Basne

Tri bika i lav

Udruže se tri vola, i odu u planinu veliku gde je bilo dosta trave i vode. Dođe lav da ih pokolje, ali oni se pribiju jedan uz drugoga, pa dočekaju lava na rogove, te im lav ne mogne ništa. Lav se doseti, pa se privuče blizu Belonje, te ga zovne i reče mu: “Dogovorite se ti i Rudonja, te mi izdajte Galonju, nemojte ga braniti, pa će ostati sva paša vama dvojici.” Belonja pristine, pa još i Rudonju nagovori te lavu izdaše Galonju. Pošto lav smiri Galonju, opet prizove Belonju i posavetuje ga da mu ovaj izda Rudonju, pa da za njega samoga sva paša ostane. Belonja pristine i Rudonju lavu izda. Pošto lav i Rudonju smiri, onda kidisa na Belonju.Belonja mu reče:”Zar ćes pogaziti veru?” - a lav mu odgovori: ”Nije vera tvrda u jačega!”

Ribar i ribica

Ribar je u svakoj barci plovio pored obale u svim pravcima i tankom trskom održavao svoj dragi zivot. Jednom s konjske strune skine ribicu, još nedoraslu za tiganj. Ona ga, praćakajući se, ovako zamoli:

- Kakva ti je dobit što si me ulovio? Ili, kakvu ćeš cenu za mene postići? Još nisam dovoljno odrasla. Pusti me, dakle, sada, nemoj me bez koristi ubijati. Kada, hraneći se morskim algama, postanem velika, pogodna za gozbu bogataša, tada dodji ovamo da me ponovo uloviš. – tako je ribica mrmljajući i praćakajući se molila, ali nije umolila starog ribara. On joj, probadajući je oštrom trskom, reče: - Lud je onaj koji ne čuva male ali sigurne, nego lovi ono što nije sigurno.

Tri bika i lav

Udruže se tri vola, i odu u planinu veliku gde je bilo dosta trave i vode. Dođe lav da ih pokolje, ali oni se pribiju jedan uz drugoga, pa dočekaju lava na rogove, te im lav ne mogne ništa. Lav se doseti, pa se privuče blizu Belonje, te ga zovne i reče mu: “Dogovorite se ti i Rudonja, te mi izdajte Galonju, nemojte ga braniti, pa će ostati sva paša vama dvojici.” Belonja pristine, pa još i Rudonju nagovori te lavu izdaše Galonju. Pošto lav smiri Galonju, opet prizove Belonju i posavetuje ga da mu ovaj izda Rudonju, pa da za njega samoga sva paša ostane. Belonja pristine i Rudonju lavu izda. Pošto lav i Rudonju smiri, onda kidisa na Belonju.Belonja mu reče:”Zar ćes pogaziti veru?” - a lav mu odgovori: ”Nije vera tvrda u jačega!”

Pred vama je basna po imenu Lisica, vuk i konj koju je napisao Žan Lafonten, francuski pesnik i basnopisac. Ova basna u sebi veoma važnu pouku, a na vama je, da je pronađete, zapamtite i primenite na svoj život ako je to moguće.

Lisica, vuk i konj
Jedna lisica, još mlada ali veoma lukava, vide prvi put u svom životu jednoga konja, pa reče jednom još mlađem i naivnom vuku: „Hodi brzo da vidiš jednu lepu i veliku životinju što pase u našim livadama. Ja sam još uvek očarana tim prizorom.“

„A je li ona jača od nas?“, upita vuk. „Opiši mi je kako izgleda, molim te.“

„Da sam slikar ili student“, odgovori lisica, „ja bih ti lako raspirila tvoju radost koju ćeš osetiti kad je budeš ugledao. Ali bolje pođi sa mnom. Ko zna? Možda je to dobar plen što nam ga sreća šalje na dar.“

I njih dvoje pođoše. A konj, koga su bili pustili da pase, nije mnogo mario, da se sretne sa takvim prijateljima, te se spremao da umakne odatle. No lisica mu reče: „Gospodaru, mi ti se klanjamo i molimo te da nam kaže kako ti je ime.“ A konj, koji nije bio glup, odgovoti ima: „Moje ime možete pročitati na mom kopitu, jer mi ga je obućar tamo ispisao.“

Lisica se izvini i reče kako nije mnogo učena. „Moji roditelji me nisu dali u školu“ – reče ona. „Oni su siromašni i čitavo njihovo imanje sastoji se od jedne jazbine. Ali su ovoga vuka roditelji dali na nauke, te on zna čitati.“

Vuk polaskan ovim rečima, priđe konju. Ali ga je njegovo slavoljublje stajalo četiri zuba, jer ga konj svom snagom udari kopitima. I vuk se prostre po zemlji sav krvav i izubijan.

„Druže“, reče mu lisica, „ovaj događaj potvrđuje ono što su mi pametni ljudi kazali, a ova životinja ti napisala na vilici: mudar stvor ne treba lako da veruje neznancima.“

Pred vama su dve basne o žabama koje je napisao Žan Lafonten, francuski pesnik i basnopisac. Svaka od njih nosi svoju pouku, a na vama je, da je pronađete, zapamtite i primenite na svoj život ako je to moguće.

Žabe traže kralja
Jednoga dana, skupile se sve žabe iz bare i odlučile da zamole Boga da im pošalje kralja. U želji da što pre okonča tu silnu graju, Bog im sa nebesa u baru posla jedan panj. Panj se sa velikim treskom sruči usred bare, a preplašene žabe razbežaše se na sve strane. Od silnoga straha, a i zbog svoje kratke pameti, nijedna žaba se nije usuđivala da novoprispelog kralja-džina pogleda u oči.

Posle izvesnog vremena, jedna silno radoznala žaba se usudi da izviri iz svoje rupe, a za njom polako krenuše i ostale…

Tako u grupi, ohrabrene, priđoše panju, i ubrzo zaboraviše sav strah i poštovanje pa se ćutljivom kralju popeše na leđa. Iako se kralj nije bunio, žabe nisu bile zadovoljne pa se ponovo požališe Bogu: „Hoćemo drugog kralja! Ovaj što ćuti nikako ne valja!“

Dosadi Bogu da se s njma bakće, te pozva ždrala koji se u tren oka stvori u bari. E, sad nastadoše grdne muke: kralj je gladan, hteo bi da jede… Tek tad nastade silna halabuka i diže se do nebesa. A Bog na to zagrme: „Šta? Zar su bogovi sluge vašeg ćefa? Zašto niste čuvale prvog kralja koji beše blage ćudi? Sad poštujte ovoga: treći koji dođe mogao bi da bude još i gori!“

Žaba i vo
U nekoj bari – žapci ko žapci , svi radili isto što i svi žapci u svim barama. Svi osim jednog. Taj je vido vola; pozamašan je to bio vo, svidelo se žapcu kako izgleda kad je neko tako veliki pa je i on hteo da postane veliki. Rekao je žabi pored sebe:
„Vidiš onog vola?“
„Vidim“, reče mu žaba.
„E, sad pazi! Sad ćeš videti da sam i ja sposoban da postanem tako veliki. Kad može on, mogu i ja!“
„Hajde da vidimo“, reče žaba znatiželjno.

Udahnu žabac vazduh, nape se iz sve snage, nadu sebe koliko je god to bilo moguće i pomisli: „Tako ću postati veliki!“
„Jesam li?“, jedva prozbori.
„Nisi bogme“, odgovori žaba, „teraj dalje.“

Još jače se žabac napnu, pa još jednom upita, ali isti odgovor dobi.
Najzad je vala rešio da ide do kraja: napeo se, strašno se napeo, prenapeo se, naduo se kao balon.
„Jel’ sam sad ko vo?“, procedio je. Žaba zausti da odgovori, al’ uto – pup!, prepuče žabac. Rastruri se onako kako se i naduo – kao balon.

„Odeeee!“, reče žaba razočarano.
A roda koja je u ševaru stajala na jednoj nozi, dugo je, dugo smišljala i najzad smislila, pa kazala mladuncima svojim:

Napetom žapcu na silu je sličan
na silu ko bi da postane veći.
Zalud se hvali: „Ja sam tome vičan!“,
prsnuće brzo, slavu neće steći.

Životinje nisu bile zastupljene samo u religioznim spisima. Nalazimo ih u najstarijim pesmama i pričama. Bаsnа je tipična аlegorijska epskа formа u kojoj su glаvni аkteri upravo životinje. Po Vigotskom, onа prethodi lirici, epu i drаmi, а njeni likovi ovаploćeni u životinjаmа, prаuzor su svih epskih i drаmskih junаkа. Izdvajam samo nekoliko autora i nekoliko basni o magarcu, pre svega Ezopa.

EZOP

O basni ne treba puno pisati. Poznato je da vodi poreklo iz Indije i da je u Evropu je stigla upravo preko Ezopа (Aisopos, 6.st. pre Krista), grčkog basnopisca, rodom iz Frigije u Maloj Aziji. Takođe se zna da se pod Ezopovim imenom nalazi 400 basni, od kojih su, pretpostavka je, mnoge dodali kasniji priređivači. Kako god, Ezopu, nema sumnje, pripada najznačajnije mesto u istoriji basne. Mada kratka ( jedna sadrži tek jednu rečenicu *1 ) Ezopova basna je dramski komponovana, sa tragičnim krajem koji je ujedno i pouka. U basni se ističu moralne vrline, ipak Ezop ističe stvarne odnose u tadašnjem društvu i prirodi, to jest vladinu pravo jačeg, lukavijeg, promućurnijeg. Ezopova tipizacija je prostodušna i naivna karakterizacija ljudskih tipova.

Magarac je čest lik u njegovim basnama. Činjenica je da se Ezop nije apsolutno pridržavao jedne tipizacije. Tako je magarac u basni Magarac i vuk magarac prepreden, a vuk naivan, dok je u basnama Magarac u lavljoj koži, Magarac i cvrčci i Magarac plesač on primer glupana. I ta će mu uloga ostati prilepljena vekovima.

"...diskriminišući stav prema magarcu sažet je u rečima Ezopovog seljaka dok lamentira nad svojom sudbinom nakon što su ga magarci upregnuti u kola doveli pred ponor: "O Zeuse, što sam ti ikada skrivio, da tako, protiv očekivanja, pogibam, i to ne od plemenitih konja, ni dobrih mazgi, nego od najprostijih magaraca" (1974:6). Dakle, i od smrti postoji nešto strašnije – smrt koju su skrivili magarci.

LAVICA I LISICA


Lavica, kad joj je lisica prigovorila da uvek rađa samo jedno mladunče, ovako odgovori: "Jedno, ali lava.

KONJ I MAGARAC

Imao neki čovek konja i magarca. Kad su jednom bili na putovanju, reče magarac konju: “Uzmi malo od mog tereta ako hoćeš da ostanem živ ”. Konj ga ne posluša. Magarac od umora pade i uginu. Gospodar tada sve natovari na konja, pa i samu magarčevu kožu, a konj stade na sav glas jaukati: “Jao meni bedniku! Šta učinih! Zato što nisam hteo preuzeti mali teret, sada, evo, nosim sve, pa i magarčevu oderanu kožu.

LAV, MAGARAC I LISICA

Lav, magarac i lisica udruže se i pođu zajedno u lov. Nahvataše se obilne lovine pa lav naredi magarcu da podeli plen. Magarac pravedno načini tri jednaka dela i ponudi lavu i lisici da biraju. Lav se na to razljuti i pojede magarca, a potom zapovedi lisici da ona podeli lovinu. Lisica sve skupi na gomilu, a za sebe ostavi samo malen deo. Tada će lav: “Ko je tebe, mila moja, naučio tako deliti?” A ona odvrati:“Magarčev udes.”

MAGARAC,GAVRAN I VUK

U basni Magarac, gavran i vuk jošje jasniji položaj magarca kod Ezopa ili u Ezopovo doba.

Neki je magarac izranjen po leđima, pasao na nekoj livadi. Kad se na njega spusti gavran i
započne mu kljuvati ranu, stane magarac revati i poskakivati od boli. Dok je gonič podalje
stajao i smejao se, opazi to vuk koji je onuda prolazio i kaže:
- Jadni li smo mi vukovi! Ako na što samo oko bacimo, odmah nas progone, a ovome se još i smeju.

"Okrutnost goniča koji se smeje magarčevim mukama u zaključku priče potiskuje se u pozadinu – usprkos našim očekivanjima pouka nema težište ni na bespomoćnom ranjenom magarcu ni na bešćutnosti goniča, već na odnosu gavrana i vuka koje bismo mogli smatrati sporednim naspram potresnoj slici s početka.

Magarcu nije ništa lakše ni u dvema pričama iz Pañcatantre – u obe je priče njegov vlasnik perač rublja, a on pretovaren i gladan, završava kobno. U prvoj, nakon što ga vlasnik presvlači u panterinu kožu da bi mogao pasti na tuđim poljima, otkrije se njakanjem, pa ga vlasnik polja ubije, a u drugoj (Magarac bez srca i ušiju) nakon što ga šakal "namagarči", svoj jadni život završava u kandžama lava. No, ni ova priča ne govori o magarećim patnjama, težište je na odnosu šakala i lava, na
tome ko će od njih na kraju pojesti, navodno lekovite, magareće uši i srce.
-----
Iako je basna nudila mogućnost indirektne društvene kritike, Ezopovim basnama nedostaje kritičnosti, one podupiru konzervativnu sliku grčkog društva i poukom deluju demotivišuće na potrebu menjanja nepravedna društvena statusa. Magarac je ograničen poreklom, baš kao svi članovi grčke zajednice, no u vrednovanju njegova lika odražava se bahati stav eupatrida prema prezrenim osobama "niska roda".

LA FONTEN

Čak i magarci kad porazgovaraju mogu rešiti problem

DVA MAGARCA

Neki seljak imao dva magarca. Da ne bi pobegli, odlučio ih je vezati zajedno istim konopcem. Nakon nekog vremena magarci su postali gladni. Onda je jedan krenuo prema senu kako bi se najeo ali konopac je bio prekratak! Vukli su svaki na svoju stranu i nijedan od njih dvojice nije uspeo dohvatiti ni mrvicu sena. Posle puno pokušaja, odlučiše razgovarati o svom problemu. Razgovor je duuuugo trajao: ipak su to bili tvrdoglavi magarci. Konačno odlučiše: oba, zajedno, pojesće prvu hrpu sena a posle, opet zajedno drugu. Odluku su proveli u delo i do sita se najeli, uprkos konopcu kojim su bili vezani.

I la fontenovi su opisi kratki i sugestivi, i on daje samo bitne crte, a sve ostalo se samo od sebe stvara pred očima čitaoca. On se nije zadržao na kratkoj fabuli i pouci. Proširio je i produbio karakterizaciju likova te je, prema vlastitim rečima, u svojim basnama dao komediju u sto raznih činova i široku sliku ljudskog života i francuskog društva.
Pozitivnu ulogu u njegovim basnama imaju samo mali, slabi i potlačeni ljudi, kod kojih on nalazi zaista uzvišene osećaje: vernost, samopožrtvovanje, zahvalnost, nekoristoljubivost, i istinsko prijateljstvo.

Životinje obolele od kuge

Kralju, reče lija, svi smo mi to već znali
Da tvoj obzir znak je srca ti finoće;
A kad ti se ovce, ta stoka, jesti hoće
To da greh je? Ne, ne, Gospodaru, to je
Za njih milosti znak tvoje...

„Sve su bile napadnute, ali nisu sve i umrle“, kaže Lafonten u svojoj basni „Životinje obolele od kuge“. Ovo je iskaz pisca koji odaje njegovu ličnu ideju pravde.

Kratko podsećanje: da bi zaustavile pošast kuge, životinje odluče da žrtvuju jednu od njih, i to onu koja je najviše zgrešila. Lav se prvi javlja (kralj!); nabraja svoje grehe, lisica ga brani; to mu je u moćnoj prirodi, tvrdi lija, što je proždirao slabije od sebe. Pa on je time samo učinio čast svojim žrtvama. Nije gazda-lav kriv. Sud životinja tako zaključi da nije mnogo zgrešio ni vuk, ni tigar, niti iko od mesoždera; ali jeste magarac što je popasao malo fine, zelene trave ispod nekog drveta. I tako, osudiše magarca da je najviše zgrešio. I žrtvovaše ga, jednoglasno. Eno mu slika na kraju basne: izgrižen sav, izranjavan, na rubu provalije, trenutak pre sigurne smrti, čeka da ga neko u tu smrt napokon gurne.


La Fonten je napisao ukupno 240 basni ( prva zbirka od 124 basne štampana je 1668. godine pod nazivom „Ezopove basne“) u kojima je obradio motive preuzete većim delom od Ezopa, Fedra, Pilpaja i drugih basnopisaca. Naravno La Fontenovi likovi, orerušeni u životinjska obličja, predstavljaju ohole, egoistične, dvolične i okrutne osobe među kojima se malokad nađe plemenita i časna duša. On ismeva aristokratiju, ali ne štedi ni buržoaziju i pokazuje takođe njeno sitničarstvo, grabljivost, grubost, ograničenost i pohlepu za plemićkim titulama. U njegovim basnama u vidu životinja defiluju pred očima čitalaca svi pretstavnici ondašnjih staleža: krupno i sitno plemstvo, popovi, činovnici, lekari, učitelji i advokati. Sve se to ropski uvija i vrti oko kralja, koji je glavno lice ove velike komedije i koji kod La Fontena uvek istupa u licu lava. Ironičan je i sarkastičan, omalovažava kukavičlik, laž, lenjost, koristoljublje.

IVAN ANDRELJEVIČ KRILKOV:

MAGARAC I SLAVUJ

Magarac čuvši priču o prekrasnom pevu slavuja, zamoli ga da mu otpeva jednu pesmu kako bi se sam uverio u istinitost toga. Doboronamerni slavuj, uvek spreman za pesmu, pusti svoj glas od kojeg sve se stiša:

Umuknu ptice, stanu vjeti s gore,
Mirno legnu stada.
Pastiru stade dah, od sreće trne,
Zatreperi sva mu duša,
K pastirici plahi pogled svrne,
Pun zanosa sluša.

Ali magarac kao magarac, preporuči slavuju da bi bilo dobro da čuje seoskog petla kako u ranu zoru kukuriče jer bi od njega imao puno toga da nauči. Slavuj je u čudu gledao magarca i tek onda shvati da nije bitno šta ti neko kaže, već ko.

Slavuj je talentovani umetnik, magarac neuki kritičar.

Lisica, videći grožđe na jednoj visokoj lozi, pokuša ga na sve načine dohvatiti. Nikako nije mogla doći do njega. Kad je sve probala, ona se okrene i ode govoreći: - Još je kiselo. Ništa ne valja. Trnu zubi od njega.

ZEUS I PČELA

Jedna pčela odleti na Olimp i ponese Zeusu na dar mirisnog i zrelog meda. Zeus se toliko obraduje, da joj obeća sve što poželi. I pčela je poželjela: ˝Daj mi jedan žalac, da mogu ubosti svakoga tko pokuša da mi krade med.˝
To Zeusa razljuti, jer je Zeus volio ljude. Ali obećanje je obećanje. Zato dade pčeli žalac, koji će i pčeli donijeti smrt, ako ga upotrijebi. Od tada pa i dan danas, svaka pčela ima samo jedan žalac. Ako nekoga ubode, i sama umre.

LAV I MIŠ

Lav je bio umoran. On leže u hlad da se odmori i zaspa. Prolazeći tuda, miš odluči pretrčati preko lava. Međutim, lav se probudi i ščepa miša.
- Je li, maleni ? Zar se ti, kraj toliko prostora, usuđuješ pretrčavati preko mojih leđa? Što ćemo sada, govori? - viknu lav.
- Moćni lave - odgovori miš umiljato. - Pogriješio sam, priznajem. Molim te da mi oprostiš. Nikada više neću to učiniti, ovo je prvi i posljednji put. - Uostalom, pomisli: Kakva bi to slava bila za lava da ubije miša?
Lav se nasmije i pusti miša živog i zdravog.

Poslije nekoliko dana, lav se nesretno uhvati u jaku mrežu koju su postavili lovci. Nije se mogao izvući pa je rikao od jada i srdžbe.
To je čuo miš. Odmah je dotrčao. Kada je ugledao svog dobrotvora u mreži, nije gubio vrijeme. Počeo je gristi užad i malo po malo načinio je dovoljno veliki otvor kroz koji se lav izvukao i tako spasio.
- Kakve se čudne stvari događaju na ovom svijetu! - reče lav. - Ko bi ikad pomislio da i miš može spasiti lava od smrti!

PAUN I ČAVKA

Ptice se skupile u zbor da izaberu sebi poglavara. Najviše se među njima šepurio paun želeći da izaberu njega zato što je najljepši.
- Uzalud se širiš i kočoperiš - reče paunu čavka - Od kakve će nam pomoći biti tvoje perje kad se budemo tukli sa orlom? Trebamo izabrati najslobodnijeg, najhrabrijeg, najjačeg, a to nisi ti, mada ti je rep šaren.-

MEDVJED I PČELE

Jednog dana medo se prikrade košnicama. Iz jedne košnice uze saće s medom i počne ga jesti. Izleti pčela pa ga ubode u njušku. Medvjed se rasrdi, podigne košnicu i udari njome o zemlju. Tada izlete sve pčele i razdražene navale bosti medvjeda bez milosti.
Zalijetale su mu se u oči, uši te medvjed počne bježati braneći se koliko je mogao.
˝Zar mi ne bi bilo bolje da sam pretrpio ubod jedne pčele˝ brundao je on, ˝nego što sam želeći osvetu izazvao protiv sebe cijeli roj.˝

LAV I VUK

Vuk ugrabi ovcu iz stada. Pođe, noseći je dalje od pastira i pasa, da je na miru pojede. Lav sretne vuka i otme mu ovcu. Stojeći podalje i promatrajući lava kako jede plijen, vuk mu reče:
- Nije u redu što si mi oteo ovcu. To je nepravedno.
- Gle, molim te ! - nasmije se lav. - A jesi li je ti s pravdom stekao?