Da li se ljudi rađaju kao psihopate ili to postaju tokom života?
Šta je to što može naterati čoveka da ubije drugo ljudsko biće? Da li je to prirodna ili stečena osobina? Ako su neki rođeni kao takvi, da li su od detinjstva takvi ili se tek kasnije razviju u psihopate?
O ovome se već dosta dugo vrše istraživanja, a većina njih je našla dokaze da postoje fizičke razlike između mozga psihopate i mozga normalnog čoveka.
Tokom davnih 1870.-ih. dr. Cesar Lombroso je tvrdio da rođenog kriminalca može prepoznati po njegovom izgledu. Takođe je govorio da je kod lopova nos često spljošten, a kod ubica je orlovski zakrivljen. Srećom, ova teorija je ubrzo odbačena, ali je ona bila začetak potrage koja se nastavila duže od jednog veka. A sve sa ciljem spoznaje razlikuje li se mozak kriminalaca, a posebno ubica, od mozga ostalih ljudi.
Izum funkcionalnog skeniranja mozga ’80-ih doveo je razumevanja onoga što se događa unutar naših glava. Prvo istraživanje skeniranjem mozgova ubica je sprovedeno u Kaliforniji, od strane britanskog neurologa prof. Adriana Reina.
Tokom godina, Rein i njegov tim skenirali su mozgove brojnih ubica i gotovo svi su pokazali slične promene. Istakla se smanjena aktivnost u prefrontalnom korteksu, delu mozga koji kontroliše emocionalne impulse kao i prekomerna aktivacija amigdale, područja koje stvara emocije.
Šta je zapravo empatija i ko je više poseduje?
Na osnovu ovih rezultata, zaključuje se da ubice imaju mozak koji ih čini sklonijim besu i istovremeno manje sposobnima za samokontrolu. Zašto se to događa?
Rezultati istraživanja sugerišu da jedan od razloga može biti zlostavljanje u detinjstvu, što može prouzrokovati fizičke povrede na mozgu, a u tom smislu, prefrontalni korteks je izuzetno osetljiv. Jedan od zatvorenika, kog je obuhvatilo ovo istraživanje, je kad je bio beba, često bio zlostavljan od strane majke. Kako je rastao, nasilje se pogoršavalo, majka ga je tukla gotovo svakodnevno, bilo čime što joj je bilo pri ruci. U zatvoru je završio zato što je monstruozno ubio ženu, u čiju kuću je provalio. Ipak, samo mali procenat (svega 11%) je onih koji imaju teško detinjstvo i odrastu u ubice. Dakle, mora biti da postoje neke druge predispozicije.
Početkom 90.-ih se pojavio pojam gen ratnika, kada je nekoliko istraživanja prijavilo povezanost između agresije i gena na X kromozomu, koji kodira enzim zvan monoamin oksidaze A (MAOA).
Ovaj enzim reguliše funkciju neurotransmitera (prenosnika impulsa). Tokom istraživanja jedne porodice u Holandiji, 1993. godine, pokazalo se da svi muškarci u familiji imaju istoriju nasilja. I svima njima je nedostajala monoamin oksidaza A, što sugeriše da poseduju neispravnu verziju tog gena. Oko 30% svih muškaraca ima takozvani gen ratnika, a hoće li se gen aktivirati ili ne zavisi od toga šta se događa u detinjstvu, zaključuje istraživanje.
Prof. Rein je učestvovao u još jednoj dugoročnoj studiji, koja je pratila 1795 dece rođene u dva grada, starosti od 3 do 23 godine. Studija je merila mnoge aspekte rasta i razvoja tih pojedinaca, te utvrdila na kraju da je 137 dece postalo počinitelj kaznenog dela. Naučnici su takođe otkrili izraziti nedostatak kondicioniranog straha kod trogodišnjaka, koji će kasnije postati kriminalci.
Kako raste dete uz roditelja egoistu?
Sveukupno gledano, ove studije pokazuju značajne biološke razlike između psihopate i osobe koja to nije.
Iako sve osobe koje imaju mutaciju gena ratnika neće postati prekršioci zakona i ubice, postoji značajna korelacija. Ovu tvrdnju dokazuje i slučaj profesora psihijatrije sa kalifornijskog univerziteta, koji je istražujući svoje pretke otkrio da u njegovoj familiji postoji iznenađujuće velik broj ubica nakon čega se i sam genetski testirao. Otkrio je da ima strašno puno gena koji su povezani s nasilnim psihopatskim ponašanjem.
No on nije ni psihopata ni ubica, već ugledni profesor. Nije se razvio u psihopatu ni kriminalca jer je imao mirno i srećno detinjstvo.
Ova istraživanja takođe mogu objasniti i zašto ima sve više psihopata. Zapravo, logično je, geni se nasleđuju i na taj način šire. Osim toga, tu je i uticaj okoline. Dakle, odgovor na postavljeno pitanje je da se psihopate kao takve rađaju, s genetskom sklonošću ka nasilju. Ali, prema naučnim nalazima, najverovatnije se neće razviti u psihopate i ubice, ako u ranom detinjstvu nisu bili izloženi traumama.
Izvor: Atma.hr