisutan sa njima u prizemlju, a sa sprata se čulo jezivo kikotanje. Na trenutak su krajičkom oka mogli da vide Roberta kako protrčava hodnicima.
Džin se sve češće noću budio vrišteći od straha, a kad bi roditelji utrčali u sobu, nalazili su isprevrtan nameštaj i dečaka sleđenog od užasa, a lutka, prislonjena na krevet, piljila je u njega svojim staklenim pogledom. “Robert je to učinio!”, ponavljao je Judžin u takvim trenucima. Zato je doneta odluka da se uzrok svih nevolja smesti na tavan kuće, gde je i ostao mnogo godina, a na čudne događaje se tokom njih pomalo zaboravilo.

Kad su Judžinovi roditelji umrli, i kuća prešla u njegovo vlasništvo, prilikom spremanja tavana Džin, tada već poznati slikar, ponovo je otkrio svog druga iz detinjstva, a od trenutka kad ga je ugledao, Robert je opet počeo snažno da utiče na dečaka. Judžinova supruga nije imala razumevanja niti strpljenja za zloćudnog lutka koji se svaki čas pojavljivao u drugom delu kuće, niti je želela da se objašnjava sa mužem koji je tvrdio da je Robertu potrebna zasebna soba sa prozorom kroz koji će moći da gleda na ulicu. Jednog dana rešila je da joj je dosta svega i zahtevala je da se lutak pod hitno vrati tamo gde je i bio! Džin, duboko povređen i nezadovoljan ga je odneo, i u malom tavanskom tornju prislonio lutka uz prozorčić da bi ovaj gledao napolje. Ubrzo nakon toga, zdravlje Judžinove supruge je počelo da popušta i ona je, kako se priča, na kraju umrla u ludnici.
Stanovnici Ki Vesta čuli su za Roberta i njegova nedela, a mnogi ljudi koji su prolazili pored kuće Otovih tvrdili su da ih je lutka posmatrala sa tavanskog prozora i rugala im se. Školska deca prelazila su na drugu stranu ulice, strahujući od Robertovog ljutitog pogleda.
Džin je, sa svoje strane, pričao da je, ulazeći u tavansku sobu, zaticao Roberta da sedi na stolici za ljuljanje pored prozora, i verovao je da je on nezadovoljan svojim smeštajem. Gosti su u kuću navraćali sve ređe, jer su često mogli da čuju korake na tavanu i čudan kikot koji je dopirao odozgo.
Jedan vodoinstalater, koji je radio u kući je ispričao: “Obavljao sam neke poslove na tavanu i video lutku koja je izgledala prilično jezivo dok je sedela u maloj stolici za ljuljanje. U prvo vreme nisam mnogo na to obraćao pažnju. U toku rada, morao sam nekoliko puta da odem do kombija po materijal, i svaki put kad bih se vratio, mogao bih da se zakunem da se lutka malo pomerila. Kad sam već bio pri kraju i krenuo da silazim niz stepenice, iza leđa sam čuo dečji smeh. Vratio sam se i video da je lutka sada u suprotnom uglu prostorije! Počeo sam da tražim dete koje se, očigledno, igralo sa mnom, ali nikoga nije bilo. Nisam bio prestrašen, ali sam otišao što sam brže mogao, tako da se nešto od mog alata verovatno još nalazi tamo”.
Judžin Oto umro je 1972. godine, i kuća je dobila nove stanare, ali priča se ponovila.

Robert ima auru!

Poslednja želja Judžina Ota bila je da kuća ostane netaknuta i da Robert i dalje u njoj ima svoje mesto. U nju se uselila jedna porodica sa 10-godišnjom devojčicom, koja je ubrzo otkrila Roberta na tavanu i prisvojila ga. Ali, gotovo istog dana, počele su noćne more. Više puta, dete se budilo jer je lutka sedela na njenom licu, pokušavajući, kako je tvrdila, da je uguši. Čini se da Robert nije simpatisao nove vlasnike, a pogotovo devojčicu koju je neprestano mučio tako što joj je lomio i uništavao druge igračke. Kad je pas, kućni ljubimac, stradao, neobjašnjivo se zapetljavši u žice roletne, zlokobnog lutka su ponovo smestili na tavan.
Posle njihove selidbe, kuća je izvesno vreme bila prazna, ako se tako može reći, s obzirom na to da su komšije i prolaznici često iz nje čuli pevanje u toku noći i viđali Robertovo lice na prozorima.
Najzad, nekadašnji dom porodice Oto, grad je otkupio i u njoj otvorio galeriju, a lutak Robert je dospeo u obližnji Martelo muzej, gde se i danas nalazi.
Smešten je ispod staklene kutije, a zaposleni u muzeju tvrde da se, od kad je on tu, događa mnogo toga neobjašnjivog. Pored ostalog, oko Roberta se redovno oseća intenzivan miris peperminta, a ujutro na podu nalaze prazne papire od pepermint-bombona, iako je prethodne večeri sve bilo očišćeno!
Posetioci tvrde da im vrlo često kamere otkazuju bez vidljivog razloga kad pokušavaju da snime Roberta. “Imao sam sasvim novi aparat, veoma dobar, ali je snimak bio mutan. Pokušao sam ponovo, međutim, rezultat je bio isti. I treći put na snimku se videla samo mrlja, a kad sam odlučio da slikam nešto drugo, sve je ponovo bilo u redu!”, rekao je jedan od njih. Klaudija Penington, direktorka muzeja, za najpopularniji eksponat u svojoj ustanovi kaže: “Robert nije Čaki, on nije zao! On je lutka koju krive za sve. Možda je nestašan, ali svakako ne želi da vas povredi!”
Za Roberta se zainteresovalo Udruženje za paranormalna istraživanja “Atlantik” iz Klirvotera, i njegovom ispitivanju posvetili su veliku pažnju.
Na konvenciji koju su održali, lutak je bio prava zvezda večeri, i preko stotinu učesnika želelo je da se fotografiše sa njim. Otvoren je i mejl preko kojeg mu stižu pisma obožavalaca. U međuvremenu je Sendi Davje, koristeći specijalnu kameru za otkrivanje aure, napravila Robertove snimke i ustanovila da oko njega postoji aura, plavičasta pri vrhu slike i purpurna u donjem delu.
Po njenom mišljenju, aura ove boje otkriva “duboka osećanja, komunikativnost, mir i ljubav u plavom delu i magijsko, sjedinjavajuće i duboko duhovno razumevanje u purpurnom”.
Da li to znači da je Robert neopravdano proglašen zloćudnim i opasnim?
Još jedna pikanterija intrigira posetioce muzeja. Robertova kosa je, s godinama, pobelela, a ukoliko je zaista u pitanju kosa malog Judžina koja je upotrebljena u vudu-ritualu prilikom pravljenja lutke, poznato je da ona ne može vremenom da promeni boju.