Hanibal pred vratima!

КУЦ, КУЦ, ХАНИБАЛ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Овако је изгледао велики Ханибал Барка

Понављам да Картагину треба разорити – беснео је у римском Сенату велики говорник Катон, али на бојном пољу Римљани су се сукобљавали с једном од најбоље вођених војски у целокупној историји ратовања

[You must be registered and logged in to see this image.]


У старом веку је уски обалски појас у Сирији, између планине Ливана на северу и предгорја Кармела на југу, издуженог облика и налик на пијавицу или вилиног коњица, носио име Феникија. Њени становници били су вешти мајстори у преради метала, способни трговци и веома даровити поморци који су почели да се отискују у воде Средоземног мора. Допирали су чак до Пиринејског полуострва и на разним местима оснивали насеобине. Једна од најпознатијих била је Картагина, град на северној обали Африке, у данашњем Тунису, створена у 9. веку пре наше ере. Постала је једна од најјачих сила у западном Средоземљу и на том простору је утемељила низ поседа. У 3. веку пре наше ере дошло је до судара Картагине и Рима који је непрестано јачао. Претходно су Римљани запосели Италију и изишли као победници из ратова против епирског краља Пира. Ободрени овим победама, али и са свешћу да могу бити рањиви на Апенинском полуострву, окренули су се Средоземљу. Одлазећи из Италије, Пир је наводно изјавио да бојно поље оставља Римљанима и Картагињанима. Ове речи су се показале као пророчанске.
У размаку већем од столећа вођена су три велика рата из којих је напослетку римска република изашла као победник. Они су добили придев пунски јер су Римљани Картагињане називали Пунима. У Првом пунском рату (264–241. п. н. е), који се продужио на више од две деценије, Рим је показао да је способан да створи флоту моћнију од картагинске и да загосподари Сицилијом, а затим овлада и Сардинијом и Корзиком. До тада неприкосновена у водама западног Средоземља, Картагина је морала да погне главу и пристане на неповољан мир који је био праћен њеном потпуном финансијском исцрпљеношћу. Она никако није могла да се помири с тешким поразом и губитком угледа, па је настојала да ојача и Римљанима узврати ударац. У службу те идеје која га је заокупљала до опседнутости, ставио се картагински војсковођа Ханибал.

Заплет у Шпанији

Ханибал, син познатог картагинског војсковође Хамилкара Барке, рођен је око 247. године пре наше ере. Одмах после гушења устанка најамника и робова, Хамилкар Барка пренео је своју делатност у Шпанију. Рачунао је да ће му искоришћавање природних богатстава Пиринејског полуострва – оно је одвајкада било познато по налазиштима племенитих метала и плодности тла – омогућити да ојача војску за будући рат против Рима. Јер, нема сумње, Картагина је маштала о новом рату којим би отклонила последице пораза. Већ у време Хамилкара Барке били су видни знаци опоравка Картагине који су озбиљно узнемирили Римљане. Међутим, 229. године пре наше ере он је погинуо, а војска је за новог вођу изабрала његовог зета Хаздрубала.
Нови вођа проширио је картагинску власт колико ратом, толико и дипломатијом, а основао је и град Нову Картагину. Није се радило само о војничкој тврђави, него и важној трговачкој луци, што је додатно узнемирило Римљане. Политичка рачуница била је једноставна: уколико би Картагињани наставили да се шире према североистоку, приближили би се грчким колонијама на југу Галије и, преко њих, и самој Италији. Због тога је 226. године пре наше ере Рим склопио мир с Хаздрубалом према коме се картагински вођа обавезао да у војне сврхе неће прелазити реку Ебро. Ипак, овим уговором Картагина је морала да буде задовољна јер јој је призната власт над већим делом Шпаније.
Невоља је што се неважни градић Сагунт, јужно од Ебра, вероватно посредством грчке колоније Масилије (Марсељ), нашао под римском заштитом. Масилија је с овим градом трговала. Могуће је да је Рим већ 231. године пре наше ере имао неки уговор са Сагунтом. Римљани су сматрали да тај уговор није стављен ван снаге закључивањем уговора о Ебру као граници картагинског напредовања на север и могућег римског мешања у прилике јужно од те границе.
Објективно гледано, узимајући у обзир одредбе мира о Ебру, сукоб је изазвао Рим својим мешањем у оно што се одигравало у самом Сагунту. У Шпанији је у међувремену Хаздрубала, који је убијен 221. године пре наше ере, наследио Ханибал. Премда је тек навршио двадесет пету годину, он је био већ веома искусан војсковођа, а мржња према Риму постала је његова покретачка снага. Кад је преузео команду сматрао је да је куцнуо час за освету и да је картагинска војска спремна за борбу против Рима.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Сципион Африканац, а у позадини рушевине Картагине
Преко Алпа у Италију

Ханибал је без оклевања приступио опсади Сагунта. Изговор за напад био је да су житељи града претходно угрозили једно од племена потчињених Картагини. Упркос јуначној одбрани, Сагунт је после осам месеци, 219. године пре наше ере, доспео у Ханибалове руке. Због заузетости и неодлучности, Римљани нису послали помоћ. Вест о паду Сагунта изазвала је међу њима дугу и жучну расправу. Рат против Илира налагао им је опрез, али би изостајање римске одмазде довело до даљег јачања картагинске моћи на Иберијском полуострву. Одлучено је да се затражи „повратак одузетог” и изручење Ханибала. Картагинско одбијање довело би до објаве рата. Сенат у Картагини одговорио је да се Сагунт не налази на листи римских савезника које штити уговор из 241. године пре наше ере и да не постоји никаква препрека да Картагињани нападну и освоје овај град.
У сваком случају рат више није могао да се избегне, а обе стране биле су уверене да су спремне. У том тренутку Картагињани су у Шпанији имали сто хиљада војника. Ханибал је прешао Ебро с половином те војске, док је другу половину оставио ради одбране Иберијског полуострва. Римљани су одлучили да крену у напад, па су две легије укрцане на бродове и отпловиле пут Африке, док је друга војска требало да крене према Шпанији. Међутим, Ханибал их је предухитрио. Његова стратегија је и један и други подухват учинила беспредметним. Предузео је нешто што нико није могао да очекује – с 50.000 пешака, 9000 коњаника и 37 слонова кренуо је према Пиринејима, намеравајући да пређе Алпе и са севера нападне Италију! На тај начин изненадио је Римљане и придобио недавно покорене Гале у долини реке По.
Ханибал је у пролеће 218. године пре наше ере с војском кренуо из Нове Картагине, прешао Пиринеје и марширао дуж морске обале, насељене Келтима. Нека урођеничка племена придобио је преговорима, а нека, пак, силом. У августу 218. године пре наше ере Картагињани су код Арла прешли реку Рону. После надљудских напора и тешког марша преко Алпа, који је трајао четрдесет дана, путем који се данас не може утврдити, број Ханибалових војника био је сведен на 20.000 пешака и 6000 коњаника. Ипак, овим подухватом рат је пренет на тло Италије где су Картагињани остали следећих петнаестак година.
Вест о Ханибаловом походу преко Алпа у Риму је изазвала огромно изненађење. На север је похитао конзул Публије Корнелије Сципион и прешао По, али ту је Ханибал разбио његове трупе. Сенат је позвао и другог конзула Тиберија Семпронија Лонга, који је био на Сицилији, како би зауставио Картагињане. Двојица конзула кренула су у сусрет картагинској војсци. Прешавши По код ушћа Тичина, Ханибал се сукобио с Римљанима код Требије. По снежном и хладном јануарском дану, обједињене римске снаге напале су и пробиле средиште картагинске војске где су се налазили Гали. Тај успех показао се привидним јер је Ханибал наредио крилима, на којима су се налазили слонови, да се устреме на Римљане. Тај бочни удар изазвао је расуло код римске коњице, па се она окренула и дала у бекство. Међутим, надошла река ово повлачење учинила је катастрофалним. Препуштајући северну Италију на милост и немилост Картагињанима, Римљани су се повукли.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Један од Ханибалових слонова нашао је своје место и на римском новчићу

Кроз воду до груди

Онеспокојавајуће вести о двоструком неуспеху у Риму изазвале су потпуно изненађење и довеле до борбе разних политичких групација. За конзуле за 217. годину пре наше ере изабрани су Гај Фламиније и Гнеј Сервилије Геминус. Ханибалове победе из 218. године пре наше ере изазвале су велики устанак келтских племена у северној Италији, што је значило да се његов план да Гале покрене против Рима остварио. Захваљујући њима, Ханибалова војска је удвостручена. Картагински вођа напустио је у пролеће 217. године пре наше ере зимски логор и кренуо према Перузији, али тако да је заобишао Гаја Фламинија. Његове трупе извеле су нечувен подвиг прошавши кроз мочварну низију реке Арно. Том приликом су Картагињани четири дана и три ноћи марширали кроз воду која им је допирала до појаса и груди, а могли су да се одмарају једино на телима угинулих коња. Овај прелаз коштао је веома скупо Ханибала: страдао је велики број војника, утопило се много коња, а остао само један слон, док је сам вођа том приликом изгубио око.
Жељан да се прослави, конзул Гај Фламиније напустио је утврђену базу и кренуо за њим, што је био прилично неопрезан корак. Ханибалу, који је имао одличну извидницу, није промакао овај покрет. Римска војска морала је да прође кроз уску долину која је лежала између планина и Тразименског језера. Ханибал је преко ноћи прошао кроз долину, заузео околне висове и распоредио трупе иза брежуљака који су окруживали зараван. У тмурно јутро 23. јуна 217. године пре наше ере римска војска упала је у клопку. Конзул је одмах погинуо, део римске војске био је посечен, а други је картагинска коњица бацила у језеро. Наводно је погинуло 15.000 римских војника, а само се један одред од око 6000 људи, будући опкољен, предао уз услов да добије слободну одступницу. Ханибал је римске војнике задржао у заробљеништву, а савезнике је пустио кући, нагласивши да он није дошао да ратује против Италика, већ против Римљана, а за ослобођење Италика. Тако је јасно и недвосмислено поручио да не наступа као освајач, већ да Италији доноси ослобођење, што је на Апенинском полуострву имало одјека. Задобио је подршку дела италских народа који су се налазили под римском влашћу.
Како бележи Полибије, пораз код Тразименског језера изазвао је у Риму велику потиштеност, па је у покушају да нађе прави одговор Сенат заседао неколико дана. Околности су биле ванредне и именован је диктатор Квинт Фабије Максим. Он се наоружао стрпљењем и његова тактика била је да исцрпљује картагинску војску, нападајући оне одреде који су обезбеђивали снабдевање. Другим речима, Фабије Максим је одлучио да води партизански рат што је у датим околностима можда било једино исправно.
Међутим, диктаторова тактика није имала успеха и у Риму није наилазила на одобравање. Зато су за следећу, 216. годину пре наше ере, изабрани конзули Луције Емилије Паул и Гај Теренције Варон.

Катастрофа код Кане

Показало се да је овај избор био несрећан и погрешан јер су међусобно били суревњиви и политички супротстављени. На другој страни, Ханибал је 216. године пре наше ере прешао у Апулију с намером да тамо снабде војску. Предели у овом делу Италије погодовали су употреби коњице. У лето 216. године пре наше ере он је своју војску поставио на бреговима код места Кане.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Римска војска се приближавала, али конзули нису били сагласни: Емилије Паул препоручивао је опрез, а Варон је заговарао одлучан војни удар. Римљани су војску распоредили у два логора, северно и јужно од реке Ауфида. Ханибал је своје снаге поставио у облику потковице или полумесеца, тако што је у средиште поставио пешаке Шпанце и Гале, а на крилима изабрану картагинску коњицу. Овај распоред касније је ушао у све приручнике из војне стратегије и тактике. До одлучне битке дошло је 2. августа 216. године пре наше ере. Римски одреди лако су пробили центар, али су онда Картагињани „склопили” крила и опколили целокупну римску војску. Пораз Римљана био је потпун: конзул Емилије Паул и огроман број војника пали су на бојном пољу, док је Варон успео да се склони у Венузију. Од војске која је бројала око 50.000 војника спасло се само 14.000. Римљани су пораз правдали тиме што им је сунце сијало у очи и ветар наносио прашину и заклањао видик. Занимљив је податак да је разбијене остатке римске војске код Кане у ред довео млади војни трибун Публије Корнелије Сципион пред којим је стајала велика војничка каријера. У Риму је изабран диктатор Марко Јуније Пера, а његов командант коњице био је Тиберије Семпроније Грах.
После победе код Кане показало се да Ханибал нема прави циљ нити одређену концепцију вођења рата. Утисак је био да он жели да што дуже остане на Апенинском полуострву, да војску издржава на рачун италског становништва, и да римске снаге веже за Италију да би их спречио да пређу на Пиринејско полуострво и ратују против Картагињана. После битке код Кане, у јесен исте 216. године пре наше ере, прешао је у Кампанију, где је без отпора ушао у Капуу, а затим је покренуо војску према Луканији и заузео Локре и Кротон. Податак који је сачуван у римској историографији да му је намера била да оснује државу у јужној Италији не налази никакву потврду у његовим даљим подухватима.

Сципион напредује

Римљани су кренули у офанзиву с намером да поново освоје Кампанију. Ханибал је 211. године пре наше ере желео да помогне Капуи, коју су опсели римски војници, тако што је покушао да их одвуче претњом да ће кренути на сам Рим. Запутио се према Вечном граду и онда је пред римским капијама подсетио Римљане на давнашњу галску опсаду Рима и изазвао велику панику. Раширила се крилатица Ханибал анте портас (Ханибал је пред вратима). Упркос претњи, Римљани нису дигли опсаду и, лишена помоћи Картагињана, Капуа је подлегла нападу. Најплоднија област Италије – Кампанија – поново је била под римском влашћу. Показало се да је то била прекретница у рату: Ханибала, који се повукао од Рима, почели су да напуштају савезници, док су Римљани заузели луку Тарент и, што је највише погодило интересе Картагине, постигли одлучујући успех у Шпанији.
Римљани су још 218. године пре наше ере отворили фронт на Пиринејском полуострву. Двојица браће Сципион, „две ратне муње”, после вишегодишњег ратовања заузели су Сагунт, а онда стекли многе савезнике међу шпанским племенима. Међутим, 211. године пре наше ере обојица су погинула. Као нови римски командант у Шпанију је упућен Публије Корнелије Сципион, син конзула из 218. године пре наше ере, двадесетчетворогодишњи младић. То је учињено противно свим правилима, јер он још није био прошао уобичајене испите, па заправо и није имао право на врховно заповедништво у војсци. Он је римски напад усмерио на град Нову Картагину, на југоисточној обали Шпаније. Природно утврђен, овај град био је картагинска база у којој је чуван и новац за рат. Преко њега је упућивана и помоћ у Италију. Пошло му је за руком да освоји град и задобије огроман плен. Сципион је наставио борбу у Шпанији, а картагински покушај да се поврати Нова Картагина није успео.
После успешног похода у Шпанији, Публије Сципион је 205. године пре наше ере изабран за конзула и, у намери да рат пренесе у Африку, затражио је да му се додели Сицилија. Премда је код старијих сенатора отпор према њему био велики, јер нису одобравали његову ванредну каријеру, добио је оно што је захтевао. Следеће, 204. године пре наше ере, додељена му је Африка као област где је требало да ратује. Искрцао се код Утике и после победе Картагињанима је понудио веома тешке услове мира. У току преговора, Картагина је затражила да се Ханибал врати у Африку. Он је изградио нову флоту и 203. године пре наше ере отпловио у отаџбину која је у међувремену одбила понуђени мир.

Зама, једини пораз

[You must be registered and logged in to see this image.]

Примирје је прекинуто и остало је да битка одлучи даљу судбину Картагине. До сукоба Ханибала и Сципиона дошло је код места Заме 202. године пре наше ере. Ханибал је претрпео пораз мада је имао бојни поредак који се и данас сматра ремек-делом ратне вештине: напред су били постављени слонови, који су штитили лигуријске најамнике, иза ових су се налазиле елитне картагинске и либијске трупе. До пораза је дошло стога што су се најамници, огорчени што су могли да буду жртвовани, повукли према средишту. Онда је Сципион напао незаштићена крила картагинске војске и њен пораз био је потпун. Победи Рима умногоме је допринела и коњица коју је довео савезник – нумидски краљ Масиниса. Ова победа донела је Публију Корнелију Сципиону надимак Африканац.
После битке код Заме поново се приступило преговорима, али су сада прилике биле још повољније за Римљане. Сципион је тражио да Картагина преда све бродове осим десет и све бојне слонове; ратна одштета подигнута је на 10.000 талената које је побеђена страна морала да исплати за десет година. Најтеже су биле две додатне одредбе: Картагина је морала да се повуче иза „пунског јарка” који ју је делио од Нумиђана и, најзад, изгубила је самосталност у спољној политици – није смела да ратује без одобрења Рима! Уз то, било јој је забрањено регрутовање најамника у Галији и Лигурији. Мир је склопљен 201. године пре наше ере.
После закључења мира Ханибал је успешно владао Картагином и постарао се да испуни предвиђене услове. Као и на бојном пољу, он се и у овим пословима показао веома вештим. Међутим, због незадовољства неких кругова картагинске врхушке и подозривости Рима, Ханибал је 195. године пре наше ере морао да побегне. Уточиште је нашао на дворовима разних источних владара. Мисао о освети Риму никад га није напуштала. Последње уточиште била му је Битинија у Малој Азији. Кад је сазнао да тамошњи владар намерава да га испоручи Риму, отровао се. Било је то 183. године пре наше ере.

Игром случаја, много година после битке код Заме, Ханибал и Сципион Африканац срели су се и разговарали. Било је то у време кад је и Сципионова звезда потамнела. На питање Римљанина кога сматра највећим војсковођом у историји, Картагињанин је одговорио да је то Александар Велики, други је Пир, док је себе ставио на треће место.
„А да си ме победио код Заме?”, упитао је Сципион. Ханибал је без много промишљања одговорио да би у том случају себе сматрао највећим војсковођом у историји.

[You must be registered and logged in to see this image.]



Politikin zabavnik

Припреме за битку код Кане

Два конзула су се одлучила за стратегију потпуно супротну од Фабијеве. Умјесто дуготрајног исцрпљивања Ханибалових снага, римска војска би се морала с њима суочити на отвореном пољу те је поразити у једној јединој одлучној бици. На темељу искустава из Требије и Тразименског језера се дошло до закључка да се то може учинити на бојишту које истовремено испунило два важна услова - довољно уско да Ханибал на њему не може маневрисати са својом надмоћном коњицом, а истовремено довољно равно да на њему нема некаквих скривених препрека из којих би Ханибал могао искористити за заседе и сличне смицалице. У таквој бици би Римљани могли победити захваљујући својој надмоћној пешадији и, што је још важније, као кључни адут искористити своју бројчану надмоћ.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Да би стекли такву надмоћ, Римљани су првих неколико месеци 216. п. н. е. провели сакупљајући војску чија је величина била без преседана. Раније су се римске војске обично састојале од две легије под командом једног конзула. Овај су пут Римљани одлучили прво формирати конзулске војске од четири уместо две легије, а потом их спојити у једну. Римљани су такође сваку легију попунили с 20 % више људства, а такође су беспоштедно регрутовали и своје савезнике. Војска се тако састојала од осам ојачаних легија, које су, заједно са савезничким контингентима бројале око 86.400 људи. Питање тко ће од двојице конзула командовати војском је решено одлуком да се конзули на месту команданта измењују сваки дан.

Повод за покретање те војске је била Ханибалова офанзива на југ Италије започета у пролеће 216. п. н. е. Ханибал је при томе заузео стратешки важно складиште оружја и опреме код Кане. Римска војска је средином лета кренула повратити то складиште, па је након дводневног марша опазила Ханибалову војску на лијевој обали реке Ауфид у Апулији. Улогорила се око 10 km од Ханибала. Исти дан је дошло прве веће чарке приликом неуспелог покушаја Картагињана да Римљанима поставе заседу. Римљани су тај покушај глатко одбили, што им је прилично појачало морал, али истовремено и изазвало превелико самопоуздање.

Паул је одлучио војску распоредити тако да две трећине буду на левој, а трећина на десној обали Ауфида. Исти дан је Ханибал покушао испровоцирати Паула на битку, али је он то одбио. Ханибал је, с друге стране, знао да ће следећег дана команду над римском војском имати нестрпљиви и својеглави Варон, и да је далеко веројатније како ће тај изазов бити прихваћен, што се на крају и догодило.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Почетни распоред и прва фаза битке

Римске су снаге 2. августа - на дан битке - према античким изворима, биле распоређене у две веће групе. Прва, која се распоредила на левој обали реке ради битке, је бројала 80.000 пјешака, 2.400 римских и 4.000 савезничких коњаника. У два логора, од којих је један био на десној обали реке, налазило се 2600 тешких и 7400 лаких пјешака.

Картагинска војска је, пак, била бројчано слабија и далеко хетерогенија. Према античким изворима ју је чинило 40.000 тешких пјешака, 6.000 лаких пјешака и 10.000 коњаника (4000 Нумиђана, 2000 Шпанаца, 2000 Гала и 450 Либијаца). Уз њих је Ханибал располагао и са око 8.000 чаркаша, међу којима су били најпознатији балеарски праћкаши.

Варон, који је одлучио примити битку супротно упозорењу свог колеге Паула, своју је војску распоредио на традиционалан начин - пешадија се нашла у центру, а крила је чувала коњица. Варонова варијација у односу на тадашњу тактику је била та да је фронту римске војске учинио једнаком картагинском, односно да је поставио своје снаге у дубину уместо ширину. Варонов план је био да, користећи бројчану надмоћ, једноставно разбије картагински центар, односно одбаци га на реку Ауфид без икакве одступнице. Варон се у томе водио искуством битке на Требији, где су се римски легионари, користећи већу дубину свог распореда, успели пробити из Ханибаловог обруча.

Ханибал је, пак, направио борбени распоред који је максимално настојао искористити предности и мане његове хетерогене војске, али и положаја. У центар је поставио своје најслабије снаге - иберску, галску и келтиберску пешадију - док је на крила, исто као и Римљани, поставио коњицу; њен већи део (6500 под Хаздрубалом) је био на лијевом, а 3500 нумиђанских коњаника под Ханоном на десном крилу. Ханибалове најелитније и најпрекаљеније трупе - афричка пјешадија - су такође постављени на крилима. Ханибал је такође своје трупе поставио у облику полукруга, тако да његове најслабије снаге у центру буду најистакнутије. Картагинском центру је наређено да на почетку битке не пружа снажан отпор, односно да се повлачи, настојећи нагнати Римљане на што брже напредовање, које би рањивима учинило њихова крила.

Ханибал се за битку одлучио управо на обали Ауфида зато што је његова војска била окренута на западу, па би ујутро Римљанима - који су напредовали на исток - сунце ударало у очи. Истовремено је са југоистока дувао и ветар који је бацао Римљанима прашину у очи.

Ток битке


На самом почетку битке, надмоћна галско-шпанска коњица на Ханибаловом левом крилу је без већих потешкоћа разбила и уништила римску коњицу. Нумиђанска коњица на Ханибаловом десном крилу је, пак, имала потешкоћа с коњицом римских савезника. Хаздрубал је због тога послан с левог крила да с леђа нападне римске савезнике, што је и учинио. Тако су Римљани остали без своје коњице, односно више нико није могао штитити њихову позадину и бокове.

У међувремену се и пешадијска битка одвијала по Ханибаловом плану. Центар који су чинили Гали и Шпанци се повлачио, али је афричка пешадија остала на својим положајима. Римљани су, пак, инстинктивно највише напредовали управо према центру где су се картагинске линије чиниле најслабијима. Тако је с временом борбени поредак обе војске поновно добио полукружни облик, али у другачијем смеру. Овај пут су се Римљани нашли у полуокружењу.

У том је тренутку Ханибал наредио својим Африканцима да Римљане нападну у бокове, док се истовремено картагинска коњица, уместо да - по тадашњим обичајима - нападне римски логор или гони поражену непријатељску коњицу - вратила на бојиште и ударила у римску позадину. Тада је престало римско напредовање, али је сваки покушај да се у таквим условима направи нови борбени поредак, односно покуша извршити некакав пробој, био осуђен на пропаст. Римска војска се нашла у обручу који је постепено смањиван како су војници гинули једни за другима. Од римске војске је, према античким изворима, успело побјећи тек око 14.000 људи, углавном из логора, а који су уточиште пронашли у оближњем Канусијуму.

Према Полибијевим наводима је код Кане погинуло 70.000, а заробљено 10.000 римских и савезничких пешадинаца, а да је од 6.000 коњаника преживјело само њих 370. Савремени историчари су склонији Ливијевим бројкама, који је навео римске губитке од 45.500 убијених пешадинаца и 2.700 убијених коњаника, као и 3000 заробљених пешака и 1500 коњаника. Међу погинулима је био и конзул Паул, као и велики број истакнутих римских официра, политичара и великодостојника - 2 квестора, 29 од 48 војних трибуна и 80 сенатора. Ханибал је, пак, имао око 8.000 мртвих, које антички извори описују као "најхрабрије и најбоље међу свим његовим војницима“.


Последице

Ханибалова победа је имала катастрофалне последице за Рим, где су вести о њој изазвале шок и дубоку деморализацију. Антички извори наводе да је проглашена свенародна жалост с обзиром да није било породице чији члан није погинуо код Кане. Према проценама, у само 20 месеци је Ханибал успио разбити три римске војске, те убити више од петине свих војно способних мушкараца. С обзиром да су све римске војске мање-више уништене, део политичара је тражио да се с Картагином склопи мир, а војни трибун Луције Цецилије Метел је чак предложио да се град напусти, а Римљани покушају тражити срећу као најамници у хеленистичким државама Азије.

Ханибал је, пак, Римљанима послао свог официра Карталона с мировном понудом коју су антички извори описали као "умерену", те неколико заробљеника као залог за преговоре о откупу. Римски Сенат је, међутим, одбио преговарати о миру те је наложио заробљеницима да се врате у Ханибалов логор. Донесена је одлука да се рат, успркос свему настави, а да би се показала одлучност, Римљани су боговима жртвовали људе - а што је представљао један од последњих таквих ритуала у историји њихове државе (не рачунајући погубљења заробљеника и осуђеника). Нешто касније су донесене и одлуке да се проблем недостатка људства реши драстичним мјерама које су укључивале пуштање на слободу осуђеника и робова, од којих су након тога формиране нове легије. Проблем морала је делимично решен и тако што су од преживелих ветерана Кане формиране двије легије и послане на Сицилију где су провеле остатак рата, не подсећајући своје новорегрутоване саборце на катастрофални пораз.

Све те мере, међутим, нису могле на кратки рок спречити да се ратна срећа потпуно окрене на страну Картагине. Ханибал је одбио предлоге својих официра да маршира на Рим, делом због исцрпљености властите војске, делом због њене неопремљености за опсаде, а највише зато што је сматрао да се Рим може победити исцрпљивањем, односно одузимањем његове људске и материјалне базе коју су чинили савезници. То се показало исправним у јужној Италији, где полиси некадашње Велике Грчке још увек нису били изложени романизацији, па су римски пораз код Кане схватили као сигнал за побуну. Такав је случај био с Тарентом и бројним јужноиталским племенима, а на страну Ханибала се ставила и Капуа, дотада један од најпоузданијих и највернијих римских савезника. Нешто касније је у Сиракузи проримског краља Хијерона II наслиједио млади Хијероним који се ставио на страну Картагињана. С друге стране Јадрана је, пак, македонски краљ Филип V одлучио помоћи Ханибалу и тако започео Први македонски рат.

На дужи рок су Римљани успели пребродити катастрофу код Кане. У Првом пунском рату успостављена поморска надмоћ Римске републике је спријечила Ханибала да прима појачања и логистичку подршку како из саме Картагине тако и из Македоније, чије су мешање Римљани спречили склапањем савеза с локалним грчким полисима. Ханибалова војска се тако морала снабдевати једино од својих италијанских савезника, које је, пак, Рим настојао елиминисати дугом и исцрпљујућом кампањом и опсадама. Иако је Ханибал у неколико наврата успио поразити римске војске, па чак и убити римске конзуле који су им командовали, лекције Кане су научене - Римљани су углавном избегавали велике сударе на отвореном пољу и примењивали су Фабијеву стратегију. Већ године 215. п. н. е. су успели ообранити град Нолу од Ханибаловог напада, што је, иако у стратешком догађај смислу без великог значаја, представљао драгоцен подстицај скршеном моралу. Римљани су тако успели постепено исцрпити Ханибалову војску, а године 207. п. н. е. код Метаура разбити војску Ханибаловог брата Хаздрубала и спречити да Ханибал прими дуго очекивана појачања. Ханибал је због тога, као и због римског напада на северну Африку, био коначно присиљен напустити Италију, те је код Заме поражен, што је означило крај рата и картагински пораз. Тако битка код Кане - иако представља један од најблиставијих примера војне тактике - није испунила своју стратешку сврху.

Утицај на ратну вештину

Иако су победили у рату, Римљани су из свог највећег пораза извукли поуке па су постепено уводили реформе у сврху избегавања догађаја сличних догађаја у будућности. То се првенствено односило на промену тактике, односно римски бојни поредак више никада није настојао наликовати грчкој фаланзи чија снага често није била вредна њене нефлексибилности. Уместо тога се он почео темељити на флексибилнијим и покретљивијим кохортама. Такође је укинут обичај да се стварају велике војске с два команданта, па је умјесто тога уведено правило да војском може командовати само један човјек. Римљани су такође схватили нужност искусних војника, и своју војску, која је дотада била милицијског типа, почели постепено професионализовати.

Као најдраматичнији, најкрвавији и најспектакуларнији окршај Другог пунског рата, битка код Кане је касније заокупила машту многих војних теоретичара који су наводили као идеал ратне вјештине, али и бројних команданата који су је настојали копирати. У томе су се највише истакли Немачки војни теоретичари и војсковође у 19. и 20. веку, који су као циљ крајњи своје стратегије наводили обухват, опкољавање и уништавање непријатељске војске на исти начин на који је Ханибал уништио Римљане. У томе је најексплицитнији био Алфред фон Шлифен, начелник немачког генералштаба, који је своје идеје о концепту уништавајуће битке објавио у књизи по имену Cannae. Покушаји да се Ханибалов успех понови на стратешком нивоу су били познати Шлифенов план, и касније развијена доктрина блицкрига.


Wikipedia

Bitka kod Zame

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bitka kod Zame predstavlja konačnu i odlučujuću bitku Drugoga punskoga rata , a odigrala se oko 19. oktobra 202. pre Hrista između rimske i kartaginjanske vojske. Rimskom vojskom komandovao je Scipion Afrikanac, a kartaginjanskom vojskom komandovao je Hanibal. Nakon rimske pobede kartaginski senat je tražio mir. Kartagina je morala da pristane na ponižavajući mirovni sporazum, kojim je okončan Drugi punski rat.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Hanibal je nakon prelaska Alpi 218. pre Hrista izvršio invaziju Italije i pobedio je rimsku vojsku u nekoliko velikih bitaka. Pošto nikako nisu mogli da pobede Hanibala Rimljani su promenili strategiju, pa su odlučili da napadnu teritoriju Kartagine, da bi prisilili Kartaginu da pozove Hanibala. Kada se Scipion iskrcao u Africi 204. pre Hrista Hanibal se još uvek nalazio na jugu Apeninskoga poluostrva. Scipion je odlučnom pobedom u bici kod Ilipe 206. pre Hrista osigurao Iberiju. Tokom 205. pre Hrista vratio se u Rim, gde je bio izabran za konzula. Predložio je da se rat okonča invazijom Kartagine, ali taj predlog je nailazio na otpor u Senatu, ponajviše zbog protivljenja Fabija Maksima Kunktatora, koji je smatrao da je to isuviše riskantan poduhvat i da je važnije da se Hanibal izbaci iz Brutijuma. Scipion je na kraju ipak dobio odobrenje Senata za invaziju Afrike, ali nije odmah dobio potrebna sredstva. Otplovio je na Siciliju sa 7.000 različitih dobrovoljaca. Kasnije je dobio odobrenje da preuzme regularnu vojsku, koja se nalazila na Siciliji, a to su uglavnom bili ostaci rimske vojske, koja je zbog kukavičluka nakon bitke kod Kane bila kažnjena proterivanjem na Siciliju.

Scipionova invazija Afrike

Invazija Afrike počela je 204. pre Hrista. Nekoliko stotina transportnih brodova prevezlo je 35.000 rimskih vojnika do rta Farina, na oko 35 kilometara zapadno od Kartagine. Kartaginjanskom vojskom komandovao je Hasdrubal Giskon. Obe strane imale su numiđanske saveznike. Rimljanima je pomagao Masinisa, a Kartaginjanima Sofaks. Iznenadnim noćnim napadom Publije Kornelije Scipion Afrikanac uspeo je 203. pre Hrista u bici kod Utike da uništi brojnu vojsku Kartaginjana i njihovih numiđanskih saveznika. Tom pobedom Scipion je osigurao stratešku prednost, jer se težište rata preselilo iz Italije i Iberije na afričko tlo. Bitka na Velikim ravnicama okončala se još jednim teškim porazom Hasdrubala Giskona i Sofaksa. Nakon teškoga poraza uspaničeni Kartaginjani tražili su mirovni sporazum, pa su sa Scipionom sklopili umereni sporazum, po kome je Kartagina mogla da zadrži svoje teritorije u Africi, a gubila je prekomorske teritorije. Rimski saveznik Masinisa je dobijao pravo da se teritorijalno proširi. Kartagina je trebala da smanji flotu i da plaća ratnu odštetu. Takav mirovni sporazum bio je ratifikovan i u rimskom Senatu.

Početni raspored snaga


Kartaginjani su pozvali i Hanibala 203. pre Hrista da se vrati iz Italije. Kartaginjani su u međuvremenu prekršili primirje zarobljavajući rimsku flotu, koja je skrenula u Tuniski zaliv. Pošto Kartaginjani nisu više smatrali da im odgovara mirovni sporazum odrekli su ga se.

Početni raspored kartaginjanske vojske

Hanibal je predvodio vojsku sastavljenu od građana i od veterana iz njegovih italijanskih pohoda. Bitka se odigrala kod Zame, kraj Silane, oko 130 kilometara jugozapadno od Tunisa. Hanibal je prvo došao na ravan Male Zame, pogodne za konjičke manevre. To mesto odgovaralo je Scipionu, koji se oslanjao na svoju rimsku tešku konjicu i na numiđansku laku konjicu. Hanibal je svoju vojsku razvio prema severozapadu. Hanibalova vojska imala je ukupno 45.000 pešaka, 6.000 konjanika i 80 slonova, a Hanibal je iskusnu konjicu rasporedio na krilima, a pešadiju je rasporedio u 3 linije iza 80 slonova. U prvoj liniji rasporedio je 12.000 najamnike iz Galije, Ligurije i Baleara. U drugu liniju postavio je kartaginjansku i libijsku građansku vojsku, a u trećoj liniji nalazili su se Hanibalovi veterani iz mnogih bitaka u Italiji. Hanibal je namerno odostraga držao treću pešačku liniju, da bi sprečio Scipionov pokušaj da ponovi sličan pokušaj kao u bici kod Ilipa. Na desnom krilu nalazila se kartaginjanska konjica, a na levom numiđanska konjica.Livije pominje da je Hanibal imao i 4.000 Makedonaca u drugoj liniji, ali to se smatra rimskom propagandom, iako postoji mogućnost da je bilo nešto malo makedonskih najamnika. Hanibal se verovatno nadao da će kombinacijom slonova i dubinom prve dve linije oslabiti i dezorganizovati rimski napredak. To bi onda omogućilo da ostvari pobedu uz pomoć veterana treće linije. Iako je imao dobro pripremljenu formaciju, ipak je izgubio bitku.

Početni raspored rimske vojske

Scipion je raspolagao sa 34.000 pešaka, 3.000 rimskih konjanika i 6.000 numiđanskih konjanika. Scipion Afrikanac je svoju vojsku razvio u tri linije. U prvoj liniji bili su hastati, u drugoj principi, a u trećoj trijariji. Na desnom jačem krilu nalazila se numiđanska konjica pod komandom Masinise, a na levom krilu bila je italska konjica kod komandom Gaja Lelija. Scipiona su najviše zabrinjavali protivnički slonovi, pa je za njih osmislio poseban plan, kako da ih se reši. Scipion je znao da kada slonovi započnu napad, da oni nastavljaju samo u pravoj liniji. Zbog toga je predvideo da će u slučaju postojanja praznine u borbenom poretku slonovi nastaviti da se kreću kroz praznine. Scipion je zbog toga između jedinica stvorio prolaze, koji bi se u slučaju napada slonova otvorili za njih. Scipion je velite rasporedio ispred praznina. Oni su trebali da napadnu i da se kad slonovi napadnu kroz praznine povuku u pozadinu. Hanibal i Kartaginjani oslanjali su se ranije na nadmoć konjice, ali Scipion je prepoznao značaj konjice, pa je imao prednost u konjici kod Zame. Od ključnoga značaja je bila numiđanska konjica pod komandom saveznika Masinise.

Napad slonova i konjički sukob na početku bitke

Na početku bitke Hanibal je uputio slonove i lakonaoružanu vojsku u napad, sa ciljem da naruši rimski borbeni poredak i da nakon toga iskoristi nastale otvore. Rimski veliti (lakonaoružana vojska ) su suzbijali taj napad. Pored toga Scipion Afrikanac je naredio konjici da preplaši slonove bučnim rogovima i trubama. Delomično je u tome i uspeo, pa su se slonovi okrenuli na kartaginjansko levo krilo, koje se našlo u neredu. Masinisa sa numiđanskom konjicom je iskoristio tu priliku i napao je levo kartaginjansko krilo i najurio ga van bojišta. U međuvremenu ostatak slonova je pažljivo namamljen kroz pripremljene praznine u rimskim redovima i prošli su do pozadine, koja se pobrinula za njih. Celim putem na njih je zasipana kiša strelica, a oni koji su došli do pozadine tamo su i dokrajčeni. Uspeo je Scipionov plan neutralizacije slonovskoga napada. Nakon prolaska slonova rimska vojska je ponovo zauzela tradicionalnu borbenu formaciju. Komandant levoga krila Gaj Lelije napao je konjicom kartaginjansko desno krilo. Kartaginjanska konjica je po Hanibalovim instrukcijama dozvolila rimskoj konjici da ih ganja tako da su ih odmamili sa bojnoga polja, da ne bi rimska konjica napala kartaginjansku pozadinu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sukob dve pešadije

Scipion Afrikanac je nakon toga pokrenuo rimski centar protiv kartaginjanskoga centra, kojim je komandovao Hanibal. Hanibal je pokretao samo prve dve linije, a treću liniju je držao u rezervi. Rimski hastati su nakon bliske borbe potisnuli prvu Hanibalovu liniju. Hanibal je naredio drugoj liniji, da ne propušta prvu liniju kroz svoje redove. Ipak veliki deo njih je uspeo da umakne i da se po Hanibalovim instrukcijama postavi na krila druge linije. Nakon toga Hanibal je naredio drugoj liniji da krene u napad, pa je usledila žestoka bitka u kojoj su rimski hastati potisnuti uz velike gubitke. Scipion je onda pojačao hastate sa drugom linijom principa. Ulaskom rimske druge linije u bitku ponovo je rimska strana napredovala i nadvladala je kartaginjansku drugu liniju. Poraženoj drugoj liniji Hanibal nije dozvolio da prolazi kroz redove treće linije, pa su oni bili prisiljeni da se povuku na krila. Kartaginjanska konjica je do tada dobro sprovodila Hanibalova naređenja i još uvek nije bilo rimske konjice na bojištu. Ipak kada je kartaginjanska konjica odmakla dovoljno daleko onda se okrenula i napala je rimsku konjicu, ali u tom sukobu bili su poraženi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U tom trenutku postojala je pauza tokom koje su dve strane preraspodeljivale svoju vojsku. Scipion je kupovao vreme preraspodeljujući vojsku u jednu liniju sa hastatima u sredini, principima na jednom krilu i trijarima na drugom krilu. Hanibal je čekao da Scipion napadne. Usledio je krvav i oštar sukob, u kome nijedna strana nije postizavala nadmoć. Povratkom rimske konjice bitka se okrenula u rimsku korist. Rimska konjica je napala kartaginjansku vojsku sa leđa, a pošto se Hanibalova pešadija našla u okruženju usledilo je njeno uništenje. Hanibal i hiljade drugih Kartaginjana uspele su da pobegnu sa bojnoga polja i izbegnu pokolj. Hanibal je doživeo težak poraz, kojim se okončao kartaginjanski otpor. Ukupno je u bici kod Zame 20.000 Kartaginjana poginulo, a 20.000 ih je zarobljeno.Rimska vojska je imala preko 1.500 poginulih.


Posledice

Ubrzo nakon Scipionove pobede kod Zame kartaginjanski senat je tražio mir. Tim mirovnim sporazumom okončan je Drugi punski rat. Za razliku od mirovnoga sporazuma, kojim se okončao Prvi punski rat Kartagina je bila prisiljena da pristane na mnogo strože uslove, pa Kartagina više nije imala šanse da obnovi svoju vojnu moć. Kartagina je ostala bez svih prekomorskih poseda. Nametnuta joj je ratna šteta u iznosu od 10.000 talenata, a mornarica joj je ograničena na 10 brodova. Jedan od uslova mirovnoga sporazuma bio je da Kartaginjani nemaju pravo da ratuju bez odobrenja Rima. Kada su Numiđani 50 godina kasnije otimali kartaginjanske teritorije Rimljani nisu hteli da ih zaustave, a kartaginjanski pokušaj da zaustave Numiđane poslužio je Rimljanima kao povod za Treći punski rat.

Ханибал

[You must be registered and logged in to see this image.]


Кад је 218. године пре наше ере Ханибал кренуо из родног града према Италији, поред својих храбрих ратника у својим редовима је имао и 50 слонова. Према неким истраживањима, које је извео енглески историчар Дерек Елџир, ове животиње су вероватно доведене из Кеније. Ова земља која се налазила на истоку Африке, налази се већим делом на надморској висини између 1500 и 1800 метара. Разумљиво је да су слонови, који су живели у овој земљи били унапред прилагођени преласку преко Пиринеја и Алпа.

До Картагине која се налазила на подручју данашњег Туниса, ове велике животиње су због сахаре морале да иду околним путем, прво источном а затим северном обалом афичког континента. Део њиховог пута према Италији је познат, али место где су тачно прешли Алпе није. Након преласка Гибралтара и проласка целе Шпаније, уследио је тежак прелазак преко Пиринеја. Сплавовима су пребачени преко Роне, али њихов даљи пут није познат.

Од 50 слонова колико је кренуло на пут, 13 их је страдало приликом преласка Роне, а 29 у Алпима. Иако је по доласку у Италију Ханибалу остало само неколико слонова, они су били сасвим довољни да се римске легије разбеже пред непознатим “зверовима”.

[You must be registered and logged in to see this image.]


После победе на Тразименском језеру 217. године и победе код Кане годину дана касније, Ханибал је имао отворен пут према Риму. У самом граду је владала паника. На сваком кораку су се могли чути повици: “Hanibal ante portas!” (“Ханибал је пред вратима!”).Далеко од Картагине и без снадбевања, Ханибал се није усудио да нападне сам град већ је пожурио назад у Картагину како би помогао свом брату Хаздрубалу који је у Африци трпео пораз за поразом.

Поражен од римског војсковође Сципиона Африканца Старијег у бици код Заме 201. године пре наше ере, Ханибал је склопио мир са Римом чиме се Картагина одрекла свих поседа изван Африке. свој живот завршио је у изгнанству у Битинији, у Малој Азији. Када је сазнао да га битинијски краљ Прусије намерава предати Римљанима извршио је самоубиство тровањем.


Wordpress

Hannibal ante portas ("Hanibal pred vratima") jest latinska poslovica sa značenjem "prijeti nam najveća opasnost."

Izvorna se formulacija, Hannibal ad portas ("Hanibal na vratima"), može naći kod rimskog političara i pisca Marka Tulija Cicerona, u prvom govoru protiv Marka Antonija (tzv. prva Filipika, gl. 5), te u filozofskoj raspravi O krajnostima dobra i zla (De finibus bonorum et malorum, 4, 22); formulacijom se koristi i povjesničar Tit Livije (Ab Urbe condita, 23, 16).

Hanibalova brojčano slabija vojska do nogu je potukla rimske legije.

Kod Kane je poginulo oko 50.000 rimskih vojnika.

U samom gradu Rimu je zavladala panika pošto je postalo jasno da više ne postoji vojska koja bi mogla da brani Rim.

Tada je nastala poznata izreka - Hanibal je pred vratima („Hanibal ante portas").

Rimska država tada je spašena samo zahvaljujući neverovatnoj mudrosti njenog vođstva i činjenici da hanibal nije imao dovoljno opreme ni pojačanja.



Ostali događaji na današnji dan:
216. p.n.e. Vojskovođa iz Kartagine Hanibal u Drugom punskom ratu kod Kane, u jugoistočnoj Italiji, naneo je najteži poraz Rimljanima u istoriji Rimskog carstva. Rim je zahvatila panika, koja je zapamćena po izreci „Hanibal ante portas" (Hanibal pred vratima).
1347. Engleski kralj Edvard III zauzeo je u Stogodišnjem ratu francuski grad Kale, koji je ostao pod engleskom vlašću do 1558.
1460. Škotskog kralja Džejmsa II, kojeg su savremenici nazivali "Džejms gnevnog lica", ubili su Englezi tokom opsade zamka Roksburg.
1571. Turci su, nakon jedanaestomesečne opsade zauzeli grad Famagustu na Kipru i izvršili masakr stanovnistva.
1675. Francuzi su pobedili holandsku i špansku flotu kod Palerma i zauzeli Siciliju.
1770. Rođen je Fridrih Vilijem III, pruski kralj od 1797. do 1840. Izgubivši rat sa Napoleonovom vojskom bio je prisiljen, Tilzitskim mirom (1807), da Napoleonu preda gotovo pola države. Jedan je od potpisnika saveza Sveta alijansa koji su, posle Napoleonovog pada, sklopile Rusija, Pruska i Austrija.
1778. U Milanu je otvorena operska kuća Skala, delo arhitekte Đuzepea Pjermarinija.
1858. Engleski istrazivac Dzon Spik otkrio je jezero Viktorija, izvoriste reke Nil.
1872. Rođen je Hakon VII, norveški kralj od 1905. do smrti 1957. Odbijanjem da abdicira podstakao je svoj narod da organizuju pokret otpora nemackoj okupaciji u Drugom svetskom ratu.
1881. Britanske trupe okupirale su egipatski grad Suec, što je Velikoj Britaniji omogućilo da 1883. postane vlasnik citave zone Sueckog kanala.
1884. Završen je železnicki most u Beogradu na reci Savi, a narednog meseca puštena je u saobraćaj pruga Zemun-Beograd. Most je razaran u oba svetska rata i potom obnavljan.
1903. Rođen je tunižanski državnik Habib Ben Ali Burgiba, vođa borbe za nezavisnost i prvi predsednik Tunisa od 1957. Proglašen je 1975. doživotnim predsednikom, ali je 1987. zbačen s vlasti u državnom udaru.
1904. Britanci su izvršili oružanu intervenciju u Tibetu i zauzeli glavni grad Lasu, a Dalaj lama je pobegao u Urgu (Ulan Bator, Mongolija).
1904. Sa Volujice, brda iznad Bara, prvi put su emitovani radio talasi na Balkanskom poluostrvu. Puštanju u rad radio-telegrafske stanice prisustvovalo je više hiljada gostiju i zvanica iz cele Crne Gore, među kojima su bili knjaz Nikola i Guljelmo Markoni, jedan od pronalazača bežične telegrafije.
1914. Nemačka je objavila rat Francuskoj, Belgija je odbacila zahtev Nemačke da njene trupe uđu u tu zemlju, a Velika Britanija je upozorila Nemačku da bi invazija na Belgiju znacila opšti rat u Evropi.
1924. Umro je engleski pisac poljskog porekla Džozef Konrad, autor pomorskih priča i romana („Lord Džim", „Nostromo", „Srce tame", „Tajfun").
1936. Američki atletičar Džesi Ovens je skokom u dalj 8,06 metara osvojio prvu od četiri zlatne medalje na Olimijskim igrama u Berlinu.
1940. Litvanija je formalno postala deo SSSR pod nazivom Litvanska Sovjetska Socijalistička Republika.
1954. Umrla je Gabrijel Kolet, jedna od najpopularnijih francuskih književnica 40-tih godina. Bila je član Akademije Gonkur i Belgijske kraljevske akademije, a 1953. postala je oficir Legije casti.
1958. Američka atomska podmornica „Nautilus" je pod komandom Vilijama Andersona prva prošla ispod ledenog pokrivača Severnog pola.
1977. Umro je kiparski arhiepiskog Makarios, vođa pokreta za nezavisnost od Velike Britanije i prvi predsednik Kipra od 1960. do smrti. Bio je i jedan od istaknutih lidera pokreta nesvrstanih zemalja.
1996.- UN su saopštile da je vojska plemena Tutsi u Burundiju pobila hiljade Hutu civila u seriji masakara izvršenih između aprila i jula. Konačni zbir žrtava genocida kreće se oko milion.
2001. - U Beogradu je ubijen bivši pripadnik Službe državne bezbednosti Momir Gavrilović. Njegovo ubistvo dovelo je do dotada najteže političke krize u Demokratskoj opoziciji Srbije od njenog dolaska na vlast u oktobru 2000, kada je na izborima srušila desetogodišnji režim Slobodana Milosevića.

Kartaginski vojskovođa Hanibal se istakao velikim pobedama nad Rimljanima tokom Drugog punskog rata. Posle tegobnog prelaska preko Alpa 218. godine pre nove ere napao je sa svojom vojskom Rimljane u samoj Italiji i naneo im je nekoliko teških poraza. Kod Kane je gotovo u potpunosti uništio rimsku vojsku od 80 000 vojnika. U Rimu je zavladala panika koja je došla do izražaja u kasnijoj latinskoj izreci Hanibal ante portas ili prevedeno sa latinskog jezika Hanibal pred vratima.

Izvorna formulacija, Hannibal ante portas se može naći u prvom govoru rimskog političara i pisca Marka Tulija Cicerona protiv Marka Antonija i u filozofskoj raspravi O krajnostima dobra i zla. Ovom formulacijom se koristio i rimski istoričar Tit Livije.

Izvorno je izreka Hannibal ante portas imala značenje koje imaju i reči upotrebljene u njoj, to jest Hanibal je pred vratima. Ali, pošto je ime kartaginskog vojskovođe predstavljalo sinonim za najveću opasnost koja je pretila tadašnjem Rimu, izreka je ubrzo postala poslovica sa značenjem preti nam najveća opasnost. Takođe, je postala izraz za veliki strah. Poslovično se upotrebljava kao upozorenje da preti neka velika opasnost i zato se koristi kada se upozorava na neku neposrednu opasnost koja preti zemlji, društvu, gradu.

Živimo u svetu simulacija;simulakrumi su jedina prepoznatljiva konstanta uvek konstantna..
paranoja ili ne..
шта је рећи..
..