Miloš Crnjanski

Citat :

(Mihael Jurman: Još neke istine o Milošu Crnjanskom. „K.K. Branko Ćopić“, Beograd, 2009)

Me­di­ta­ci­je i la­men­ta­ci­je o kla­si­ku srp­ske knji­žev­no­sti i pi­scu va­ne­vrop­skih li­te­rar­nih do­stig­nu­ća – Mi­lo­šu Cr­njan­skom kao da su dav­no is­pi­sa­ne i ute­me­lje­ne. Uz Ivu An­dri­ća, Me­šu Se­li­mo­vi­ća, De­san­ku Mak­si­mo­vić, Bran­ka Ćo­pi­ća, Do­bri­cu Ćo­si­ća, Da­ni­la Ki­ša, Bo­ri­sa­va Pe­ki­ća, Mi­lo­ra­da Pa­vi­ća i još ne­kih, Cr­njan­ski je sam vrh na­še na­ci­o­nal­ne li­te­ra­tu­re i kul­tu­re. Sva­ko vra­ća­nje u smi­slu afir­ma­ci­je po­e­to­lo­škog ti­pa o auto­ru – pe­sni­ku, pri­po­ve­da­ču, ro­man­si­je­ru, pu­to­pi­scu, dram­skom pi­scu i ese­ji­sti – Cr­njan­skom, kao da bi bi­lo su­vi­šno, ka­da se zna da je autor Ita­ke, Stra­ži­lo­va, Lju­ba­vi u To­ska­ni, pa pri­po­ve­dač i pu­to­pi­sac  Dnev­ni­ka o Čar­no­je­vi­ći­ma, Se­o­bi i Dru­ge knji­ge Se­o­be – sve do ka­pi­tal­nog ro­ma­na Ro­man o Lon­do­nu, ostva­rio je go­to­vo mak­si­mum svog kre­a­tiv­nog da­ra, osta­viv­ši onim dru­gim, sa­mo di­vlje­nje i po­nos pre­ma nje­go­voj stva­ra­lač­koj lič­no­sti.

Me­đu­tim, kao lič­nost-čo­vek ne­mir­nog du­ha, pr­zni­ca, ve­li­ki avan­tu­ri­sta u ži­vot­nim i ide­o­lo­škim stre­mlje­nji­ma, Cr­njan­ski je za­ni­mlji­va lič­nost, pa se i nje­go­vo vi­še­go­di­šnje emi­grant­sko otu­đe­nje, iz ze­mlje ali ne i od svo­ga na­ro­da, mo­že shva­ti­ti kao vid svo­je­vr­sne po­me­re­no­sti od usta­lje­nih po­na­ša­nja (B. M. Mi­hiz), da bi sve svo­je gre­he mla­do­sti i za­blu­de ne­sa­vr­še­nog po­gle­da na lju­de i svet, ipak, jed­no­ga da­na do­veo u ra­van rav­no­te­že i vra­ća­njem u pla­vi krug za­vi­čaj­ne Sr­bi­je, po­mi­rio ljud­ska i ži­vot­na is­ku­še­nja.

U ru­ko­pi­su – sa­da ne­ve­li­koj knji­zi se­ća­nja i do­ku­men­tar­nih is­ka­za do­ga­đa­ja, ko­ja ba­ca­ju sve­tlo uglav­nom na Mi­lo­ša Cr­njan­skog kao čo­ve­ka, i emi­gran­ta, i ne­ga­to­ra bes­kom­pro­mi­snog ko­mu­ni­stič­kog si­ste­ma, auto­ra Mi­ha­e­la Jur­ma­na pod na­slo­vom Još ne­ke isti­ne o Mi­lo­šu Cr­njan­skom,  o ko­ji­ma je autor pi­sao, pri­se­ća­ju­ći se pi­šče­vog emi­gran­stva u En­gle­skoj u svo­jim knji­ga­ma (uglav­nom sa osvr­tom na nje­gov emi­grant­ski ži­vot i te­ške da­ne oko nor­mal­ne eg­zi­sten­ci­je). Ta­ko­đe, Mi­hael Jur­man, naš ko­nzul u Tr­stu, di­plo­ma­ta u Be­ču, Ri­mu i ge­ne­ral­ni kon­zul u San Ma­ri­nu, si­tu­i­rao je uvek svo­ja tvr­đe­nja na re­le­vant­nim či­nje­ni­ca­ma. Kao uva­že­ni kon­zul i opu­no­mo­će­ni mi­ni­star (SFRJ) u po­me­nu­tim ze­mlja­ma, ča­sno je i uz di­rek­ti­ve pretpo­sta­vlje­nih, gra­dio mo­sto­ve na­še ta­da­šnje dr­ža­ve, a u isto vre­me, za­ni­mao se i za nje­ne ugled­ne kul­tur­ne emi­sa­re, ka­kav je bio Mi­loš Cr­njan­ski. To sve­do­če broj­ni Jur­ma­no­vi na­pi­si u na­šim gla­si­li­ma, ko­je autor ove knji­ge do­sled­no ci­ti­ra.

No, ka­ko se ljud­ska mi­šlje­nja če­sto su­če­lja­va­ju sa isti­na­ma dru­gih, po­ja­vom Jur­ma­no­vih tek­sto­va, ka­ko u knji­ga­ma ta­ko i u po­je­di­nač­nim na­pi­si­ma ni­su od­go­va­ra­li ne­kim no­vi­na­ri­ma, po­li­tič­kim moć­ni­ci­ma, do­la­zi­lo je i do su­ko­ba oko isti­ne o Cr­njan­skom i nje­go­vom po­vrat­ku u ze­mlju. Ti na­pi­si su se po­ja­vlji­va­li u Po­li­ti­ci, Ilu­stro­va­noj po­li­ti­ci, Bor­bi, Knji­žev­nim no­vi­na­ma i dru­gde. Auto­ri, ko­ji su neo­ba­ve­šte­no hte­li da po­tru ne­ke Jur­ma­no­ve  isti­ne o Cr­njan­skom, bi­le su uvre­dlji­ve za iskre­nog Slo­ven­ca, ko­ji je ver­no oba­vljao svoj di­plo­mat­ski po­sao i za­la­gao se za na­še  lju­de od kre­di­bi­li­te­ta, ko­ji tre­ba da se po­sle emi­gra­ci­je slo­bod­no i bez mr­lje vra­te u do­mo­vi­nu i ta­mo na­sta­ve svoj ži­vot. Čak, ta­kve su­ge­sti­je su ka­zi­va­le po­dat­ke: da će im bi­ti omo­gu­ćen nor­ma­lan ži­vot u do­mo­vi­ni, da će mo­ći da stek­nu krov nad gla­vom, a da će nji­hov knji­žev­ni rad bi­ti mak­si­mal­no po­što­van i, na­rav­no, ka­da je reč o Cr­njan­skom, i vred­no afir­mi­san.

Ta­kvi na­pi­si o Jur­ma­no­vim  iskre­nim po­da­ci­ma o na­či­nu vra­ća­nja Cr­njan­skog u do­mo­vi­nu, nje­go­ve strep­nje, dvo­u­mlja i stra­ho­vi, pa i ko je Cr­njan­skog iz Tr­sta pre­ve­zao u Opa­ti­ju u vi­lu Sr­đe Pri­ce, is­po­lja­va­li su i jav­no pi­sa­li M. Pe­ša­ko­vić i T. Ni­ko­lov­ski. Zdu­šno i za­vi­čaj­no, bez re­zer­ve, pi­še u svo­joj knji­zi Mi­hael Jur­man, bi­li su uz nje­ga Stan­ka i Jo­van Ve­se­li­nov, raz­u­me se i Mo­ša Pi­ja­de, Sr­đa Pri­ca, Ru­di Jan­hu­ba, pa Alek­san­dar Ran­ko­vić, za­tim mno­gi knji­žev­ni­ci, me­đu ko­ji­ma, pr­ven­stve­no, Ta­na­si­je Mla­de­no­vić i dru­gi. Oni su zna­li šta zna­či vra­ća­nje u svo­je gne­zdo, jed­nog spi­sa­telj­skog ve­li­ka­na, ge­ni­jal­nog ro­man­si­je­ra Ro­ma­na o Lon­do­nu i Se­o­ba. Za­ni­mlji­vo je, na­po­mi­nje Jur­man, da Ko­ča Po­po­vić, ta­da­šnji mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va, ni­je bio odu­še­vljen dvo­u­mlje­njem Cr­njan­skog da se vra­ti u ze­mlju, što tvr­di Mi­len­ti­je Pe­ša­ko­vić.

Knji­ga Još po ne­što o Mi­lo­šu Cr­njan­skom ne do­ti­če se ni u jed­nom seg­men­tu tek­sta nje­go­vog knji­žev­nog de­la. Autor Jur­man ni­je hteo da bu­de ni  kri­ti­čar ni este­ti­čar. Nje­ga je in­te­re­so­va­la go­la či­nje­ni­ca, ono što se i ka­ko de­ša­va­lo sa Cr­njan­skim i nje­go­vim po­vrat­kom u Be­o­grad. To in­te­re­so­va­nje se, do­du­še, če­sto pre­tva­ra­lo u epi­zo­dič­ne op­ser­va­ci­je: ka­ko se u pu­tu od Tr­sta do Opa­ti­je po­na­ša Cr­njan­ski – ho­će li ga sa­če­ka­ti u vi­li Sr­đan Pri­ca – da li će u Lon­do­nu mir­no do­ži­ve­ti nje­gov po­vra­tak su­pru­ga Vi­do­sa­va – Vi­da – kao i to sa ka­kvim će ga osme­hom pri­mi­ti ze­mlja­ci, sa­da u no­voj i druk­či­joj Ju­go­sla­vi­ji, ko­ju je ostra­šće­no kao pro­tiv­nik ta­da­šnjeg re­ži­ma na­pu­stio i otu­đio se u ino­stran­stvu?!

Jur­ma­no­va knji­ga je pi­sa­na spon­ta­no i mir­no. Vre­me je, po mi­šlje­nju auto­ra, naj­me­ri­tor­ni­ji su­di­ja. On je, ta­ko­đe smi­ren i is­po­ved­no ta­čan i po­šten. Sto­ga će ova knji­ga pa­žlji­vom či­ta­o­cu – do­bro do­ći, a ko­re­ni bu­du­ćim pro­u­ča­va­o­ci­ma de­la Mi­lo­ša Cr­njan­skog ko­ji, ma­da do­sta is­tra­žen, ipak ni­je sa­svim ot­kri­ven.

Ne kri­je li se vred­nost ove knji­ge dvo­ji­ce ne­ka­kvih Slo­ve­na­ca, ka­ko ih je jed­nom pri­li­kom ogla­sio, po­ma­lo ma­li­ci­o­zno naš vr­sni i lu­cid­ni sa­ti­ri­čar i afo­ri­sta Bra­na Crn­če­vić, u onoj po­zna­toj Mi­hi­zo­voj mi­sli: da ni pi­sci, a ni kri­ti­ča­ri ni­ka­da ne mo­gu da do­spu do dna isti­ne ka­da su u pi­ta­nju lič­no­sti i nji­ho­va de­la, jer im to ne omo­gu­ća­va­ju ne­spret­nost ili ne­u­hva­tlji­va in­tu­i­ci­ja?

Uspavanka

Kad šuma svene
ostaće nad njom zvezde rumene.
Ponećeš svud, pošla ma kud,
samo srce svoje gorko.
Vetar studeni puše, ne stidi se mene
nema duše,
ni zakona, ni časti
nad bolom ima vlasti
još samo telo golo.
Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje
a ja mu ne mogah pomoći.
Zbaci odelo svoje,
U celoj zvezdanoj noći
jedina radost nad bolom
u telu tvom je golom.
Sve nam dopušta tuga.

Zdravica

Zdravo, svete, bledi ko zimski dan
u strahu.
Još je veseo narod jedan
u krvi, pepelu i prahu.
Vijaj oblake proletne, rumene,
pitaj ih za raj.
Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene.
Ne bacamo decu u zvezdan beskraj.
Za naša srca ništa nije dosta.
Za naša srca ništa ne osta.
Dok jedan od nas na zemlji diše:
da ni jedan vrt ne zamiriše.
Da živi groblje!
Jedino lepo, čisto i verno.
Da živi kamen i ruševine!
Prokleto što cveta u visine.
Mi smo za smrt!

Reci, kad bi moj osmah bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.

Kad bih još jednom
mogao da volim...

Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad
mogao da se smešim i razbolim,
i da umrem?

Kad bih još jednom
osetio da volim, volim?

Miloš Crnjanski

Uživanja koja je imao sa mnom činiće mu se sada još privlačnija, jer sam ga bila pustila da se muči svojom žudnjom. Ponizila sam ga do skota pre no što sam klonula, pa čemu sad ovaj prekor kojim bunim samu sebe? I on je bio samo slučaj, da bih najposle opet zadovoljila tu potrebu duše koja mi se stalno vraća, da se uzvisim, da čeznem. Nisam više mogla da odolim toj želji, a ne njegovim pogledima. Nikad me neće zaboraviti. Voleće me, jer sam svirepa. U njegovoj uspomeni ne samo moje bele grudi, nego i moja nepristupačnost biće znaci savršenstva i, skoro, božanstva. Patiće, ne samo zato što neće moći da uživa sa mnom časove ludila i zanosa, nego i zato što neće znati, bez mene, čime više da zavara dušu.

Miloš Crnjanski – Kap španske krvi

Putnik

Idem slobodno,
niko mi nije odneo
da ljubim tužnu moć.
Raširim ruke, ali ne u zore
nego u more i noć.

Osmehom ulazim, stigo ma kud,
u tužne i bolne jave.
Kad volim meni i gresi svud
nebesa pletu,
oko radosno pognute glave.

Ostavljam bolnim osmehom san,
Da prođe i ode i mre.
Ljubav je put beskrajan
Na kom je dozvoljeno sve.

Ne žalim ni tebe ni sebe ja,
i smešim se na daljine.
Umor mi samo u očima sja,
i sve što ištem od tebe
to je: časak-dva
tišine, tišine.

Groteska

Zidajte hram
beo kao manastir
Nek sece u njemu Mesec sam
i place noc i mir.


A na hram dizite crnu
sfingu naroda mog.
Nek se sve zvezde sto jezde osvrnu
za osmeh cudovista tog.


Zidajte hram
beo kao manastir.
Nek sece u njemu Mesec sam
i place noc i mir.


U hramu nad Milosem i Markom
uokvirte zlatom na oltaru zarkom
pecate plave i rumene,
zute i crne i sarene.
Pecate plave i rumene,
zute i crne i sarene,
ljubicaste i zelene.


Pecate ustava i prava,
zakona i statuta,
privilegija hiljadu puta,
obecanja i fermana,
pohvala sa svih strana,
naroda mog:
da vidi Bog.


Zidajte hram
beo kao manastir.
Nek sece u njemu Mesec sam
i place noc i mir.

Mizera

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?



Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.



Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.



O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?



O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?



Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.



Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Nova serenata

Draga,tenorista vise nema.
Na mesecu ne drema
Don Huan vise.
Na glavi mi nije perjanica crna,
ni ruka puna bisernih zrna,
a noc ne mirise.

Na mrtvima sam proveo mladost,
tvoj mladez na dojci nije radost,
koja je nekad bila.

Pa ni na tebi nije vise svila,
sa ljudima radis ceo dan,
za ljubav ne cekas da cveta jorgovan,
ne gledas sa tornja za mnom.

Ali nikad nisam zbog tebe plako,
niti sam nasao u ljubavi pako,
kao otrov u cvetutamnom.

Glava ti je bleda i cista,
niko nezna kako tuzno bese,
kad si mi dosla bleda i strasna,
vita kao dete,i precista.

U mraku samo kada mi ides,
a oci ti se bolno smese,
cini mi se idee mi krasna
prosta sirota mati bozja

Vetri


Ne grli cvetne poljane moj glas.
Nikad me nisi čula još da ječim,
nikad me nisi videla da klečim,
nikad u mojim očima pljusnuo nije
begunac talas.

Daleko je ono što, daleko,
što moje zdravlje pije.
Često zazvoni u noći, mirisno i meko.
Često je kao sunčana morska stena,
na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir.

Smrt moja zavisi od pevanja tica,
a nemam ja doma, ni imena.
Daleko negde stoje vite jele, snežna lica,
radi njih mi je majko drago da si poštena.

Moje vruće usne ne žude više
živa devojačka prebela tela.
Noću kad lutam u senci grada,
kraj raspeća, baština i groblja,
ne žudim za sinom,
ne odanem za roblja.

Vetri će mesto mene kličići da jezde.
u vrtlogu kamenja i neba pašće, krikom,
u zavejane, mlade jele, i posuće im krila,
dahom našim, što će se slediti u zvezde,
negde... gde nisam bio... i gde nisi bila.

Pod nebom, u ledu rumenom, gde zora spi,
disaće jele što disasmo mi
i stišaće zvezde osmehom i snagom,
što ih je vetrova talas,
odneo sa nas, odneo sa nas.

Zivot


Sve to ne zavisi od mene.


Setim se kako bese lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.


I, vidis, to utesi me.


Ne zavisi od mene.


Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamirise preorana,
ili da oblaci prolete,
malo nize,
pa da me to potrese.


Ne, ne od mene.


Dosta ce biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrci neko ozeblo, tudje, dete
i zagrli me.

Smiraj


Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oci slede,
preletajuci one kolutove blede,
oko usana...


Sto drhte, protkani,
mutnom tisinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomesani
nesigurno i tamno.


Klatno zvona
tesko i tmurno
u grudi udara me.


Tad se dizem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova veceri,
sapucem, nesigurno,
i moje ime.

Anici Savićevoj

Kentavrima besnim malje u nosu
zatreptaše žudno, kopita im rosu
u mračne šume kad jurnuše dalje
ludim trkom sa viših pleća na kobile
prosu, po travi bludno.

Tvrđava zlatna gorela je i urlala.
Na žaru lomača jadra su buktala,
ropska vam mirisna tela
bludnim su vriskom nudeći se gola
pala, vijajući se oko mača.

Mostovi tanki zlatili se i sjali,
ko meseci na reci sa neba pali.
A kad ste prošle u svili,
narod je klečo, i prašinom se
vitlali stegovi i sveci.

Monasi strasni goli se sekli,
kraj buktinja strašni, i klekli
u ćilim vaših tela što krv i miro proli
na oštar šljunak, kojim su boli
i pekli rane kolena prašnih.

Mudraci su nagnuti vam u pleći
crtali čudne brojke, otkrivali sveći
u odećama crnim tajne, koje sluti
samo kamen drag, i vaš cvet
crveneći kao alem pakla sa dojke.

Tad se rodi jedan koji vam telo
žalio istom žalošću neveselo
kao duh, on ga diže u prah medan,
providan, jutarnji, što bez traga

celo nebo rađa jezom čistom.

Devojka


Rađanja su, zvezde u jezerima,
nemoćan sjaj u životu.
A suzan pogled mlade majke,
slab, kao ruža u ćupu železnom.

Sa žena plodnih, pijanih vinograda,
iz kojih jastrebovi izleću u jesen,
naša bi tela, golubovi beli,
u beskraj, bez žalosti, iščezla.

Tek Ti kad ideš, pođe bol,
u hodu tvome, probuđenom kamenu,
tajanstveni šum peska što tone,
nečujan, na dno voda drhćućih.

Tek tad sine vazduh u rasuti prah,
kroz rešetke srebrne tvojih rebara,
da nam osvetli povorku voćaka,
što idu i zru, da mogu svenuti.

Poslanica iz Pariza

Život vaš i telesa još su tvrda
a zidanja krivudava, neoprezna,
no ja vas mirno gledam sa brda
i znam što još niko ne zna.

Tela će vam se izgubiti
i krv biti sve tanja i tanja;
zanemeli ćete ljubiti
vrhove cvetnih trešanja.

Dolazim skoro a doći će i dan
kad će dosadanje biti svejedno,
kad će i vaš dah biti iskidan
i strešćete se već jednom čedno...

Sa osmehom jutarnjim jednom i vi
zaigrati, sa srebrnim lukom,
u bezdan nebesa biserno sivi,
sa Šara,
sa Velebita,
sa Fruške gore.

Zatrešću višnje iznemoglom rukom,
na gradove vaše bele,
da ućutkam jednom drečeće gajde
i pijanke nevesele.

Osetićete da i vama ide san
i stojati pod nebom suzno goli;
i leći ćete i vi u travu zvezdanu,
gde ništa više ne boli...

Ispuniće se pesničke ludosti,
i, kad prva proletnja noć zaplavi,
videću ja još vas i život kako igrate,
na nebesima, a ne na javi

Rastanak kod Kalemegdana

Rastali smo se
i sišli iz grada.
Kao dve suze, kad naporedo kanu,
sa naboranog lica.

Na vodi su nas čekale lađe.
Tvoja ode prva.
Moja je obilazila ostrva.

Sedeo sam poguren i crn,
pust,
kao Mesečeva senka.

Idem slobodno,
niko mi nije odneo,
da ljubim, tužnu moć.
Rasirim ruke, ali ne u zore
nego u more i noć.

Osmehom ulazim, stig'o ma kud,
u tužne i bolne jave.
Kad volim, meni i gresi svud
nebesa pletu,
oko radosno pognute glave.

Ostavljam bolnim osmehom san,
da prodje i ode i mre.
Ljubav je put beskrajan
na kom je dozvoljeno sve.

Ne žalim ni tebe ni sebe ja,
i smešim se na daljine.
Umor mi samo u očima sja,
i sve sto istem od tebe
to je: časak-dva
tišine, tišine.

PRIVIĐENJA

Zaista,zrak sam samo? I to je sjaj u meni
što se sad,nestajući,rasipa u prazninu
osvetlivši mi put,i bezdan,u isti mah?
Sve su to bile,dakle,prolazne samo seni
na koje sam kroz blagost, i žalost, i tišinu
stresao,ustreptao,svoj zvezdan,zračni,čist prah?

Odlazim,dakle,sa tela toplih, i mladih srna
ledu,na vrhu nekom,u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se,porfiru jednog zrna
što visi,o drhćućem,žarkom,koncu,u svitanju?
Tu,tu bih,u ovom životu,da me oblije slap
svih divota čulnih,kao pad mirisnog mleka
A čini mi se,jedna jedina,takva blista kap
nad peskom pustinja,i tla nad zemljom,daleka.

Zaista,zrak sam samo? I to je sjaj u meni
što se sad,nestajući,rasipa u prazninu
osvetlivši mi put,i bezdan,u isti mah?
Sve su to bile,dakle,prolazne samo seni
na koje sam kroz blagost, i žalost, i tišinu
stresao,ustreptao,svoj zvezdan,zračni,čist prah?

Uspavanka

Kad šuma svene
ostaće nad njom zvezde rumene.
Ponećeš svud, pošla ma kud,
samo srce svoje gorko.

Vetar studeni duše, ne stidi se mene,
nema duše,
ni zakona ni časti,
nad bolom ima vlasti
još samo telo golo.

Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje,
i ja mu ne mogah pomoći.

Zbaci odelo svoje.
U celoj zvezdanoj noći
jedina radost nad bolom
u telu tvom je golom.
Sve nam dopušta tuga.

Slava

Kad se oblaci roje...
i lisce pada, sa granja svela,
i svi boli , u jeseni, zacute...
Kud oblak ne nadje vise
puteve zasute,
lete oci moje.