Onore de Balzak

Svakome je jasno koliko su takve misli i ceo duševni život dvojice prijatelja činili obojicu nesposobnima da upravljaju jednom štamparijom. Daleko od toga da donosi petnaest do dvadeset hiljada franaka, kao štamparija braće Koante, koji su postali štampari i izdavači biskupije, vlasnici Glasnika Šarante, sad jedinoga lista u okrugu, štamparija Sešara sina jedva da je donosila tri stotine franaka mesečno, od kojih je trebalo odbiti platu za faktora i za Maricu, porezu, zakupninu za kuću, tako da je Davidu ostajalo oko sto franaka mesečno. Vredni i preduzimljivi ljudi obnovili bi slova, kupili gvozdene prese, dobavili od pariskih izdavača knjige koje bi štampali po niskoj ceni; ali vlasnik štamparije i faktor, zaneseni onim duhovnim radom koji troši i snagu i vreme, zadovoljavali su se poslom koji su dobijali od svojih poslednjih mušterija. Braća Koante upoznali su najzad Davidovu narav i njegov način života, i nisu ga više klevetali; naprotiv, mudra politika im je savetovala da ostave tu štampariju da životari, i da joj pomognu da se nekako održi, kako ne bi dospela u ruke nekom opasnom protivniku; oni su joj sami slali takozvane mesne narudžbine. Tako je, i ne znajući, David Sešar živeo, trgovački govoreći, zahvaljujući jedino veštom računu svojih suparnika. Zadovoljni zbog onoga što su nazivali njegovim bubicama, braća Koante su se prema njemu ophodili prividno ispravno i pošteno; ali su stvarno postupali kao što postupa uprava poštanske službe kada stvara prividno suparničko preduzeće da bi izbegla neko istinsko.

Spoljašnjost štamparije Sešar odgovarala je cicijaškoj nečistoći koja je vladala u njenoj unutrašnjosti, gde stari medved nije nikad ništa opravljao. Kiša, sunce, nevreme svakoga godišnjeg doba dali su ulaznim vratima izgled nekoga starog stabla, toliko su bila izbrazdana nejednakim pukotinama. Prednja strana kuće, rđavo sazidana, od kamena i opeka izmešanih bez ikakvog reda, kao da se ugibala pod teretom crvotočnoga krova, pritisnutog ćeramidom kojom se pokrivaju svi krovovi na jugu Francuske. Crvotočnu staklenu pregradu štitili su teški drveni kopci sa debelim poprečnim daskama, kakve zahteva žarko podneblje. Teško bi bilo naći u celom Angulemu kuću tako trošnu kao što je bila ova, koja se držala samo još snagom maltera. Zamislite tu radionicu svetlu na krajevima, mračnu u sredini, njene zidove pokrivene oglasima, u donjem delu pocrnelu od trenja radnika koji su se tuda provlačili punih trideset godina, njenu užariju o tavanici, njene gomile hartije, njene stare prese, njene hrpe tegova za pritiskivanje vlažne hartije, njene redove sandučića sa slovima, i na kraju dve pregrade gde su se, svaki sa svoje strane, nalazili vlasnik štamparije i faktor: i onda ćete razumeti kako su živela ta dva prijatelja.

Godine 1821, početnom maja, David i Lisjen su stajali kod prozora prema dvorištu u trenutku kad su, oko dva sata, njihova četvorica ili petorica radnika izišli iz radionice na ručak. Kad je gazda video da je njegov šegrt zatvorio ulična vrata sa zvoncetom, odveo je Lisjena u dvorište, kao da mu je miris hartije, sudova sa bojom, presa i starog drveta postao nepodnošljiv. Obojica su seli pod vinjagu odakle su mogli da vide ako neko uđe u radionicu. Sunčani zraci koji su poigravali u vinovom lišću milovali su dva pesnika obavijajući ih svojom svetlošću kao vencem. Razlika izazvana suprotnošću ove dve naravi i ova dva lika došla je tada do tako snažnog izraza da je mogla nadahnuti kičicu nekoga velikog slikara.

David je imao crte kakve priroda daje ljudima određenim za velike borbe, znane ili neznane. Njegove široke grudi i snažna pleća bili su u skladu sa punoćom svih njegovih oblika.Njegovo lice, mrke boje, rumeno, puno, na snažnome vratu, okruženome gustom šumom crne kose, potsećalo je u prvi mah na lice onih kaluđera koje je opevao Boalo; ali kad biste bolje zagledali, videli biste da brazda mesnatih usana, rupica u bradi, oblik četvrtastog nosa, malo krivog, oči naročito, odaju stalan plamen jedne jedine ljubavi, pronicavost mislioca, toplu setu jednoga duha koji je u stanju da obuhvati obe krajnje tačke vidika, da prodre u sve njegove vijuge, i koji lako napušta zamišljeno uživanje zato što u nj unosi jasnoću analize. Ako su se na tome licu mogle da naslutite munje genija koji uzleće u visinu, na njemu se isto tako video i pepeo pored vulkana; nada se tu gasila u dubokom osećanju društvenog ništavila, gde nisko poreklo i nedostatak novca drže toliko nadmoćne duhove.

Pored siromašnoga štampara, kome je njegov položaj, iako tako blizak duhovnom životu, bio odvratan, pored toga Silena koji se tako čvrsto oslanja na sebe samoga i koji pije polako iz pehara nauke i poezije, opijajući se da bi zaboravio bedu života u provinciji, Lisjen je zauzeo onaj ljupki stav koji su vajari našli za indijskog Bahusa. Njegovo lice imalo je otmene crte antičke lepote: grčko čelo i nos, žensku kadifastu belinu, oči tako plave da su bile skoro crne, oči pune ljubavi,čija je beonjača bila bistra kao u deteta. Iznad tih lepih očiju, sakrivenih dugim kestenjastim trepavicama, ocrtavale su se obrve kao da ih je povukla kineska kičica. Duž obraza su se presijavale svilaste malje čija se boja slagala sa bojom prirodno kovrčave plave kose. Njegove zlatasto bele slepoočnice odisale su božanstvenom blagošću. Nesravnjena plemenitost bila je utisnuta u njetovoj kratkoj bradi, malo isturenoj. Osmejak setnih anđela lebdeo je na koralnim usnama iza kojik su blistali lepi zubi. Imao je gospodske ruke, ruke elegantne, na čiji su se znak ljudi morali pakoravati i koje žene rado ljube. Lisjen je bio vitak i srednjeg rasta. Kad mu čovek vidi noge, rekao bi da je to neka prerušena devojka, utoliko pre što je kao većina finih, da ne kažemo lukavih ljudi, imao bedra razvijena kao u žene. Taj znak koji retko vara, bio je istinit kod Lisjena, koga je sklonost njegovoga nemirnog duha često zavodila, kad bi analizovao tadašnje stanje društva, na područje one izopačenosti svojstvene diplomatima koji smatraju da uspeh opravdava sva sredstva, ma kako da su sramna. Jedna od nesreća kojima podležu velike inteligencije jeste i to što one neizostavno razumevaju sve stvari, poroke isto tako kao i vrline.

Ta dva mlada čoveka sudili su o društvu sa visine utoliko veće ukoliko su sami stojali niže u njemu, jer se zapostavljeni ljudi svete za niskost svojeg položaja visinama svog pogleda. Ali je i njihovo očajanje bilo utoliko gorče, jer su išli brže onamo kud ih je nosila njihova prava sudbina. Lisjen je mnogo čitao, mnogo upoređivao. David je mnogo mislio, mnogo razmišljao. Iako na izgled snažnog i seljačkog zdravlja, štampar je bio duh setan i bolešljiv, sumnjao je u sebe samoga; dok je Lisjen, obdaren preduzimljivim ali nestalnim duhom, imao smelost koja se nije slagala sa njegovim izgledom, nežnim, skoro slabunjavim, ali punim ženske ljupkosti. Lisjen je imao u najvišem stepenu gaskonsku narav, smelu, odvažnu, drsku, koja preuveličava dobro a potcenjuje zlo, koja ne uzmiče pred grehom ako njime može da se koristi, i koja ne preza od poroka ako može njim da se posluži kao stepenicom. Te sklonosti ambicioznog čoveka bile su u to doba potisnute lepim iluzijama mladosti, revnošću koja ga je vukla časnim sredstvima kakva ljudi željni slave upotrebljavaju uvek u početku. On se još borio samo sa svojim željama a ne i sa teškoćama života, protiv sebe samoga a ne i protiv ljudske podlosti koja je koban primer za nestalne duhove. Zanesen sjajem Lisjenovog duha, David se njemu divio, ispravljajući ipak zablude na koje je njegovog prijatelja navodila čisto francuska prenagljenost. Taj pravičan čovek bio je sramežljiv, što se nije slagalo sa njegovim snažnim sastavom, ali mu nije nedostajala istrajnost ljudi sa severa. Ako je i uviđao sve teškoće, on se zaricao da će ih savladati ne gubeći hrabrost; i, ako je imao nepokolebljivu vrlinu pravog apostola, on ju je ublažavao neiscrpnim praštanjem. U tome već starom prijateljstvu jedan je sa zanosom obožavao drugoga, i to je bio David. Zato je Lisjen zapovedao kao žena koja zna da je voljena. David se pokoravao sa zadovoljstvom. Fizička lepota njegovog prijatelja sama po sebi imala je nadmoćnost koju je on primao smatrajući da je sam nezgrapan i prost.

- Za vola je strpljivo oranje, za pticu bezbrižan život, govorio je štampar u sebi. Ja ću biti vo, Lisjen će biti orao.

Bilo je već skoro tri godine kako su dva prijatelja združila svoje sudbine, tako sjajne u budućnosti. Čitali su velika dela koja su se, posle zaključenja mira, pojavila na književnom i naučnom polju, dela Šilera, Getea, lorda Bajrona, Valtera Skota, Žan Paula, Bercelijusa, Devija, Kivjea, Lamartina i drugih. Zagrevali su se na tim velikim žarištima, ogledali su se i sami pišući dela promašena, ili dela koja su započinjali a zatim ih napuštali, da im se ponova sa žarom vrate. Radili su neprekidno, a neiscrpna snaga mladosti nije osećala umor. Obojica siromašni, ali prožeti ljubavlju prema umetnosti i nauci, zaboravljali su bedu u kojoj žive postavljajući temelje svojoj slavi.

— Lisjene, znaš li šta sam maločas dobio iz Pariza? rekao je štampar vadeći iz džepa jednu malu knjigu. Slušaj samo!

David pročite, onako kako pesnici znaju čitati, idilu Andre Šenijea koja se zove Neera, zatim idilu o Bolesnoj devojci, zatim elegiju o samoubistvu, u starinskome duhu, i dve poslednje pesme u jambu.

— Eto to je Andre Šenije! uzviknuo je Lisjen u nekoliko mahova. Nedostižan je, ponovio je i po treći put kad je David, suviše uzbuđen da produži čitanje, dopustio da mu on uzme knjigu iz ruke.
— Pesnik, koga je pronašao drugi pesnik! reče kad je video ko je potpisao predgovor.
— Pošto je dao ovu zbirku, produži David, Šenije je smatrao da ništa od onog što je napisao ne vredi da se štampa.
Posle toga je Lisjen pročitao epski odlomak Slepac i nekoliko elegija. Kad je došao do stiha: Ako oni srećni nisu, imali sreće na zemlji? on poljubi knjigu, i oba prijatelja zaplakaše, jer su obojica voleli sa zanosom. Vinovo lišće je porumenelo, stari kućni zidovi, napukli, neravni, nejednako izbrazdani ružnim pukotinama, dobili su, kao pod prstima neke vile, udubljenja, ukrase, ispupčenja i bezbrojna remek dela neke nepoznate arhitekture. To je mašta prosula svoje cveće i svoje rubine na malo mračno dvorište. Kamila Andre Šenijea postala je za Davida njegova obožavana Eva, a za Lisjena jedna otmena goopođa kojoj se on udvarao. Poezija je istresla raskošne skute svoje zvezdane haljine na radionicu gde su se kreveljili majmuni i medvedi tipografije. Izbijalo je pet sati, ali dva prijatelja nisu osećala ni glad ni žeđ; život je za njih bio zlatan san, sva zemaljska blaga ležala su pred njihovim nogama. Nazirali su onaj kutak plavičastog vidika koji Nada prstom pokazuje onoga čiji je život buran, i kojima njen sirenski glas kazuje: „Hajde, poletite, pobeći ćete od nevolje ako zađete u ovaj prostor pun zlata, srebra, i plavetnila". U tom trenutku jedan šegrt, po imenu Serize, jedno parisko spadalo koje je David doveo u Angulem, otvori mala staklena vrata koja su vodila iz radionice u dvorište, i pokaza dvojicu prijatelja jednome nepoznatom čoveku koji im priđe pozdravivši ih.

— Gospodine, reče on Davidu izvlačeći iz džepa jednu debelu svesku, ovo je jedna rasprava koju bih želeo da štampam; da li biste mi hteli reći koliko će to stati?
— Gospodine, mi ne štampamo tako velike stvari, odgovori David ne gledajući svesku:obratite se na braću Koante.
— Ali ipak imamo veoma lep slog koji bi možda odgovarao, primeti Lisjen uzimajući rukopis. Budite dobri da navratite sutra, a vašu raspravu ostavite nama da procenimo troškove štampanja.
— Da nije to g. Lisjen Šardon s kim imam čast?..
— Jeste, gospodine, odgovori faktor.
— Srećan sam, gospodine, reče pisac rasprave, što sam mogao upoznati mladoga pesnika koga očekuje tako lepa budućnost. Mene je ovamo uputila gospođa de Baržeton.

Čuvši to ime, Lisjen porumene i promuca nekoliko reči da izrazi svoju zahvalnost na pažnji koju mu ukazuje gospođa de Baržeton. David je primetio rumenilo i zabunu svog prijatelja, i ostavio ga je da razgovara s tim seoskim plemićem, piscem rasprave o gajenju svilene bube, koji je iz sujete hteo da štampa to što je napisao, kako bi njegovi drugovi iz Poljoprivrednog društva mogli da ga čitaju.
— Je li, Lisjene, reče David kad je plemić otišao, da ti ne voliš gospođu de Baržeton?
— Ludo je volim!
— Ali vas razdvajaju predrasude više nego kad bi ona živela u Pekingu a ti na Grenlandu.
— Volja dva bića koja se vole savlađuje sve, reče Lisje oborivši oči.
— Ti ćeš zaboraviti nas, odgovori bojažljivi obožavalac lepe Eve.
— Naprotiv, možda sam žrtvovao voljenu ženu tebi, uzviknu Lisjen.
— Šta hoćeš time da kažeš?
— I pored moje ljubavi, i pored mnogih razloga koji mi nalažu da steknem stalno mesto u njenoj kući, ja sam joj rekao da joj više nikad neću otići ako jedan čovek koji vredi više nego ja, čija budućnost mora biti slavna, ako i David Sešar, moj brat, moj prijatelj, ne bude primljen tamo. Kod kuće me zacelo čeka odgovor. Ali, ma da je za večeras pozvano sve plemstvo da čuje moje stihove koje treba sam da čitam, ako je odgovor nepovoljan, ja više nikad neću kročiti nogom u kuću goopođe de Baržeton.

David, pošto je obrisao oči, steže snažno Lisjenovu ruku. Otkuca šest sati.
— Eva se zadelo brine; zbogom, reče naglo Lisjen.

I ode, ostavivši Davida u jednom od onih uzbuđenja koja se u tako punoj meri doživljuju samo u tome dobu, naročito u položaj u u kojem su se nalazila ta dva mlada labuda kojima život u provinciji još nije bio potsekao krila.
— Zlatno srce! uzviknuo je David prateći pogledom Lisjena, koji je prolazio kroz radionicu.

Lisjen je otišao u donji grad, Humo, preko lepog šetališta Bolje, u licom Minaž i kroz kapiju Svetoga Petra. Ako je tako pošao najdužim putem, znajte da se kuća gospođe de Baržeton nalazila na tome putu. On je osećao toliko zadovoljstva da prolazi ispod prozora te žene, makar ona i ne znala za to, da se za poslednja dva meoeca uopšte nije vraćao u Humo kroz kapiju Pale. Kad je stigao pod drveta na šetalištu, zastao je da pogleda rastojanje koje odvaja Angulem od donjega grada. Običaji u tome kraju postavljali su prepreke koje je bilo mnogo teže preći nego nizbrdicu kojom je silazio Lisjen. Slavoljubivi mladić, koji je dobio pristup u kuću gospođe de Baržeton bacivši slavu kao pokretni most između grada i predgrađa, bio je nespokojan zbog odluke koju će doneti voljena žena, kao neki kraljevski ljubimac koji se boji nemilosti pošto je pokušao da proširi svoju vlast. Ove reči moraju se učiniti nejasne onima koji još ne znaju za razlike što postoje u naseljima podeljenim na gornji i donji grad; i zato je utoliko potrebnije dati ovde neka objašnjenja o Angulemu, pošto će ona pomoći da se razume gospođa de Baržeton, jedna od najvažnijih ličnosti ove pripovetke.

Angulem je stari grad, podignut na vrhu jedne stene koja liči na glavu šećera i koja se uzdiže nad ravnicom kroz koju protiče Šaranta. Prema Perigoru, ta stena postepeno prelazi u jednu dugačku gredu, dok se na put iz Pagriza u Bordo spušta okomito, obrazujući tako strmu uzvišicu iznad tri živopisne doline. O važnosti toga grada u doba verskih ratova govore njegavi bedemi, njegove kapije i ostaci jedne tvrđave sagrađene na najvišem vrhu stene. Po svojem položaju, on je tada bio strategijska tačka podjednako važna i za katolike i za kalviniste; ali njegova nekadašnja snaga predstavlja danas njegovu slabost; ne dopuštajući mu da se širi prema Šaranti, njegovi bedami i suviše strma padina stene osudili su ga na najkobniju učmalost. U vreme kad se dešava ova pripovetka, vlada je pokušavala da pomakne grad u pravdu Perigora tim što je dužinom one
grede podigla palatu prefekture, jednu pomorsku školu, zgrade za vojsku, i što je nasipala puteve. Ali je trgovina pošla drugim putem. Već odavno, selo Humo bilo se raširilo kao ogromna leja gljiva u podnožju stene i na obalama reke pored koje ide glavni drum iz Pariza u Bordo. Nema toga ko ne zna za čuvene angulemske fabrike hartije koje su se, za ova tri veka, po sili prilika podigle pored Šarante i njenih pritoka, gde su našle povoljan vodeni pad. Država je u Rielu osnovala svoju najveću livnicu topova za mornaricu. Prenos robe, pošta, mehane, kolarske radionice, prevozna preduzeća, sve ono što živi od puta i od reke, okupilo se u podnožju Angulema, da bi izbeglo teškoće koje predstavljaju pristupi gradu. Sasvim je razumljivo što su štavlji, perionice i sva radinost za koju je potrebna voda ostajali u blizini Šarante; pored toga, sve radnje sa rakijom, stovarišta svih sirovina koje se prenose rekam, jednom reči sav promet, podizali su pored Šarante zgrade za svoje potrebe. Predgrađe Humo postalo je dakle prometno i bogato mesto, drugi Angulem, kome je zavideo gornji grad, gde su ostala državna nadleštva, biskupija, sudovi, plemstvo. Tako je Humo, i pored svoje radinosti i sve veće moći, bio samo predgrađe Angulema. Gore plemstvo i vlast, dole trgovina i novac: dva društvena kruga koji su uvek i svuda neprijatelji; i zato je teško pogoditi koje je od ta dva naselja više mrzelo svog suparnika. Za devet godina Restauracije pogoršalo se to stanje stvari, koje je za vreme Carstva bilo prilično povoljno.

U većini kuća gornjeg Angulema stanuju ili plemićske ili stare građanske porodice koje žive od svojih prihoda i čine neku vrstu starosedelačkog naselja u koje se nikad ne primaju stranci. Tek ako bi poneka porodica, koja je došla iz neke susedne provincije, bila primljena posle dvesta godina stanovanja u Angulemu, pošto bi se orodila s kojom od starih porodica; u očima starosedelaca, ona kao da je tek juče došla. Prefekt, šefovi poreske uprave, vlasti koje su se smenjivale za poslednjih četrdeset godina, pokušavali su da pripitome te stare porodice koje su se držale svoje stene kao nepoverljivi gavranovi: porodice su dolazile na njihove svečanosti i odzivale se njihovim pozivima; ali su stalno odbijale da ih prime u svoj dom. Potsmešljive, ohole, surevnjive, škrte, te kuće se međusobno žene i udaju, svrstavaju se u karu u koju nikom ne daju da uđe, niti koga puštaju da iziđe iz nje; one neće da znaju za tvorevine savremene rashoši; za njih, poslati dete u Pariz znači poslati ga u propast. To nepoverenje jasno slika zastarela shvatanja i navike tih porodica, zanesenih zatucanim roajalizmom, prožetih više verskim licemerstvom nego pobožnošću, koje sve žive nepomično kao i njihov grad i njegova stena. Međutim, Angulem uživa veliki ugled u okolnim provincijama zbog vaspitanja koje se u njemu dobija. Susedni gradovi šalju tamo svoje kćeri u njegove zavode i manastire.

Lako je razumeti koliko staleški duh utiče na osećanja koja razdvajaju Angulem i Humo. Trgovci su bogati, plemstvo je uglavnom siromašno. Oni se svete jedno drugome podjednakim uzajamnim preziranjem. Zavadu je prihvatio i građanski stalež Angulema. Trgovac iz gornjega grada kaže o trgovcu iz predgrađa, sa naročitim naglaskom: „To je čovek iz Humoa!" Utvrdivši položaj plemstva u Francuskoj, i dajući mu nade koje se nisu mogle ostvariti bez jednoga opšteg poremećaja, Restauracija je povećala moralnu udaljenost koja je, još više nego mesna daljina, odvojila Angulem od Humoa. Plemstvo koje je tada bilo isto što i vlada, postalo je tu isključivije nego u kojem bilo
drugom kraju Francuske. Stanovnik donjega grada ličio je prilično na pariju. Otuda je poticala ona prikrivena i duboka mržnja koja se ispunila u strahovitoj jednodušnosti prilikom pobune 1830 godine, i koja je uništila osnove jednoga trajnog društvenog poretka u Francuskoj. Nadmenost dvorskoga plemstva odbila je od prestola plemstvo iz provincije, isto onako kao što je ovo drugo udaljilo od sebe građanski stalež vređajući njegovu sujetu.

Da jedan čovek iz donjega grada, apotekarski sin, bude primljen u dom gospođe de Varžeton, bila je dakle čitava mala revolucija. Ko je nju izazvao? Lamartin i Viktor Igo, Kazimir Delavinj i Kanalis, Beranže i Šatobrijan, Vilmen i g. Enjai, Sume i Tiso, Etjen i Davrinji, Benžamen Konstan i Lamne, Kuzen i Mišo, jednom reči stare isto tako kao i mlade književne veličine, liberali kao i pristalice kraljevstva. Gospođa de Baržeton je volela umetnost i književnost, što se smatralo kao nastranost koju su u Angulemu sažaljevali, ali koju mora opravdati svak ko upozna život te žene, rođene da bude slavna, ali neumitnim okolnostima osuđene da ostane nepoznata, i čiji je uticaj odlučio Lisjenovu sudbinu.

G. de Baržeton bio je praunuk jednoga gradskog sudije iz Bardoa noji se zvao Miro, i koji je dobio plemstvo pod Lujem XII pošto je godinama vršio tu službu. Pod Lujem XIV, njegov sin koji je postao Miro de Baržeton, bio je oficir dvorske straže, i tako se bogato oženio da se, za vreme Luja XV, njegov sin zvao jednostavno g. de Baržeton. Taj g. de Baržeton, unuk sudije Miroa, toliko je polagao na to da se drži kao pravi plemić, da je potrošio svu imovinu svoje porodice, i zaustavio njeno bogaćenje. Njegova dva brata, po sporednoj liniji dedovi sadašnjeg Baržetona, postala su ponovo trgovci, tako da se u trgovačkom svetu u Bardou nalazi ime Miro. Kako se imanje Baržeton u
pokrajini Angumoa, koje je bilo zavisno od feudalnog poseda porodice Larošfuko, i jedna kuća u Angulemu, poznata kao palata Baržeton, nisu mogli otuđiti, unuk de Baržetona Rasipnika nasledio je ta dva dobra. Godine 1789 on je izgubio svoje plemićske povlastice, i ostao mu je samo prihod od imanja koje je donosilo oko deset hiljada livara godišnje. Da je njegov deda pošao za slavnim primerom Baržetona I i Baržetona II, Baržeton V, koji bi se mogao nazvati Nemi, bio bi markiz de Baržeton; oženio bi se iz neke čuvene porodice, i postao vojvoda i per, kao toliki drugi; ovako mu je godine 1805, veoma polaskalo da se oženi gospođicom Marijom-Lujzom-Anais de Negrpelis, ćerkom jednoga plemića koji je već odavno bio zaboravljen na svojem malom posedu, iako je pripadao mlađoj grani jedne od najstarijih porodica na jugu Francuske. Jedan Negrpelis nalazio se među taocima Svetoga Luja; ali starešina starije grane te porodice nosi slavno ime d' Espar, koje je dobio u vreme Anrija IV, kad se oženio naslednicom te porodice. Ovaj Negrpelis, mlađi sin jednoga mlađeg brata, živeo je na imanju svoje žene, malome posedu nedaleko od Barbezjea, kojim je vrlo pametno upravljao, prodajući sam svoje žito na pijaci, pekući sam svoj vinjak, ne obzirući se na potsmehe, samo ako može da gomila talire i da s vremena na vreme proširi svoje imanje.

Okolnosti, prilično retke u zgrčenoj provinciji, razvile su u gospođi de Baržeton smisao za muziku i za književnost. Za vreme Revolucije, neki opat Niolan, najbolji učenik opata Roza, našao je utočište u malome zamku Eskarbas i doneo tamo svoj muzički prtljag. On se pošteno odužio starome plemiću za gostoprimstvo tim što je vaspitao njegovu kćer Anais, inače zvanu Nais, koja bi, bez toga slučajnog događaja, bila ostavljena samoj sebi ili, još gore, nekoj rđavoj sobarici. Opat je bio ne samo muzičar, nego i književno veoma obrazovan, znao je italijanski i nemački. On je dakle gospođicu de Negrpelis poučavao tim jezicima i kontrapunktu; tumačio joj je velika književna dela Francuske, Italije i Nemačke, svirajući s njom komade svih velikih muzičara. Najzad, da bi ispunio prazninu velike usamljenosti na koju su ih osuđivali politički događaji, on ju je naučno i grčkom i latinskom jeziku, i dao joj nešto znanja iz prirodnih nauka. Materino prisustvo nije nimalo uticalo na to muškaračko vaspitanje jedne mlade devojke u kojoj je život na selu i inače razvio jaku želju za nezavisnošću. Opat Niolan, osetljiva i pesnička duša, odlikovao se naročito umetničkim duhom, koji zacelo ima poviše izvrsnih osobina, ali koji se uzdiže iznad običnih shvatanja slobodom rasuđivanja i širinom svojih pogleda. Ako se, u otmenom svetu, takvom duhu prašta njegova smelost zbog njegove izvanredne dubine, on se može učiniti štetan u porodičnom životu zbog postupaka na koje navodi. Opatu nije nedostajalo topline, njegovi nazori bili su dakle zarazni za jednu mladu devojku kod koje je prirodno oduševljenje mladih ličnosti bilo pojačano seoskom usamljenošću. Opat Niolan predao je svoju smelost ispitivanja i svoju lakoću suđenja svojoj učenici, ne pomišljajući da te osobine, tako potrebne čoveku, postaju mane kod žene kojoj su namenjeni sitni domaći poslovi.

Mada je opat stalno preporučivao svojoj učenici da bude utoliko umiljatija i skromnija ukoliko je njeno znanje veće, gospođica de Negrpelis stekla je vrlo visoko mišljenje o sebi samoj i počela je da prezire svet. Gledajući oko sebe samo potčinjene i ličnosti koje se trude da joj ugode, ona je postala ohola kao velika gospođa, ali bez one ljupke obmane njihove učtivosti. Nalazeći podrške za svoju sujetu u jednom siromašnom opatu koji se u njoj divio sebi kao što se umetnik divi svojem delu, ona nije imala sreće da naiđe ni na koga s nim bi se mogla upoređivati, što bi joj pomoglo da sudi o sebi. Nedostatak društva je jedna od najvećih nezgoda života na selu. Kad nema
prilike da čini drugome male ustupke u ponašanju i u oblačenju, čovek izgubi naviku da se snebiva zbog drugih. I onda se sve u nama kvari, i spoljašnost i duh. Nikad suzbijana u opštenju sa društvom, smelost nazora goopođice de Negrielis prešla je u njeno ponašanje, u njen pogled; ona je usvojila ono slobodno držanje koje se na prvi pogled čini originalno, ali koje dolikuje samo ženama koje žive neredovnim životom.

I tako je to vaspitanje, čije bi se neravnine uglačale u visokim društvenim slojevima, nju moralo učiniti smešnom u Angulemu, kad njeni obožavaoci prestanu da se dive preteranostima koje mogu biti prijatne samo dok traje mladost. Što se tiče g-na de Negrpelisa, on bi dao sve knjige svoje kćeri da izleči jednog bolesnog vola; jer je bio takav tvrdica da joj ne bi dao ni dve pare preko dohotka na koji je imala pravo, čak ni kad bi bila u pitanju kupovina najpotrebnije sitnice za njeno vaspitanje. Opat je umro 1802 godine, pre udaje svoje drage učenice, udaje od koje bi je on zacelo odvraćao.

Starome plemiću je njegova kći jako smetala posle opatove smrti. Osećao se suviše slab da izdrži borbu koja je morala nastati između njegovog tvrdičenja i nezavisnog duha njegove besposlene kćeri. Kao sve mlade devojke koje skrenu s određenoga puta kojim treba da tapkaju žene, Nais je osuđivala brak i malo je marila za udaju. Bilo joj je mrsko da potčini svoj razum i svoju ličnost ljudima beznačajnim i bez lične vrednosti koje je imala prilike da upozna. Ona je htela da zapoveda, a morala je da sluša. Između pokoravanja grubim ćudima, ljudima koji ne bi hteli da razumeju njene oklonosti, i begstva sa ljubavnikom koji bi joj se dopao, ona se ne bi kolebala. G. de Negrpelis bio je još toliko plemić da se plašio nepriličnog braka. Kao mnogi očevi, on se odluči da uda svoju kćer, ne toliko radi nje koliko radi svojeg spokojstva. Bio mu je potreban kakav čovek iz višeg ili nižeg plemstva, ne naročite pameti, koji se neće zadržavati na sitnicama kad on bude predavao svojoj kćeri račun o svojem starateljstvu, čovek dovoljno slabog karaktera i volje, pored koga bi Nais mogla da radi što hoće, dovoljno nekoristoljubiv da se oženi njome bez miraza. Ali kako da nađe zeta koji bi podjednano odgovarao i ocu i kćeri? Takav čovek je izuzetak među zetovima. Imajući u vidu taj dvostruki zahtev, g. de Negrpelis je posmatrao ljude iz svoje onoline, i g. de Baržeton mu se učinio jedini koji odgovagra njegovom traženju. G. de Baržeton, čovek od četrdeset godina jako istrošen ljubavničkim doživljajima u svojoj mladosti, bio je osetno slab duhom, ali mu je ostalo upravo onoliko zdravog razuma koliko je potrebno da upravlja svodim imanjem, i toliko lepog ponašanja da živi u angulemskom društvu ne čineći ni gluposti ni ispade. G. de Negrpelis je sasvim otvoreno izložio svojoj kćeri ništavnu vrednost uzorišna muža koga joj je izabrao, i ukazao joj na koristi koje će imati od toga za svoju ličnu sreću: udaje se za grb koji je star već dve stotine godina, za veoma složen i kitnjast grb porodice Baržeton. Kad bude imala zaštitnika, moći će da živi kako hoće u zaklonu jednoga poznatog imena, zahvaljujući vezama koje će joj njen duh i njena lepota pribavite u Parizu. Nais je bila očarana izgledom na takvu slobodu. G. de Baržeton je smatrao da se ženi sjajno, računajući da će mu tast uskoro ostaviti imanje koje sa toliko ljubavi povećava; ali, u to doba, činilo se da će g. de Negrpelis morati da sastavlja nadgrobii napis za svoga zeta.

Gospođa de Baržeton imala je sad trideset i šest godina a njenome mužu bilo je pedeset i osam. Ta razlika je padala u oči utoliko više što je g. de Baržeton izgledao kao da ima sedamdeset godina, dok je njegova žena mogla bez štete po sebe da se ponaša kao mlada devojka, da oblači ružičastu haljinu, ili da nosi kosu kao devojčica. Mada njihovo imanje nije donosilo više od dvanaest hiljada livara prihoda godišnje, oni su se ubrajali u šest najbogatijih porodica staroga grada, ne računajući trgovce i pretstavnike vlasti. Potreba da ugađaju ocu, čije je nasledstvo gospođa de Baržeton očekivala da bi mogla otići da živi u Parizu, ali koji ih je ostavljao da čekaju na to toliko da mu je zet umro pre njega, primoravala je g-na i gospođu de Baržeton da ostanu u Angulemu, gde su sjajne duhovne osobine i sve blago skriveno u srcu lepe Nais morali da propadnu bez ploda, i da vremenom postanu smešni. Zaista, ono što je smešno u nama najvećim delom je posledica nekoga lepog osećanja, neke preterano razvijene vrline ili sposobnosti. Ponos na koji ne utiče život u velikome svetu postaje krutost kad se troši na sitnice umesto da se razvija u krugu uzvišenih osećanja. Zanos, ta vrlina u vrlini, koja stvara svetiteljke, koja uliva skriveno požrtvovanje i nadahnjuje sjajna pesnička dela, postaje preterivanje kad se vezuje za ništarije u provinciji. Daleko od središta gde blistaju veliki duhovi, gde je vazduh zasićen mišlju, gde se sve obnavlja, znanje zastari, a ukus se pokvari kao voda koja ne otiče. U nemogućnosti da se ispoljavaju, strasti se smanjuju uveličavajući najsićušnije stvari. U tome je razlog tvrdičenja i ogovaranja koji truju život u provinciji. Zaraza skučenih misli i sitničarenja brzo ovlada i najotmenijom prirodom. Tako propadaju ljudi koji su rođeni da budu veliki, žene koje bi bile dražesne da su se kretale u otmenom svetu i da su na njih uticali nadmoćni duhovi.

Nastade trenutak, dakle…


Nastade trenutak, dakle, kada se ta jadna devojka držala samo zahvaljujući svojoj duševnoj snazi i kad je njena fizička snaga bila na izmaku. Sveštenik izračuna taj trenutak sa strahovitom pronicljivošću vična čoveku, kakvom su se služili nekada dželati u svojoj veštini da udaraju na muke. On nađe svoju štićenicu u vrtu, na jednoj klupi, pored jedne čardaklije koju je milovalo aprilsko sunce; izgledalo je da joj je hladno i da se time greje, njene drugarice su s brigom i nežnošću gledale njeno bledo, nalik na bledilo uvele trave, njene oči divokoze na umoru i njen stav tužne devojke. Estera ustade i brzo pođe u susret Špancu, a ta živost je odavala koliko je u njoj bilo malo života i – recimo i to – malo volje za životom. Ta jadna boemika, ta uplašena ranjena lasta i po drugi put pobudi sažaljenje Karlosa Herera. Taj natmureni sveštenik, kojim se bog svakako služio samo za svoje osvete, dočeka bolesnicu s osmehom u kojem je bilo isto tako gorčine koliko i blagosti, isto toliko osvete koliko i milosrđa. kako se bila navikla na razmišljanja i povučenost živeći u manastiru, Estera i podrugi put oseti da je obuzima osećanje nepoverenja kad ugleda svog sveštenika; al, kao i prvi put, nju umiriše njegove reči…

Onore de Balzak, „Sjaj i beda kurtizana“

Onore de Balzak
(20. maj 1799. – 18. avgust 1850.)

Piše: Milan Balinda – Odlomci iz knjige u nastajanju

Pisao je brzo i to je radio bez prestanka i do 16 sati. Jedine pauze koje je imao je da bi popio nekoliko desetina šolji kafa dnevno. Kafa ga je održavala budnog i kafa ga je, najverovatnije, uz nekontrolisan apetit za hranu, odvela u preranu smrt. Od svih velikih pisaca koji su umrli od pića, Balzakovo piće koje ga je došlo glave bila je – kafa.

Balzakovo detinjstvo nije bilo baš najsrećnije. Njegova majka nije poklanjala mnogo pažnje svom prvencu te je Onore poslat u jedan internat na školovanje. Kasnije je završio je prava na Sorboni i nakon diplomiranja radio je tri godine kao pisar, a onda je u svojoj dvadesetoj godini, 1819, odlučio da se zaključa u jednoj sobi u potkrovlju i posveti se pisanju literature. Od tog trenutka prošle je deset godina pre nego što je izgradio svoju reputaciju kao književnik.

Bio je onižeg rasta, nešto malo viši od 170 santimetra, debeo, bio je alav što se hrane tiče, i kopao je nos na javnim mestima. Najlepša i najskupocenija odeća koju je nosio na njemu je izgledala jadno, jednostavno – nije bio privlačan. Međutim, da bi osvojio društvo oko sebe bilo je potrebno samo da počne da govori. Reči su mu bile njegov šarm. Tokom života primio je oko 12.000 pisama od svojih obožavateljki, a u mnogima od njih bile su otvoreni predlozi za seksualne avanture, od kojih je on pojedine i prihvatio.

Počeo je, najverovatnije, da piše jer je hteo da bude slavan a slava bi mu donelo novac i žene, dve stvari koje je najviše cenio. Zabeleženo je da je govorio da su žene „dobro postavljeni sto koji čoveku izgleda drugačije pre i posle jela“. Većinu svojih ljubavnih avantura započinjao je rečima „Nikada nisam imao majku. Nisam upoznao majčinu ljubav“.

Mlade ga devojke nisu naročito privlačile. Nije ih izbegavao, ali su ga mnogo više uzbuđivale žene u zrelim godinama. Bio je nevin tokom prvih godina svog pisanja, ali ga je u 23. godini u svet seksualne žudnje uvela Lora de Berni, gospođa od 45 godina koja je već bila baka. Gospođa de Berni bila je tipičan izbor plodonosnog pisca – starija usamljena žena. A uprkos njegovim mnogobrojnim neverstvima njihovi su odnosi trajali tokom 15 godina.

Balzak se takođe postarao za Vojvotkinja od Abranta, bogatu udovicu koju je upoznao 1825. kada je ona imala 40 godina. Osim svog bogatstva, kojim je platila nešto Balzakovih dugova, Vojvotkinja je bila privlačna i zbog činjenice da je prethodno bila ljubavnica austrijskog kancelara Meterniha.

Markiza de Kastri, jedna od najlepših aristokratkinja Francuske tog vremena, odbila je Balzakova udvaranja. Ona je bila jedna od retkih koja nije mogla da svari njegovu ružnoću. Njeno odbijanje teže je pogodilo pisca-zavodnika koji je tada imao 33 godine i čiji su se dugovi nagomilavali. Osvetio joj se tako što ju je ismejao u svom romanu Vojvotkinja od Lanžea.

Nenadano, primio je pismo iz Ukrajine potpisano sa „Strankinja“. Balzak je odmah odgovorio i „Strankinja“ je otkrila svoj identitet. Bila je to Poljakinja Evelina Hanska, udata za jednog barona. Godinu dana nakon prvog pisma njih dvoje su se tajno sastali u Švajcarskoj. Ostali su zaljubljeni iako su jedan drugom izgledali deblji nego što im se to dopadalo. Godinama su razmenjivali ljubavna pisma i Evelina mu je obećala da će se udati za njega čim njen ostareli muž umre. S vremena na vreme sretali bi su u raznoraznim mestima Evrope.

Iako u ozbiljnoj vezi sa baronicom, Balzak nije sebi uskraćivao druge ljubavne avanture. Sa Mari Luiz di Fresne, tada 24 godine staroj, imao je dete. Istovremeno je imao dvomesečnu aferu sa u ono vreme veoma raskalašnom „božanskom lepoticom“ Lejdi Elinboraf. Imao je i petogodišnju ljubavnu vezu i sa Francuskinjom Sarom Lavel, ženom jednog grofa. Ona je galantno izmirila dobar deo njegovog duga, a i rodila mu dete. Balzaku nisu bile strane ni prostitutke. Ponekad i po dve u isto vreme.

Muž Eveline Hanske umro je 1841. godine i Balzak, čije je zdravlje popuštalo, bio je spreman da se skrasi. Evelina, koja se nalazila u drugom stanju s Balzakovim detetom, odbila je da se uda za njega.

Onore, mada u već lošem zdrastvenom stanju, se uselio kod druge ljubavnice – Luiz Brinjol. Približavao se smrti i na njega se sažalila Evelina koja je pristala da se uzmu 17 godina nakon njihovog prvog kontakta. Onore de Balzak umro je pet meseci kasnije. Evelina Hanska je u trenutku njegove smrti spavala u susednoj sobi.

Sumiranjem Balzakovog seksualnog života ukazalo bi se sledeće: istovremeno je imao po dve i više ljubavnica, orgije mu nisu bile strane, plaćao je za seks sa prostitutkama, imao je ljubavnice koje su bile 20 ili više godina starije od njega, upražnjavao je seksualne odnose sa ženama od po 20 ili više godina mlađim od njega… Ako se uzme u obzir, a to je ipak najvažnije u Balzakovom životu, da je on pre svega bio plodonosan pisac, postavlja se pitanje kako je sve to uspevao da uradi. Gde je nalazio vremena. Uobičavao je da započne pisanje, obučen u belu kaluđersku odoru, u ponoć. Pisao je brzo i to je radio bez prestanka i do 16 sati. Jedine pauze koje je imao je da bi popio nekoliko desetina šolji kafa dnevno. Kafa ga je održavala budnog i kafa ga je, najverovatnije, uz nekontrolisan apetit za hranu, odvela u preranu smrt. Od svih velikih pisaca koji su umrli od pića, Balzakovo piće koje ga je došlo glave bila je – kafa.

Godine 1657. kralj Čarls II Stjuart zabranio je sve „kafiće“, odnosno mesta u kojima se služila kafa, jer je smatrao da se tu ljudi okupljaju da bi stvarali zavere protiv njega i svrgli ga sa vlasti. Međutim, očigledno je da Čarls II Stjuart nije pio kafu, jer bi onda znao da za ispijanje kafe u društvu nisu potrebni nikakvi posebni razlozi. Mada, opravdano je strahovao od ispijanja kafe, jer ona itekako ume da da energiju ljudima, razbistri im misli i motiviše ih, pokrene na akciju, a to nijedan kralj ne voli.
Pisci i kafa

Legenda kaže da je Onore de Balzak pio i do 60 šoljica kafe dnevno. Kafa je bila njegovo „gorivo“ koje mu je pomagalo da neverovatno brzo piše neverovatno mnogo stranica. Postoji i legenda da je Volter pio do 40 šoljica kafe dnevno, ali da je voleo da pije mešavinu kafe i čokolade. Seren Kjerkegor je pio crnu kafu sa mnogo šećera, a posedovao je i prilično veliku kolekciju šolja za kafu. L. Frenk Baum, autor romana Čarobnjak iz Oza, pravio je kafu tako da kašičica kroz nju ne može da propadne, što znači da je koristio mnogo mleka i šećera. Margaret Atvud prezire čaj i priznaje samo kafu za pravi napitak.
Ko je još obožavao kafu?

U čast ovom čudesnom napitku Bah je 1732. godine komponovao kantatu sa nazivom Kafa. Priča se i da je Betoven bio veliki ljubitelj kafe. Naime, on je želeo da njegov napitak bude napravljen od tačno 60 zrna kafe koje je često sam prebrojavao da bi se uverio da nema greške. Ko god je gledao seriju Tvin Piks mogao je da primeti ljubav likova prema kafi. Dejvid Linč, kreator ove serije, toliko je veliki ljubitelj kafe, da je pokrenuo sopstvenu proizvodnju, i to organske kafe.

Izgubljene iluzije ( odlomak iz prvog dela )

PRVI DEO
DVA PESNIKA

U doba okad počinje ova pripovetka, Stenhopova presa i valjci za prevlačenje štamparskom bojom još se nisu upotrebljavali u malim provinciskim štamparijama. I pored poslovnih veza koje održava sa pariskom tipografijom, Angulem se još služio drvenim presama kojima jezik duguje za
izraz „da presa zaškripi", koji više ne može da se upotrebi. Tamošnje zaostalo štamparstvo još je upotrebljavalo kožne valjke natopljene štamparskom bojom, kojima je jedan od radnika na presi premazivao slova. Pokretna ploča na koju se polaže okvir ispunjen slovima, i povrh koga se stavlja list hartije, bila je još od kamena i s pravom je nosila ime mermera. Nesite mašinske prese danas su sasvim potisnule taj mehanizam kojem, i pored njegove nesavršenosti, dugujemo za lepe knjige jednog Elzevira, jednog Plantena, jednog Alda i jednog Didoa, te je potrebno pomenuti te starinske sprave prema kojima je Žerom-Nikola Sešar gajio neku sujevernu ljubav, pošto one imaju svoju ulogu u ovoj dugačkoj običnoj priči.

Taj Sešar bio je nekada radnik na presi, koje slovoslagači, na svojem štamparskom jeziku, nazivaju medvedima. Taj nadimak su dobili zacelo zato što se stalno kreću tamo amo, od suda sa bojom do prese, i od prese do suda sa bojom, a to prilično potseća na kretanje medveda u kavezu. Da im ne ostanu dužni, medvedi su slagače prozvali majmunima, zato što ta gospoda neprestano skakuću vadeći slova iz njihove sto pedeset i dve male pregrade.


U strašno doba 1793, Sešar, kome je tada bilo otprilike pedeset godina, bio je oženjen. Njegove godine i bračno stanje izbaviše ga od onog velikog kupljenja vojnika koje je gotovo sve radnike odvelo u vojsku. Stari radnik na presi ostao je sam u štampariji, čiji je sopstvenik, inače zvani dobričina, malo pre toga umro ostavivši za sobom udovicu bez dece. Činilo se da preduzeću preti neposredna opasnost: medved sam nije bio u stanju da se pretvori u majmuna; jer, kao radnik na presi, nikad nije znao ni čitati ni pisati. Ne obzirući se na njegovu nesposobnost, jedan narodni predstavnik, u žurbi da rasturi lepe odluke Konventa, proizveo je radnika na presi za štampara, a njegovu tipografiju uzeo za državu. Pošto je primio tu opasnu diplomu, građanin Sešar obeštetio je udovicu svoga gazde tim što joj je predao ušteđevinu svoje žene, kojom je otkupio štampariju za polovinu njene vrednosti. To nije bilo sve. Trebalo je bez pogrešaka i bez odlaganja štampati republikanske dekrete. U toj nezgodi, Žerom-Nikola Sešar imao je sreću da naiđe na jednog marsejskog plemića koji nije hteo ni da beži u inostranstvo, da ne bi izgubio imanje, ni da se pokazuje živ, da ne bi izgubio glavu, a koji je mogao da dođe do hleba samo tako ako se prihvati nekog posla. G. grof de Mokomb uz me dakle skromnu bluzu provincijskog faktora: sam je slagao, čitao i ispravljao odluke kojima se osuđuju na smrt građani koji skrivaju plemiće; medved, koji je postao dobričina, umnožavao je te odluke, i lepio ih; i oni obojica ostadoše živi i zdravi.

Godine 1795, pošto je vihor Terora prošao, Nikola Sešar morao je da traži drugog pomagača koji bi mogao da bude i slagač i korektor i faktor. Jedan opat, docnije vladika pod Restauracijom, a koji je tada odbio da položi zakletvu, zamenio je grofa de Mokomb sve do dana kad je prvi konsul ponovo uspostavio katoličku veroispovest. Grof i vladika našli su se docnije na istoj klupi u Gornjem domu. Ako godine 1802 Žerom-Nižola Sešar nije znao ni čitati ni pisati bolje nego 1793, on se bio toliko zanimao da je mogao plaćati faktora. Štamparski radnik, koji se tako malo brinuo o svojoj budućnosti, postao je strašilo za svoje majmune i za svoje medvede. Tvrdičenje nastaje tamo gde siromaštvo prestaje. Onoga dana kad se štamparu ukazala mogućnost da se obogati, interes je razvita u njemu materijalno shvatanje njegovog položaja, ali shvatanje gramzivo, nepoverljivo i pronicivo. Njegova praksa rugala se teoriji. On se izveštio da jednim pogledom odmeri cenu jedne strane ili jednoga lista prema svakoj vrsti slova. Svojim neukim mušterijama dokazivao je da je rad sa krupnim slovima skuplji nego sa malima zato što su ona teža;ako su bila u pitanju mala slova, govorio je da se sa njima radi teže. Pošto je slaganje bilo onaj deo štamparskog posla u kojem se on nije nimalo razumevao, toliko se bojao da se ne prevari, da je uvek zaključivao pogodbe sa lavovskom dobiti. Ako su mu slagači radili na sat, on ih nije puštao iz očiju. Ako je saznao da se neki proizvođač nalazi u novčanoj neprilici, kupovao je njegovu hartiju u bescenje i slagao je na gomilu. I tako je već u to doba, bio sopstvenik kuće u kojoj se štamparija nalazila odvajkada. Imao je sreću u svemu: ostao je udovac i imao samo jednog sina; njega je dao u školu u mestu, ne toliko da ga obrazuje koliko da spremi sebi zamenika; postupao je s njim strogo, da bi produžio trajanje svoje očinske vlasti; i, o raspustu, davao mu je da raspoređuje slova u pregrade, govoreći mu neka nauči da zarađuje, kako bi jednoga dana mogao da se oduži svome jadnom ocu koji se satire da bi njega podigao.

Kad je opat otišao, Sešar izabra za faktora onoga od svoje četvorice slagača koga mu je budući vladika označio kao čoveka isto toliko poštenog koliko i okretnog. Radeći tako dobričina je bio u stanju da sačeka čas kad će njegov sin moći da upravlja preduzećem koje će se tada proširiti u mladim veštim rukama.

David Sešar se odlično učio u liceju u Angulemu. Mada je medved, koji je uspeo bez znanja i bez vaspitanja, prilično prezirao nauku, Sešar otac poslao je sina u Pariz da se tamo usavrši u štamparskoj veštini; ali, rekavši mu da ne računa na očinsku kesu, vatreno mu je preporučivao da zgrne što više novca u gradu koji je on nazivao rajem za radnike, jer je u tome boravku u gradu mudrosti zacelo video sredstvo da postigne ono što sam želi. I učeći zanat, David je dovršio svoje obrazovanje u Parizu. Faktor kod braće Dido postao je učen čovek. Krajem 1819 godine, David Sešar je napustio Pariz gde nije potrošio ni jednu jedinu paru svog oca koji ga je pozivao da se vrati, da bi njemu predao vođenje poslova. Štamparija Nikole Sešara bila je tada vlasnik jedinoga lista koji je izlazio u okrugu, i u kojem su objavljivani sudski oglasi i raspisi upravne i crkvene vlasti. Ta tri izvora prihoda trebalo je da obezbede veliko bogatstvo jednome mladom i preduzimljivom čoveku.
Upravo u to doba, braća Koante, proizvođači hartije, kupili su drugu štampariju koja je postojala u Angulemu, i kojoj je dotle stari Sešar umeo da onemogući svako poslovanje, zahvaljujući ratnim prilikama koje su, za vreme Carstva, ugušile svaki industrijski polet; iz toga razloga, on nije ni hteo da je kupuje, i njegovo tvrdičenje bilo je uzrok propasti za staru štampariju. Čuvši za tu vest, stari Sešar je radosno pomislio da će borbu koja će nastati između njegovog preduzeća i braće Koante voditi njegov sin, a ne on.
— Ja bih u njoj podlegao, rekao je u sebi; ali će se iz nje izvući mladić koji je izučio zanat kod g. g. Dido.
Sedamdesetogodišnjak je čeznuo za trenutkom kad će moći da živi po svojoj volji. Ako se malo razumevao u štamparskoj veštini, on je zato važio kao izvanredno sposoban u umetnosti koju su radnici navivali „čuturografija", u umetnosti koju je jako cenio božanstveni pisac Pantagruela, ali koja se iz dana u dan sve više zanemaruje zato što je progone takozvana društva trezvenosti. Žerom-Nikola Sešar, veran sudbini koju mu je namenilo njegovo ime , bio je obdaren neutoljivom žeđi. Njegova žena je dugo zadržavala u pristojnim granicama tu strast prema muljanom grožđu, sklonost tako prirodnu kod medveda, da ju je g. de Šatabrijan primetno i kod pravih medveda u Americi; ali su filozofi zapazili da se navike iz mladosti vraćaju pojačane u čovekovoj starosti. Sešar je potvrđivao taj moralni zakon: što je bivao stariji, to je sve više voleo da pije. Njegova strast ostavila je na njegovom medvećem licu tragove koji su ga činili originalnim: nos mu je dobio razmere i oblik velikog A najkrupnijega tipa, a njegova dva obraza, prošarana žilicama, ličila su na lišće vinove loze, puno ljubičastih, purpurnih i često šarenih ispupčenja; rekli biste da je to lice ogromna gomoljika obavijena jesenjim vinovim lišćem. Zaklonjene dvema debelim obrvama nalik na dva žbuna pokrivena snegom, njegove male sive oči, u kojima je svetlucalo lukavstvo tvrdičluka koji je u njemu ubijao sve, čak i očinsko osećanje, zadržavale su svoju bistrinu i u pijanstvu. Njegovo teme, ćelavo i glatko, ali okruženo prosedom kosom koja se još kovrčila, potsećalo je maštu na franjevca iz Lafontenovih priča. Bio je omalen i trbušat, kao mnogi od onih starinskih žižaka koji troše više ulja nego stenjka, jer preterivanje u čem bilo vodi telo putem koji mu je svojstven. Od pića, kao i od nauke, debeo čovek se još više goji, a mršav postaje još mršaviji. Žerom-Nikola Sešar nosio je već trideset godina poznati trorogi šešir opštinskih časnika, koji se u nekim krajevima još viđa na glavi opštinskog dobošara. Prsnik i čakšire bili su mu od zelenkastog baršuna. Nosio je još jedan stari mrk dugačak kaput, šarene pamučne čarape i cipele sa srebrnim kopčama. To odelo, po kojem se još poznavao radnik u građaninu, toliko je odgovaralo njegovim porocima i njegovim navikama, toliko je izražavalo njegov život, da se činilo kao da se dobričina i rodio u njemu: ne biste ga mogli zamisliti bez tih haljina kao ni luk bez njegove ljuske.

Gospođa de Baržeton se oduševljavala kakvom bilo sitnicom, ne razlikujući lično uzbuđenje od onoga koje se može pokazati. Ima, zaista, neshvaćenih osećanja koja treba zadržati za sebe. Zalazak sunca je zacelo jedna velika pesma, ali zar žena nije smešna kad ga opisuje krupnim rečima pred neosetljivim ljudima? U njemu ima one draži koja se može uživati samo udvoje, pesnik sa pesnikom, srce sa srcem. Njena je mana bila to što je upotrebljavala one predugačke rečenice sa mnogo suvišinh izraza koje novinari prezrivo zovu fraze, ali kojima svako jutro kljukaju svoje pretplatnike, a ovi ih gutaju, iako se tako teško vare. Ona se neumorno služila pridevima u drugom stupnju poređenja, i zbog toga je bilo teško slušati njen govor, u kojem su najsitnije stvari dobijale ogromne razmere. Već u to doba ona je počinjala sve da tipizira, individualizuje, sintetizuje, dramatizuje, superiorizuje, analizuje, poetizuje, prozaizuje, kolosalizuje, anđelizuje, neologizuje i tragedizuje; jer je potrebno za ovaj mah nakaraditi jezik da bi se dala tačana slika tih novih izopačenih izraza kojima se služe neke žene. Uostalom, njen duh je bio zapaljiv isto tako kao i njen govor. Slavopojka je bila i u njenome srcu i na njenim usnama. Ona je treperila, ona se oduševljavala, ona se ushićavala svakim događajem: požrtvovanjem neke kaluđerice i pogubljenjem braće Fotev, romanom g. d'Arlenkura Ipsiboevi kao i Gujom od Ljuizavii, bekstvom iz La Valeteviii kao i postupkom jedne svoje prijateljice koja je naterala u bekstvo lopove tim što je progovorila krupnim glasom. Za nju je sve bilo uzvišeno, izvanredno, divno, božanstveno, čudesno. Ona se zagrevala, negodovala, ljutila se na samu sebe, uzletala, pokaza, padala, upravljala pogled nebu ili ga obarala zemlji; oči su joj se punile suzama. Trošila se u stalnom divljenju i kidala od neobjašnjivog negodovanja. Razumevala je janjinskog pašu, rado bi se borila s njim u njegovom haremu, i nalazila je nečeg velikog u tome da je zašiju u vreću i bace u vodu. Zavidela je ledi Jestiri Stenhoupix, toj nadriknjizi iz pustinje. Obuzela bi je želja da stupi u red sestara Svete Kamile i da umre od žute groznice u Barseloni negujući bolesnike: to je divna, plemenita smrt!
Jednom reči, bila je žedna svega onog što nije bila bistra voda njenog života, skrivena u travi. Obožavala je lorda Bajrona, Žan-Žak Russoa, sve pesnike i dramatične ličnosti. Imala je suza za sve nesreće i zvučnih truba za sve pobede. Bilo joj je žao pobeđenog Napoleona, odobravala je Mehmed Aliji kad je pobio egipatske tirane. Genijalnim ljudima stavljala je svetao krug oko glave, i zamišljala da oni žive od mirisa i svetlosti. Mnogi su je smatrali za ludu čije ludilo nije opasno; ali je izvesno da bi nekome oštrom posmatraču te stvari ličile na ruševine neke velike ljubavi, uništene čim je nastala, na razvaline nekoga nebeskog Jerusalima, jednom reči na ljubav
bez ljubavnika. A tako je i bilo.

Istorija prvih osamnaest godina braka gospođe de Baržeton može se opisati u malo reči.

Neko vreme živela je zanesena samom sobom i dalekim nadama. Zatim, kad je uvidela da da joj skromno imovno stanje uskraćuje život u Parizu, za kojim je žudela, počela je da posmatra ličnosti oko sebe, i zadrhtala je zbog svoje usamljenosti. U njenoj okolini nije bilo čoveka koji bi mogao da joj ulije neku od onih ludosti kojima se žene predaju u očajanju što provode bezizlazan, prazan, besmislen život. Ona nije mogla da računa ni na šta, čak ni na nepredviđen događaj, jer ima života bez nepredviđenih događaja. U vreme kad je Carstvo blistalo u svojoj slavi, kad je Napoleon prolazio za Španiju, kuda je slao cvet svoje vojske, nade ove žene, dotle uvek prevarene, probudile su se. Radoznalost ju je sasvim prirodno navela da posmatra te junake koji su osvajali Evropu na jednu reč iz dnevne zapovesti, i obnavljali čudesne podvige viteškog doba. Najuzdržljiviji i najnepokorniji gradovi morali su svečano da dočekuju carsku gardu, pred koju su izlazili predsednici opština i prefekti sa dugačkim pozdravnim govorima, -kao u doba kraljevstva. Gospođa de Baržeton, došavši na igranku koju je u gradu priredio jedan puk na prolazu, zaljubila se u jednog plemića, običnog potporučnika kome je lukavi Napoleon pokazao palicu maršala Frakcuske. Ta strast, uzdržana, plemenita, velika, ni po čem slična vezama koje su se u to vreme stvarale i kidale, čedno je osveštana rukom smrti. Kod Vagrama, topovsko đule smrvilo je na srcu markiza de Kante-Kroa jedinu sliku koja je svedočila o lepoti gospođe de Baržeton. Ona je dugo oplakivala tog lepog mladog čoveka koji je u dva rata postao pukovnik, zagrejao se slavom, ljubavlju, i za koga je jedno pismo lepe Nais značilo više nego carsko odlikovanje. Bol je bacio na lice te žene veo tuge. Taj oblak se rasturio tek u onome strašnom dobu kad žena počinje da žali za svojim lepim godinama, prohujalim bez radosti, kad uviđa da ruže na njenim obrazima venu, kad se čežnja za ljubavlju javlja ponova sa željom da se produži poslednji osmeh mladosti. Sve ono što je bilo najbolje u njoj načinilo je ranu u njenoj duši u času kad ju je obuzela hladnoća provincije. Kao hermelin, ona bi presvisla od jada da se, slučajno, bila ukaljala u dodiru sa ljudima koji misle samo na to da uveče, pošto se dobro nahrane, odigraju partiju karata. Njen ponos ju je sačuvao od žalosnih provincijskih ljubavi. Između ništavnosti ljudi koji su je okruživali, i ništavila, jedna tako nadmoćna žena morala je izabrati ništavilo. Brak i društvo bili su dakle za nju manastir. Ona je živela poezijom kao što karmelićanka živi verom. Dela slavnih dotle nepoznatih stranaca, koja su objavljena od 1815 do 1821, velike rasprave g-na de Bonalx i g-na de Mestrxi, te dvojice orlova mislilaca, najzad manje značajna dela francuske književnosti koja je tako snažno puštala svoje prve grane, ulepšavali su joj njenu samoću, ali nisu ukrotili ni njen duh ni njenu ličnost. Ona je ostala prava i jaka kao drvo u koje je grom udario ali ga nije oborio. Njena dostojanstvenost postala je ukočena, njen istaknuti položaj učinio ju je izvaštačenom i prefinjenom. Kao svi oni koji primaju obožavanje laskavaca, ona je sedela na prestolu sa svojim manama.

Takva je bila prošlost gospođe de Baržeton, hladna priča, koju je bilo potrebno ispričati da bi se razumela njena veza sa Lisjenom koji je ušao u njenu kuću na prilično neobičan način. U toku te poslednje zime, u grad je došla jedna ličnost koja je unela nešto promene u jednolik život gospođe de Baržeton. Kako je mesto direktora posrednih poreza ostalo upražnjeno, g. De Barant ga je dao jednom čoveku o čijem se burnom životu govorilo toliko da mu je ženska radoznalost poslužila kao propusnica kod kraljice u proviiciji. G. di Šatle, koji je došao na svet prosto kao Sikst Šatle, ali koji je već 1806 godine umeo da stekne plemstvo, bio je jedan od onih okretnih mladih ljudi koji su, pod Napoleonom, izbegli svaki poziv u vojsku ostajući u blizini carskoga sunca. On je započeo ovoju karijeru kao tajnik jedne carske princeze. G. di Šatle je imao sve nesposobnosti koje je zahtevala njegova služba. Visoka rasta, lep čovek, dobar igrač, vičan bilijaru, vešt u mačevanju i u svakoj drugoj telesnoj radnji, osrednji glumac-amater, pevač romansa, kadar da razume svaku dosetku, spreman na sve, gibak, zavidljiv, on je znao sve i nije znao ništa. Mada nije razumevao muziku, pratio je na klaviru kako tako svaku ženu koja je, da bi učinila zadovoljstvo drugima, pristala da otpeva neku romansu koju je sa mnogo truda i muke naučila za poslednjih mesec dana. Nesposoban da oseti poeziju, on je smelo tražio da ga ostave na miru desetak minuta, da bi sročio kakvu pesmicu, kakvu plitku i sladunjavu strofu od četiri stiha, u kojoj je stil zamenjivao misao. G. di Šatle je bio obdaren još i darom da dovrši vez čije je cvetove započela princeza; držao je sa najvećom gotovošću kanure svile koju je ona namotavala, pričajući joj pritom beznačajne događaje čija je škakljivost bila pokrivena više ili manje pocepanim velom. Neznalica u slikarstvu, on je umeo da preslika neki predeo, da nacrta neki profil, da smisli neki kostim i da ga oboji. Jednom reči, raspolagao je svim onim opštim darovima koji su tako sigurno vodili sreći u to doba kad su žene imale uticaja na poslove više nego što se misli. Smatrao je sebe za veoma veštog u diplomatiji, nauci onih ljudi koji nisu posvećeni ni u jednu nauku i koji imaju dubine samo svojom prazninom; u nauci uostalom veoma zgodnoj, pošto se ona pokazuje u samom vršenju toga visokog poziva: jer, tražeći obazrive ljude, ona dopušta neznalicama da ne kazuju ništa, da se zaklanjaju iza tajanstvenog klimanja glavam; i najzad zato što je najjači u toj nauci onaj čovek koji pliva u reci događaja držeći glavu nad vodom, te se
onda čini kao da ih on vodi, a to je u stvari pitanje naročite izvežbanosti. U toj nauci, kao i u umetnosti, nalazi se na hiljade srednjih ljudi dok se ne nađe jedan genije.

Pored ove njegove redovne i neredovne službe kod njenoga carskog visočanstva, uticaj njegove zaštitnice nije mogao da ga uvede u Državni savet: ne zbog toga što on ne bi mogao da bude odličan izvestilac po žalbama, kao toliki drugi, nego zato što je princeza nalazila da njemu više odgovara mesto pored nje nego koje bilo drugo. Ipak, dobio je baronsku titulu, išao u Kasel kao izvanredni poslanik, i tu se zaista izvanredno pokazao. Drugim rečima, Napoleon se poslužio njime u jednoj krizi kao diplomatskim kurirom. U doba kad je Carstvo palo, baronu di Šatle bilo je obećano mesto ministra u Vestfalijoi, kod Žeroma. Pošto je promašio to što je on nazivao porodičnom ambasadom, njega je obuzelo očajanje; i on je otišao na put u Egipat sa generalom Armanom de Montrivo. Kad su ga neobični događaji odvojili od njegovog druga, on je dve godine lutao iz pustinje u pustinju, od plemena do plemena, bio je zarobljen od Aravljana koji su ga prodavali jedni drugima ne uspevajući da izvuku ni najmanju korist od njegovih sposobnosti. Naposletku se našao u državi imama od Maskatexii, dak je Montrivo išao u pravcu Tangeraxiii; ali je imao sreće da u Maskati nađe jednu englesku lađu koja se spremala za polazak, i mogao je da se vrati u Pariz godinu dana pre svoga saputnika. Njegove nedavne nezgode, neke stare veze, usluge učinjene ličnostima koje su sad imale uticaja, preporučile su ga pretsedniku ministarskog saveta, koji ga stavi na raspoloženje g-nu de Barait, da sačeka prvo slobodno direktorsko mesto.

Uloga koju je g. di Šatle igrao kod njenoga carskog visočanstva, glas čoveka koji ima uspeha kod žena, neobimni doživljaji njegovog putovanja, njegove patnje, sve je to probudilo radoznalost angulemskog ženskog sveta. Pošto se obavestio o navikama gornjega grada, g. baron Sikst di Šatle udesio je prema njima svoje držanje. Pretvarao se da je bolestan, pretstavljao je čoveka koji je sit sveta, čoveka zamorenog životom.

Svakim povodom, hvatao se za glavu kao da mu bolovi ni za trenutak ne daju da odahne, malo lukavstvo koje je potsećalo ljude na njegovo putovanje, a njega činilo zanimljivim. Otišao je u posetu višim predstavnicima vlasti, generalu, prefektu, šefu finansijske uprave i biskupu; ali se svugde pokazao učtiv, hladan, malo uzdržljiv, kao čovek koji nije dobio pravo mesto i koji očekuje da vlada povede računa o njemu. Ostavio je da se nagađa o njegovim društvenim sposobnostima, koje su dobile tim što su ostale nepoznate; zatim, pošto je uspeo da se njegovo društvo poželi pre nego što se radoznalost zamorila, pošto je uvideo koliko su ljudi beznačajni, i znalački posmatrao žene nekoliko nedelja u katedrali, našao je u gospođi de Baržeton ličnost čije bi mu prijateljstvo odgovaralo. Računao je na muziku da njome otvori vrata toga doma nepristupačnog za strance. Krišom je nabavio Miroarovu misu, naučno da je svira na klaviru; zatim, jednoga lepog nedeljnog dana, kad je celo angulemsko društvo bilo u crkvi, oduševio je neznalice sviranja u orgulje, i probudio interesovanje koje je postojalo prema njegovoj ličnosti tim što je neobazrivo dopustio da niže sveštenstvo pominje njegovo ime. Po izlasku iz crkve, gospođa de Baržeton mu je čestitala i izrazila svoje žaljenje što nema prilike da svira zajedno s njim; prilikom toga traženog susreta, on je uspeo, razume se, da mu se ponudi propusnica koju ne bi dobio da ju je tražio. Umešni baron je dolazio angulemskoj kraljici, i počeo joj se udvarati dovodeći u opasnost njen dobar glas. Taj stari gizdavac, kome je sad bilo četrdeset i pet godina, video je u ovoj ženi čitavu jednu mladost koju treba oživeti, blago čiju vrednost treba istaći, možda udovicu koja će biti vrlo bogata i kojom bi se mogao oženiti, najzad jednu vezu sa parodicom Negrpelis, koja bi mu omogućila da se u Parizu približi markizi d'Espar, čiji bi uticaj mogao ponovo da mu otvori put u politiku. I pored tamne i bujne imele koja je kvarila to lepo drvo, onoadluči da mu priđe, da ga okreše, da ga zaliva, da od njega dobije lepe plodove. Plemićki Angulem se bunio protiv toga što je jedan nevernik uveden u svetilište, jer je salon gospođe de Baržetoi bio zatvoren društveni krug, čist od svake mešavine. Samo je biskup odlazio tamo redovno, prefekt je bivao primljen dvaput ili triput godišnje; šef finansijske uprave nije uopšte imao pristupa; gospođa de Baržeton je odlazila na njegova posela, na njegove koncerte, ali nikad nije bila na ručku kod njega. Ne primati šefa finansijske uprave, a primati jednog običnog direktora poreza, to nepoštovanje starešinstva nisu mogli da shvate prezreni predstavnici vlasti.

Oni koji mognu mišlju da se unesu u sitničarenje, a takvih ima u svakom društvenom redu, moraju razumeti koliko je palata Baržeton stojala visoko u očima građanskog staleža u Angulemu. Što se tiče donjega grada, lepote toga nalog Luvra i slava tog angulemskot dvorca Rambuje, blistale su u sunčevoj daljini. Oni koji su se u njemu okupljali bili su ljudi najograničenijeg duha, najoskudnije pameti, najbednije neznalice na dvadeset milja unaokolo. Tu su politizirali sa praznom i strastvenom opširnošću; smatrali su da je Dnevnik bezbojan, na Luja XVIII gledali su kao na jakobinca. Što se tiče žena, one su, u većini, bile glupe i bez ikakve draži oblačile su se rđavo, svaka je imala poneki nedostatak koji ju je ružio, ništa kod njih nije bilo potpuno, ni razgovor ni toaleta, ni duh ni telo. Da nije bilo njegovih planova prema gospođi de Baržeton, Šatle ne bi
mogao tu da izdrži. Pri svem tom, staleški duh i način ophođenja, plemićsko držanje, ponos domaćina u njegovome malom domu, poznavanje zakona učtivosti, pokrivali su svu tu prazninu.Plemenitost osećanja bila je tu mnogo stvarnija nego u krugu pariskih veličina; tu se ispoljavala u punoj meri poštovanja dostojna privrženost Burbonima i pored svega. To društvo se moglo uporediti, ako je takvo poređenje dopušteno, sa srebrnim posuđem starinskog oblika, pocrnelim, ali teškim. Ustojalost njegovih političkih nazora ličila je na vernost. Daljina koja je postojala između njega i građanskog staleža, teškoća da se u nj prodre, stvarale su mu prividno visok položaj i davale mu izvesnu određenu vrednost. Svaki od tih plemića imao je za stanovnike svoju utvrđenu cenu, kao što školjka predstavlja novac za crnce u Bambari. Nekoliko žena kojima je g. di Šatle polaskao i koje su u njemu nalazile izvesne više osobine, kakvih nije bilo u ljudima iz njihovog društva, umirile su pobunu svojeg častoljublja: one su se sve nadale da će osvojiti za sebe ono što
je ostalo iza njenoga carskog visočanstva. Čistunci su znali da će tog uljeza viđati kod gospođe de Baržeton, ali su mislili da on neće biti primljen ni u jednu drugu kuću. Di Šatle je bio više puta dobro ošinut, ali se održao na svojem mestu udvarajući se sveštenstvu. Zatim je počeo da ugađa manama koje je provincija razvila kod angulemske kraljice, donosio joj je sve nove knjige, čitao joj je pesme koje su se štampale. Zajedno su se ushićavali delima mladih pesnika, ona iskreno, on sa dosadom, ali podnoseći strpljivo pesnike romantičare, koje je kao čovek carske škole slabo razumevao. Gospođa de Baržeton, oduševljena preporodom koji je nastajao zahvaljujući uticaju krinova, volela je g-na de Šatobrijan zato što je Viktora Iga nazvao čudom od deteta. Žaleći što poznaje genija samo izdaleka, ona je uzdisala za Parizom, gde žive veliki ljudi.

G. di Šatle pomisli onda da će je zadiviti kad joj otkrije da u Angulemu postoji jedno drugo čudo od deteta, jedan mladi pesnik koji, ne znajući za to, svojim sjajem prevazilazi sunce koja se rađaju na pariskom nebu. Jedan budući veliki čovek rodio se u Humou! Direktor liceja pokazivao je baronu izvanredne stihove. Siromašno i skromno, to dete je Četerton bez političkog kukavičluka, bez one divlje mržnje protiv društvenih veličina, koja je engleskog pesnika navela da objavljuje zajedljive spise protiv svojih dobrotvora. Među petoricom ili šestoricom uobraženih ljudi koji su kao i ona voleli umetnost i književnost, ovaj zato što struže na violini, onaj zbog toga što jače
ili slabije mrči belu hartiju sepijom, jedan u svojstvu predsednika Poljoprivrednog društva, drugi kao pevač koji svažnim basom peva Se fiato in sorpo avete tako da čoveku uši zagluše, gospođa de Baržeton se nalazila u položaju gladnog čoveka pred večerom na pozornici, gde su jela načinjena od kartona. I zato ništa ne može predstaviti njenu radost u času kad je saznala za tu vest. Htela je da vidi toga pesnika, tog anđela! Ludovala je za njim, oduševljavala se, govorila je o njemu po čitave sate. Trećega dana, nekadašnji diplomatski kurir udesio je preko direktora liceja da predstavi Lisjena gospođi de Baržeton.

Samo vi, bedni provincijski robovi, za koje su društvene daljine koje treba pretrčati duže nego za Parižane, u čijim se očima one skraćuju iz dana u dan, vi koje tako teško pritiskuju gvozdene ograde iza kojih se razni svetovi ovoga sveta uzajamno proklinju i dovikuju jedan drugome: Raka! Samo ćete vi razumeti pometnju koja je nastala u glavi i u srcu Lisjena Šardona kad mu je njegov nadmeni direktor rekao da će se vrata palate Baržeton otvoriti pred njim! Slava ih je pokrenula na njihovim šarkama! Njega će lepo primiti u toj kući čiji su starinski zabati privlačili njegov pogled kad su se večerom on i David šetali po Boljeu, kazujući jedan drugome da njihova imena možda nikad neće dospeti do tih ušiju, gluvih za znanje kad ono dolazi iz velike nizine.

Njegova sestra je jedina bila posvećena u tu tajnu. Kao dobra domaćica, kao čarobnica, Eva izvuče nekoliko zlatnika iz njihovih skrovišta da kupi Lisjenu lepe cipele kod najboljeg obućara u Angulemu, i novo odelo kod najčuvenijega krojača. Ukrasila je njegovu najbolju košulju čipkom koju je sama oprala i ubrala. Kako se radovala kad ga je videla tako obučenog! Koliko se ponosila svojim bratom! Na šta mu je sve obraćala pažnju! Unapred je znala da će on napraviti stotinu malih gluposti. Stalno zadubljen u misli, Lisjen je bio navikao da se laktom nasloni na sto čim sedne, čak se dešavalo da privuče sto sebi radi toga; Eva mu je zabranila da se u gospodskom društvu ponaša tako slobodno. Dopratila ga je do kapije Svetoga Petra, došla je s njim skoro pred samu katedralu, gledala za njim kad je pošao ulicom Bolje, da bi izišao na Šetalište gde ga je čekao g.
di Šatle. Sirota devojka ostala je uzbuđena kao da se desio neki veoma važan događaj. Lisjen kod gospođe de Baržeton, to je za Evu bila zora sreće. Bezazleno čeljade, ona nije znala da čista osećanja prestaju tamo gde nastaje ambicija.
Kad je stigao u ulicu Minaž, ono što se spolja videlo nije zadivilo Lisjena. Taj Luvr koji su njegove misli toliko uveličavale bio je jedna kuća sagrađena od mekog kamena iz toga kraja i požutela od vremena. Njen izgled, prilično sumoran s ulice, iz dvorišta je bio sasvim jednostavan: obično provincijeko dvorište, hladno i čisto; sama kuća ozbiljna, skoro nalik na manastir, dobro očuvana. Lisjen se popeo starim stepenicama s ogradom od kestenovog drveta, koje posle prvoga sprata nisu više bile od kamena. Pošto je pošao kroz malo predsoblje, zatim kroz veliki salon, slabo osvetljen, našao je vladarku u jednom malom salonu koji je pri dnu bio obložen drvetom sa rezbarijama po ukusu prethodnog veka i obojenim sivo. Iznad svakih vrata zid je bio isto tako sivo obojen, a u među-prostorima prevučen starinskim crvenim damastom, sa ponekom slikom. Nameštaj, starinskog oblika, bedno se krio pod navlakama sa crvenim i belim kockama. Tu je pesnik video gospođu de Baržeton koja je sedela na divanu sa prošivenim sedištem, za okruglim stolom sa
zelenim zastiračem, na kojem su u velikom svećnjaku gorele dve voštane sveće sa zaklonima za oči.

Kraljica nije ustala, ona se veoma ljupko izvila na svojem sedištu, smešeći se na pesnika, koga je to zmijasto kretanje jako uzbudilo, učinilo mu se otmeno. Lisjenova izvanredna lepota, njegova stidljivost, njegov glas, sve na njemu očara gospođu de Baržeton. Već je sam pesnik bio poezija. Mladi čovek je krišom pogledao na tu ženu i našao da potpuno odgovara glasu koji uživa;ona nije izneverila nijednu njegovu zamisao o velikoj gospođi. Gospođa de Baržeton je imala na glavi, kako je tada bilo u modi, kapu skrojenu od crne kadife. Takva kapa potseća na srednji vek, i uliva poštovanje mladom čoveku tim što, tako reći, dopunjava ženu; ispod nje je provirivala neobično bujna kosa koja se na svetlosti prelivala kao zlato, a u uvojcima plamtela kao žar. Plemenita gospođa imala je sjajnu kožu kojom žena iskupljuje tako zvane nedostatke te riđe boje. Njene sive oči su blistale; njeno čelo, na kojem je već bilo bora, belo i visoko, uzdizalo se kao kruna nad njima, a okružavala ih je sedefasta oblina na kojoj su, s obe strane nosa, dve plave
žilice isticale belinu toga nežnog okvira. Burbonski povijen nos davao je vatre tome duguljastom licu kao uzvišenje sa kojeg zrači kraljevski ponos knezova Konde. Kosa nije potpuno skrivala vrat. Ispod nemarno preklopljene haljine moglo se videti kao sneg belo grlo, ispod kojeg je oko naziralo očuvane i lepo postavljene grudi. Svojim vitkim i negovanim, ali nešto mršavim prstima, gospođa de Baržeton je prijateljski pokazala mladom pesniku stolicu pored sebe. G. di Šatle sede u naslonjaču. Lisjen tek tada primeti da su njih troje sami. Razgovor gospođe de Baržeton zaneo je pesnika iz Humoa. Tri sata provedena pored nje bila su za Lisjena jedan od onih snova za koje bi čovek hteo da traju večito. On je nalazio da je ta žena više omršavela nego što je mršava, da je zaljubljena bez ljubavi, bolešljiva i pored svojeg zdravlja; njene mane, koje je njeno držanje pojačavalo, njemu su se dopadale, jer mladi ljudi u početku vole preterivanje, tu laž lepih duša. On nije primetio da su joj obrazi malo uveli, na jagodicama bubuljičavi, i da su im dosada i patnje dale boju opeke. Njegovu maštu zanele su odmah te vatrene oči, ti elegantni uvojci u kojima se preliva svetlost, ta sjajna belina, blistave tačke na koje se on uhvatio kao leptir na sveću. A zatim, ta duša je isuviše progovorila njegovoj duši da bi mogao da gleda ženu u njoj. Polet toga ženskog zanosa, živost tih pomalo zastarelih rečenica koje je gospođa de Baržeton odavno ponavljala, ali koje su se njemu činile nove, očarali su ga utoliko više što je on hteo da u svemu vidi lepo. On nije poneo nikakvu pesmu da je pročita; ali o tome nije ni bilo reči: zaboravio je svoje stihove kako bi imao pravo da ponovo dođe; gospođa de Baržeton nije uopšte govorila o njima, kako bi ga obvezala da joj nekoga drugog dana pročita nešto. Zar to već nije bio prvi sporazum.

G. Sikst di Šatle bio je nezadovoljan ovim prijemom. On je prekasno video suparnika u tom lepom mladom čoveku koga je ispratio do prve okuke ispod Boljea, u nameri da ga podvrgne svojoj diplomatskoj veštini. Lisjen se nije malo začudio kad je čuo kako se direktor posrednih poreza hvali tim što ga je uveo u tu kuću, i kako ga sad kao s pravom savetuje.
„Neka bi Bog dao da se s vama postupi bolje nego sa mnom, rekao je g. di Šatle. Ni dvor nije tako ohol kao ovo društvo glupaka. Tu čoveku zadaju smrtne rane, tu on doživljava strašna poniženja. Revolucija iz 1789 će se ponoviti ako se ti ljudi ne izmene. Što se njega tiče, ako i dalje odlazi u tu kuću, to je zbog toga što mu se dopada gospođa de Baržeton, jedina žena koja nešto vredi u Angulemu, kojoj se on udvara zato što nema druga posla, i u koju se ludo zaljubio. Ona će uskoro biti njegova, ona ga voli, svi mu znaci to predskazuju. Potčinjavanje te ponosite kraljice biće njegova jedina osveta nad tim glupavim skupom seljačkih plemića."

Šatle je izražavao svoju strast kao čovek sposoban da ubije suparnika, ako na njega naiđe.Stari carski leptir pao je svom svojom težinom na jadnog pesnika, pokušavajući da ga smrvi svojom žestinom, i da ga zaplaši. Uzdizao je sebe pričajući o uveličavanim opasnostima svojeg putovanja; ali, ako je zadivio pesnikovu maštu, on nije uplašio ljubavnika.
Posle te večeri, ne osvrćući se na starog razmetljivca, i pored njegovih pretnji i nasrtljivog držanja, Lisjen je posećivao gospođu de Baržeton, u početku uzdržljivo kao čovek iz Humoa; ali se brzo navikao na ono što mu se u prvi mah učinilo kao prevelika milost, i dolazio joj sve češće i češće. Ljudi iz toga društva smatrali su apotekarskog sina za beznačajnu ličnost. U početku, ako bi poneki plemić ili neka žena došli da pesete Nais, i tu zatekli Lisjena, svi su prema njemu pokazivali nepodnošljivu učtivost kojom se otmeni ljudi služe prema nižima od sebe. Lisjenu se u prvo vreme činilo da je to društvo veoma prijatno; ali je docnije razumeo raspoloženje iz kojeg potiču ti varljivi obziri. Brzo je osetio snishodljivost koje ga je uvredilo i utvrdilo u njemu republikanska osećanja puna mržnje kojima mnogi takvi budući plemići počinju svoje veze sa visokim društvom. Ali šta sve ne bi on podneo radi Naise, koju je čuo da zovu tako, jer su članovi toga maloga kruga, i ljudi i žene, kao španski grandi i ličnosti tako zvanog društvenoga krema u Beču, zvali jedni druge skraćenim imenima, što je predstavljalo poslednji stupanj otmenosti u krugu anti-moaske aristokratije.


Nais je bila voljena onako kako svaki mlad čovek voli prvu ženu koja mu laska, jer je Nais predskazivala Lisjenu veliku budućnost, veliku slavu. Gospođa de Baržeton je upotrebila svu svoju veštinu da svoga pesnika zadrži pored sebe: ne samo da ga je prekomerno hvalila, nego ga je zamišljala kao siroče koje hoće da zbrine; umanjivala ga je da bi ga sačuvala; on joj je čitao, bio je njen tajnik; ali ga je ona volela više nego što je mislila da može voleti, posle strašne nesreće koja joj se desila. U duši je jako osuđivala samu sebe, priznavala je kako bi bilo ludo voleti dvadesetogodišnjeg mladića koji je već po svojem položaju tako daleko od nje. Njeno naklonjeno držanje prema njemu često su opovrgavale ćudi koje su poticale iz njenih predrasuda. Bivala je zaštitnički ohola, a zatim nežna i laskava. Lisjena je u početku zbunjivao visok položaj te žene, i
on je osetio svako strahopoštovanje, svaku nadu, svako očajanje koje muče prvu ljubav i toliko je uvršćuju u srcu naizmeničnim udarcima bola i sreće. Puna dva meseca, on je u njoj gledao dobrotvorku koja će se o njemu materinski starati. Zatim su počele ispovesti. Gospođa de Baržeton kazivala je svome pesniku „dragi Lisjene", zatim prosto „dragi." Pesnik, osmelivši se, poče da zove tu veliku gospođu Nais. Kad je čula da je on tako zove, rasrdila se gnevom koji je mogao samo da zanese jedno dete; prebacila mu je što upotrebljava ime kojim se služe svi. Ponosita i plemenita Negrpelisova ponudila je tome lepom anđelu ono svoje ime koje je bilo još novo, htela je da bude Lujza za njega. Lisjen se osećao na sedmom nebu ljubavi. Jedne večeri, Lisjen je naišao kad je ona gledala jednu sliku koju je brzo sakrila, i hteo je da je vidi. Da ublaži očajanje prvog nastupa
ljubomore, Lujza mu je pokazala sliku mladoga Kante-Kroa i ispričala, ne bez suza, bolnu istoriju svoje ljubavi, tako čiste i tako svirepo prekinute. Je li pokušavala da izneveri svog pokojnika, ili je smislila da od te slike načini suparnika Lisjenu? Lisjen je bio isuviše mlad da analizira osećanja svoje dragane; on je pao u očajanje poput nekog deteta, jer je ona to započinjala borbu u kojoj žene udešavaju da jednim prodorom budu oborene predrasude koje su one više ili manje oštroumno utvrdile. Njihove rasprave o dužnostima, o društvenim obzirima, o veri, predstavljaju utvrđenja koja treba da budu na juriš osvojena da bi im se ugodilo. Prema prostodušnom Lisjenu to kaćiperstvo nije bilo potrebno: on bi ratovao i bez toga.

— Ne, ja neću da umrem, ja ću da živim za vas, rekao je smelo jedne večeri Lisjen koji je hteo da se jednom za svagda oslobodi g-na de Kante-Kroa, i pogledao je na Lujzu pogledom strasti koja je došla do vrhunca.

Uplašena uspesima koje ta nova ljubav postiže i kod nje i kod njenog pesnika, ona zatraži od njega stihove koje joj je ranije obećao za prvu stranu njenog albuma, nadajući se da će u njegovom odlaganju da ih napiše naći povod za svađu. Kako joj je bilo kad je pročitala ove dve strofe za koje je, razume se, našla da su lepše od najboljih stihova pesnika aristokratije, Kanalisa?

Čarobna kičica nestalne muze
Prestaće da krasi stihova mojih
Stranice glatke,
Ali ne često dragina poruka
Krišom mi predati radost joj tajnu
Ili njen nemi jad.
I kada nekad u sreći i sjaju,
Koje njoj budućnost priprema štedro,
Ruka joj okrene ovaj list,
Nek ljubav učini da spomen dragi
Na prohujale dane lepe
Očima njenim bude mio
K'o nebo na kom oblaka nema.

— Jeste li zaista mislili na mene kad ste pisali ovo? rekla je.
Ta sumnja, potekla iz kaćiperstva jedne žene koja uživa u tome da se igra vatrom, izazvala je suzu u Lisjenovim očima; ona ga je umirila poljubivši ga u čelo, prvi put.
Lisjen je zaista veliki čovek koga ona hoće da obrazuje; namislila je da ga nauči italijanskom i nemačkom jeziku, da usavrši njegove manire; u tome je nalazila izgovore da ga drži stalno pored sebe, pred licem svojih dosadnih udvorica. Kakav je smisao dobio njen život! Počela je ponovo da svira radi svog pesnika kome je otkrila lepotu muzike, odsvirala mu je nekoliko lepih Betovenovih komada i očarala ga; srećna zbog njegove radosti, rekla mu je licemerno videći ga skoro u zanosu:

— Zar ova sreća ne može da zadovolji čoveka? Bedni pesnik bio je toliko glup da odgovori:
— Može.
Najzad su stvari došle dotle da je Lujza, prošle nedelje, pozvala Lisjena na večeru kojoj je kao treći prisustvovao g. de Baržeton. I pored te mere predostrožnosti, za ovo je saznao ceo grad, i to je izgledalo tako neverovatno da se svak pitao može li da bude istina. Podigla se velika graja. Mnogima se činilo da se društvo nalazi pred propašću. Drugi su uzvikivali:
— Eto vam ploda slobodoumnih načela! Zavidljivi di Šatle saznade tada da je gospođa Šarlota, koja neguje žene u babinjama, gospođa Šardon, majka Šatobrijana iz Humoa, kako je on to rekao. Taj izraz je bio primljen kao lepa desetka. Gospođa de Šandur prva je dotrčala gospođi de Baržeton.

— Znate li, draga Nais, o čem govori ceo Angulem? upitala ju je; taj mali stihotvorac je sin gospođe Šarlote, koja je pre dva meseca negovala moju zaovu u babinjama.
— Čega neobičnog ima u tome, draga moja? rekla je gospođa de Baržeton, usturivši glavu sasvim kraljevski. Zar ona nije udovica jednog apotekara? Žalosna je to sudbina za jednu gospođicu de Ribampre! Zamislite samo mene ili vas bez ijedne pare, . . . šta bismo mi radile da se održimo u životu? Kako biste vi ishranili vašu decu?


Hladnokrvnost gospođe de Baržeton presekla je vajkanje plemstva. Velike duše su uvek sklone da nesreću predstave kao vrlinu. Pored toga, vrlo je primamljivo biti uporan u
dobročinstvu koje svet osuđuje: tu nevinost dobija privlačnu draž poroka. Te večeri, salon gospođe de Baržeton bio je pun njenih prijatelja koji su došli da joj stave svoje primedbe. A ona je razvila svu zajedljivost svojeg duha; kad plemići, rekla je, ne mogu da budu ni Molijer, ni Rasin, ni Ruso, ni Volter, ni Masijon, ni Bomarše, ni Didro, treba se navići na to da deca tapetara, časovničara i nožara postaju veliki ljudi. Rekla je još da je genije uvek plemić. Prekorevala je seoske plemiće što ne shvataju svoj pravi interes. Ukratko, rekla je mnogo besmislica koje bi manje ograničenim ljudima objasnile sve, ali su ovi primili to kao njenu originalnost. Ona je dakle otklonila nepogodu pucanjem iz topova. Kad je Lisjen, na njen poziv, ušao prvi put u stari izbledeli salon, gde se za četiri stola igralo vista, ona ga je primila vrlo ljubazno, i predstavila ga je svima kao kraljica koja hoće da je slušaju. Direktora posrednih poreza oslovila je sa gospodine Šatle, i zaprepastila ga je davši mu na znanje da joj je poznata nezakonita izlišnost njegovoga di. Te večeri Lisjen je nasilno uveden u društvo gospođe de Baržeton; ali ga je ono primilo kao otrov protiv koga će upotrebiti lek nipodaštavanja. I pored te velike pobede, Nais je izgubila nešto od svoje velike moći: bilo je nezadovoljnika koji su pokušali da se odmetnu. Po savetu g-na di Šatle, Amelija, a to je bila gospođa de Šandur, odluči da podigne oltar prema oltaru, da i ona prima sredom. Gospođa de Baržeton primala je svake večeri, i ljudi koji su dolazili k njoj bili su toliko navikli da se okupljaju oko istih stolova za kartanje, s istim licima, na svetlosti istih svećnjaka, da ostavljaju svoje ogrtače, svoje kaljače, svoje šešire u istom hodniku, da su kućne stepenice voleli isto toliko koliko i domaćicu.
„Svi su se pomirili s tim da trpe crvendaća iz osvećenog luga", rekao je Aleksandar de Brebijan, što je bila druga lepa desetka. Naposletku je predsednik Poljoprivrednog društva
umirio pobunu jednom sjajnom primedbom.
— Pre revolucije, rekao je on, najveća vlastela primala je Dikloa, Grima, Krebijona, sve ljude koji su, kao i ovaj mali pesnik iz Humoa, bili beznačajni; ali nikad nije primala ubirače poreze kao što je, recimo, Šatle.

Pošto je di Šatle platio za Šardona, svi su ohladneli prema njemu. Osetivši da je napadnut, direktor posrednik poreza, koji se, onog trenutka kad ga je ona nazvala samo Šatle,
zarekao da će osvojiti gospođu de Baržeton, prilagodio se domaćičinom držanju; podržavao je mladog pesnika pokazujući se kao njegov prijatelj. Taj veliki diplomata, koga se car tako nevešto lišio, laskao je Lisjenu i uveravao ga da mu je prijatelj. Da bi pesnika upoznao s ljudima, priredio je večeru na kojoj su se našli prefekt, šef finansijske uprave, kamandant mesnoga puka, upravnik pomorske škole, predsednik suda, jednom reči svi najistaknutiji predstavnici vlasti. Bednog pesnika su toliko veličali, da bi svaki drugi osim mladića od dvadeset i dve godine odmah posumnjao u iskrenost pohvala kojima su ga obasipali. Pri kraju obeda, Šatle je pozvao svog suparnika da deklamuje odu Sardanapal na umoru, koja se tada smatrala za remek delo. Kad ga je čuo, direktor liceja, čovek koji se nije lako uzbuđivao, zapljeskao je rukama i rekao da ni Žan-Batist Ruso nije to bolje dao. Baron Sikst Šatle je mislio da će se mali stihotvorac pre ili posle ugušiti u toploj staklari pohvala, ili da će, opijen svojom prevremenom slavom, učiniti neki
ispad, koji će ga ponova oterati u njegovu prvašnju tamu. Očekujući propast toga genija, on se pokazivao kao da svoje nade prinosi na žrtvu gospođi de Baržeton; ali je, s umešnošću nevaljalih ljudi skovao svoj plan, i sa strategijskom pažnjom pratio je svaki pokret dvoje zaljubljenih, vrebajući priliku da satre Lisjena.

Tada se u Angulemu i u okolini pronese glas da u provinciji Angumoa živi jedan veliki čovek. Svi su hvalili gospođu de Baržeton zbog staranja kojim obasipa toga mladog orla. Pošto je njeno držanje bilo odobreno, ona je htela da dobije i javno priznanje za to. Razglasila je po celom okrugu da će prirediti poselo sa sladoledom, kolačima i čajem, veliku novinu za grad gde se čaj još prodavao kod apotekara, kao lek protiv rđavog varenja. Cvet aristokratije bio je pozvan da čuje jedno veliko delo koje će čitati Lisjen. Lujza je od svoga prijatelja krila teškoće koje je savladala, ali mu je u nekoliko reči pomenula zaveru koju je protiv njega sklopio otmeni svet; jer nije htela da mu ostanu nepoznate opasnosti onog puta koji mora da pređe svaki genijalan čovek, i na kojem se nalaze prepreke nesavladljive za ljude obične hrabrosti. Od te pobede ona je načinila pouku. Svojim belim rukama pokazala mu je slavu koja se kupuje stalnim stradanjem, govorila mu je o mučeničkoj lomači kroz koju mora da prođe, zasula ga je svojim najdužim rečenicama koje je zasladila svojim najkitnjastijim izrazima. To su u stvari bile preinačene one slavopojke koje ruže roman o Korini. Lujza se i sama divila svojoj rečitosti, te je još više zavolela Venijamina koji ju je njome nadahnuo; savetovala mu je da se odlučno odrekne svog oca i da uzme plemenito ime de Ribampre, ne obzirući se na graju koja će se podići povodom te promene, koju će uostalom kralj ozakoniti. Pošto je u srodstvu sa markizom d'Espar, po rođenju Blamon-Šovri, veoma omiljenom na dvoru, ona uzima na sebe da zadobije tu milost. Slušajući te reči: kralj, markiza d'Espar, dvor, Lisjenu se činilo da gleda vatromet, i to mu je bilo dovoljan dokaz da je ovo krštenje neophodno.
— Drago dete, rekla mu je Lujza nežno podsmešljivim glasom, ukoliko pre bude to učinjeno, utoliko pre će biti potvrđeno.

Ona je uzdizala pred pesnikovim očima jedan po jedan sloj društvenog sklopa, a on je u sebi brojao stepene koje će tim zgodnim rešenjem preći odjednom. Za tren oka ona je učinila da se Lisjen otrese svojih prostačkih nazora o varljivoj jednakosti iz 1793, probudila je u njemu žudnju za počastima, koju je Davidov hladni razum bio suzbio, pokazala mu je visoko društvo kao jedinu pozornicu na kojoj on treba da se kreće. Liberal pun mržnje postao je monarhista in pettoxiv. Lisjen je zagrizao jabuku aristakratske raskoši i slave. Zakleo se da će pred noge svoje gospe položiti krunu, ma i okrvavljenu; on će je osvojiti po svaku cenu, quibisqumque viisxv. Da bi dokazao svoju hrabrost, pričao je o svojim sadašnjim patnjama, koje je dotle krio od Lujze, iz one neobjašnjive stidljivosti koja je vezana za prva ljubavna osećanja, i koja zabranjuje mladom čoveku da dokaže
svoju vrednost, jer toliko voli da vidi kako se njegova duša ceni kao nepoznata. Opisivao joj je pritisak bede koju s ponosom podnosi, svoj rad kod Davida, noći probdevene nad knjigom. Ta mladićka vatra podsetila je gospođu de Baržeton na dvadesetšestogodišnjeg pukovnika, i njen pogled se zamaglio. Videći da njegovu uzvišenu draganu obuzima klonulost, Lisjen je dohvatio njenu ruku koju ona nije povukla, i poljubio je strasno kao pesnik, kao mladić, kao ljubavnik. Lujza ode dotle da je apotekarevom sinu dopustila da se približi njenome čelu, i da na nj pritisne svoje uzdrhtale usne.
— Dete, dete! kad bi nas neko video, ja bih bila prosto smešna, rekla je prenuvši se iz ushićene obamrlosti.

Te večeri, duhovitost gospođe de Baržeton načinila je pravu pustoš u onome što je ona nazivala Lisjenovim predrasudama. Po njenim rečima, veliki ljudi nemaju ni braće ni sestara, ni oceva ni matera; velika dela koja oni treba da izgrade nalažu im prividnu sebičnost, primoravajući ih da sve žrtvuju svojoj veličini. Ako porodica u početku pati zbog prevelikih izdataka koje nameće jedan veličanstven mozak, ona docnije prima stostruku cenu za svakovrsne žrtve koje traže prve bitke jednoga nepriznatog kralja, deleći s njim plodove pobede. Genije sam stvara sebe; on je sam sudija svojih postupaka, jer samo on vidi krajnji cilj: on dakle mora da se stavi iznad svih zakona, pošto je pozvan da ih menja; uostalom, ko ovlada svojim vekom, taj može sve da uzme, sve da stavi na kocku, jer sve pripada njemu. Navodila je kako su u početku živeli Bernar Palisi, Luj XI,
Foks, Napoleon, Hristifor Kolumbo, Cezar, svi slavni kockari, u prvo vreme prezaduženi ili bedni, koje niko nije razumevao, koje su svi smatrali za ludake, za rđave sinove, za rđave oceve, za rđavu braću, ali koji su docnije postajali ponos svoje porodice, svoje domovine, celoga sveta. Takvo umovanje je potpuno odgovaralo Lisjenovim pritajenim porocima i ubrzavalo je kvarenje njegovog srca; jer, u plamenu svojih želja, on je primao sredstva a priori. Neuspeh predstavlja zločin uvrede društvenog veličanstva. Zar pobeđeni nije samim tim ubio i sve građanske vrline na kojima počiva društvo, i zar ono ne odbacuje s odvratnošću svakog Marija koji sedi pred ruševinama tih vrlina?
Lisjen, koji nije bio svestan toga da se nalazi između robijaškog srama i genijevog lovorovog venca, lebdeo je nad prorokovim Sinajem ne videći dole Mrtvo More, taj strašni pokrov Gomore.
Lujza je tako potpuno oslobodila srce i duh svoga pesnika, od pelena u koje ih je bio uvio. provincijski život, da je Lisjen hteo da stavi na probu i samu gospođu de Baržeton, kako bi saznao može li da osvoji taj visoko postavljeni plen ne izlažući se sramoti odbijanja. Zakazano poselo pružilo mu je priliku da to pokuša. Ambicija se umešala u njegovu ljubav. On je voleo i hteo je da se uzdigne; dvostruk, sasvim razumljiv cilj kod mladih ljudi koji treba i da zadovolje svoje srce i da se bore sa sirotinjom. Društvo koje danas poziva svu svoju decu na isti pir budi njihovu ambiciju još u zori njihovog života. Ono lišava mladost njene ljupkosti i kvari većinu njenih plemenitih osećanja unoseći u njih račune. Poezija bi htela da to bude drukčije; ali činjenice isuviše često poreknu ideal u koji bi čovek hteo da veruje, te nije dopušteno predstavljati mladog čoveka drukčije nego onako kakav jeste u XIX veku. Lisjenu se činilo da taj njegov račun ide u prilog jednoga lepog osećanja, njegovog prijateljstva prema Davidu.

Lisjen je napisao svojoj Lujzi jedno dugačko pismo, jer je on bio smeliji s perom u ruci nego sa rečima na jeziku. Na dvanaest listova koje je triput prepisao, on je pričao o genijalnosti svog oca, o njegovim propalim nadama, i o strašnoj bedi koja pritiskuje njega. Predstavio je svoju dragu sestru kao anđela, Davida kao budućeg Kivjea, kao čoveka koji će postati velik, a za njega je sad isto što, i otac, brat, prijatelj; on bi smatrao da je nedostojan Lujzine ljubavi, svoje prve slave, ako ne bi od nje tražio da učini za Davida ono što čini za njega samog. On će se svega odreći pre nego što će izneveriti Davida Sešara; on hoće da David prisustvuje njegovom uspehu. Napisao je jedno od onih
ludih pisama u kojima mladi ljudi stavljaju pred odbijanje revolverski metak, u kojima se opširno a detinjasto razlaže, u kojima govori bezumna logika lepih duša, bujica reči isprepletanih onim prostodušnim izjavama koje se omiču srcu i protiv volje onoga koji piše, a koje žene toliko vole. Pošto je predao to pismo sobarici, Lisjen je ceo dan radio na korekturi, ostavljao redovan posao, dovodio u red neke sitne stvari u štampariji, ne pominjući ništa Davidu. U danima kad je srce još dete, mladi ljudi znaju za ovakvu uzvišenu uzdržljivost. Uostalom, Lisjen se možda pribojavao Fokionove sekire kojom je David umeo da rukuje; možda se bojao oštrine onog pogleda koji prodire do dna duše. Posle čitanja Šenijevih pesama, njegova tajna je prešla iz njegovog srca na njegove usne jer je osetio prekor kao prst koji lekar stavlja na ranu.

I sad, zamislite sve ono što je moralo razdirati Lisjena dok je silazio iz Angulema u Humo. Da se ta velika gospođa nije naljutila? Hoće li primiti Davida u svoju kuću? Da se ambiciozni mladić nije sam strmoglavio u svoju propast, u Humo? Iako je, pre nego što je poljubio Lujzu u čelo, Lisjen morao da odmeri daljinu koja razdvaja jednu kraljicu od njenog ljubimca, on nije uviđao da David ne može u jednom trenutku da pređe prostor za koji je njemu trebalo pet meseci da ga pretrči. Nemajući ni pojma o tome koliko je stroga osuda izgnanstva izrečena nad neznatnim ljudima, on nije znao da bi drugi pokušaj te vrste bio propast gospođe de Baržeton. Osramoćena, uverena i sama da se ukaljala, Lujza bi bila primorana da napusti grad, gde bi ljudi iz njenog staleža bežali od nje kao što se u srednjem veku bežalo od gubavaca. Zatvoreni krug visoke aristokratije, čak i sveštenstvo, branili bi Nais od svakoga i protiv sviju, u slučaju da ona učini kakav greh; ali zločin što se pomešala sa rđavim društvom ne bi joj nikad oprostila; jer, iako se moćnima mnogo šta gleda kroz prste, njih osuđuju čim prestanu da budu moćni. A primiti Davida, zar to ne bi značilo odreći se svoje moći? Ako Lisjen i nije shvatio tu stranu ovog pitanja, njegov aristokratski nagon mu je ukazivao na mnoge druge teškoće koje su ga plašile. Plemenitost osećanja nije uvek praćena i otmenošću ponašanja. Ako je Rasin izgledao kao najotmeniji dvoranin, Kornej je jako ličio na marvenog trgovca. Dekart je bio nalik na kakvoga dobrog holandskog ćiftu. Često, kad su sretali Monteskjea sa njegovom grabuljom na ramenu, sa noćnom kapom na glavi, posetioci Brede su mislili za njega da je običan baštovan. Otmeno ponašanje, kad nije dar visokog porekla, znanje posisano s mlekom ili urođeno, zadobije se naročitim vaspitanjem koje slučaj treba da pomogne izvesnom elegancijom same spoljašnosti, lepotom lica, zvukom glasa. Sve te krupne sitnice
nedostajale su Davidu, dok je priroda bila obdarila njima njegovog prijatelja. Plemić po materi, Lisjen je imao čak i povijeno stopalo jednoga Franka, dok je David Sešar imao ravne seljačke tabane i vrat svog oca radnika na presi. Lisjenu se činilo da već čuje podsmehe koji kao pljusak padaju na Davida, da već gleda kako se gospođa de Baržeton uzdržava da se ne osmehne. Najzad, iako se ne može reći da se postideo svoga brata, on se u sebi zaricao da se više neće tako povoditi za svojim prvim osećanjem, nego će ubuduće prvo da razmisli o njemu. Dakle, posle časa pesničkog raspoloženja i izliva odanosti, posle čitanja stihova koje je dvojici prijatelja otkrilo književna polja obasjana jednim novim suncem, za Lisjena je izbio čas politike i računanja. Vraćajući se u Humo, on se kajao zbog svojeg pisma, rado bi ga povukao, jer je u daljini nazirao neumitne ljudske
zakone. Pogađajući koliko postignuti uspeh ide na ruku njegovoj ambiciji, on se nije mogao odlučiti da povuče nogu sa prve prečage na lestvicama po kojima je trebalo da se vine u počasti. Zatim slike njegovoga skromnog i mirnog života, okićene najlepšim cvetovima osećanja: onaj David pun snage, koji ga je tako plemenito pomogao, koji bi, ako zatreba, i život dao za njega; njegova mati, tako velika gospođa u svojoj sirotinji, koja veruje da je on isto toliko dobar koliko i pametan; njegova sestra, ta devojka tako ljupka u svojem mirenju sa sudbinom, njeno tako čisto detinjstvo i njena još tako čista duša; njegove nade čije lišće nije razvejao nikakav hladan vetar, sve se to nanovo rascvetavalo u
njegovom sećanju. Tada je govorio sebi kako je lepše probiti zbijene redove plemićske ili građanske rulje udarcima uspeha nego se istaći milošću jedne žene. Njegova slava će zasijati pre ili posle kao i slava tolikih drugih ljudi, njegovih predhodnika, koji su ukrotili društvo; žene će ga voleti onda! Primer Napoleona, tako koban u XIX veku zbog neobuzdanih želja koje uliva tolikim osrednjim ljudima, iziđe pred oči Lisjenu, i on baci svoje račune u vetar koreći sam sebe zbog njih. Takav je bio Lisjen, išao je od zla dobru, od dobra zlu sa podjednakom lakoćom. Umesto ljubavi koju čovek gaji prema svojem domu, Lisjen je već mesec dana osećao izvestan stid kad izdaleka ugleda dućan nad kojim su se mogla pročitati žuta slova na zelenoj osnovi:

Evgenija Grande ( odlomak )


U izvesnim palankama ima kuća čiji izgled uliva melaniholiju sličnu mehanholiji koju izazivaju najmračniji samostani, najusamljenije pustare ili najsumornije razvaline. Možda se zaista u tim kućama nalazi sve troje u isti mah: i samostanska tišina, i mrtvilo pustare, i ostaci razvalina; u njima je tako malo života da bi stranac pomislio da u njima niko ne stanuje kad ne bi najedanput uočio bled i hladan pogled kakve nepomične ličnosti čije se upola redovničko lice pomaljalo na prozoru kada bi se začuli nepoznati koraci. Ova melanholija ogledala se i na jednoj kući u Somiru, na kraju jedne strme ulice koja vodi u zamak, u gornjem kraju varoši. Ova ulica, sada gotovo uvek pusta, leti topla, zimi hladna, mestimice mračna, odlikuje se zvučnošću svoje kaldrme od šljunka, uvek čiste i suhe, svojom tesnoćom, i iskrivudanošću, tišinom svojih kuća koje pripadaju staroj varoši i nad kojima se dižu gradski bedemi. Kuće stare tri veka još su čvrste, iako su drvene, i njihovi raznoliki izgledi doprinose originalnosti zbog koje se ovaj kraj Somira i preporučuje pažnji starinara i umetnika. Teško je proći pored ovih kuća a ne diviti se debelim talpama, čiji su krajevi srezani u čudnovate slike, i koje crnim niskim reljefom ukrašavaju prizemlje većine ovih kuća. Na jednima su poprečne grede pokrivene škriljevcem i ocrtavaju plave pruge na tankim zidovima jedne kuće koja se završava krovom od slabe građe, ltoji su godine ulegle i čije je istrulile šindre iskrivilo izmenično delovanje kiše i sunca. Na drugima su stari, pocrneli prozorski balkoni, čije se lepe skulpture jedva vide i koji kao da su suviše laki za saksiju od mrke ilovače iz koje se dižu karanfili i ruže kakve sirote radnice. Malo dalje imaate kapije s ogromnim klincima na kojima je genije naših predaka ispisao tuđe 'hijeroglife, čiji se smisao nikad neće odgonetnuti. Ovde je neki protestant ispovedao svoju veru, tamo je neki član Legije prokleo Henrika IV. Neki varošanin, opet, urezao je na svojoj kapiji znak svog kmetskog plemstva, slavu svoga zaboravljenog kmetovanja. Cela istorija Francuske ispisana je tu. Pored trošne kuće s nabacanim raalterom, na kojoj je zanatlija proslavio svoje strugalo, diže se dvorac kakvoga plemića, iznad kamene kapije dvorca još se vide tragovi njegovog grba, izrazbijanog raznim revolucijama, koje su od 1789. potresale zemlju. U ovoj ulici trgovačke radnje nisu ni du- ćani ni magazini; prijatelji srednjeg veka poznali bi u njima radionice naših očeva u svoj njihovoj prirodnoj prostoti. Ove niske sobe koje nemaju ni lica, ni izloga, ni okana, velike su, mračne i bez spoljašnjih ili unutrašnjih ukrasa. Njihova se vrata sastoje iz dva puna dela, grubo okovana, od kojih se gormji povlači unutra, a donji, snabdeven jednim zvoncetom s oprugom, stalno otvara i zatvara. Zrak i svetlost ulaze u ovu odaju sličnu vlažnoj pešteri ili više vrata ili kroz prozor koji se nalazi između svoda, tavanice i oniskog zida u koji su uglavljeni debeli kapci koji se ujutro skidaju, a uveče ponovo nameštaju i utvrđuju gvozdenim polugama. Ovaj zid služi za izlaganje robe prodavčeve. Tu nema šarlatanstva. Prema tome što se u dućanu prodaje, napolje su izložena dva-tri burenceta soli i bakalara, komadi šatorskog platna, konopci, žice obešene o grede na tavanici, obruči prislonjeni uza zidove, ili nekoliko komada sukna u rafovima.

Uđite. Čisto odevena devojka, koja kipti zdravljem i mladošću, s belom maramom oko vrata, crvenih ruku, ostaviće svoj ručni rad, dozvaće oca i majku koji će doći i, ravnodušno, ljubazno ili neučtivo, prema svojoj naravi, prodati vam robe za koliko želite, bilo za dvadeset para, bilo za dvadeset hiljada franaka. Videćete kačara koji sedi pred vratima i razgovarajući sa svojim susedom obrće palce; na prvi pogled čovek bi pomislio da se sva njegova roba sastoji od nekoliko rđavih dasaka za boce i dva-tri svežnja letava; međutim, u pristaništu njegovo puno stovarište snabdeva sve anžujske kačare; on zna, gotovo sigurmo, koliko može buradi biti potrebno ako berba bude dobra, sunce ga obogati, kiša upropasti; za jedno jutro burad staju jedanaest franaka ili padaju na šest livara. U ovoj zemlji, kao u Tureni, atmosferske promene jako utiču na trgovački život. Vinogradari, vlasnici, drvarski trgovci, kačari, krčmari, lađari, svi očekuju zrak sunca; oni strepe kad uveče ležu da ne čuju sutradan da je prekonoć bilo mraza; oni se boje kiše, vetra, suše, i žele vlagu, toplotu, oblake, već kako im kad treba. Stalno se vodi dvoboj između podneblja i zemaljskih interesa. Barometar naizmence sneveseljava, vedri i razgaljuje fizionomije. S jednoga kraja na drugi ove nekadašnje glavne ulice somirske, idu od vrata do vrata ove reči: »Zlatno vreme!« Zato svaki i odgovara susedu: »Pljušte zlatnici!« znajući šta mu kiša i sunce u zgodan čas donose. Subotom, oko podne, leti, ne možete dobiti kođ ovih čestitih industrijalaca ni za pet para robe. Svaki ima svoj vinograd, svoje malo poljsko imanje, i ide na dva dana na selo. Kako se tu sve unapred zna, i kupovina, i prodaja, i dobit, trgovci mogu od svakih dvanaest sati deset da upotrebe za vesele izlete, na promatranja, na ogovaranja, na neprekidna špijuniranja. Tu domaćice neće kupiti jarebice a da susedi ne upitaju muža je li bila đobro pečena. Devojka ne može promoliti glavu kroz prozor a da je ne vidi sve što je u tom trenutku besposleno. Tu su, dakle, savesti na površini, i ove nepristupačne, crne i mirne kuće nemaju
tajni. Život je gotovo stalno pod otvorenim nebom: svaka porodica sedi pred svojim vratima, tu ruča, tu večera, tu se svađa. Svakog prolaznika bi dobro odmerili. Kad bi, ponekad, kakav stranac došao u kakvu palanku, svi su mu se redom podsmehivali.. Otuda toliko priče, otuda naročiti nadimak stanovnicima Anžea, koji su se odlikovali ovim varoškim porugama. Nekadašnje palače stare varoši leže u gornjem kraju ove ulice u kojoj je nekada stanovalo mesno plemstvo. Kuća, puna melanholije, gde su se desili događaji koji će biti ispričani u ovoj priči, bila je jedna od tih domova, uvaženih ostataka jednog veka u kome su i predmeti i. ljudi još imali onu prostotu koju francuski običaji gube iz dana u dan. Pošto ste prošli kroz sve krivine ovog živopisnog puta, čiji i najmanji nedostaci bude uspomene i čiji opšti izgled goni čoveka na razmišljanje, opazićete jedno prilično mračno udubljenje, gde se kriju vrata kuće gospodina Grandea.

Gospodin Grande uživao je u Somiru glas čije uzroke i posjedice ne može potpuno razumeti onaj koji nije, ma i kratko vreme, živeo u unutrašnjosti. Gospodin Grande (neki su ga zvaii i čiča Grande, ali je broj oviih staraca osetno opadao), bio je 1789. vrlo imućan kačar, koji je znao čitati, pisati i računati. Kad je Francuslca Republika, u somirskom okrugu, izložila prodaji samostanska dobra, kačar, kome je tada bilo četrdeset godina, tek što se bio oženio kćerkom jednog daščarskog trgovca. Grande uze svoju gotovinu i miraz, dve hiljade zlatnika, i ode u okrug, gde, pomoću dve stotine velikih zlatnika, koje je njegov tast dao jednom vatrenom republikancu, koji je upravljao prodajom narodnih dobara, dobi vrlo jeftino, iako zakonski nepravedno, najlepše vinograde u srezu, jednu staru opatiju i nekoliko manjih dobara. Kako stanovnici Somira nisu bili veliki revolucionari, čiča Grande ispade čovek smion, republikanac, rodoljub, um 'koji je prihvatio nove ideje, dok je kačar prosto naprosto prihvatio vinograde. On bi postavlien za člana uprave u somirskom okrugu, i njegov miroljubivi uticaj oseti se i politički i trgovački. Politički, jer je uzeo u zaštitu plemiće i svom svojom vlašću sprečio da se prodaju dobra emigranata; trgovački, jer je nabavio republikanskoj vojsci jednu ili dve hiljade buradi belog vina i naplatio se u divnim livadama jednog ženskog samostana koji je naposletku ostavljen da se proda. Za vreme Konzulstva, Grande postade kmet; upravljao je mudro, obavljao berbu još bolje. Za vreme Carstva postao je gospodin Grande. Napoleon nije voleo republikancc: on smeni gospodina Grandea, koga su smatrali za crkvenjaka, i na njegovo mesto postavi jednoga velikog posednika, plemića koji će postati baron pod Carstvom. Gospodin Grande ostavi opštinsko časništvo ne žaleći nimalo za njim. On je u interesu varoši sagradio odlične puteve, koji su vodili na njegova imanja. Njegova kuća i njegova dobra, vrlo povoljno zavedena u baštinske knjige, plaćala su umeren porez. Posle procene njegovih raznih dobara njegovi vinogradi, blagodareći njegovom neumornom staranju, postadoše »glava okoline« — uobičajen tehnički izraz da označi vinograde koji daju najbolje vino. Mogao je tražiti za nagradu križ Legije časti. Ovaj događaj bio je 1806. Gospodinu Grandeu bilo je tada pedeset i sedam godina, a njegovoj ženi oko trideset i šest. Njihovoj jedinici, plodu njihove zakonite ljubavi, bilo je deset godina. Gospodin Grande, koga je proviđenje htelo, bez sumnje, da uteši za izgubljenim kmetstvom, nasledi te godine jedno za dragim gospođu de La Godinjer, rođenu de La Bertelijer, majku gospođe Grande; zatim staroga gospodina de La Bertelijera, oca pokojničinog; i najzad gospođu Žantile, babu po materi: tri nasleđa čiju veličinu niko nije znao. Ovo troje starih bijahu tako strasne tvrdice da su dugi niz godina gomilale novac, da ga mogu u potaji posmatrati. Stari gospodin de La Bertelijer nazivao je davanje pod interes rasipanjem, nalazeći više koristi u promatranju zlata no u dobiti od interesa. Varoš Somir sudila je, dakle, o veličini uštede po prihodima poznatih joj dobara. Gospodin Grande dobi tada novu plemićku titulu koju naša manija za jednakošću neće nikad izgladiti: on pestade čovek koji u okrugu plaća najveći porez. On je imao sto jutara zemlje pod lozom, koja mu je dobrih godina davala sedam do osam stotina buradi vina. Imao je trinaest manjih dobara, jednu staru opatiju, na kojoj je, iz štednje, zazidao prozore, lukove i šarena okna, te ih je to i očuvalo; i sto dvadeset i sedam jutara livada, na kojima je raslo tri hiljade topola, zasađenih 1793. Najzad, kuća u kojoj je stanovao bila je njegova. Tako su sračunavali njegovu vidljivu imovinu. Što se tiče njegovih kapitala, samo su dve ličnosti mogle unekoliko oceniti njihovu veličinu: jedna je bio gospodin Krišo, beležnik, koji je davao pod interes novac gospodina Grandea; druga gospodin de Grasen, najbogatiji somirski bankar, u čijoj je dobiti vinogradar imao udela po svojoj volji i potajno. Mada su i stari Krišo i gospodin de Grasen bili ljudi strogo poverljivi, što u provinciji stvara poverenje i donosi novac, oni su javno ukazivali gospodinu Grandeu tako duboko poštovanje da su promatrači mogli ceniti veličinu kapitala nekadašnjeg kmeta po veličini neobičnog uvaženja koje su mu odavali. Ceo svet u Somiru bio je uveren da gospodin Grande ima jednu naročitu riznicu, jednu skrivnicu punu zlatnika, te se noću predaje onom neiskazanom uživanju koje čoveku daje posmatranje velike gomile zlata. Tvrdice su u to bile uverene, promatrajući Grandeove oči, kojima žuti metal kao da je predao svoju boju. Pogled čoveka koji je navikao da od svog kapitala vuče ogromnu kamatu dobija neminovno, kao i pogled sladostrasnika, kockara ili dvoranina, izvesne naročite navike, neke bojažljive, gramžljive, tajanstvene pokrete, koji ne mogu da izmaknu očima njegovih jednoveraca. Ovaj nemušti jezik stvara u neku ruku slobodno zidarstvo strasti. Gospodin Grande ulivao je, dakle, ono duboko poštovanje na koje ima prava čovek koji nikome nikad ništa nije dugovao, koji je, kao stari kačar i stari vinogradar, s astronomskom tačnošću pogađao kad treba da spremi za svoju berbu hiljadu buradi, a kad samo pet stotina; koji nikad nije propustio nijednu spekulaciju; koji je uvek imao buradi na prodaju, onda kad su burad bila skuplja no ono što će se u njih utočiti; koji je mogao staviti svoje vino u podrume i čekati zgodan trenutak da proda bure po dve stotine franaka, kad su mali posednici davali svoje po stotinu. Njegova čuvena berba godine 1811, mudro sačuvana, lagano prodavana, donela mu je preko dve stotine četrdeset hiljada livara. Finansijski govoreći, gospodin Grande je imao nečeg sličnog s tigrom i sa zmijskim carem: umeo je da prilegne, da se pritaji, da dugo promatra svoj plen, da skoči na njega; zatim je otvarao čeljusti svoje kese, uvlačio u nju hrpu talira, pa onda mirno legao, kao zmija koja vari, neosetljiv, hladan, metodičan. Kad je prolazio ulicom, ljudi su ga gledali s divljenjem, u koje se mešalo poštovanje i strah. To je razumljivo, jer je svaki u Somiru osetio na sebi njegove čelične kandže. Jeđnom je gospodin Krišo dao potreban novac za kupovinu nekog imanja, ali s jedanaest posto; drugome je gospođin Grasen eskontirao neke menice, ali s ogromnim odbitkom kamate. Retko da prođe koji dan a da se ime gospodina Grandea ne pomene, bilo na trgu, bilo uveče u varoškim razgovorima. Za neke ličnosti bogatstvo staroga vinogradara bilo je predmet rodoljubivog ponosa. Nije jedan trgovac, nije jedan kromar govorio strancima s izvesnim ponosom: »Gospodine, mi ovde imamo dve- -tri milionerske kuće; ali gospodin Grande, taj ni sam ne zna koliko ima!«
Godine 1816. najveštije somirske račundžije cenile su nepokretno Grandeovo imanje na blizu četiri miliona, ali kako je, prosečno, od 1793. do 1817. morao od svoga imanja vući godišnje po sto hiljada 28 franaka, to je verovatno imao u gotovu gotovo toliko isto koliko u imanju. Zato bi merodavni, kad bi se posle partije bostona, ili posle kakvog razgovora o vinogradima povela reč o gospodinu Granđeu, rekli: »čiča Grande? ... čiča Grande mora imati pet do šest miliona.« — »Vi ste veštiji od mene, ja nisam nikad mogao da uhvatim koliko ima«, odgovorili bi gospodin Krišo ili gospodin de Grasen kad bi čuli ove reči. Kad bi kakav Parižanin pomenuo Rotšilde ili gospodina Lafita, Somirci bi odmah zapitali da li su oni bogati kao gospodin Grande. Ako bi im Parižanin, malo prezirno i smešeći se, odgovorio da jesu, Somirci bi se zgledali i vrteli glavom ne verujući. Ovako veliko bogatstvo pokrivalo je. kao zlatnim pokrivačem sva dela ovoga čoveka. U početku su neke osobenosti njegovog života izazivale podsmeh i porugu, ali je to s vremenom iščezlo. I najsitniji postupci gospodina Grandea primani su kao jednom presuđena stvar. Njegove oči, odelo, pokreti, žmirkanje, bili su zakon u zemlji u kojoj se svaki, pošto ga je proučio kao što prirodnjak proučava nagon životinja, mogao uveriti o dubokoj i nemoj mudrosti i najmanjih njegovih postupaka. — Biće oštra zima! — govorilo se — čiča Grande je navukao postavljene rukavice: treba brati grožđe. Čiča Grande kupuje mnogo duga, biće vina ove godine. — Gospodin Grande nikad nije kupovao ni meso ni hleb. Njegovi zakupci donosili su mu nedeljno dovoljnu količinu ugojenih petlova, pilića, jaja, masla i pšenice. On je imao jedan mlin čiji je zakupac pored zakupnine morao dolaziti po izvesnu količinu pšenice, samleti je i doneti mu trice i brašno. Velika Nanona, njegova jedina sluškinja, mada više nije bila mlada, pekla je sama svake subote potreban hleb. Sa povrtarima, svojim zakupcima, gospodin Grande je ugovorio da mu daju zelen i povrće. Što se tiče voća, njega je imao u tolikoj količini da je veliki deo prodavao na pijaci. Drva za ogrev sekao je u svojim zabranima, ili je upotrebljavao stare, upola istrulele panjeve koje je dizao sa svojih njiva, i njegovi napoličari prevozili su mu ta drva u varoš, lepo isečena, slagali ih, iz uslužnosti, na njegov drvljanik, i primali kao nagradu njegovu zahvalnost. Jedini njegovi poznati troškovi bili su: oblata, odelo ženi i kćeri, i njihove stolice u crkvi; osvetljenje, plaća velikoj Nanoni, kalajisanje sudova; plaćanje poreza, popravak njegovih građevina i troškovi oko obrađivanja imanja. Imao je šest stotina jutara zemlje pod gorom, koje je pre kratkog vremena kupio, i tu goru čuvao mu je poljak jednog suseda, kome je obećavao za to nagradu. Tek otkako je to imanje kupio, jeo je divljač. Ponašanje ovoga čoveka bilo je vrlo jednostavno. Govorio je malo. Svoje misli kazivao je obično kratkim poučnim rečenicama, koje je izgovarao blagim glasom. Od revolucije, u vreme kad je privukao pažnju, počeo je dosadno da muca čim je imao da govori dugo ili da se prepire. Ovo mucanje, govor bez veze, bujica eči pod kojom se gubila njegova misao, prividna oskudica logičnosti u govoru, što se pripisivalo njegovom nedovoljnom obrazovanju, sve je to bilo izveštačeno i biće objašnjeno sa nekoliko događaja u ovoj priči. Uostalom, četiri rečenice, tačne kao algebarski obrasci, obično su mu služile da obuhvati i da reši sve teškoće u životu i trgovini: »Ne znam, ne mogu, neću, videćemo«. Nikad nije govorio ni da ni ne, niti je šta pisao. Ako mu je ko govorio, slušao je hladno, držao se desnom rukom za bradu naslonivši desni lakat na gornju površinu leve ruke, i o svemu je stvarao mišljenje od koga posle nikada nije odustajao. Razmišljao je dugo i o najmanjim pazarima. Kad bi mu, posle kakvog dugog i vešto vođenog razgovora, njegov protivnik otkrio tajnu svojih namera, misleći da ga je ulovio, on bi odgovorio: »Ne mogu ništa da odlučim dok ne razgovaram sa svojom ženom«. Njegova žena, koju beše načinio pravom robinjom, bila mu je u njegovim poslovima najpodesniji zaklon. On nije nikada nikome išao, nije hteo ni da prima, ni da zove na ručak; nikad nije galamio, i kao da je tvrdičio svačim, čak i pokretima. Nije nikome ništa kvario, jer je stalno poštovao svojinu. Pri svem tom, pored sve blagosti u glasu, pored svega obazrivog držanja, govor i navike kačareve pokazali su se u pravoj boji naročito kad je bio kod kuće, gde se uzdržavao manje nego ma gde na drugom mestu. Telesno, Grande je bio čovek visok pet stopa, zdepast, plećat, sa listovima koji su imali dvanaest palaca u obimu, jako razvijenih čašica i širokih pleća; lice mu je bilo okruglo, crnpurasto, rošavo; brada prava, usne bez krivina, a zubi beli; oči su mu imale izraz hladan i proždrljiv, izraz kakav narod zamišlja u aždaje; njegovo čelo, puno poprečnih bora, nije bilo bez značajnih ispupčenja; njegova kosa, žućkasta i proseda bila je »srebro i zlato«, kao što su govorili neki mlađi ljudi koji nisu shvatili koliko je opasno šaliti se na račun gospodina Grandea. Njegov nos, zadebljao na vrhu, imao je na sebi bradavicu punu žilica, za koju je svet govorio, ne bez razloga, da je puna zlobe. Ovo lice pokazivalo je neku opasnu prepredenost, poštenje bez topline, samoživost čoveka koji je sva svoja osećanja usredsredio na tvrdičenje, i na jedino stvorenje koje je za njega zaista bilo nešto, svoju kćer Evgeniju, svoju jedinu naslednicu. Držanje, ponašanje, ophođenje, sve na njemu, uostalom, svedočilo je ono pouzdanje koje stvara navika na uspeh u svim poduzećima. Zato je gospodin Grande, iako je izgledao blag i nežan, bio čeličnog karaktera. Kako je večito bio obučen na isti način, ko ga je video danas, video ga je onakvog kakav je bio od 1791. Njegova glomazna obuća vezivala se kožnim uzicama; nosio je stalno vunene čarape, kratke hlače od debelog sukna kestenjaste boje, sa srebrnim kopčama, somotski prsnik sa žutim i mrkim prugama, do gria zakopčan, širok kaput kestenjaste boje s dugačkim peševima, crnu kravatu i kvekersld šešir. Njegove rukavice, jake kao žandarske rukavice, služile su ga po dvadeset meseci, i, da ih ne bi uprljao, stavljao ih je na obod svoga šešira, uvek na isto mesto, istim metodičnim pokretom. To je sve što je Somir znao o ovom čoveku.

Samo šest ličnosti imalo je pristupa u njegovu kuću. Najuglednija od prvih triju beše sinovac gospodina Kri- šoa. Otkako je postavljen za predsednika somirskog prvostepenog suda, ovaj mladi čovek dodao je imenu Krišo ime Bonfon i radio je na tome da ime Bonfon odnese prevagu nad imenom Krišo. On se već potpisivao K. de Bonfon. Parničar koji bi bio toliko nepažljiv da ga nazove »gospodin Krišo«, odmah bi, još na suđenju, uvideo da je napravio glupost. Sudac je pazio one koji su ga nazivali »gospodin predsednik«, ali je svojim najljubaznijim osmehom udostojavao laskavce koji su mu govorili »gospodin de Bonfon«. Gospodinu predsedniku bilo je trideset i tri godine; bio je vlasnik dobra de Bonfon (Boni Fontis), koje je donosilo godišnje sedam hiljada livara; očekivao je da nasledi svoga strica beležnika i svoga strica opata Krišoa, časnika kanonskog veća svetoga Martina turskog, koji su važili kao dosta bogati Ijudi. Ova tri Krišoa, podržavani priličnim brojem rođaka, u srodstvu s dvadeset domova u varoši, obrazovali su partiju kao nekada Medičijevi u Firenci; i kao i Medičijevi, imali su svoje Paci. Gospođa de Grasen, mati dvadeset trogodišnjeg sina, dolazila je veoma revnosno gospođi Grande da igraju karata, nadajući se da će svoga dragog Adolfa oženiti gospođicom Evgenijom. Gospodin de Grasen, bankar, živo je potpomagao smicalice svoje žene stalnim uslugama koje je potajno činio starome tvrdici, i stizao je uvek na vreme na bojno polje. Ovo troje Grasenovih imali su takođe svoje privrženike, svoje rođake, svoje verne saveznike. Kod Krišoovih, opat, porodični Taleran, koga je potpomagao njegov hrat beležnik, hrabro se borio s gospođom Grasen i pokušavao je da bogato nasledstvo zadobije za svoga sinovca predsednika. Ova potajna borba između Krišovljevih i Gasenovih oko ruke Evgenije Grande živo je zanimala razna somirska društva. Da li će gospođica Grande poći za gospodina predsednika ili za gospodina Adolfa de Grasena? Na ovo pitanje jedni su odgovarali da gospodin Grande neće dati svoju kćer ni jednome ni drugome. Nekadašnji kačar, pun slavoljublja, traži zeta, govorali su, kakvog francuskog pera, koji bi sa svoje tri stotine hiljada livara dohotka primio svu Grandeovu burad u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Drugi su odgovarali da su Grasenovi plemići, veoma bogati, da je Adolf vrlo lep mladić, i da tako lepo srodstvo, osim ako nemaju u rukavu kakvog papinog sinovca, mora zadovoljiti ljude prostake, čoveka koga je cio Somir zapamtio s kačarskom sekirom u ruci i koji je, uostalom, bio u svoje vreme crkvenjak. Najrazboritiji napominjali su da je gospodinu Krišou de Bonfonu slobodan pristup u svako doba, dok njegov suparnik dolazi u kuću samo nedeljom. Jedni su tvrdili da gospođa de Grasen, koja je bila u većem prijateljstvu sa ženama u kući Grandeovoj no Krišoovi, može uticati na njih, te će tako, pre ili posle, postići svoj cilj. Drugi su odgovarali da niko na svetu ne ume tako vešto da se dodvori čoveku kao opat Krišo, i da su u ovom slučaju, gde je na jednoj strani žena, a na drugoj sveštenik, podjednaki izgledi. »Imaju patakarte«, govorio je jedan dosetljivac somirski. Bolje obavešteni, stariji stanovnici somirski uveravali su da će se gospođica Evgenija Grande iz Somira, pošto su Grandeovi isuviše mudri da bi dali da imanje ode iz porodice, udati za sina gospodina Grandea iz Pariza, bogatog vinarskog trgovca. Na to su privrženici Krišovljevih i Grasenovih odgovarali: »Pre svega, ova dva brata nisu se ni dvaput videla za trideset godina. Posle, gospodin Grande iz Pariza cilja na visoko za svoga sina. On je kmet jednog kvarta, narodni poslanik, pukovnik u narodnoj gardi, sudac trgovačkog suda; on se odriče Grandeovih iz Somira i namerava da se orodi sa kakvom vojvodskom porodicom po milosti Napoleonovoj«. Što se sve nije govorilo o jednoj naslednici o kojoj se pričalo na dvadeset milja unaokolo, pa čak i u putničkim kolima od Anžea do Bloa zaključno! Početkom 1818. krišoovci dobiše znatnu prevagu nad grasenovcima. Froafonsko dobro, poznato sa svoga parka, divnog zamka, majura, reka, jezera, šuma, u vrednosti tri miliona, izložio je prodaji mladi markiz de Froafon, primoran da pretvori u novac svoju imovinu. Beležnik Krišo, predsednik Krišo, opat Krišo, potpomognuti svojim pristalicama, sprečili su da se ovo dobro prodaje na male delove. Beležnik zaključi s mladim čovekom sjajnu pogodbu, uverivši ga da bi se morali voditi bezbrojni sporovi protiv kupaca dok bi se novac od njih naplatio; bolje bi bilo prodati sve ukupno gospodinu Grandeu, čoveku koji ima novaca i koji je u stanju da položi sve u gotovu. Na taj način lepa markiska baština froafonska prešla je u svojinu gospodina Grandea, koji je, na veliko čudo Somira, isplatio s izvesnim odbitkom, posle izvršenih formalnosti. O ovoj stvari pričalo se čak u Nantu i Orleanu. Gospodin Grande ode da vidi svoj zamak, koristeći se jednim dvokolicama koja su se tamo vraćala. Pošto je kao gospodar razgledao ovo svoje imanje, on se vrati u Somir, uveren da je svoj novac uložio po dvadeset pet posto, i zanesen divnom mišlju da froafonsku baštinu zaokrugli, ujedinivši sa njom sva svoja dobra. Zatim, da bi ponovo napunio svoju gotovo ispražnjenu kasu, on se reši da iseče do korena svoje šume, svoje zabrane i da iskoristi topole na svojim livadama.

Sad je lako razumeti svu važnost ovih reči: kuća gospodina Grandea je bezbojna, hladna, nema u gornjem kraju varoši, zaklonjena razvalinama bedema. Stubovi i luk kapije bili su, kao i kuća, načinjeni od peščara, belog kamena iz okoline Loare, i tako mekog da je prosečno trajao jedva dve stotine godina. Nejednake i česte rupe, koje su klimatske nepogode čudnovato izdubile, davale su kapiji izgled crvastog kamena francuske arhitekture i neku sličnost s tamničkim kapijama. Iznad luka bio je dugačak niski reljef od tvrdog kamena, koji je predstavljao četiri godišnja doba, s figurama već najedenim i sasvim crnim. Nad ovim niskim reljefom pruža se venac iz kojega su izbijale neke biljke slučajno nanesene: žute hvoje, poponci, ladoleži, bokvice i jedna mala trešnja, već dosta visoka. Kapija od teške hrastovine, mrke boje, isušena, sva ispucala, slaba na prvi pogled, držala se čvrsto svojim gvozdenim klincima koji su pravili simetrične šare. Četvrtasta rešetka, mala, ali s čestim i zarđalim šipkama, nalazila se na sredini manjih vrata i služila je, tako reći, kao motiv čekiću, koji je bio za nju pričvršćen prstenom i udarao u iskrivljeno lice jednog klina. Ovaj čekić duguljastog oblika, vrsta onih koje su naši preci nazivali zakmarima, ličio je na veliki znak čuđenja; kad bi ga pažljivo razgledao, starinar bi našao na njemu tragove jednog smešnog lika koji je nekad predstavljao i koji se dugom upotrebom izlizao. Kroz malu rešetku, koja je namenjena za raspoznavanje prijatelja za vreme građanskih ratova, radoznali čovek mogao je videti, u dnu mračnog i zelenog svoda, nekoliko trošnih stepenica koje su vodile u baštu živopisno okruženu debelim vlažnim zidovima, obraslim zakržljalim šibljem. Ovi zidovi su bili zidine bedema, na kojima su se dizale bašte obližnjih kuća. U prizemlju kuće najglavnija soba je bila dvornica, čiji se ulaz nalazio pod svodom velike kapije. Malo njih znaju svu važnost dvornice u varošicama anžujskim, turenskim i beriskim. Ona je u isti mah predsoblje, salon, kabinet, budoar, trpezarija; ona je pozornica domaćeg života, zajedničko ognjište. Tu je obližnji brijač dvaput godišnje šišao gospodina Grandea; tu su dolazili zakupci, župnik, sreski načelnik, vodeničarski momak. Ova dvornica imala je dva prozora koji su gledali na ulicu i bila je pobočena daskama; odozgo do dole bila je pokrivena sivom drvenom oblogom, s antičkim šarama; tavan je bio sastavljen iz vidljivih greda. također sivo obojenih, a prostor između njih bio je ispunjen požutelim krečom. Jedan stari bakarni sat, išaran arabeskama, stajao je kao ukras na nevešto izvajanom kaminu od belog kamena, na kome je bilo zelenkasto ogledalo sa čijih se ivica, koso isečenih, da bi se staklu videla debljina, odbijala tanka pruga svetlosti duž jedne gotske dekoracije od damaskiranog čelika. S obe strane kamina stajao je po jedan dvokraki svećnjak od pozlaćenog bakra za dvojaku upotrebu: kad se skinu ruže, koje su služile kao tanjirići, i čija je glavna grana bila uglavljena u postolje od plavičastog mramora ukrašeno starim bakrom, ovo postolje obrazovalo je svećnjak za obične dane. Stolice starinskog oblika bile su prevučene tkaninama koje su predstavljale prizore iz Lafontenovih basana; ali je trebalo znati pa pogoditi šta predstavljaju; tako su se teško raspoznavale izbledjele boje i slike pune zakrpa. U sva četiri ugla ove dvornice nalazili su se dolapi s prljavim policama, jedan stari stol za kartanje, čija je gornja površina predstavljala šahovsku tablu, bio je namešten u udubljenju između dva prozora. Iznad ovog stola visio je ovalan barometar, s crnim pervazom, i ukrašcn trakama od pozlaćenog drveta, na kome su se muhe tako nepristojno zabavljale da su od pozlate ostali samo vrlo sumnjivi tragovi. Na zidu prema kaminu dva pastela trebalo je da predstavljaju pretke gospođe Grande, staroga gospodina de La Bertelijera, kao poručnika u francuskoj gardi, i pokojnu gospođu Žantile, kao pastirku. Na prozorima su visile zavese od turske crvene tkanine, prikupljene svilenim gajtanima sa crvenim kićankama. Ovaj ovako raskošan ukras, koji je tako malo odgovarao Grandeovim navikama, kupljen je zajedno s kućom, kao i ona gotska dekoracija, sat, vezene stolice i dolapi od ružinog drveta. Kraj prozora, koji je bio najbliže vratima, nalazila se jedna slamna stolica, čije su noge ležale na podmetačima, da bi gospođa Grande mogla kroz prozor videti prolaznike. Šupljinu prozora ispunjavao je čekrk za predivo od divlje trešnje otrte boje, a odmah do njega bila je mala naslonjača Evgenije Grande. Ima petnaest godina kako dani gospođe Grande i njene kćeri mirno protiču na ovom mestu, u neprekidnom radu, od meseca aprila do meseca novembra. Prvog dana ovog poslednjeg meseca mogle su se premestiti u svoj zimovnik, kraj kamina. Tek toga dana dopuštao je Grande da se u dvornici naloži vatra, koja se po njegovoj zapovesti gasila 31. marta, bez ikakvih obzira na prve hladnoće ranog proleća ili na jesenje hladnoće. Jedna grejalica ispunjena žarom od kuhinjske vatre, koji je velika Nanona s mnogo veštine uspevala da sačuva za njih, pomagala je gospođi i gospođici Grande da provedu najhladnija jutra ili večeri meseca aprila i oktobra. Mati i kći održavale su u dobrom stanju sve rublje u kući, i svoje dane upotrebljavale su tako savjesno na ovaj pravi nadničarski posao da je Evgenija, kad je htela da izveze kakvu ogrlicu svojoj materi, morala otkidati od svoga sna, i pri tom lagati ocu da bi dobila sveću. Tvrdica je odavno uobičajio da sveće deli svojoj kćeri i velikoj Nanoni, kao što je zorom delio hleb i namirnice potrebne za dnevnu potrošnju.

Velika Nanona bila je možda jedino ljudsko stvorenje kadro da podnese despotizam svoga gospodara. Cela je varoš zavidela na njoj gospodinu i gospođi Grande. Velika Nanona, tako prozvana zbog svoga stasa koji je iznosio pet stopa i osam palaca, služila je kod Grandea već trideset i pet godina. Mada je imala svega šezdeset livara plaće, ipak su je smatrali za jednu od najbogatijih sluškinja u Somim. S ovih šezdeset livara, štedeći punih trideset i pet godina, stekla je toliko da je tu skoro uložila kod beležnika Krišoa četiri hiljade livara u doživotnu rentu. Ovaj rezultat duge i istrajne štednje velike Nanone učini se svakom preko mere veliki. Sve sluškinje, videći da je ova jadna devojka od šezdeset godina osigurala sebi hleb za svoje stare dane, zavidele su joj, ne pomišljajući na to koliko je ona robovala dok je taj kruh zaslužila. Kada joj je bilo dvadeset i dve godine, ova jadna devojka nigde nije mogla da nađe službu, toliko joj je lice bilo odvratno; i ovo raspoloženje bilo je zaista vrlo nepravedno; njenom licu svak bi se divio da je bilo na ramenima kakvog grenadira; ali, vele ljudi, sve treba da je na svom mestu. Primorana da napusti jedan sagoreli majur, na kome je čuvala krave, ona dođe u Somir, gde potraži službu, s odvažnošću ljudi koji unapred pristaju na sve. Ciča Grande pomišljao je u to doba na ženidbu i hteo je već da se okući. On zapazi ovu devojku koju su svi redom odbijali. Znajući, kao stari kačar, da proceni telesnu snagu, on pogodi od kolike koristi može biti žensko stvorenje herkulskog stasa, krepko kao šezdesetogodišnji hrast na svome korenu, razvijenih kukova, širokih pleća, kiridžijskih ruku i pošteno kao što je bila njena neporočna čednost. Ni bradavice koje su krasile ovo ratoborno lice, ni crveni obrazi, ni razvijene mišice, ni Nanonini dronjci nisu zaplašili kačara koji je još bio u godinama kad srce ume da zadrhti. On odenu, obu, nahrani ovu jadnu devojku, dade joj platu, i uputi je na posao, ne postupajući prema njoj suviše surovo. Zbog ovako lepog prijema, velika Nanona plakala je u potaji od radosti i postade iskreno odana kačaru koji se, uostalom, dahijski koristio ovom njenom odanošću. Nanona je radila sve: kuhala, spravljala ceđ, prala rublje na Loari, donosila ga na svojim ramenima; ustajala zorom, legala kasno; gotovila je jelo za vreme berbe svima nadničarima, nadgledala berače; čuvala je, kao verno pseto, blago svoga gospodara; najzad, imajući slepo poverenje u njega, pokoravala se bez roptanja njegovim najluđim ćudima. One čuvene godine 1811, u kojoj je berba stala nečuvenih muka, posle dvadesetogodišnje službe, Grande se reši da dade Nanoni svoj stari sat, jedini poklon koji je ikad dobila od njega. Mada joj je davao svoju staru obuću (koja je sasvim pristajala na njenu nogu), ovu obuću nije bilo mogućno smatrati kao neki tromesečni poklon: toliko je bila poderana. Primorana nemaštinom, ova jadna devojka postade takva tvrdica da je Grande zavole kao što čovek zavoli pseto, i Nanona mirno dopusti da joj se navuče na vrat ogrlica sa šiljcima, čije ubode nije više osećala. Ako je Grande stekao hleb s malo odviše štedljivosti, ona se nije tužila; ona je veselo učestvovala u higijenskoj koristi koju je donosio štedljivi način života u ovoj kući, u kojoj nikad niko nije bio bolestan. A posle, Nanona je bila kao član porodice: ona se smejala kad se smejao Grande, bila je nevesela, mrzla se, griejala se, radila je zajedno s njim. Koliko li je slatke nagrade bilo za nju u ovoj jednakosti! Nikad joj on nije predbacio kad bi u vinogradu ili pod voćkom pojela koju breskvu, šljivu ili krušku. »De, Nanona, počasti se«, govorio joj je onih godina kad su se grane pod rodom toliko savijale da su zakupci morali da ga bacaju svinjama. Za ovu seljanku, koja je u svojoj mladosti navikla samo na rđavo postupanje, za ovu siroticu koja je primljena iz milosrđa, i dvosmisleni smeh čiča-Grandeov bio je zrak jarkog sunca. Uostalom, u prostom srcu, u skučenoj pameti Nanoninoj bilo je mesta samo za jedno osećanje i jednu misao. Za poslednjih trideset i pet godina ona je večito zamišljala sebe u onom trenutku kad je došla pred radionicu gospođina Grandea, bosonoga, u dronjcima, i neprestano su joj bile u ušima kačareve reči: »Šta hoćeš, dete moje?« I njena je zahvalnost ostala večito ista. Ponekad bi Grande, kad pomisli da ovo jadno stvorenje nije nikad čulo iole blagu reč, da ne poznaje nijedno od onih nežnih osećanja koje žena izaziva, i da može jednog dana otići bogu na istinu nevinije no što je bila i sama Devica Marija, ponekad bi Grande, obuzet sažaljenjem, gledajući je rekao: »Sirota Nanona!« Na njegov uzvik stara ga je devojka uvek pogledala nekim neodređenim pogledom. Ove reči, ponavljane s vremena na vreme, stvorile su odavno lanac trajnog prijateljstva, kome je svako novo saučešće dodavalo po jednu kariku. Ovo sažaljenje u Grandeovom srcu, primano tako blagodarno od ove stare devojke, imalo je u sebi nečega užasnoga. Ovo okrutno sažaljenje jednoga tvrdice, koje je budilo hiljadu zadovoljstava u srcu staroga kačara, bilo je, međutim, za Nanonu vrhunac sreće. Ko neće također reći: »Sirota Nanona!« Bog će poznati svoje anđele po izrazu njihovog glasa i njihove tajanstvene tuge. U Somiru je bilo mnogo kuća u kojima se prema mlađima bolje postupalo, ali gospodari tih kuća nisu pri svem tom bili nimalo zadovoljni svojom poslugom. Otuda ova duga reč: »Šta to rade Grandeovi s njihovom velikom Nanonom, te im je tako odana?« Ona bi za njih u vatru skočila. Njena kuhinja, čiji su prozori s rešetkama gledali u dvorište, bila je uvek u redu, čista, hladna, prava pravcata kuhinja tvrdice u kojoj ništa nije smelo da propadne. Kad opere sudove, pokupi ostatke od jela, ugasi vatru, Nanona je ostavljala kuhinju, koju je od tvornice odvajao jedan hodnik, i dolazila je svojim gospodarima da prede kudelju. Jedna jedina sveća bila je dovoljna celoj porodici za jedno veče. Sluškinja je spavala u dnu ovog hodnika, u jednom ćumezu u koji je svetlost dolazila kroz jedan prozorčić. Njeno čelično zdravlje dopuštalo joj je da bez ikakvih posledica stanuje u ovoj jarni, iz koje je mogla ćuti i namanji šum u mrtvoj tišini koja je i danju i noću vladala u ovoj kući. Morala je, kao pas čuvar, da spava samo s jednim uhom i da se odmara budna. Po slici tvornice, u kojoj se ogledao sav domaći raskoš, može se unapred naslutiti golotinja gornjih spratova. Godine 1818, pred veče, u polovini meseca novembra, velika Nanona naloži vatru prvi put. Jesen je bila vrlo lepa. Taj dan bio je svečan dan, za koji su vrlo dobro znali i krišovljevci i grasenovci. Zato su se ovo šestoro suparnika i spremali da dođu, naoružani od glave do pete, da se sukobe u dvornici i nadmaše jedni druge u dokazima prijateljstva.'To jutro ceo Somir je video gospođu i gospođicu Grande kad su u pratnji Nanone išle u župnu crkvu na službu, i svi se setiše da je tog dana rođendan gospođice Evgenije. Zato beležnik Krišo, opat Krišo i gospodin K. de Bonfon, kad su otprilike mislili da su Grandeovi večerali, pohitaše da stignu pre Grasenovih da čestitaju gospođici Grande. Sva trojica nosili su ogromne kite cveća, nabranog u njihovim baščicama. Drške cveća, koje je predsjdnik hteo da da, bile su vrlo vešto uvijene trakom bele svile sa zlatnim resama. To jutro gospodin Grande, kao i uvek o znamenitom danu rođenja Evgenijinog, došao je k njoj dok je još bila u postelji i svečano joj dao svoj roditeljski poklon, koji se od trinaest godina naovamo sastojao od jedne retke zlatne pare. Gospođa Grande obično je davala svojoj kćeri zimsku ili letnu haljinu, prema prilikama. Ove dve haljine i zlatnici koje je dobijala o novoj godini i o rođendanu od svoga oca donosili su Evgeniji mali godišnji prihod od sto talira otprilike, koji je ona gomilala na Grandeovo zadovoljstvo. Zar to nije bilo prenošenje svog novca iz jedne kase u drugu i, tako reći, na nežan način navikavanje na tvrdičenje svoje naslednice od koje je Grande ponekad tražio račun o njenom blagu koje je ranije povećala porodica njene majke, govoreći joj: »To će biti tvoj svadbeni dvanaestak«. Dvanaestak je starinski običaj koji se još strogo i s pobožnošću održava u nekim krajevima u centru Francuske. U okrugu Beri i Anžu, kad se kakva devojka udaje, njena porodica ili porodica njenog muža daje joj kesu u kojoj se nalazi, prema imovnom stanju, dvanaest, ili dvanaest dvanaestina, ili dvanaest stotina komada srebrnog ili zlatnog novca. Ni najsiromašnija čobanka neće se udati bez dvanaestka, pa ma bio sav oa bakarnog novca. Još i sada se govori u Isudenu o ne znam kakvom dvanaestku koji je dobila nekakva bogata naslednica, i koji se sastojao od sto četrdeset i četiri portugalska zlatnika. Papa Klement VII, stric Katarine Medičijeve, dao je svojoj sinovici, kad se udavala za Anrija II, dvanaest zlatnih antičkih medalja od vrlo velike vrednosti. Za vreme večere, vrlo raspoložen što mu je njegova Evgenija Iepša u novoj haljini, otac je uzviknuo: »Pošto je danas Evgenijin dan, da naložimo vatru! To će slutiti na dobro«.
Nazad na vrh Ići dole

— Gospođica će se zacelo udati ove godine — reče velika Nanona, odnoseći ostatke jedne guske, tog kačarskog fazana.
— Ja ne vidim za nju u Somiru prilike — odgovori gospođa Grande gledajući plašljivo u svoga muža, što je, kad se imaju na umu njene godine, svedočilo o potpunom bračnom ropstvu u kome je ova jadna žena živela.
Grande pogleda svoju kćer i veselo reče: — Danas je detetu dvadeset i tri godine; moraćemo se uskoro pobrinuti za nju.
Evgenija i njena mati nemo se pogledaše i razumedoše se.


Gospođa Grande je bila suha i slaba žena, žuta kao dunja, nespretna, spora; jedna od onih žena koje kao da su stvorene da se prema njima rđavo postupa. Imala je krupne kosti, veliki nos, veliko čelo, krupne oči, i na prvi pogled nešto malo sličnosti s prozuklim voćem, u kome nema više ni slasti ni soka. Zubi su joj bili crni i retki, usta okružena boratna, a donja vilica šiljata i povijena napred. To je bila krasna žena, prava kći Bertelijerovih. Opat Krišo znao je da nađe nekoliko prilika da joj kaže da nije ružna i ona je to verovala. Njena ainđeoska blagost, strpljenje jednog insekta kog deca muče, retka pobožnost, postojana mimoća njene duše, dobro srce, sve je to izazivalo opće saučešće i poštovanje. Njen muž joj nikad nije dao odjednom više od šest franaka za njene troškove. Mada je izgledala smešna, ova se žena, koja je u mirazu i nasleđu donela gospodinu Grandeu preko tri stotine hiljada franaka, večito osećala tako duboko ponižena zavisnošću i ropstvom, protiv koga joj dobrota njene duše nije dopuštala da se buni, da nikad nije zatražila nijedne pare niti ikad učinila kakvu primedbu na akta koja joj je beležnik Krišo pođnosio na potpis. Ova nerazumna i potajna ponositost, ova plemenitost duše koju je Grande stalno potcenjivao i vređao, preovladavala je u ponašanju ove žene. Gospođa Grande nosila je stalno haljinu od zelenkaste svile koja joj je obično trajala po godinu dana; imala je veliku belu pamučnu maramu, slamni šešir i gotovo nikad nije bila bez kecelje od crne svile. Kako je retko izlazila iz kuće, obuću je malo cepala. Najzad, nikad ništa nije tražila za sebe. Zato je Grande, obuzet katkad grižnjom savesti pri pomisli da je mnogo vremena prošlo od onog dana kad je svojoj ženi dao šest hiljada franaka, pri prodaji svoje godišnje berbe uvek ugovarao da se i njegovoj ženi da kakav mali poklon. Tih četiri-pet zlatnika od Holanđana ili Belgijanaca, kupaca Grandeovog vina, bili su najsigurniji godišnji prihod gospođe Grande. Ali, kad bi primila svojih pet zlatnika, muž bi joj često rekao, kao da im je kesa bila zajednička: »Molim te, pozajmi mi koji franak«. A jadna žena, sretna što može učiniti nešto za čoveka koga joj je ispovednik predstavljao za gospodara, davala mu je, u toku zime, po nekoliko talira od novca koji je dobila. Kad bi izvadio iz džepa pet franaka koje je mjesečno davao na sitnice, na konac, igle i toaletu svoje kćeri, Grande je, pošto je zakopčao džep, redovno pitao svoju ženu: »A ti, mama, treba li tebi što?«

— Videću — odgovarala je gospođa Grande s osećanjima materinskog dostojanstva. Uzalud sve to blagorodstvo!
Grande je mislio da je plemenit prema svojoj ženi. Zar filozofi koji nailaze na Nanone, gospođe Grande, Evgenije, ne mogu s pravom reći da je ironija osnovni karakter proviđenja? Posle ove večeri na kojoj je, prvi put, bilo reči o Evgenijinoj udaji, Nanona ode u sobu gospodina Grandea da donese bocu kasisa, i silazeći niz stepenice umalo ne pade.
— Glupačo jedna! — reče joj gospodar. — Zar i ti da padneš, ti?
— Pa zbog one stepenice, gospodine, što se klati.
— Pravo kaže Nanona — reče gospođa Grande. — Odavno je trebalo da je popravite. Juče Evgenija umalo da nije uganula nogu na njoj.
— Na — reče Grande Nanoni videći da je sasvim prebledela — pošto je danas Evgenijin rođendan, i zato što umalo nisi pala, uzmi čašicu kasisa.
— Bogami, i zaslužila sam je — reče Nanona. — Mnogi bi na mome mestu razbio bocu; ali ja bih je sačuvala pa ma razbila lakat.
— Sirota Nanona! — reče Grande nalevajući joj kasis.
— Da se nisi ubila? — upita Evgenija gledajući je sa saučešćem.
— Nisam, zadržala sam se. — E, pošto je danas Evgenijin rođendan, popraviću vam tu stepenicu. To je zato što vi ne umete da stanete nogom u kraj gde se stepenica još drži. Grande uze sveću, ostavi ženu, kćer i sluškinju bez druge svetlosti do one s ognjišta na kome je buktao plamen, i ode u odžakliju po daske, čavle i alat.
— Hoćete li da vam pomognem? — doviknu mu Nanona kad je čula da kuca po stepenicama.
— Ne treba! ne treba! umem ja i sam — odgovori nekadašnji kačar.
U trenutku kad je Grande lično popravljao svoje crvotočne stepenice i zviždukao sećajući se svojih mladih godina, zakucaše na vratima Krišoovi.
— Jeste li to vi, gospodine Krišo? — upita Nanona gledajući kroz rešetku.
— Mi smo — odgovori predsednik.
Nanona otvori vrata i svetlost s ognjišta, koja se odbijala pod svodom, pomože Krišoovima da spaze ulaz od dvornice.
— A! vi nam dolazite na čestitanje — reče im Nanona osetivši miris cveća.
— Izvinite, gospodo — viknu im Grande kad je poznao glas svojih prijatelja — sad ću ja! Ja se ne stidim, ja sam popravljam jednu stepenicu na svome stepeništu.
— Molim, molim, gospodine Grande! Ugljenar je kmet u svojoj kući — odgovori poslovicom predsednik, smejući se sam svojoj aluziji koju niko nije razumeo.

Gospođa i gospođica Grande ustadoše. Tada predsednik, koristeći se pomrčinom, reče Evgeniji: »Hoćete li mi dopustiti, gospođice, da vam na današnji dan vašega rođenja poželim mnogo sretnih godina i zdravlje koje vas je dosad poslužilo?« On joj pruži veliku kitu cveća retkog u Somiru; zatim je uze za ruke i poljubi je s obe strane vrata, s ljubaznošću od koje se Evgenija zastide. Tako se predsednik, koji je ličio na dugačak zarđali klin, udvarao.
— Molim vas, samo izvolite — reče Grande ulazeći. — Vi, bogme, lepo, gospodine predsedniče! Valjda zato što je svečan dan?
— Znate, pored gospođice — odgovori opat Krišo pružajući svoju kitu cveća — svaki dan bio bi za moga sinovca svečan dan.

Opat poljubi Evgeniju u ruku. Sto se tiče beležnika Krišoa, on prosto poljubi devojku u oba obraza i reče: »Gledaj ti nje kako raste! Svake godine dvanaest meseci«. Ostavivši sveću pred satom, Grande, koji nije nikad napuštao neku šalu i nesnosno je ponavljao kad mu se učinila lepa, reče: »Pošto je danas Evgenijin rođendan,'zapalimo velike svećnjake!« On brižljivo skide krakove sa svećnjaka, metnu na svaki stup po jedan tanjirić, uze iz Nanoninih ruku novu sveću, čiji je kraj bio uvijen papirom, metnu je u svećnjak, utvrdi je, zapali, i sede pored svoje žene, gledajući naizmenice svoje prijatelje, svoju kćer, i oba svećnjaka. Opat Krišo, omalerr, pun, dežmekast, s riđom i glatkom vlasuljom, lica kao u stare kartašice, ispruži svoje noge obuvene u glomaznu obuću sa srebrnim kop- čama i reče:
— Grasenovi nisu došli?
— Nisu još — reče Grande.
— Ali će doći? — upita stari beležnik, kriveći svoje lice, puno rupa , kao kašika kojom se kupi pena. — Nadam še — odgovori gospođa Grande.
—- Jeste li gotovi s berbom? — upita Grandea predsednik de Bonfon.
— Sasvim gotov — reče mu stari vinogradar, i ustade da se prošeta po dvornici, ispravljajući prsa oholo kao što su bile ohole i njegove reči: sasvim gotov! Hodajući lako, on spazi kroz vrata hodnika što vodi u kuhinju veliku Nanonu kako sedi kraj vatre i pri sveći se sprema da prede, da ne bi sedela s gostima.
— Nanona — reče on izišavši u hodnik — odmah da si ugasila vatru i sveću pa da sediš s nama. Hvala bogu! u dvornici ima dovoljno mesta za sve nas.
— Ali, gospodine, imaćete goste.
— A zar ti nisi što i oni? I oni su od Adamovog kolena kao i ti.
Grande se vrati predsedniku i reče mu:
— Jeste li vi prodali svoje vino?
— Bogami, nisam, neka stoji. Danas je dobro, ali će za dve godine biti bolje. Kao što znate, vlasnici su se zarekli da održe ugovorene cene, i Belgijanci ga ove godine neće dobiti pošto hoće. Ako odu, neka ih; vratiće se.
— Tako je, samo držimo se dobro — reče Grande tonom od koga predsednik uzdrhta. »Da nije u pogodbi?« pomisli Krišo. U taj mah udar zvekira objavi Grasenove, i njihov dolazak prekide razgovor koji su započeli gospođa Grande i opat. Gospođa de Grasen je jedna od onih omalenih žena, živahnih, punih, belih i rumenih, koje su ostale mlađe i u svojoj četrdesetoj godini zahvaljujući palanačkoj samostanskoj umerenosti i svom besprekornom životu. One su kao one poslednje pozne ruže koje je prijatno videti, ali čije krunice imaju u sebi nečega hladnog i čiji miris nije više tako jak. Ona se oblačila dosta lepo, poručivala je haljine iz Pariza, davala je ton Somiru i priređivala je večernje zabave. Njen muž, bivši kapetan u carskoj gardi, teško ranjen u bitki kod Austerlica i penzionisan, sačuvao je, pored svega svog poštovanja prema Grandeu, svoju vojničku iskrenost.

— Dobro veče, Grande, — reče on vinogradaru držeći mu ruku i gledajući kao s neke visine, što je uvek jako ponižavalo Krišovljeve.
— Gospođice, — reče zatim Evgeniji, pošto se pozdravio s gospođom Grande — vi ste uvek lepi i dobri, i ja zbilja ne znam što bi vam čovek mogao poželeti.
Zatim joj predade jedno sanduče, koje je nosio momak, i u kome je bila neka vrsta vresa s Kapa, cveće skoro doneseno u Evropu i vrlo retko.

Izgubljene iluzije


U doba kad počinje ova pripovetka, Stenhopova presa i valjci za presvlačenje štamparskom bojom još se nisu upotrebljavali u malim provincijskim štamparijama. I pored poslovnih veza koje održava s pariškom tipografijom, An-gulem se još služio drvenim prešama kojima jezik duguje za izraz "da presa zaškripi", koji više ne može upotrebiti. Tamošnje zaostalo štamparstvo još je upotrebljavalo kožne valjke natopljene štamparskom bojom, kojima je jedan od radnika na presi premazivao slova. Pokretna ploča na koju se polaže okvir ispunjen slovima, i povrh koga se stavlja list hartije, bila je još od kamena is pravom je nosila ime mer-mera. Nesit mašinske prese danas su sasvim potisnule taj mehanizam kojem, i pored njegove nesavršenosti, dugujemo za lepe knjige jednog Elzevira, jednog planten, jednog Alda i Dida, te je potrebno spomenuti te starinske sprave prema kojima je Žerom-Nikola Sesar gajio neku sujevernu ljubav, pošto one imaju svoju ulogu u ovoj dugačkoj običnoj priči.Taj Sesar bio je nekada radnik na presi, koje slovoslagač, na svojem štamparskomjeziku, nazivaju medvedima. Taj nadimak su dobili zasigurno zato što se stalno kreću tamo amo, od suda s bojom do preše, i od preše do suda sa bojom, a to prilično podseća na kretanje medveda u kavezu. Da im ne ostanu dužni, medvedi su slagače prozvali majmunima, zato što ta gospoda neprestano skakuću vadeći slova iz njihove sto pedeset i dve male pregrade. U strašno doba 1793, Sesar, kome je tada bilo otprilike pedeset godina, bio je oženjen. Njegove godine i bračno stanje izbaviše ga od onog velikog kupljenja vojnika koje je gotovo sve radnike odvelo u vojsku. Stari radnik na presi ostao je sam u štampariji, čiji je vlasnik, inače zvani dobričina, malo pre toga umro ostavivši za sobom udovicu bez dece. Činilo se da preduzeću preti neposredna opasnost: medved sam nije bio u stanju da se pretvori u majmuna; jer, kao radnik na presi, nikad nije znao ni čitati ni pisati. Ne obazirući se na njegovu nesposobnost, jedan narodni predstavnik, u žurbi da rasturi lepe odluke Konventa, proizveo je radnika na preši za štampara, a njegovu tipografiju uzeo za državnu. Pošto je primio tu opasnu diplomu, građanin Sesar obeštetio je udovicu svoga gazde tim što joj je predao ušteđevinu svoje žene, kojom je otkupio štamparu za polovinu njene vrednosti. To nije bilo sve. Trebalo je bez pogrešaka i bez odlaganja štampati republikanske dekrete. U toj nezgodi, Žerom-Nikola Sesar imao je sreću da naiđe na jednog marsejskog plemića koji nije hteo ni da beži u inostranstvo, da ne bi izgubio imanje, ni da se pokazuje živ, da ne bi izgubio glavu, a koji je mogao doći do kruha samo tako ako se prihvati nekog posla. G. grof de Mokomb navuče dakle skromnu bluzu provincijskog faktora: sam je slagao, čitao i ispravljao odluke kojima se osuđuju na smrt građani koji skrivaju plemiće; medved, koji je postao dobričina umnožavao je te odluke, i lepio ih; i oni obojica ostadoše živi i zdravi.

Sjaj i beda kurtizana



Kćeri moja, ima jedna ljubav koja se nikako ne poverava ljudima, a kad se poveri anđelima, oni tu ispovest prihvataju sa osmesima sreće…
…Ljubav bez nade, kad ona nadahnjuje život, kad u nju unosi zakon odanosti, kad oplemenjuje sve postupke mišlju da će se postići idealno savršenstvo. Jest, anđeli odobravaju takvu ljubav, pošto ona vodi ka nečemu lepom. Valja da se neko neprestano usavršava da bi bio dostojan onoga koga voli, da za nj krišom podnosi bezbroj žrtava, da ga obozžva iz daljine, da mu daje svoju krv, kap po kap, da mu žrtvuje svoje samoljublje, da ne zna više ni za oholost ni za srdžbu sa njim, da mu ne da da zna za svirepu ljubomoru, da mu daje sve što zaželi, pa ma i na svoju štetu, da voli ono što on voli, da je licem uvek okrenut njemu, kako bi ga pratio pogledom a da on to ne zna: takvu ljubav bi vam oprostila religija, pošto se njome ne bi narušavali ni ljudski ni božanski zakoni, takvu ljubav vam oprašta ceo svemir, ako se odlučite za nju….

Onore de Balzak je francuski romanopisac, jedan od ključnih stvaralaca realizma.
Pisao je o ženama, o ljubavi i bio je u stanju da 16 h u toku dana bez prestanka piše. Voleo je kafu, jer ga je držala budnim, i u toku dana mogao je da ispije oko 50 šoljica ovog ukusnog napitka. Pored velike strasti prema kafi, imao je još jednu strast - voleo je prelepe nezavisne žene. Njega nisu privlačile mlade lepotice, ali je „gubio glavu“ za zrelim damama nakon tridesete.

Čiča Gorio



Znate li čime ljudi krče sebi put? Bljeskom genija ili umešnom pokvarenošću. U ljudske mase treba uletati kao topovsko đule, ili se uvući kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže. Ljudi se pokoravaju snažnom geniju, mrze ga, klevetaju ga, jer on uzima za sebe; ali ako istraje, pokoravaju mu se, jednom rečju, obožavaju ga klečeći pred njim, kad nisu mogli da ga okaljaju. Pokvarenost je opšta pojava, talenti su izuzeci. Zato je pokvarenost oružje osrednjih sposobnosti kojih ima u izobilju i na koje svuda nailazimo.”

Čiča Gorio


Prava slika ove sobe dobije se tek onda kada, oko sedam časova ujutru, mačak gospođe Voker uđe pre svoje gazdarice,počne da skače po ormanima, njuška mleko u činijama koje su pokrivene tanjirima i stane da prede. Odmah zatim pojavi se udovica, sa kapom od tila ispod koje viri vitica rđavo nameštene perike, vukući svoje iskrivljene papuče. Njeno staračko i punačko lice sa nosom koji liči na kljun u papagaja; male i bele ruke, telo gojazno kao u kakvog crkvenjaka, ispale i lelujave grudi, sve je to u skladu s ovom odajom u kojoj se ogleda nevolja, gde se ugnezdila spekulacija, čiji topli I smrdljivi vazduh gospođa Voker udiše bez gađenja. Njeno lice, sveže kao prvi jesenji mraz, njene oči okružene borama, koje se čas smeše kao oči u igračice, a čas dobiju gorak i namršten izraz zelenaša, ukratko, cela je njena pojava sušta slika pansiona, kao što je pansion verno ogledalo njene ličnosti. Tamnica se ne može zamisliti bez čuvara. Bleda punoća ove male žene proizvod je ovakvog života, kao što je tifus posledica kužnih isparenja. Njena donja suknja od pletene vune, duža od gornje koja je napravljena od neke starehaljine a iz koje viri vata kroz pocepane šavove štofa, slika je salona, trpezarije i vrta; po njoj se može pogoditi kakva je kuhinja i naslutiti kakvi su stanari. Kad je ona tu, slika je potpuna. Gospođa Voker ima oko pedeset godina i liči na sve.

Čiča Gorio



Votren mladom i neiskusnom Rastinjaku


Ući među ljude - to je zadatak koji se trude da reše pedeset hiljada mladića koji se nalaze u vašem položaju - govori on Rastinjaku. - I vi ste jedinica iz te sume. Pomislite kakvi vas napori čekaju, kakva vam žestoka borba predstoji! Vi ćete se među sobom jesti kao pauci!... Nema principa, postoje samo događaji, nema ni zakona - postoje samo okolnosti, a pametan čovek im se prilagođava da bi posle trgovao njima kako sam bude želeo... Porok je sad u punoj snazi, a talenti su retki. Poštenje ne valja ni za šta. U tu se gomilu može upasti ili kao bomba, ili se kradom uvući kao rana... Ljutite se koliko vam drago - nastavlja Votren kao odgovor na studentovo negodovanje - praštam vam; to je tako razumljivo u vašim godinama. Samo razmislite dobro o mome predlogu. Doći će vreme kada ćete postupiti i gore. Upustićete se u ljubav s nekom lepuškastom ženom i uzimaćete novac od nje. O tome sigurno niste ni mislili? A kako ćete postići uspeh ako ne izvlačite koristi iz vaše ljubavi? Nema pokajanja za grehe. Vrlina je nedeljiva. Zakon propisuje dva meseca zatvora kicošu koji za jednu noć oduzme detetu polovinu njegovog imanja, a robiju siromahu koji ukrade novčanicu od hiljadu franaka. To su vaši zakoni! Prezirete ljude i obraćate pažnju na rupe kroz koje se može uzmaći iz mreže zakona. Sva tajna velikih bogatstava, koja nastaju bez vidljivih uzroka, obavezno se krije u nekom prestupu koji je zaboravljen, jer je pedantno urađen."
Nazad na vrh Ići dole

Čiča Gorio

O, Bože moj, kad znaš kakve sam muke i patnje podnosio; kad si izbrojao udarce noža koje sam dobio za ono vreme za koje sam ostario, promenio se, satro se, posedio, zašto me sada mučiš? Dosta sam iskajao grehe što sam suviše voleo svoje kćeri. Dobro su se osvetile mojoj ljubavi, mučile su me kao krvnici. Ali eto, očevi su vrlo glupi! Ja sam ih mnogo voleo i vratio im se kao kockar kartama.


Moje su kćeri bile moj porok, moje ljubavnice, sve što sam imao. I jednoj i drugoj trebalo je ponešto, poneki nakit; to su mi saopštavale njihove sobrarice, i ja sam davao da bi me lepo primale! Ali su mi ipak održale nekoliko pridika o mom ponašanju u društvu. Ubrzo su počele da me se stide. Tako je to kad se lepo vaspitavaju deca. U mojim godinama, međutim, ja nisam mogao ići u školu. (Užasno me boli, Bože moj! Lekara! Lekara! Kad bi mi otvorio lobanju, manje bih patio.) Kćeri moje, kćeri moje, Anastazija, Delfina! Hoću da ih vidim. Pošaljite policiju po njih, dovedite ih silom! Pravda je na mojoj strani, i priroda, i zakon, sve. Ja protestujem. Domovina će propasti ako se očevi budu prezirali. To je jasno. Društvo i svet zavisi od očinstva, sve će propasti ako deca ne vole svoga oca. O, da ih vidim, da ih čujem, svejedno šta će mi reći, samo da čujem njihov glas naročito Delfinin, to će mi ublažiti bolove. Ali im recite kad budu ovde, da me ne gledaju onako hladno po svom običaju. A, dobri prijatelju, gospodine Ežene, vi ne znate šta to znači kad se topli pogled odjednom promeni u ledeni. Od onog dana otkad me njihove oči nisu obasjavale ja znam samo za večitu zimu; imao sam samo da patim, i patio sam! Živeo sam da me ponižavaju i vređaju. Ja ih silno volim i zato sam podnosio sve uvrede zbog ponekog jadnog i sramotnog zadovoljstva koje su mi prodavale. Zar otac potajno da viđa svoje kćeri? Ja sam njima dao ceo svoj život, a one neće danas da žrtvuju radi mene ni jedan sat. Žedan sam, gladan sam, srce mi čezne, one neće doći da mi olakšaju samrtne muke, jer ja osećam da umirem. Ali zar one ne znaju šta znači gaziti po lešu svog oca! Ima Boga na nebu, on će sam osvetiti nas očeve. O, one će doći! Hodite, ljubljene moje, hodite da poljubite poslednji put svoga oca, on će se pomoliti Bogu za vas, reći ću mu da ste bile dobre kćeri, on će vas braniti. Na kraju krajeva, vi niste krive. One su nevine, prijatelju! Recite celom svetu neka ih niko ne osuđuje zbog mene. Ja sam za sve kriv, ja sam ih naučio da me vređaju. Ja sam to voleo. To se nikoga ne tiče, ni na zemlji, ni na nebu. Bog bi bio nepravedan kada bi ih kaznio zbog mene. Ja nisam umeo da podesim svoje ponašanje, učinio sam glupost kad sam se odrekao svojih prava. Ja bih se ponizio zbog njih! Šta ćete! I najbolju narav, i najbolju dušu pokvarila bi očinska dobrota. Ja sam bednik, ja sam pravedno kažnjen. Ja sam kriv što su mi ćerke raspuštene, ja sam ih razmazio. One sada traže zadovoljstva kao što su nekada tražile bombone. Ja sam im uvek dozvoljavao da zadovolje svoje devojačke prohteve. Kad im je bilo petnaest godina, imale su kola! Sve im je činjeno. Ja sam jedini krivac iz ljubavi. Njihov glas mi je otvarao srce. Čujem ih, dolaze. A da, one će doći. Zakon nalaže da deca prisustvuju očevoj smrti, a zakon je na mojoj strani. Neće biti skupo. Ja ću platiti kola. Pišite im da imam milion da im ostavim! Časna reč. Otići ću u Odesu da pravim makarone. Znam kako se prave. Zaradiću milione. Niko na to nije mislio. A neće se kvariti prilikom prenosa kao žito ili brašno. E, e, na skrobu se mogu dobiti milioni! Nećete slagati, kažite im milioni, pa ako dođu iz gramzivosti, više volim da me varaju, videću ih. Hoću moje kćeri! Ja sam ih stvorio! One su moje! reče on i uspravi se u postelji, pokazujući Eženu glavu sa belom razbarušenom kosom koja je pretila.

Devojka sa zlatnim očima


Jedan od najgroznijih prizora je svakako opšti izgled pariske populacije, narod koji je mučno gledati tako ispijenog, žutog, uštavljenog. Ali zar Pariz nije široko polje bez prestanka šibano olujom interesa, u kome se kovitla žetva ljudi jer ih smrt kosi češće nego na drugim mestima ali koji ponovo dolaze u još većem broju, čija lica, deformisana i uvrnuta, iz svih pora izbacuju duh, želje, otrove, kojima su opterećeni njihovi mozgovi; ne lica, nego, u stvari, maske: maske slabosti, maske snage, maske bede, maske radosti, maske hipokrizije; sve premorene, sve obeležene neizbrisivim tragovima zadihane lakomosti. Šta one žele? Zlato, ili zadovoljstvo?

Nekoliko opservacija o duši Pariza mogu objasniti uzroke njegove mrtvačke fizionomije koja ima samo dva doba: ili mladost ili prevremenu ostarelost: mladost - uvelu i bez boje, starost - našminkanu u želji da bude mlada. Videći ovaj ekshumirani narod, stranci, koji nisu dužni da razmišljaju, za ovu prestonicu, tu veliku fabriku uživanja, steknu najpre osećaj odvratnosti iz koje ubrzo ni oni sami ne mogu da izađu i ostaju da se tu dobrovoljno i do kraja deformišu. Nekoliko reči će biti potrebno da se fiziološki opravda skoro paklena boja pariskih lica, jer Pariz nije samo iz šale nazvan paklom. Smatrajte da je u toj reči sadržana istina. Tu se sve *****, sve gori, sve sija, sve ključa, sve je u plamenu, isparava, gasi se, ponovo se pali, iskri, pucketa i definitivno sagoreva. Nikad život, ni u jednoj drugoj zemlji nije uzavreliji ni bolniji. To društveno ustrojstvo, uvek u fuziji, jeste ono koje kao da posle svakog završenog dela kaže: - Ne sledeće! Kao što to kaže i sama priroda. Kao i priroda, ovo društvo se bavi insektima, jednodnevnim cvećem, sitnicama, efemeridima i takođe izbacuje vatru i plamen preko svog večitog kratera.

Devojka sa zlatnim očima

Šta ćeš? Uživanje vodi do nemilosrdnosti. Zašto? Nemam pojma i nisam dovoljno radoznao da tražim uzroke. - Ove cigare su odlične. Daj čaja svom prijatelju. - Znaš li ti Pole, da ja vodim život brutalne životinje.

Doći će vreme kad treba izabrati sudbinu i upotrebiti svoju snagu na nešto za šta vredi živeti. Život je prava komedija. Ja sam zastrašen, smejem se zbog nedoslednosti našeg društvenog ustrojstva. Vlada odseca glave siromasima koji ubiju čoveka, a nagrađuje kreature koje "ekspeduju", medicinski govoreći, tuce ljudi svake zime. Javni moral je bez snage u borbi protiv desetine poroka koji uništavaju društvo i koji ne podležu nikakvoj kazni. - Ima li još jedna šolja čaja? Časti mi, čovek je lakrdijaš koji pleše na ivici provalije. Pričaju nam o nemoralnosti Opasnih veza; ali postoji jedna strašna knjiga, prljava, grozna, nemilosrdna, uvek otvorena, koja se nikad neće zatvoriti, velika knjiga života, ne računajući jednu drugu knjigu hiljadu puta pokvareniju, koja sadrži sve ono što se govori na uho, između ljudi, ili ispod lepeza između žena, uveče, na balu.

Rođak Pons



Gledajući samo moguću stranu vračanja, vjerovati da raniji događaji čovečjeg života, da tajne koje on jedini zna mogu biti odmah predstavljene kartama koje on miješa, koje siječe i koje čitač horoskopa dijeli na grupe po nekim tajanstvenim zakonima, besmislenost je; ali besmislenost je osudila i vodenu paru, još osuđuje vazduhoplovstvo, osuđivala je pronalazak baruta i štampe, naočari, bakrorez, i posljednje veliko otkriće dagereotipiju.

Da je neko došao da kaže Napoleonu da su jedna građevina i jedan čovjek stalno i u svakom trenutku predstavljeni jednom slikom u atmosferi, da svi predmeti koji postoje imaju u njoj opipljivu i primjetnu prikazu, on bi toga čovjeka zatvorio u Šaranton (mjesto poznato po čuvenoj ludnici), kao što je Rišelje zatvorio Solomona de Ko u Bisetr (mjesto poznato po čuvenoj ludnici), kad mu je normanski mučenik donio ogromnu tekovinu plovidbe pomoću pare. A to je međutim ono što je Dager (Luj Dager, (1787-1854), pariski slikar, jako usavršio fotografiju) dokazao svojim otkrićem! Pa lijepo, ako je Bog otisnuo za izvjesne vidovite oči sudbinu svakog čovjeka na njegovoj fizionomiji, uzimajući ovu riječ kao cjelokupan izraz tijela, zašto ruka ne bi sadržavala izvod te fizionomije, kad je ruka cijela čovečja djelatnost i njen jedini način ispoljavanja? Otuda hiromantija. Zar društvo ne podražava Boga? Predskazati jednom čovjeku događaje života, po izgledu njegove ruke, nije čudnovatija činjenica kod onoga koji je dobio sposobnost vidovitosti, nego činjenica reći jednom vojniku da će se tući, advokatu da će govoriti, obućaru da će praviti cipele i čizme, zemljoradniku da će đubriti i orati zemlju. Da izaberemo jedan upadljiv primjer. Genijalnost je tako vidna na čovjeka da, najveće neznalice šetajući po Parizu poznaju velikog umjetnika kad on prolazi. To je kao neko moralno sunce čiji zraci oboje sve u prolazu. Zar se glupak ne pozna odmah po utisku suprotnom onome što ga proizvodi genijalan čovjek? Običan čovjek prođe gotovo neprimijećen. Većina posmatrača društvene i pariske prirode mogu reći zanimanje nekog prolaznika kad ga vide gdje dolazi. Danas, misterije vrzinog kola koje su tako dobro slikali slikari XVI vijeka nisu više misterije.

Gospodin d’Azida je mislio da se oženi jednom od gospođica de Roshfid. U visokim društvenim krugovima, svako je, osim gospođe de Bozean znao za tu vezu. Neke njene prijateljice behu joj nagovestile nešto, ali ona se na to smejala, verujući da one to čine iz zavisti, želeći da pomute njenu sreću.

Međutim, trebalo je objaviti veridbu. Iako je došao da obavesti vikontesu o ovom braku, lepi Portugalac, još nije smeo da izusti ni jednu jedinu reč o tome. Zašto ? Zato što bez sumnje, ništa nije teže, nego saopštiti ženi takav ultimatum. Ima ljudi koji se bolje osećaju u dvoboju, pred muškarcem koji im može svakog časa probosti srce mačem, nego pred ženom koja posle dvočasovnog jadikovanja pada u nesvest i traži soli za udisanje da bi se osvežila.

Dakle gospodin d’Azida-Pento, sedeo je kao na trnju i mislio da pođe govoreći u sebi da će gospođa de Bozean doznati ovu vest, on će joj pisati, biće mu lakše da ovo ljubavno ubistvo izvrši pismeno, nego usmeno.

Kad sluga prijavi gospodina Ezena de Rastinjaka, markiz d’Azida –Pento zadrhta od radosti. Zapamtite dobro da zaljubljena žena ima više smisla za sumnjičenje,nego sposobnosti da unese promene u svoja zadovoljstva.

Kad neko hoće da je napusti, ona brze shvata smisao nekog pokreta no što Virgilijev papir oseti ona majušna tela glasnika ljubavi. Zato i gospođa de Bozean primeti ovaj nehotični trzaj koji je bio lak, ali bezazlen...

Svet je gadan i zloban- reče najzad vikontesa. Čim nam se dogodi neka nesreća, odmah se nađe neki prijatelj koji dotrči da nam saopšti i da nam reč po srcu nožem zareže, hvaleći nam njegovu dršku’’