Asteroidi

Asteroidi



Mala stenovita tela Sunčevog sistema, prečnika do 1000 km (najmanji astroidi su veličine zrnca prašine). Zovu se još i planetoidi ili male planete. Uglavnom su nepravilnog oblika, a najveći njihov broj kruži oko Sunca u prostoru između Marsa i Jupitera. Asteroidi su ostaci materije od koje je stvoren čitav Sunčev sistem. Više hiljada asteroida je identifikovano, nekoliko i zaslugom naših astronoma (to su asteroidi Jugoslavija, Srbija, Beograd, Vladimir, Simonida....).

Orbite po kojima kruže se mogu nalaziti na području od Zemljine pa sve do iza Saturnove, ali se većina njih nalazi u tzv. glavnom asteroidnom pojasu koji se proteže od Marsa do Jupitera.

Postoji nekoliko teorija koje opisuju nastanak asteroida (jedna od njih govori da su to zapravo ostaci planeta koji je bio uništen u velikom sudaru u prošlosti), ali je verovatno najtačnija ta koja asteroide opisuje kao materijal koji je ostao nakon nastanka Sunčevog sistema a koji se nije uspeo skupiti i narasti do veličine planeta. Proučavanje asteroida je pokazalo da su oni uglavnom sastavljeni od 92.8% silikata (stena) i 5.7% Fe i Ni. Najpoznatiji asteroidi su Gaspra i Ida koje je posetila svemirska sonda Galileo prilikom svog putovanja prema Jupiteru.



prosečna udaljenost od Sunca: 205.000.000 km
veličina: 19x12x11 km


prosečna udaljenost od Sunca: 270.000.000 km
veličina: 58x23 km
Ida je jedini poznati asteroid koji ima prirodni satelit.

Krajem XVIII veka astronomi su došli do zaključka da između Marsa i Jupitera mora da se krije još jedna, do tada nepoznata, planeta.

Ideja o novoj planeti se zasnivala na tzv. Bodeovom zakonu o razdaljinama planeta u Sunčevom sistemu. Radi se zapravo o matematičkoj formuli koju je 1766. postavio nemački astronom Johan Ticius (Johann D. Titius) ali ju je popularizovao takođe nemački astronom Johan Bode (Johann Bode) pa je ona uglavnom poznata kao Bodeov zakon (Bode`s law).

Formula se objasnjava ovako: uzmete brojeve 0, 3, 6, 12 itd. svaki sledeći je duplo veći od prethodnog. Onda svakom tom broju dodate broj 4 pa dobijete nove brojeve 4, 7, 10, 16 itd. Zatim svakom tom broju pridružite jenu planetu po rastućem redosledu počevši od Merkura. I tada ti brojevi predstavljaju relativne razdaljine planeta u Sunčevom sistemu.

Iako formula podseća na neki alhemijski recept ona se pokazala prilično tačna. Istina u nju se ne uklapaju razdaljine Neptuna i Plutona, ali te planete ionako tada još nisu bile poznate.

Ono što pada u oči u ovoj formuli jeste razdaljina 28 između Marsa i Jupitera. Sve ostalo se lepo uklapa i astronomi, koji nikad nisu sumnjali u postojanje jasnog poretka u kosmosu, poverovali su da između Marsa i Jupitera zaista mora postojati još jedna planeta.

U Lilientalu, kraj Bremena, 21. septembra 1800. nekoliko astronoma na glasu odlučilo je da osnuju udruženje astronoma sa zadatkom da se pretraži prostor između Marsa i Jupitera kako bi se našla nova planeta. Za predsednika je bio izabran J. Hieronimus Sreter (J. N. Schröter), pravnik i ljubitelj astronomije. A sekretar udruženja postao je F. K. Cah (F. X. de Zach). Odlučeno je da se nebo podeli na sektore i svaki član je imao da izradi kartu sazvezđa na svom delu neba. Udruženje je postalo poznato pod imenom "Nebeska policija". Čak je za buduću planetu bilo rezervisano ime Faetont (nesrećni sin boga Helija).

Djuzepe Pjaci



Međutim, nebeski policajci jednostavno nisu imali sreće. Prvog januara 1801. baš na predviđenoj razdaljini od Sunca (27,7), Đuzepe Pjaci (Giuseppe Piazzi, 1746-1826) koji nije bio član Policije pronašao je novo nebesko telo, osme prividne veličine. Pjaci mu je dao ime Ceres po rimskoj boginji plodnosti i braka, zaštitnici Sicilije.



Najveći asteroid u poređenju sa Francuskom

Narednih godina pronađeno je jos nekoliko tela: 2 Pallas (1802), 3 Juno (1804), 4 Vesta (1807) itd. Ali ispostavilo se da nijedno to telo ipak nije dovoljno veliko za planetu kakva se zapravo očekivala. To što je pronađeno bila je samo velika gomila kamenja koja luta između Marsa i Jupitera.

Po svemu sudeći mogle su to biti i planete, po svemu sem po veličini. Zato su nazvane male planete, planetoidi i asteroidi jer podsećaju i na zvezde.



Izvor:astrosvet.com

Asteroidi bi mogli da unište čovečanstvo

Ukoliko se ne ulože veći napori u otkrivanje, praćenje i eventualno uništavanje asteroida, ta nebeska tela mogla bi da unište čovečanstvo, upozoravaju naučnici.

Lord Martin Ris, Brajan Koks, Ričard Dokins i još 100 stručnjaka sastalo se u Londonu kako bi razgovarali o najvećim pretnjama po ljudski rod. Oni su pozvali svetske vlade da ulože zajedničke napore u stvaranje sistema otkrivanja asteroida i sprečavanje onih sa velikim dimenzijama da stignu do Zemlje.



Usvojili su deklaraciju kojom se apeluje na države da preduzmu sve korake i razviju potrebne sisteme za praćenje asteroide blizu naše planete, kao i da se sledeće godine svečano obeleži 30. jun, kada je pao asteroid u Tungusku u Sibiru, kao Dan asteroida.

Prema njihovom mišljenju, proglašavanje Dana asteroida pomoglo bi podizanju svesti o opasnosti koju nebeska tela predstavljaju po čovečanstvo.

„Naši preci su bili u pravu kada su verovali da nebesa i kretanje svemirskih tela utiču na život na Zemlji. Samo ne na način na koji oni mislili. Ponekad ta nebeska tela mogu da nalete na našu planetu. Zato moramo da ih pronađemo pre nego oni nas“, rekao je Ris.

Deklaraciju su potpisali naučnici, umetnici, astronauti i poslovni ljudi iz više od 30 zemalja.



Udar asteroida u Tungusku 30.juna 1908. godine uništio je sav život u radijusu od 2.150 kilometara kvadratnih

„Nasa je uradila odličan posao pronalaženjem onih najvećih objekata - onih koji bi uništili ljudsku rasu. Međutim, tih ogromnih nema mnogo i izuzetno je mala šansa da predstavljaju opasnost. Mene više brinu oni 'srednji' koji bi uništili grad i unazadili svetsku ekonomiju na nekoliko stotina godina“, ističe Ed Lu, astronaut koji je već tri puta boravio na Međunarodnoj kosmičkoj stanici.

Doktor Brajan Mej, astrofizičar i gitarista grupe „Kvin“, takođe podržava plan.

„Što više saznajemo o asteroidima i kakvu štetu mogu da prouzokuju, sve jasnije postaje da čovečanstvo živi na veresiju. Trenutno znamo za manje od jedan odsto svemirskih objekata koji mogu da se porede sa onim koji je udario u Sibir 1908. godine. Niko ne zna kada će sledeći veliki da udari, a samo nam je jedan potreban“, objašnjava Mej.

rts

Gotovo hiljadu asterioida dovoljno je veliko da napravi globalnu katastrofu ukoliko se sudari sa Zemljom, upozoravaju iz NASA-e. Ovu šokantnu tvrdnju izneo je Lindli Džonson iz NASA-e, ali nagoveštava da asterioid može da promeni putanju, "ukoliko se na njega deluje na vreme".



NASA se nada da će za svoj program dobiti dodatnih 76 miliona funti od administracije američkog predsednika Donalda Trampa, kako bi mogla da "odbrani" Zemlju od galaktičkog kamenja.

Mnogi stručnjaci se plaše da je previše asteroida koji ozbiljno mogu da ugroze našu planetu.

I dok je Tramp najavio da će NASA-u u njenim planovima, Kongres SAD baš i nije saglasan sa američkim predsednikom.

Naučnici kažu da se u oko 30 miliona milja oko Zemlje nalazi bar 10.000 asteroida veličine fudbalskih terena, prenosi Dejli star.

- Čak 950 njih toliko je veliko da mogu da izazovu globalnu katastrofu - rekao je Džonson.

Čak i predmeti dužine 140 metara ili više mogli bi da dovedu do katastrofe, a takvih je, navodi NASA čak 8.303, prenosi Politiko.

- Ako bi to se ti udari desili u gradovima to bi bila takva katastrofa kakvu ne možemo ni da zamislimo - rekao je Džonson i dodao da je pre 30 godina bilo samo nekoliko asteroida za koje se smatralo da su opasni.

- To je zato što niko zaista nije pogledao čega sve tamo ima. Sve što treba da uradimo je da promenimo brzinu asteroida samo za jedan procenat. Ako to učinimo dovoljno pre samog udara, asteroid će promeniti svoju orbitu i neće nam biti pretnja - objasnio je on.


Vesti online

Srpski astronom: Ako neki asteroid krene ka Zemlji, Čovečanstvu nema spasa

Čovečantvo u ovom trenutku nema spreman scenario za odbranu od eventualnog udara velikog asteroida u Zemlju, bez obzira na brojne holivudske vizuelne pretpostavke koje smo gledali u proteklih 10 godina, kaže Branko Simonović, iz Astronomskog društva Ruđer Bošković.

On naglašava da je skoro nemoguće kontrolisati udar velikog asteroida iz kosmosa u Zemlju.



- Asteroidi koji dolaze iz pravca sunca su prakticno nevidljivi. Jedan je pre par godina pao na tlo Afrike i otkriven je praktično par sati pre nego što je udario u Zemlju. Sudar tog asteroida sa Zemljom je praćen u realnom vremenu. Sreća, pa taj steroid nije bio veliki - kazao je Simonović i dodao da je dobra vest da veliki broj asteroida čiji je prečnik veći od kilometra jesu u radaru naučnika i za sada se njihove predviđene putanje ne sudaraju sa zemljinom orbitom.

Učestali zemljotresi, udari super uragana, vulkanske erupcije, globalno zagrevanje, dejstvo Sunca na život na Zemlji, u proteklih 20 godina provociraju maštu ljudi katastrofičnim scenarijima uništenja naše planete ili naše civilizacije.

Simonović kaže da je veoma teško govoriti o jasnim previđanjima budućnosti naše planete.

- Postoje različite katastrofične pojave. Neke mogu da ugroze apsolutno život na zemlji, a neke samo da vrate civilizaciju na neki niži kod, u kojem bi, u totalno promenjenim uslovima, ljudi praktično krenuli iz početka. Naravno, katastrofične pojave mogu poreklom biti zemaljske i vasionske. Nažalost, ljudi imaju ceo vek iza sebe u kojem se sami na katastrofalan način ponašaju prema svom okruženju - kazao je Simonović.

Prema njegovim rečima, jako je teško predvideti pojave kao što su super vulkani, mini ledeno doba ili nuklearni rat, koji bi radikalno izmenili uslove života na zemlji.

- Moramo biti spremni na iznenađenja, jer nas istorija tome uči, a ljudi kao civilizacija još uvek nisu stigli do ralne mogućnosti da predvide prirodne katastrofe, kao što bi, na primer, bila erupcija vulkana Jeloustoun, koja bi za posledicu imala vulkansku zimu. Ta vulkanska zima bi nastala zbog gustog oblaka prašine koji bi zaklonio delovanje Sunca na našu planetu. Sve bi to za posledicu imalo nestajanje brojnih životinjskih i biljnih vrsta i nasrušavanje krhkog balansa ekosistema koji je uspostavljen na Zemlji - kazao je Simonović i dodao da naučna analiza globalnog rizika nema izrazito egzaktan karakter.

Kako kaže, prenaseljavanje određenih delova planete, sve izvesniji sukobi oko pijaće vode i globalno zagrevanje su katastrofični rizici za našu planetu na koje čovek može da utiče.

- Čovečanstvo se ponaša kao domaćin koji stoji u dvorištu i zapanjeno konstatuje ''gori kuća!''. Osim akademskih upozorenja na sve teže stanje u koje nas vodi proces globalnog zagrevanja, ljudi skoro ništa konkretno ne preduzimaju da bi popravili stvari. Vreme za akciju je bilo juče, jer je globalno zagrevanje akumulativni proces koji se ne zaustavlja...Kada sami budemo izazvali sušu biblijskih razmera ili ledeno doba, biće kasno za akciju - ukazuje Simonović.

Za njega nema dileme da delovanje Sunca, uz asteroide, predstavlja najveći rizik za život na Zemlji uz svemira.
- Sunčeva aktivnost je važna i mnogi misle da je ona predvidiva, ali realnost je sasvim drugačija...Sunce je u stabilnom periodu, ali ono je i tada u stanju da izazove eksploziju, koja bi radikalno uticala na život na Zemlji... Sunce ide ka minimumu svoje aktivnosti 2019. i 2020. godine. Ta aktivnost se smenjuje u intervalima koji traju 11 godina - kazao je Simonović i dodao da je u 17. veku Evropa bila izložena mini ledenom dobu zbog izostanka sunčeve aktivnosti.

- Tako nešto verovatno može da nam se ponovi u godinama ispred nas, jer je sunce naredne dve godine na minimumu svoje aktivnosti. Tako beznačajna promena na Suncu može da izazove efekte koji su radikalni za život na zemlji, ali su sada ljudi spremniji za takve izazove - objasnio je Simonović.


Tanjug