Mudrosti patrijarha Pavla

Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi ne postanemo neljudi.

Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila raj. Ali kad bi se svi držali bar onog što je malo manje od ljubavi – jer, ljubav je veza savršenstva – kada bi se makar držali principa „što želite sebi, to činite drugima; što ne želite sebi, to ne činite drugima“, onda bi zemlja, ako ne bi postala baš raj, bila blizu raja.

Vreme je jedno trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Ali prošlosti kao vremena nema. Ima ostataka od prošlosti. Budućnosti takođe nema, ona će biti. A šta ima? Ima samo sadašnjost. Ta kategorija vremena ne odnosi se na Boga. Na Njega se odnosi večnost. A večnost je stalna sadašnjost. Nema ni prošlosti ni budućnosti.

Patrijarh Pavle (mirsko ime Gojko) rodjen je na Usekovanje 11.septembra 1914. godine u selu Kucanci, Slavonija. Gimnaziju je zavrsio u Beogradu, Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu.


Изнурен и посрамљен, понижен и измалтретиран, без наде на нормалан живот душе и тела, Српски народ је имао ретку утеху коју му је Господ у врло тешким данима послао. Имао је оца своје нације - патријарха Павла. Имао доброг пастира у њему, који је све своје срце православно покретао за народ. То је био старац светог живота и облагодаћене просте мисли. Говорио нам је смиреним умом и чистим срцем не би ли нас како, овако тврдокорне и жестоке размекшао и уљудио, непрестано тражећи Човека у нама.

Најпростијим речима је откривао најсложеније онтолошке тајне о човеку, и то кроз најдубљу а уједно и најкраћу мисао икада изречену: "Будимо људи"! Он нас је, обожен у поистовећењу са Христом, учио што ни данас не желимо да чујемо. Да човек човеку буде Човек: у породици, држави, Цркви, уметности, спорту, пословима, трговини, војсци, политици..., свуда.

Говор Божији у обоженим људима није нешто онострано, или нешто што се тиче сувог философског човека у нама, него је једноставан и са циљем, а све да сачува овог човека у нама којег свакодневним погрешним избором у животу губимо. Да, Бог је Човекољубац, али само сачуваног Човека у нама а не звери. Нестајање тог човека јесте "разобожење", т.ј. одбацивање Богочовека и његовог крстоносног пута којим нас он својим примером позива да кренемо. У овоме је наш праведни Патријарх разрадио најдубље богословље.

Знао је честити Старац шта се са нама дешава. Знао је да наша самодеструкција залази у општу и коначну трагедију народа који једноставно и просто речено нестаје пред Богом, а тако каузално и физички пред људском историјом. Да народ као богоборац (агресивни, умерени или по незнању) не може у миру да постоји; а народ као библијски "прељубник" још више, јер Господ не трпи поклоњење другим боговима - мамону и престижу као идеји, и личним звањима и успесима. Посебно не оним за које се данас тако одважно и идеолошки на неким вишим нивоима организовано говори да су сви богови исти у "једном" Богу.

Позивао је на изградњу поштеног човека у нама и до последње снаге и даха на то указивао. Зато је био српски Јеремија, или Језекиљ, кога нико суштински није слушао него је доживљавао подсмехе српске јавне непросвећености. Плодови тог непослушања се трагично сакупљају и јавном неслогом потврђују у оба плућна крила наше нације, у Цркви и у држави. Свако иступање на високом месту патријарха - оца нације, за њега је пре свега била пастирска могућност на родитељство, да се максимално искористи у сваком могућем моменту, и да нас тако позове према том остварењу себе у Цркви: "да будемо добри људи".

Патријарх српског народа - његов отац и пастир Павле, увек је умео да то свима нама личностно и буде, у оном како је јавно говорио а још јасније када је у својој клијети размишљао и записивао. Ова његова записана реч коју објављујемо сведочи о предањским и никада пролазним вредностима: о души бесмртној; о привременом суду; о послушању и црквеном поретку; о подвижничком животу и уздржању, о миру међу нама и тд.. Ова записана као и оне многе његове незаписане поуке треба да у нашим срцима свакодневно одзвањају и напомињу на оно главно и у Христу тако једноставно: "да будемо људи".


О СВЕТОЈ ТРОЈИЦИ

Беседа на Светој Литургији у среду после Томине недеље у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог

"Отац мој до сада дела и ја делам. И зато још више тражаху Јудејци да га убију, не само што нарушаваше суботу, него што и Бога називаше cвoјим Оцем Градећи се једнак Богу. А Исус одговори и рече им: Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам до себе него што види да, отац чини; јер што Он чини, то исти чини и Син; Јер Отац љуби Сина, и cвe му показује што сам чини; и показаће му већа дела од ових да. се и вu чудите. Јер ако што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоће оживљава. Јер Отац не суди никоме него је caв суд дао Сину. Да cвu поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који Га је послао".

(Јован 5, 17-23; Зач, 15)

Браћо и сестре, ми верујемо у једнога Бога у бићу, и тројичног по Лицима. Верујемо у Оца, Сина и Духа Светога. Они су равни по бићу, а разликују се у томе што је Отац нерођен, Син рођен, а Дух Свети исходи.
Шта то значи рађање и исхођење ми до краја не можемо да схватимо. Ми верујемо у то што нам је Бог открио, Господ Исус нам открио, у нерођеност Оца, рађање Сина и исхођење Духа Светога. Додуше, у почетку Јовановог Јеванђеља свети јеванђелист каже: "У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог". (Јн. 1, 1). Све што је постало кроз Њега је постало. Као што се из нашег ума рађа реч, бестрасно, не телесно, тако се отприлике, дабоме, кажем не можемо појмити то до краја, рађа Син из Оца, нетелесно, и Дух Свети исходи. Они су равни, кажем, по бићу и у вечности никада није било времена кад није постојао Син и Дух Свети. Јер Бог не живи у времену, тј. за Њега не важи категорија времена као за нас створена бића, него је Он у вечности, вечитој садашњости.
Кад је једно дете, један син, дошао из школе и питао га отац шта је учио, он рече да је тога дана била веронаука, јер је До пре рата било у школама и да је свештеник, катихета, говорио о Светој Тројици. "А биће да вам је говорио како су Отац и Син равни по бићу и да није било времена кад није било Сина. Сине, види каква је то нелогичност! Ево ја сам твој отац, ти си мој син, па ко је од нас двојице старији?" Син ће, јер је њима катихета на часу и то говорио, рећи: "Оче, ти си старији од мене као човек, али као отац ти ниси од мене старији. Јер оног момента кад си постао отац ја сам постао син".
Тако треба да и себи и другоме, колико је то могуће у домету нашег ума и наше људске логике дате нам од Бога, своју веру пробудимо, јер је она нападана са свих страна, и од ђавола кроз ум, и од непријатеља еванђелских, непријатеља хришћанских, и од безбожника, и од разних сектаната. Дакле, потребно је да своју веру пробудимо, али да је утврдимо животом својим. То нека Господ помогне свима, и мени и вама, и Бог вас благословио!
24. април 1996.

ГОСПОД ЈЕ ДОНЕО МАЧ

Беседа на Светој Литургији у петак треће недеље по Духовима у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог
"Сваки који призна. мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима, А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се ја њеГа пред Оцем својим који је на небесима. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам. дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човеку постаће домаћи његови, који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан, Кoju чува живот свој изгубиће Га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће Га. Кoju вас прима, мене прима; а који прима мене прима Онога који ме је послао. Кoju прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти. И када заврши Исус заповести Дванаесторици ученика својих, отиде оданде да учи и проповеда по градовима његовим.".

(Матеј 10, 32-42, 1; Зач, 38, 39).

Из ових речи Господњих: "нисам дошао да донесем мир него мач", треба да схватимо о чему је овде реч, јер Он који је Цар мира, који је мир наш, који је рекао: "Мир свој вам остављам, мир свој дајем вам"(Јн. 14, 27), сада овде каже да није дошао да донесе мир. Па како то? Из даљега текста видимо о чему се ради. "Дошао сам, вели, да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њезине, и снаху од свекрве њезине... и непријатељи човеку постаће домаћи његови". О томе је, дакле, реч. Он је као мач на коме се све дели на два дела: или за Њега, или против Њега. Реч је овде сада о томе. Ако отац постане хришћанин, а жена му или син, или деца неће да постану хришћани, очигледно је ту подела. И разуме се, да ће оно грешници, незнабошци, стално нападати хришћанина. И, ево, ту је мач. Мач је само символ немира и рата. Ево ту је, реч о томе.
Даље вели Господ: "Који љуби више сина или кћер него мене, није мене достојан, Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан". Тј. ако син постане хришћанин, али из љубави према родитељима који су остали незнабошци и он каже: "Па да и ја останем незнабожац", очигледно да он онда није достојан љубави Божије. Јер, спасење је у Господу Христу Исусу, и онај који више воли да остане у грешности и да пропадне са својим родитељима и са својим народом у том смислу, тај, разуме се, да ће им изгубити душу и да није достојан љубави Божије. О томе је дакле, реч.
И још у овоме: "Ко чува живот свој изгубиће га, а ко изгуби живот свој због Мене, тај ћe га наћи". Оно што стално понављам је да човек хришћанин мора обратити пажњу да, ако треба да изгуби главу и то му је боље него да изгуби душу своју. И да и најмањи труд из љубави према ближњима, и из љубави према Богу неће нам пропасти јер и који напоји жеднога чашом воде, неће му плата пропасти", али исто тако неће пропасти и оно зло које је учињено према људима. Чувајмо се од зла, а чинимо и трудимо се у добру, Бог вас благословио!
21.јун 1996

О ДЕЛИМА И РЕЧИМА

Беседа на Светој Литургији на Светог Кирила Јерусалимског, у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог

"Сваки дакле, који слуша ове речи моје и извршује их, упоредићу га са човеком мудрим који сазида кућу своју на камену; И удари дажд, u дођоше воде, u дунуше ветрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер беше утемељена на камену. А сваки који слуша ове речи моје и не извршује их, биће сличан човеку лудом који сазида кућу своју на песку; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин беше страшан, И кад заврши Исус речи ове, дивљаше се народ науци његовој. Јер их учаше као онај који има власт, а н.е као књижевници и фарисеји. Ви сте светлост свету; не може се Град сакрити кад на Гори стоји, Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним. Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља неће нестати ни најмањег словца или једне црте из Закона док се cвe не збуде. Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небеском; а. ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небеском.

(Матеј 7, 24-29; 5, 14-19; Зач, 24, 11)

Реч Господња је увек та, да наука Његова није дата само за ум и за говорење, за причање, него је дата да се њоме живи. Ево и ове речи Његове значе то. Сваког оног који слуша речи Његове и држи их; Он упоређује са човеком мудрим, јер је као онај човек који сазда кућу на камену, на тврдом темељу и ветрови и воде не могу је уништити.
Дакле, пред Господом је мудар онај који то зна и то чини. А пред Њим је луд онај који слуша ове речи Његове, зна их, али их не извршава.
Исто то значи и ова реч коју чусмо у овом одељку: "Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима". Дакле, да људи не само слушају наше лепе речи и оних који знају да реч лепо изнесу, него да виде добра дела. То је оно што је више, што пре свега и нас спасава и оно што људе привлачи. Јер и најлепше речи, ако су им супротна дела, одбијају од истине. А добра дела, иако нисмо вешти у речи, као што каже и свети апостол Павле за себе - "ако сам невешт, вели у говору, али нисам у знању" (2. Кор. 11,6), и сама проповедају. Дакле, показати веру своју и речима кад је време и кад је прилика, али је показати и својим делима, а за то је увек време и прилика.
Нека Господ помогне да будемо мудре слуге и слушкиње Његове и да сазидамо кућу своју на камену, на камену вере коју знамо и коју творимо. Бог вас благословио!
22. јун 1996.


Беседа на Светој Литургији на празник Светог Јоакима и Ане у цркви Светог Георгија у Бежанији

Јер као што човек полазећи на, пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; И једноме даде пет таланта, а, другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; u одмах отиде. А онај што прими пет таланта отиде те ради с њима, и доби још пет таланта. Тако и онај што прими два, доби и он још два. А који прими један, отиде те га закопа, у земљу и сакри сребро Господара свога, А после дугог времена дође Господар ових слуга, и стаде сводити рачун с њима, И приступивши онај што је примио пет таланта, донесе још пет таланта говорећи: Господару, предао си ми пет таланта; ево још пет таланта које сам добио с њима, А Господар његов рече му: Добро, слуго верни и добри, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога. А приступивши онај што је примио два, таланта рече: Господару, предао си ми два, таланта; ево још два таланта које сам добио с њима, А Господар његов рече му: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога, А приступивши му овај што је примио један талант рече: Господару, знао сам, да си ти тврд човек: жањеш где ниси сејао и скупљаш где ниси вејао; Па се побојах и одох те сакрих талант твоју земљу; и ево ти твоје. А Господар његов рече му: Зли и лењи слуго, знао си да жањем где нисам сејао, и скупљам где нисам вејао: Требало је зато да моје сребро даш мењачима; и дошавши ја бих узео своје са добитком,. Узмите, дакле, од њега талант, подајте оном, што има десет таланта. Јер свакоме ко има даће се, и претећи ће му; а од оног.а који нема, и што има узеће се од њега. А невалаљога слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач, и шкргут зуба".
(Матеј 25, 14-30; Зач. 105)
У име Оца и Сина и Светога Духа. Помолисмо се Богу једноме у Светој Тројици, браћо и сестре, на овој светој Литургији и у овом светом храму где су се пре нас молили наши благочестиви и побожни преци и одслужисмо свету Литургију Тела и Крви Господа Исуса, Свету Тајну, највећу, наше вере. Јер у свакој Светој Тајни и молитвословљу примамо појединачну благодат Божију, Његову помоћ за узрастање у свему што је добро, а у Светој Тајни Причешћа примамо Њега Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа у облику хлеба и вина. Јер је Он рекао: "Ако једете тела Сина Човечијега и пијете крви Његове, ја ћу у вама пребивати и ви ћете са мном пребивати, Ко не једе моје тело и не пије моју крв у мени не пребива" (Јн. 6, 56). И још и ово, даје дакле, Света Тајна причешћа она Света Тајна која нас доводи у најкраснију везу и јединство са Сином Божијим и са свима православнима у свету. Са друге стране опомиње нас Свети апостол Павле да пазимо како прилазимо Светој Тајни Причешћа: "Ко, вели само једе и пије (као обичну храну), суд себи једе и пије". Па каже: "Да смо обраћали пажњу не би нам се судило, овако, вели, има доста који су болесни, а доста, их је и умрло" (1. Кор. 11, 29, 30, 31). Кад би испитивали себе онда би били достојни Светог Причешћа. Дакле, ми смо између двеју неминовности: не причешћујемо ли се Светим Причешћем, не можемо имати живота у себи: причешћујемо ли се недостојно, исто тако. Нико од нас није достојан, те највеће тајне. И свети себе нису сматрали достојним, али трудити се да то будемо борбом са грехом, са злом у себи. То је оно што је најважније.
Данас ево добисмо и новог сабрата, новог ђакона у служби Богу, Светој Цркви и народу православном. Име ђакон, на грчком значи то, служитељ. А Господ Исус Христос каже: "Ко хоће ga буде првимеђу вама нека буде последњи и свима слуга јер ни Син Човечји", тј. Он, "није дошао да Њему служе, него Он да служи и даде живот своју откуп за многе" (Мат. 20, 27,28).
У данашњем Светом Јеванђељу чусте причу Христову о талантима, како је Бог једноме дао пет таланта, другоме два, а трећем један. Свакоме према његовој снази, с тим да они тим новцем раде и да га умноже, а кад Он дође да му дају одговор и вишак. И ви знате, чусте, како су ова прва двојица учинила: онај што је добио пет таланта трудио се и зарадио других пет, онај што је примио два, зарадио два. И обојица су чули од господара оне речи најважније: "Добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити, Уђи у радост господара свога". Иако је онај први зарадио пет, а овај свега два, али према својој снази и колико му је даровано, и један и други су умножили дупло. А онај трећи што је добио један, он је закопао новац господара са мишљу: знам да је господар мој тежак човек: купи где није просуо а жање где није сејао. И кад дође господар и од њега потражи рачун он тада рече: "Знам. Господару да си ти тежак човек: жањеш где ниси сејао и скупљаш где ниси вејао, па се бојах и сакрих сребро твоје у земљу и ево ти твоје". Чусте речи господара: "Зли и лепи слуго, зашто ниси дао макар моје сребро, мој новац, мењачима у банку, па бих ја добио са вишком. Ни толико се дакле, ниси потрудио". И онда рече: "Узмите талант и подајте ономе што има десет, а неверног слугу расеците на пола".
Реч је браћо и сестре, о свима нама. Бог нам је даровао дарове, једноме више, другоме мање. Али свако може својим трудом да задобије исту награду, исте речи да чује од Господара, ако се потруди. Труд је дакле, у погледу добра оно што нас узвишава пред Богом. То, дакле, и мене и ове свештенике и ђаконе, поготово што њихов назив и значи служитељ, да опомиње на ту реч Господњу. Служењем ближњима задобићемо од Њега награду и признање да смо вредни и мудри управитељи Његови. То дакле, брате Владимире (новорукоположени ђакон), да буде стална реч пред очима твојим духовним и да служењем својим као ђакон, а и ако се удостојиш вишег чина, служењем својим да стичеш пред Богом величину, и ја и ти и сваки православни хришћанин. То је оно што је најважније.
И још, да смо сви ми сарадници Божији. Што можемо ми да чинимо да и учинимо, јер нас је Бог обдарио тим талантима зато да би их увећали и били корисни ближњима. Оно пак што наше време износи пред нас а превазилази наше снаге, то је по речи Господњој коју данас прочитасмо на томе рукоположењу и свагда на рукоположењу сваког свештеног чина, да Божанска благодат увек оно што је немоћно лечи и недовољно допуњује. То је утеха и за нас свештенике и пастире, да Бог од нас очекује више него што можемо, а Он нам је дао снагу и зна колика је и Он пред нас износи задатке нашег времена, Он зна колики су они и да ли превазилазе, превршавају нашу снагу. Ако су они већи од наше снаге, Он ђе по овим речима, додати од Себе оно што нам недостаје. То је за нас утеха, стабилност, да се не пружамо, што каже Свети Василије Велики, ономе што је изнад снаге, а да се не задовољавамо и не изговарамо оним што је испод снаге. Учинити што можемо, ни више ни мање. Више од тога, ако је потребно, учиниће Свесилни Бог, као што је чинио и прецима нашим.
Нека Господ помогне и нама који да нас представљамо српски народ и веру православну, да будемо достојни имена, православног имена Срба православи их.
22. септембар 1996.

РЕЧ НА СЛАВИ СТУДЕНАТА

Беседа на Светој Литургији после резања славског колача на Светог Јована Богослова, славу студената Богословског факултета

"А стајаху код Исусова крста мата његова, u сестра матере његове Марија Клеопова, u Mapuja Магдалина. А Исус видевши матер u ученика кога љубљаше Где стоји поред ње, рече матери cвojoj: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Eвo ти мајке! И од оног часа узе је ученик к себи,... Oвo је онај ученик који сведочи о овоме, и написа oвo, и знамо да је истинито сведочанство његово. А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге. Амин!"
(Јован 19, 25-27; 21, 2425; Зач. 61, 67)
У име Оца и Сина и Светога Духа. Помолисмо се, браћо и сестре, у овом светом храму данас и одслужисмо Свету Литургију, Свету Тајну Евхаристије Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа, прослављајући светог апостола јеванђелиста Јована коме је овај храм и ова установа, факултет, посвећен.
Свети апостол Јован назива се апостол љубави, не зато што други нису знали или нису имали љубави, него што је он у особитој мери ту врлину и износио и свакако је имао. Тако се и многи свети називају, на пример, свети Јован Милостиви, не зато што други нису били милостиви, него што је он ту врлину у особитој мери имао. А Свети Јован нас опомиње стално "да је Бог љубав и да онај који пребива у љубави, у Богу пребива" (1. Јн. 4, 16). Не заборавимо, ипак, да је Бог и правда, да је Он истина, да је Он и свака друга врлина. Не дозволити себи да због тога што је Бог љубав да пређемо на страну, да ће Он због тога опростити нама све и свагда без обзира да ли се ми исправљамо, да ли живимо по заповестима Његовим, да ли испуњавамо оно што Он жели, а што у суштини нама даје суштину и вредност и величину и у овом свету и у ономе. Никада дакле, не заборавити то да је Свети Јован Еванђелист рекао: "Сваки онај који Греши, и безакоње чини" (1. Јн. 3, 4), тј. да преступа закон Божији. Не заборавити никада да је закон Божији, да су заповести Божије све оно што Бог од нас очекује, јер нам је дао моћ и снагу да извршимо то, да је то добро, да је то свето и да даје нама суштину свог постојања, утврђује наше биће. Јер свака врлина, Свети Василије Велики нам даје поуку о томе и реч за свагда, "да је истина, правда, љубав, свако добро, да оно има у себи суштину, биће, постојање, док насупрот томе, неистина, неправда, мржња, зло, грех, они немају суштине и бића. Сво је његово биће у негирању истине, негирању правде, у негирању љубави, у негирању заповести Божијих". Ту науку да научимо пре свега и изнад свега. Што год будемо више живели по заповестима Божијим и испуњавали јеванђелске прописе, ми ћемо све више бити живи, имати све више бића и суштине, тј. све више ћемо бити блиски Богу. Бог ђе бити у нама и ми у Њему. Тако се ваља трудити.
Поготову ви млади данас да у друштву у коме се крећете, сведочите Сина Божијег, не само речима него и животом својим. Никад, дакле, не заборавити да не може бити хришћанин онај који говори једно, не знам како благочестиве речи истине да говори, а ако он не буде том истином и живео. То вам стављам на душу и срце. Ту науку упућујем и себи и свима који имају уши да чују нека чују. Никакве користи неђе имати ни Црква, ни народ наш, ни породица наша, пп ми сами, ако не будемо ту науку учећи, учили је тако да њоме живимо. Несравњиво је боље да су двојица или тројица сабрани у име Божије који извршавају Његову науку, него да су милиони оних који све супротно чине. Свети Еванђелист Јован каже: "Не љубите света, ни што је у свету... јер све што је у свету: похота телесна, похота очију, гордост живота... А свет пролази и похота његова; а онај који чини вољу Божију остаје вавек"(1. Јн. 2, 15, 16, 17). Научити се дакле, да стичемо ето то блаженство Царства Божијег које нас очекује.
Бог жели да се сви спасу, али никога не присиљава, јер је дао човеку слободу, а слобода у себи то укључује - да можемо не грешити. Трудити се да у том погледу све више узрастамо, да узрастемо до оне више слободе коју имају анђели по Божијој благодати и свети који су то достигли, а Бог по суштини. Да пређемо у ту вишу слободу - не моћи грешити. Распон је огроман. Где ћемо се наћи зависи од нас. Да ли ће други људи прићи Христу и поверовати, не заборавите, то зависи од нас, по речи Христовој: Тако да се светли Светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима" (Мт. 5, 16). То је дакле, програм и нашег живота, поготову нас свештеника и вас сада студената који учите науку Христову и сутра ћете је предавати, говорити, поучавати свој народ.
Нека Господ и Свети Јован Еванђелист буду увек са нама, а они ће увек бити с нама ако ми од њих не одступимо. Да будемо дорасли времену у коме живимо овако тешком и несрећном и да на тај начин принесемо највећу корист и свом народу овако унесрећеном и својој породици и себи, и на крају, свим људима добре воље. Бог вас благословио и свако добро даровао. Честитам овај празник господину декану и професорима и вама свим студентима који сте у овом заводу, учећи се свему ономе што је свето и частити и миломе Богу приступачно. Амин.
9. октобар 1996.

Rođen kao Gojko Stojčević u slavonskom selu Kućanci,
patrijarh Pavle je imao veoma teško detinjstvo, bio je teško bolestan u
mladosti, ali je doživeo da ga proglase naslednikom Svetog Save.Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle ostavio je nemerljivo značajan trag u
vremenima jako teškim za srpski narod, crkvu i državu.
Od slabašnog dečaka, za čije zdravlje je rodbina palila sveću, preko školovanja,
monaškog života i naučnog rada, stigao je dotle da ga proglase naslednikom
Svetog Save i živim svecem. Rođen kao Gojko Stojčević u slavonskom selu
Kućanci, patrijarh Pavle je imao veoma teško detinjstvo, u mladosti je bio
bukvalno na samrti, ali je doživeo da ga, za života, proglase naslednikom
Svetog Save!



Dvojka
iz veronauke!
Rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci (tada Austrougarska, sada
Hrvatska), u porodici siromašnih zemljoradnika. Rodnu kuću patrijarhovu u
poslednjem ratu srušili su Hrvati. Kuća je minirana i srušena samo zato što se
u njoj rodio srpski patrijarh, u Kućancima, naime, nikakvih borbi i ratnih
sukoba nije bilo. Gimnaziju je završio u Beogradu, a šestorazrednu Bogosloviju
u Sarajevu. Bogoslovski fakultet je studirao u Beogradu.
Patrijarh Pavle je rano ostao bez roditelja. Otac mu je bio na radu u Americi, gde je
dobio tuberkulozu i vratio se kući samo da umre. Gojko je tada imao tri godine.
Ubrzo mu i majka umire. Srpskog patrijarha je odgajila tetka. Shvatila je da je
on slabašno, bolešljivo dete, pa ga je oslobodila teških seoskih poslova i
omogućila mu da se školuje.
Tokom školovanja iz veronauke je imao dvojku i više je voleo matematiku i fiziku, a
tek pod uticajem rodbine upisuje bogosloviju. Dok je studirao na Bogoslovskom
fakultetu, uporedo je vanredno završio i gimnaziju samo da bi mogao da upiše
Medicinski fakultet. Stigao je do druge godine medicine, a bogosloviju je
sticajem ratnih okolnosti diplomirao tek 1942, pa se kasnije na listi
diplomiranih za tu godinu našao zajedno sa Svetozarom, ocem Slobodana
Miloševića. Kasnije su neki i u SPC tvrdili da su patrijarh i Miloševićev otac
bili prijatelji, ali patrijarh je bio kategoričan da "Miloševićevog oca
nikada nije sreo"


Teskoba u Rači...
- Dok sam, posle Drugog svetskog rata, bio u Rači, mi u manastiru nismo živeli izdvojeno od naroda, tako da smo saznavali šta se događa oko nas i u kakvom smo vremenu... Svoje teskobe i slutnje mi monasi uprezali smo u dnevne poslove koje nismo uvek stizali da posvršavamo do večeri. Nekad bismo uzimali samo po komad hleba i čitav dan radili u polju, nadgledali manastirsku stoku, dovlačili drva iz šume... - pribeležio je patrijarh Pavle.
- Zahvaljujući diplomi tadašnjeg Teološkog fakulteta, uspeo sam da se, po dolasku ustaške vlasti u moju Slavoniju, vratim u razrušeni Beograd. Najpre sam, da bih se izdržavao, radio na građevinama, ali takve fizičke napore nisam mogao da izdržim, pa sam se razboleo... Utočište sam našao u više manastira po Srbiji (Vujan kod Gornjeg Milanovca, Sveta Trojica kod Ovčar Banje, Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, najzad i Rača pod Tarom). Otac Julijan me je poveo najpre u manastir Vujan, gde sam se, pošteđen teških poslušanja, najviše posvetio čitanju, jer je moj zaštitnik imao mnogo knjiga znalački odabranih - napisao je patrijarh u autobiografskom spisu "Bez osuda, otvoreno, očinski".

Rad po čitav dan
Negde u leto 1945. otac Julijan je Gojka odveo u manastir Blagoveštenje, gde je i sam bio premešten. Tamo se Pavle konačno odlučio da, zbog bolesti, ne može biti sveštenik.
- Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene i da, odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se uoči Blagovesti 1946. godine. Završetak rata nije doneo kraj iskušenjima ni narodu ni Crkvi. Sa odlaskom okupatora nije se povuklo i ono "zlo domaće", već je nastavilo da zavađa i zastrašuje ljude na razne načine, pod vidom borbe protiv narodnih neprijatelja... - pribeležio je kasnije patrijarh Pavle.

Pavle je u čin jeromonaha unapređen 1954. godine, a arhimandrit postaje 1959.
Od 1955. do 1957. bio je na postdiplomskim studijama u Atini.
Ostalo je zapisano: Jednom prilikom je jedan velikodostojnik SPC, raspitujući se o našim đacima u
Atini, dobio ovakav odgovor: "Kada bi naša grčka crkva imala pet
sveštenika kao što je vaš Pavle, ne bi se bojala za svoju budućnost, već bi
bila najjača crkva na svetu..."
Za episkopa raško-prizrenskog Pavle je izabran 29. maja 1957, a patrijarh srpski
Vikentije posvećuje ga 21. septembra iste godine u Sabornoj crkvi u Beogradu.
U svojoj eparhiji obnavljao je i gradio nove crkve, posvećivao i monašio nove
sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je držao
predavanja iz crkvenog pojanja i crkvenoslovenskog jezika. Često je putovao,
obilazio i služio u svim mestima svoje eparhije. Kao episkop raško-prizrenski
svedočio je u UN o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Za patrijarha SPC izabran je 3. decembra 1990. godine. Izbor tada nije prošao
lako. Obavljen je za života tadašnjeg patrijarha Germana, mimo njegove
saglasnosti. Pavlovo ime našlo se na listi kandidata tek u devetom krugu
glasanja. Sve do tog kruga, "cenzus" za ulazak na listu imala su samo
dva kandidata - episkopi Sava i Stefan. Onda su po tzv. "apostolskom
načinu biranja" tri koverte stavljene na Jevanđelje, promešane su, a jedna
je izvučena. Tako je izabran 44. srpski patrijarh - Pavle.

Uvek uz narod, studente i demokratske političare

Predvodio je prvu posleratnu litiju beogradskim ulicama sredinom juna 1992. Pet godina
kasnije bio je na čelu Svetosavske litije pred kojom se posle višednevne
blokade studenata povukao policijski kordon u Kolarčevoj ulici. Porukama,
molbama i savetima umirivao je partijske strasti pred gotovo svake
višestranačke izbore u Srbiji i među prvima pozdravio pobedu predsedničkog
kandidata DOS-a 2001. godine.
Tokom
teških ratnih godina na prostoru bivše Jugoslavije činio je što je u njegovoj
moći bilo da sa poglavarima drugih crkava i verskih zajednica apelima i poruka
urazumi, koliko je moguće, ostrašćene ratoborne glave.
Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu
pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka
bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova
teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program
je Jevanđelje Hristovo - rekao je tada, neposredno posle izbora, patrijarh
Pavle.Bavio
se i naučnim radom. Objavljivao je monografije, studije, višetomne knjige,
molitvenike i druge bogoslužbene spise. Dugo godina je bio predsednik komisije
Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma Novog zaveta, čiji je prevod
objavljen 1984, a 1990. i ispravljeno izdanje. Dok je bio vrhovni poglavar SPC,
obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju,
otvorena Duhovna akademija u Foči, Bogoslovija u Kragujevcu, a osnovana je i
informativna služba SPC "Pravoslavlje pres". Pokrenuo je 1993. u
Beogradu Akademiju za umetnosti i konzervaciju, uspeo da vrati veronauku u
škole, a svojim požrtvovanjem uspeo je i da Bogoslovski fakultet vrati pod
okrilje Beogradskog univerziteta, iz koga su ga komunisti izbacili 1952. Zbog
svih zasluga Bogoslovski fakultet mu je dodelio zvanje počasnog doktora
bogoslovlja.


Pouke patrijarha Pavla Srbima i svim ljudima

"Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi", govorio je patrijarh Pavle, koji će zanavek ostati upamćen kao jedan od najumnijih ljudi svoga vremena

Patrijarh Pavle gotovo je uvek uživao ogromnu podršku srpskog naroda, ali i svih drugih građana Srbije. Nikada nije davao neodmerene izjave, nikada nije podsticao na sukobe. Uvek je mirio, uvek je smirivao i vraćao sve univerzalnim hrišćanskim vrednostima...

Od 17 arhijereja na izbornoj listi 1990. godine jedino episkop raško-prizrenski Pavle istinski nije želeo da bude patrijarh.

"Ja se pokoravam vašem izboru i nadam se da će Gospod pomoći Crkvi svojoj da u meni ne bude onaj koji će je uniziti", rekao je na hirotoniji u Sabornoj crkvi.

Posle 30 godina arhijerejstva u Eparhiji raško-prizrenskoj, koje je proveo u službi naroda Kosova i Metohije prateći sva stradanja, prikrivene i otvorene progone i nasilja, primio je patrijarško žezlo i panagiju Svetog Save, ali i obavezu da svojim prisustvom i svakom izgovorenom reči odbrani čistotu i smisao Jevanđelja.

"Zakon Jevanđelja mora se primeniti na zakon države", naglašavao je patrijarh otvoreno se suprotstavljajući režimu Slobodana Miloševića, a narod upozoravajući da se "sili treba prikloniti samo zato što ona Boga ne moli" i da nije na odmet "mudrost zmije, a krotkost goluba".

"Uzdam se u Boga da će ovim vlastima otvoriti oči da ovaj namučeni narod prestanu zlostavljati", rekao je 3. februara 1997. godine patrijarh Pavle u javnom obraćanju.

"Ovi događaji slute na najgore, pa zato ne prestajem da očinski molim i preklinjem, kako ogorčeni narod, mlade i stare, da se uzdrže od svakog izazivanja nereda, tako i one naoružane da budu čuvari reda i mira, a ne vlasti koja tragično po sve nas sve više tone u neznanju šta radi".

Nekoliko dana pre ove poruke, na Savindan, patrijarh Pavle je predvodeći oko pola miliona Beograđana u prazničnoj litiji, prošao kroz kordon policije.

Do zuba naoružani pripadnici Miloševićeve Specijalne policije, koji su 178 dana obezbeđivali neumorne protestante na Trgu Republike i u Kolarčevoj ulici, bez reči su se razmakli pred odlučnim patrijarhom Pavlom.

"Nevolja je bilo i bivaće, ljudi i neljudi je bivalo i bivaće. Okolnosti ne zavise uvek od nas, ali da li ćemo biti ljudi ili neljudi to od nas zavisi", govorio je patrijarh Pavle, brinući posebno za narod Kosova i Metohije koji "kraj svojih sve proređenijih ognjišta čuva svetinje ne samo Srba, već i čitavog prosvećenog čovečanstva".

"I danas, kada se nad Kosovom i Metohijom nadvijaju crni oblaci, podsećam vas na hrišćansku obavezu i ljubav prema neprolaznim vrednostima", isticao je patrijarh Pavle, upozoravajući da vekovima traje golgota srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, a da to "vide i znaju svi osim onih koji su izabrali da budu slepi za gledanje istine i gluvi za slušanje pravde".

"Milioni običnih ljudi žrtve su nemaštine i gladi, dok manji broj živi u neograničenoj raskoši i telesnim zadovoljstvima. Mnogi narodi mukom i krvlju stečenu slobodu brane od nasilja globalističkog sistema", istakao je patrijarh u Vaskršnjoj poslanici 2007, naglašavajući i upozoravajući na opasnost lažnih sloboda i demokratija i nametanje "unapred spakovanih i gotovih rešenja".

"Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem a da ne bude zločina... pristao bih da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi sa mnom, a ne bih pristao na neljudstvo i nečovečstvo", jedna je od poruka patrijarha Pavla koji svojoj duhovnoj deci objašnjava smisao kosovskog zaveta i svog opredeljenja za Carstvo nebesko".
Asketski život svetog čoveka
Po Beogradu je svuda išao peške ili gradskim prevozom, sam sebi je spremao skromne obroke, prao je, šio i krpio sebi odela i cipele, majstorisao po Patrijaršiji
Patrijarh Pavle
Gotovo da nema čoveka koga nije zadivila njegova skromnost, isposništvo, mekota duše i spremnost da uvek i svakome pomogne. Jednostavnost je bila njegov životni stil. Postoji priča da je patrijarha Pavla jedan agent FBI, koji je bio u njegovom obezbeđenju tokom posete Americi 1992. godine, nazvao "svecem koji hoda". Prethodno se sagnuo i poljubio mu ruku.
Slične reči mogu da se čuju i širom Srbije, od ljudi koji su prisustvovali njegovim bogosluženjima, ali i od onih koji su ga sretali na ulicama Beograda, dok je išao sa štapom u ruci. Mada svi episkopi imaju automobil koji koriste za putovanja po eparhiji, a to čine i mnogi sveštenici, patrijarh je svoj automobil koristio samo kada je morao na kraći put. Po Beogradu se uvek kretao peške ili gradskim prevozom.

Muka za obezbeđenje
Slovio je za čoveka koji je predstavljao pravu muku za ljude iz obezbeđenja koji su ga pratili. Često je znao da im se izgubi na ulici, ulazio je u razgovore sa prolaznicima ili nešto kupovao u usputnim prodavnicama. Brinuo je sam o sebi - sam je spremao hranu, koja je gotovo uvek, preko cele godine, bila posna, a najčešće je jeo obično povrće na vodi. Samo o praznicima obrocima je dodavao malo ulja, retko kad parče ribe, a meso - nikada. Omiljeno piće i hrana su mu bili sok od paradajza i kopriva, a kada nije bio post - mlečni proizvodi.
Posebno je interesantno da je patrijarh Pavle ostavljao hranu da odstoji po nekoliko dana pre nego što bi je pojeo, kako bi ona bila izložena bakterijama, jer je smatrao da je to blagotvorno za organizam. Odeću je sam šio, krpio i prao. Ni za cipele mu nije bila potrebna ničija pomoć, popravljao ih je i održavao sam. Oni koji su imali priliku da borave u sobi u kojoj je spavao kažu da je po skromnosti podsećala na pravu monašku keliju.
Što se tiče njegovog redovnog posla u Patrijaršiji, tražio je od svih da sve funkcioniše što bolje može, a sam je nadgledao skoro sve poslove i davao savete. Posle radnog vremena, kada bi radnici otišli kući, išao je i gasio svetlo ako je gde ostalo upaljeno. Često je sam popravljao slavine, roletne, brave na vratima, pa čak i lift. Nije ga bilo neobično videti ni kako skuplja papire oko glavnog ulaza u zgradu Patrijaršije.
Jednom prilikom je postavio pitanje: "Pasivnim, čak poslovnim odnosom sveštenstva prema pastvi, ne odbijamo li od sebe narod koji sve vidi, umesto da ga okupljamo?" A onda je zapisao i ovo: "Da mogu stići, vaskrsli Bog mi je svedok, pred crkvama, bolnicama, pa i pred luksuznim dvoranama za bankete i modne raskoši, stajao bih i lično prosio za stradalnu našu braću, sestre i decu. Svako od nas trebalo bi, na jedan aktivan način, da posrami sve one bahate lakomosti koje žive na tolikim javnim mestima, a ne da se samo zgražamo i očajavamo što je mračna, opaka bestidnost zavladala svuda oko nas."

Uvek je nosio Sveto pismo i molitvenik
I pored velikih obaveza, živeo je pravim monaškim životom. Svako jutro služio je u Patrijaršiji liturgiju i pričešćivao se, i svako veče u Sabornoj crkvi prisustvovao večernjoj službi. Često se dešavalo da, vraćajući se iz Pećke patrijaršije (u koju je odlazio kad god je bio u prilici), posle sedam-osam sati provedenih u automobilu krene pravo u Sabornu crkvu na službu. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i molitvenik.

Duhovna svežina i krepkost
Kada je u leto 1996. godine patrijarh bio u poseti Sjedinjenim Američkim Državama, prihvatio je predloge i molbe tamošnjih vernika da mu operaciju očne katarakte izvrše u Americi. Operacija je prethodno bila zakazana u Beogradu, ali je zbog dužine boravka u SAD i nemogućnosti da se u Beograd vrati pre praznika Svetih apostola Petra i Pavla, ova intervencija prepuštena američkom doktoru srpskog porekla Vladi Vukčeviću.
U novembru 1997. godine Pavle je boravio petnaest dana na lečenju i oporavku u bolnici "Sveti Sava" u Beogradu. Prema rečima tadašnjeg upravnika ove bolnice dr Jovana Strikovića, koji je bio na čelu konzilijuma lekara koji su brinuli o zdravlju patrijarha, tadašnji laboratorijski, rendgenski i kardiološki nalazi pokazali su da je zdravstveno stanje njegove svetosti bilo "potpuno zadovoljavajuće" i da su njegova "duhovna svežina i fizička krepkost na najvišem nivou". Patrijarh je tada imao 83 godine.

Veliki šaljivdžija

Zabeleženo je mnoštvo anegdota koje govore o patrijarhovom smislu za humor, snazi njegovog duha i bistrini svesti

Patrijarh Pavle

Za blaženopočivšeg patrijarha Pavla vezano je mnoštvo anegdota koje svedoče o snazi njegovog duha i bistrini njegove svesti. Tako je je na jednom prijemu u Beogradu bivši američki ambasador Voren Cimerman pitao patrijarha šta SAD mogu da učine za SPC, a patrijarh mu je odgovorio: "Samo nemojte da nam odmažete, na taj način će te nam pomoći."

Pouka pijancu

S obzirom na to da je Pavle često prolazio pored čuvene beogradske kafane "Znak pitanja", prišao mu je jedan boem koji je redovno dolazio u kafanu, očigledno, malo pripit, i obratio se rečima: "Vaša svetosti, nas dvojica smo najbolji ljudi u Beogradu", na šta mu je patrijarh odgovorio: "Jesmo, jesmo, al' kad popijemo, onda ništa ne valjamo".
Inače, iako pomalo zvuči apsurdno, kafana "Znak pitanja" vrlo je usko vezana za život Saborne crkve, barem prema pisanju Branislava Nušića. Kako je ovaj najslavniji srpski komediograf zabeležio, ko bi krenuo na liturgiju ili parastos, pa mu se služba malo odužila, vrlo brzo bi se našao za nekim od stolova "Znaka pitanja".

Postoji i anegdota koja potvrđuje patrijarhovu skromnost i nevezanost za svet materijalnog. Daleke 1962. godine, na zahtev nekih episkopa da im se poveća plata, ondašnji vladika raško-prizrenski Pavle odgovorio je pitanjem: "A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo imali do sada da potrošimo?"
Jednom prilikom, dok je patrijarh razgovarao sa svojim saradnicima, u njegov kabinet je nenadano ušao nepoznati čovek četrdesetih godina, tvrdeći da mu se ukazala Bogorodica. Patrijarh ga je pažljivo saslušao i kazao: "Slušajte, gospodine, ja sam dugogodišnji kaluđer i vladika skoro 50 godina, svakog dana služim Bogu i ni anđeo mi se još nije javio, a vama se Bogorodica javila! Nemojte, molim vas."

Ako sam svetlost, šta će ti blic?

Kad je fotograf Vican Vicanović poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, obratio mu se rečima: "Vaša svetlosti (umesto Vaša svetosti), na šta mu je patrijarh vrcavo odgovorio: "Kad sam već svetlost, šta će ti blic"?
Jednom je se patrijarh u vreme zasedanja Svetog arhijerejskog sabora uputio na večernje u Sabornu crkvu. Između Patrijaršije i hrama bili su jedan do drugog parkirani luksuzni automobili. Patrijarh je svog pratioca upitao: "Čiji su ovi skupoceni automobili?" i dobio odgovor da su oni vlasništvo episkopa SPC. Patrijarh je na to kazao: "O, Bog ga video, šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?"

E, baš je dobar ovaj "varburg"

Dok je patrijarh bio episkop raško-prizrenski, eparhija je imala samo jedno vozilo, i to skromni "varburg". Ondašnji episkop je i u ta kola retko sedao, jer je više voleo da ide peške. Jednom ga je u svom "pežou" povezao episkop žički Stefan, prijatelj iz dečačkih i zajedničkih dana na Bogosloviji. Osetivši udobnost automobila na koji nije navikao, ondašnji vladika Pavle je kazao: "E, brate Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj 'varburg'".
Ostala je poznata i anegdota kada se Pavle jednom uputio na Banovo brdo, na službu u crkvu, a pratilac mu ponudio da se odveze automobilom. Pavle je odbio, a na podsećanje pratioca da je možda malo nezgodno da ide gradskim autobusom, jer je leto i žene idu prilično razgolićene na Adu Ciganliju, patrijarh je kratko odgovorio: "Svako vidi ono što hoće"...
Jednom prilikom su na ručku u Patrijaršijskom dvoru jedan do drugoga sedeli patrijarh Pavle i vladika Stefan. Na stolu je bila i činija sa maslinama. Svi prisutni znali su da se patrijarh drži svog načela da je ljudskom organizmu potrebno do šest maslina, ne više. Vladika Stefan je zahvatio osam, te je šaljivo upitao patrijarha: "Vaša svetosti, ja zahvatih dve više, šta da činim"? Patrijarh mu je odgovorio: "Sad uzmi to što si zahvatio, a sutra uzmi dve manje"...


Патријарх Павле!

Нису то две обичне речи, то је збир појмова који подразумевају додир с
небесима, приближавање Богу, молитву за спасење људског рода,
зауздавање мржње да би се освојила љубав, потискивање славољубља и
среброљубља да би се пригрлили смерност и задовољење малим, бацање
освете на дно како би на површину избило праштање, жеља да неправда
уступи место Божјој и људској правди, да се неверовању претпостави
тврда вера у Бога и сазнање да зло није вечно и да није остало од Бога
некажњено.
Отуда, свакако, проистиче поштовање према овом крхком човеку за кога верници
шапатом говоре да је светитељ који хода, а владике да је Божји човек
који с лакоћом носи свој крст.
Патријарх је ушао у десету
деценију живота. Недовољно упућени, склони честиткама својим партијским
вођама, честитаће му „рођендан“, откривајући тако незнање да се у
Српској православној цркви и међу верницима славе само три рођендана:
Исуса Христа, Богородице и Светог Јована Крститеља.

Али, не мари, незнање није грех, као што није грех ни погрешно тумачење
појма о савршенству које се, у ствари, састоји у приближавању Богу и
животу у заједници са Њим. Свети људи су прожети врлинама и ненасити
жеље за подвизима нарочите врсте: посте да би укротили своје тело, бде
да би изоштрили духовни вид, проводе време у ћутању како би избегли
повод да учине нешто чиме би увредили Бога, стоје дуго на богослужењу...
Тој врсти „живих светаца“ припада и Патријарх Павле.
У мноштву питања чују се и она сасвим обична људска, изазвана
радозналошћу: чиме се храни, на чему спава, чита ли новине, гледа ли
телевизију, ко му набавља одећу и обућу? Укратко: ко брине о човеку за
кога се несумњиво може рећи да брине о људском роду?
На ова питања могло би се одговорити реченицом: Патријарх једе веома мало,
увек само биљну и млечну храну, једино пиће му је сок од парадајза, сам
намешта своју скромну постељу, не гледа телевизију, не слуша радио,
новине чита повремено, али је, захваљујући сарадницима, о свему добро
обавештен. Бог га је обдарио умећем из многих заната: уме да направи
ципеле, скроји и сашије мантију, истеше држаљу за сваку врсту алата,
наоштри косу, окалеми воће, ореже виноград, умеси хлеб, поправи славине
за воду, кварове на електрици; уме да зида, малтерише, кречи... Још као
млад монах, нарочито после завршених студија, живећи у усамљеним
манастирима, схватио је да свој интелект и своју слободу неће моћи да
одржи независним ако буде у ма чему зависио од других људи.


У време кад је беснео рат у Славонији, негде између Борова Села и Даља, стиже, забринут, Патријарх Павле. Само што је приспео, притрча му наоружан човек до зуба, с укрштеним реденицима преко груди, паде на колена и завапи:

- Ваша Светости, благословите ме. Намеравам зло да починим.

Патријарх се стресе. Кад се мало прибра, ухвати човека благо за рамена, и гледајући га право у очи, прозбори:

- Синко мој, не тражи од српског Патријарха благослов за зла која намераваш да учиниш...

- Морам, Ваша Светости, погледајте - рече и из џепа војничке блузе извуче фотографију. - Ово су моја унакажена деца...

- Ужас, ужас! - изусти Патријарх загледајући стравичан призор. - Једно зло рађа друго. Хоћеш ли, питам те, светећи се, бити мањи злочинац од онога који је поклао твоју децу?! И ово да ти кажем: кад се оконча овај проклети рат и кад се обелодане сва зла и сви злочинци, биће срећан само онај који ће моћи да каже: ја нисам починио ни један злочин. Даље - пресуди сам...

Приметили Патријарху Павлу да има лепе ципеле: лаке, удобне, сјаји се кожа...

- Јесте - осмехује се он. - Удобне су, могу у њима дуго да пешачим...

- Где сте их купили?

- Ех, купио! - рекао и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор.

А иза ових ципела стоји мало необична прича: ципеле, у ствари, некад биле женске чизме - нашао их Патријарх, бачене, близу куће своје сестре. Загледао их, превртао, видео да су старе и очуване. После неколико дана у својој малој радионици начинио је себи добре ципеле.

***

Патријарх има свештеничку пензију, али и то даје сиромашним студентима и убогим људима који пружају длан... Других прихода нема - свету дужност Патријарха обавља, како би се то савременим језиком рекло - волонтерски. Није шкртица, напротив, даје све што има, али не подноси расипништво: тражи од свештеника и монаха да сами поправљају, крече и уређују храмове у којима служе.

Старешина храма у Пећи, прота Станко, људина од два метра, договарао се са братијом да реновирају цркву. Сачинили спецификацију: колико материјала набавити и колико платити мајсторима. Све то, уз писмо, послали тадашњем владици Павлу, очекујући благослов. Отуда убрзо стигао отпоздрав: владика навео имена људи који ће бесплатно дати песак, креч, цемент, мешалицу... Што се радова тиче, рекао им да то могу сами, али ако не знају - ето њега да им покаже. Послушали свештеници, али делимично: набавили материјал, дали добри људи, али рекли да не знају да малтеришу и крече, а опасно је да се пењу под куполу... Одржао и владика обећање: дошао да их подучи...

Овде, заправо, почиње онај драматуршки део, пун заплета и необичних дијалога: кад су владику помоћу чекрка и конопца испели под куполу и кад је започео да малтерише, један од свештеника, онај што је држао конопац повика:

- Хоћете ли ви, Преосвећени, дати благослов да платимо раднике или да ја испустим овај конопац?!

- Нема плаћања за оно што можете сами да урадите. Кад ја стар могу на чекрк, можете и ви млади. Али, ако имате пара платите мени! - рекао владика с висине и наставио да малтерише.

***

Боравио владика Павле у овчарско-кабларском манастиру Благовештење: позвао га игуман Георгије да се мало одмори и ублажи реуматичне болове бањском водом. Ту се, шалећи се, пожалио потписнику овог текста:

- Чудан је овај мој игуман: позвао ме у госте, а после тражи да му гошћење платим. Уместо да он плати мени што сам му порту оплевио и сав маслачак појео као салату...

Другом приликом у истом манастиру затекосмо отац Венијамин и ја двојицу владика: Павла и сада блаженопочившег Јована, синовца владике Николаја Велимировића. Велики духовник, Венијамин, игуман манастира Преображење, обукао се свечано за ову прилику - све на њему блиста. Стигосмо некако у доба ручка: владика Јован и игуман Георгије, који се нису заветовали да неће јести месо, сецкају неко печење, владика Павле једе маслачак и барену блитву. У неко доба огласи се Георгије:

- Ех, да нам је, владико, мало вина дечанског или љубостињског да ово залијемо...

- Ви сада, вероватно, очекујете да вас прогласим великомученицима! - огласи се владика Павле уз осмех.

Порта тога дана, пуна народа - чули да је дошао призренски владика и донели дарове: брескве, јабуке, крушке, понеку боцу ракије... Владика прима ове дарове, задржи их мало у рукама, затим их враћа и каже:

- Ја сам све ово примио, хвала вам, а сада вам враћам дарове и молим да их дате некоме коме су потребнији. Ја ово не бих могао да поједем ни за годину дана...

Ученици Призренске богословије, који се, иначе, оскудно хране, пожале се једном владици Павлу:

- Зашто нам, Преосвећени, бар једном не спреме гибаницу?

- Добро, децо, кажите ми шта све има у гибаници?

- Тесто, јаја, сир, кајмак - набрајају ђаци.

- А шта сте данас јели? - пита даље владика.

- Хлеб, јаја, сир, мало кајмака...

- Јели сте, значи, све оно што има у гибаници - закључи владика на општи пљесак младих богослова.

***

Док је био владика у Призрену десна рука му је био професор и прота Радич Радичевић. Прота је, међутим, имао доста разлога да измоли прелазак у Приштину, што владици није одговарало: како да се лиши драгоценог сарадника, поготово што у Приштини има доста добрих и способних свештеника. Пролазило време, владика заборавио на молбу, али прота чекао прилику. Једног дана примете да је ветар откинуо парче лима са крова цркве. Владика предложио да се нађу двоје мердевина, да се увежу, а он ће, онако лак, да се испење и поправи. Прота ће, по договору, држати мердевине и бринути о њиховој сигурности. Кад је посао био упола готов, прота запрети:

- Владико, или Приштина или ја дрешим мердевине!

- О тим ситним земаљским стварима не треба разговарати на овако високом месту! - узврати владика и настави да поправља кров.

***

У доба побуне Албанаца, прате двојица дечака владику на прелазу моста у Призрену. Осећа владика да ни деца не презају од зла, да нешто припремају... Чује лепо како се дечаци договарају да му жилетом исеку мантију.

- Сад! - викну један бодрећи другог.

- Сад, не види нико!

Владика, који помало разуме албански језик, застаде, прикупи мантију и рече:

- Види, децо, види! Види Бог!

Дечаци се дадоше у бег.

***

Негдашњи секретар Рашко-призренске епархије прота Зоран Грујић, службовао је својевремено у Вучитрну. Пожелео и он да, попут других, облепи зидове парохијског дома, али ред је да затражи благослов.

- Шта ће ти тапети? Окречи! Без тапета се може.

- Али, Преосвећени, сви сад стављају тапете.

- Како сви, ја их немам!

- Владико, ја знам да ће вас једног дана, због вашег начина живота, прогласити свецем, али ја сам далеко од те могућности...

Пожале се верници владици Павлу на једног свештеника да не одржава порту - све је у њој зарасло у коров. Оде владика и увери се у истинитост притужбе.

- Што мало не средиш порту, оче? - пита га благим гласом.

- Немам будак! - правда се свештеник. - Овај, како да кажем, имам будак али немам држаљу. Знате како је, село сиромашно, мали приходи...

Сутрадан је владика дошао и донео будак и држаљу коју је сам истесао и насадио.

- А сад - рече - среди порту и не брукај се пред народом.

***

Најавио Патријарх Павле својим сарадницима одлазак на Косово, рекао и време поласка. Сутрадан се сви ужурбали: траже аутомобил, возача, бензин. Све је некако сређено, али нема Патријарха. У неко доба јавише да је Патријарх виђен у возу.

***

Патријарх много воли децу. Радостан је кад их онако румену и раздрагану види у храму или их сретне на улици, чешће пред школом близу цркве. И деца воле њега - трче му у сусрет, старија траже благослов и крстиће, млађа слаткише: „Дај чика-Пајо, бомбону...“

Куповао је бомбоне у продавници на углу, на изненађење трговаца који су помислили да воли слаткише. Међутим, кад су приметили да их дели деци, одлучили су да му више не наплаћују. Није на то пристао, па је променио продавницу.

***

Кад се Патријарх после једног путовања вратио из Америке донео је необичну играчку: јагње у оригиналном крзну - дар српског фармера. Кроз многе градове носио је ту играчку мислећи како ће обрадовати неко дете. Једног дана дође у Патријаршију прота Маринко, избеглица из Дарувара, који је тада помагао оцу Филарету на пријему и одашиљању хуманитарне помоћи.

- Јел ти оно, оче прото, имађаше унука? - упита га Патријарх.

- Имам, Ваша Светости - изненади се прота.

- Имам нешто за њега! - рече Патријарх и однекуд извади оно „јагње“. Знам да ће се дете обрадовати.

***

Сећате се свакако оног студентског бунта на Теразијама и тренутка у коме је међу њих стигао Патријарх Павле: „Дошао сам да будем с вама да се нешто неупутно не догоди...“ Тада је десетине хиљада младих клицало: „Павле, Павле!“ Један старији човек, који је гледао несвакидашњи призор, прошапутао је: „Благо српском Патријарху кад је за ову младост остао само њихов Павле!“

Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti;od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja.



-Patrijarh Pavle

Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi.

Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.

Do istina, koje su jedina prava svetlost u pomračenju ljudskih savesti i svesti, dolazi se raznim putevima. Nečastivo se goji u pritvornom, lagodnom obilaženju da mu otkrijemo pravo lice i na njega ukažemo. Nismo sveznajući i zato biva da se ogrešimo. Ali mi znamo za svetu tajnu pokajanja. Oni koji ne znaju za nju, misle da im je sve dopušteno, i zato verujemo da bi veća krivica bila prećutati njihova nedela nego u prekorevanju katkad preći meru.

Najzad, kao u svakoj prilici, i u ovoj bih morao da ponovim jedno te isto: budimo čovečni i prema onima koje ne prestaju učiti da smo im neprijatelji; ne žurimo sa zagrljajima, ali pružajmo ruku svakome ko uviđa da moramo živeti kao ljudi, kad nismo mogli kao braća. Negujmo što bolje odnose sa našim susedima koji, i pod najvećim pritiscima, ipak nisu zaboravili da smo upućeni jedni na druge. Ne prizivajmo Božju pravdu i milost, ako ljudima svih naroda, vera i nevolja ne poželimo ono isto što se i za sebe molimo.

Kada je sujeta prisutna onda dolazi do gordosti, svađe. Nije nesreća što mi imamo suprotna gledišta, jer se stvar mora sagledati sa više strana. Ali često kod nas dolazi do onog što nije razlika u mišljenju. Toga se moramo osloboditi. Ako budemo tolerantniji, onda ćemo moći da shvatimo i to gledište drugoga. Ne da ga usvojimo ako nije dobro, ali da ga shvatimo da ne dođe do mržnje i ovog što nas cepa i deli.

Ne branimo se od tuđeg zla zlom u sebi!

Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje


Foto: Fonet Dragan Antonić

Iako je prošlo više od pet godina od smrti patrijarha srpskog Pavla, njegov lik i dalje živi i prisutan je među srpskim narodom. Uvek je pravi trenutak da se podsetimo nekih od njegovih mudrih i najlepših reči koje je za sobom ostavio.

Ne zaboravimo nikada da je zlo uvek kratkog veka i samo naizgled uspešno i blistavo. Zato na zlu, lukavstvu, prevari ne treba zasnivati ništa, pogotovo ne život

I sebi i drugima kažem: mene može da ponižava ko god hoće, al‘ da me ponizi nema čoveka na ovom svetu, sem jednog, a to sam ja. Kad to zna, čovek ima stabilnost

Čovek ne može da bira vreme u kom će se roditi i živeti - od njega ne zavisi ni od kojih roditelja ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek

Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila raj. Ali kad bi se makar držali principa „što želite sebi, to činite drugima, što ne želite sebi, to ne činite drugima“, onda bi zemlja, ako ne bi postala baš raj, bila blizu raja

Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje

Kada je sujeta prisutna, onda dolazi do gordosti i svađe

Ljubav je najviša vrlina. Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate!

Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi ne postanemo neljudi

Nema čoveka bez greha, niti bez dobrog dela

Ne branimo se od tuđeg zla zlom u sebi

Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi

Nije nesreća što mi imamo suprotna gledišta jer se stvar mora sagledati sa više strana. Ali često kod nas dolazi do onog što nije razlika u mišljenju. Toga se moramo osloboditi. Ako budemo tolerantniji, onda ćemo moći da shvatimo i to gledište drugoga. Ne da ga usvojimo ako nije dobro, ali da ga shvatimo da ne dođe do mržnje i ovog što nas cepa i deli

kurir.rs

Svetac. Amin

Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi.