Onore de Balzak

Kako ljube bludnice


Godine 1824. na poslednjem plesu u Operi velikom je broju krabulja zapela za oko lepota nekoga mladića koji je šetao po hodnicima i po foajeu. Držao se kao čovek koji traži neku ženu koju su
nepredviđene zapreke zadržale kod kuće. Tajna je ovoga čas nehajnog čas žurnog hodanja poznata samo starim ženama i nekolicini iskusnih danguba. Kod ovakva ogromnog sastanka, gomila slabo
promatra gomilu, interesi su strašni, čak je i besposlica zaposlena. Mladoga je gizdelina toliko zaokupljala njegova nemirna potražnja da uopšte nije opazio svoj uspeh: podrugljivo zadivljene poklike nekih krabulja, ozbiljnoga divljenja, zagrižljivih šala i slatkih reči nije on ni čuo ni video. Premda ga je njegova lepota stavljala u red onih izuzetnih osoba koje dolaze na ples u Operu da tamo dožive kakvu pustolovinu, i koje očekuju kao što su ljudi nekad čekali dobitak na ruletu, dok je još Frascati živeo, ipak se činilo da je poput građanina siguran da će dobro provesti svoju veče; po svoj je prilici to bio junak jedne od onih tajna što se odigravaju među tri osobe, onih tajna od kojih se sastoji čitav krabuljni ples u Operi i koje su poznate samo onima što u njima igraju ulogu. Za mlade je naime
žene koje idu na nj da bi mogle reći »Videla sam«, za ljude iz pokrajine, za neiskusne mladiće i za strance, Opera tada verovatno palača umora i dosade. Njima je ta crna, spora i stisnuta gomila, koja
hoda amo-tamo, koja se valja, okreće amo-tamo, penje se i silazi, i koja se može usporediti samo s mravima na njihovu mravinjaku, tako malo razumljiva kao berza bretonskom seljaku, komu je nepoznato postojanje glavne knjige državnih verovnika. Osim retkih izuzetaka, muškarci se u Parizu ne maskiraju: muškarac u dominu daje smešan utisak. U tome se pokazuje genij naroda. Ljudi koji žele sakriti svoju sreću mogu ići na ples u Operu a da na nj ne đođu, a maske koje su bezuslovno prisiljene da uđu, odmah odlaze. Najzabavniji prizor, čim se otvori ples, pruža gužva na vratima
što je stvara val ljudi koji odlaze i sudaraju se s onima koji dolaze. Zakrabuljeni su dakle muškarci ili ljubomorni supruzi koji dolaze uhoditi svoje žene ili muževi koji imaju kakvu ljubavnu pustolovinu pa neće da ih uhode njihove žene: oba ta položaja jeđnako izazivaju smeh. Tako je toga mladića. a da
nije ni znao, kao ubica sledila neka debela i kratka maska, koja se valjala kao kakva bačva. Za svakoga stalnog gosta Opere ovaj je domino odavao kakva upravnog činovnika, menjačkog agenta, bankara, beležnika, ukratko nekog građanina koji sumnja u svoju nevernu ženu. U visokom društvu niko zaista ne trči za dokazima koji bi ga mogli poniziti. Već je više krabulja jedna drugoj smejući se pokazalo ovu nakaznu ličnost, druge su je oslovile, neki su joj se mladići rugali. Širina njezinih pleća
i njezino držanje pokazivalo je očiti prezir za ova beznačajna zadirkivanja. Ona je išla kamo ju je vodio taj mladić, kao progonjeni vepar koji ne mari za tanad što mu zuji oko ušiju, ni za pse što za njim laju. Premda bi se na prvi pogled bilo moglo činiti da su oni koji su došli radi užitka kao i oni koji su došli zbog zabrinutosti obukli isto odelo, onu poznatu venecijansku crnu odeću, i mada je sve na plesu u Operi isprepleteno; različiti se krugovi od kojih sc sastoji pariško društvo među
sobom nalaze, prepoznavaju i promatraju. Neki upućeni imaju tako jasne pojmove da im je ta nečitljiva knjiga interesa ćitljiva kao kakav zanimljiv roman. Za stalne goste ovaj dakle čovek
nije mogao ići za kakvom ljubavnom pustolovinom, jer bi tada zasigurno nosio kakav dogovoreni crveni, beli ili zeleni znak koji odaje već odavno pripravljenu sreću. Nije li se radilo o nekoj
osveti? Kad su videle masku koja je tako izbliza sledila toga mladića — miljenika žena, neke su dangube ponovo svratile svoju pozornost na ono lepo lice na koje je užitak stavio božansku aureolu. Mlađić ih je interespopvao: što je više hodao amo-tamo, to je veću radoznalost pobuđivao. Sve je kod njega uostalom ukazivalo na to da je navikao na otmen život. Prema nekom kobnom zakonu za naše doba, jedva postoji kakva bilo fizička bilo moralna razlika između najotmenijega, najbolje odgojenoga sina koga vojvode i pera i ovoga dražesnog mladića kojega je još nedavno usred Pariza davila beda svojim gvozdenim rukama. Lepota i mladost su kod njega mogle sakriti duboke ponore, kao i kod mnogih mladića koji hoće da igraju kakvu ulogu u Parizu a nemaju potrebnog kapitala za svoje zahteve i koji svaki dan stavljaju na kocku sve za sve, žrtvujući bogu kojemu se u ovom kraljevskom gradu najviše umiljavaju: slučaju. Ipak su njegovo odelo i njegovo držanje bili besprekorni, hodao je po klasičnom parketu foajea kao stalan gost Opere. Ko nije opazio da tamo kao i na svim mestima Pariza postoji neki način držanja koji odaje ko si, štoa radiš, odakle dolaziš i što hoćeš?
— Krasna li mladića! Ovde se čovek može okrenuti da ga vidi - reče neka maska u kojoj su stalni plesni gosti prepoznali otmenu gospođu.
— Ne sećate li ga se? — odgovori joj muškarac koji joj je dao ruku. A gospođa vas je du Chatelet upoznala s njim...
— Šta? To je lekarev sin u koga se bila zaljubila i koji je postao novinarom, ljubavnikom gospođice Coralije?
— Ja sam mislio da je suviše duboko pao a da bi ikada mogao opet isplivati na površinu i ne razumem kako se može opet pojaviti u pariškom društvu - reče grof Siksto du Chatelet.
— Izgleda kao knez - reče maska - i nije mu to dala ona glumica s kojom je živeo. Moja nećakinja, koja ga je otkrila, nije ga znala tako udesiti. Volela bih upoznati ljubavnicu toga Sargina. Recite mi nešto iz njegova života što bi mi omogućilo da ga uznemirujem. Ovaj je par, koji je mladića sledio šapćući, tada oštro promatrala maska širokih ramena.
— Dragi gospodine Chardon - reče prefekt Charente primajući gizdelina za ruku — dopustite mi da vas upoznam s jednom osobom koja se želi ponovo s vama upoznati...
— Dragi grofe Chatelet -odgovori mladić - upravo me ta osoba poučila kako je smešno ime koje mi dajete. Kraljev mi je ukaz vratio ime Rubempre, ime mojih predaka po majci. Premda su novine javile ovu činjenicu, ona se tiče tako neznatne ličnosti, te se ne stidim da na nju podsetim svoje prijatelje, svoje neprijatelje i ravnodušne: vi se ubrojite među one koje hoćete, ali sam siguran da ćete odobriti meru koju mi je savetovala vaša žena kad je još bila samo gospođa de Bargeton.
        Ovaj je fini žalac nasmejao markiza, a kod prefekta Charente izazvao je nervozno drhtanje.
— Reći ćete joj - nadoda Lucien - da ja sad nosim crveni grb s s besnim bikom od srebra na zelenom polju.
— Srebrnoga bika... -ponavljao je Chatelet.
— Gospođa će vam markiza objasniti, ako ne znate, zašto je ovaj stari grb nešto bolje nego komornički ključ i carske zlatne pčele koje se nalaze na vašem, i to na veliku žalost gospođe
Chatelet, rođene Negrepelisse d’Espard... - živo reče Lucien.
— Budući da ste me prepoznali, ne mogu vas više uznemiravati, i ne bih vam mogla objasniti do koje rne mere zanimate. - reče mu tiho markiza d’Espard čudeći se njegovoj bezobraštini i sigurnosti koju je taj od nje nekad prezreni čovek stekao.
— Dopustite mi onda, gospođo, da sačuvam jedinu mogućnost koju imam da zaokupljam vaše misli, ostavite me u ovoj tajanstvenoj poluseni — reče on sa smeškom kao onaj čovek koji neće sigurnu sreću izvrgavati pogibelji.
     Markiza nije mogla suzdržati malu naglu kretnju kad je osetila da ju je, prema jednome engleskom izrazu, Lucienova pravilnost presekla.
— Čestitam vam zbog promene staleža — reče grof du Chatclet Lucienu.
— A ja primam čestitku kao što mi je izričete - odvrati Lucien i pozdravi markizu s neizmernom draži.
— Naduvenac! — reče tiho grof gospođi d’Espard, — Konačno je osvojio svoje pretke.
— Kad je naduvenost kod mladića upravljena protiv nas, gotovo uvek ukazuje na neku osobu koja vrlo visoko stoji, jer među nama ona ukazuje na nesreću. Stoga bih volela poznati onu od naših prijateljica lcoja je ovu lepu pticu uzela pod svoju zaštitu. Možda bih tada našla mogućnost da se večeras zabavljam. Moj je anonimni list bez sumnje zloba koju je spremila neka moja suparnica, jer je u njemu govora o ovom mladiću; njegovu mu je bezobraštinu po svoj prilici neko diktirao: pratite ga. Ja ću uzeti ruku vojvode de Navarreinsa, pa ćete me opet lako moći naći.
U onom se trenutku kad je gospođa d’Espard htela osloviti svoga rođaka tajanstvena maska postavi između nje i vojvode da joj šapne u uvo: Lucien vas Ijubi, on je pisac pisamca; vaš je prefekt njegov
najveći neprijatelj, pa zar se onda mogao pred njim izjasniti?
      Neznanac se udalji i ostavi gospođu d’Espard u dvostrukom iznenađenju. Markiza nije poznavala nikoga na svetu koji bi bio kadar igrati ulogu ove maske. Bojala se stupice pa sedne i sakrije se. Grof Siksto du Chatelet, kojemu je Lucien skratio naslov za ono njegovo častohlepno »du« svakako s namerom koja je mirisala na dugo smišljanu osvetu, sledio je izdaleka ovoga gizdelina. Uskoro se sastane s nekim mladićem kojemu je, kako je mislio, mogao govoriti od srca k srcu.
— No, Rastignac, jeste li videli Luciena? Potpuno se promenio u držanju i u mišljenju.
— Da sam tako lep mladić kao on, ja bih bio još bogatiji od njega - odgovori mladi rasipnik laganim ali finim tonom koji je izražavao vedru šalu.
—Ne - šapne mu u uho krupna maska i vrati mu sto puta milo za drago tonom kojim je izrekao ovu jednu jedinu reč.
     Kako Rastignac nije bio takav čovek da proguta uvredu, ostao je kao gromom ošinut i dao se odvesti k prozoru nekom gvozdenom  rukom koje se nije mogao otresti.
— Vi mladi petliću iz kokošinjca mame Vauquer, kojemu je nedostajalo srčanosti da zgrabi milione tate Taillefera kad je već najveći deo posla bio gotov, za vašu ličnu sigurnost znajte ovo: ako se ne budete prema Lucienu vladali kao prema bratu koga volite, vi ste u našim rukama, a mi nismo u vašima. Ćutnja i odanost! Inače ću se ja umešati u vašu igru i srušiću vaše kegle. Lucien de Rubempre se nalazi pod zaštitom najveće današnje sile - crkve. Birajte između života i smrti. Vaš odgovor?
     Rastignacu se vrtelo u glavi kao čoveku koji je zaspao u šumi i probudio se pokraj izgladnele lavice. Bojao se, ali je bio bez svjedoka: u takvim prilikama i najodvažnije ljude hvata strah.
— Samo on može znati i usuditi s e ... - reče za sebe poluglasno.
    Maska mu stisne ruku kako bi ga sprečila da završi svoju rečenicu.
— Postupajte kao da je to on -reče.
     Rastignac se vladao kao milioner na otvorenoj cesti koji je video kako razbojnik nišani na nj: predao se. Moj dragi grofe - reče on du Chateletu kad se vratio k njemu - ako vam je stalo do vašeg položaja, postupajte s Lucienom de Rubempreom kao s čovekom koga ćete jednoga dana videti na mnogo višem položaju no što je vaš.
    Maski je izbegla jedna kretnja zadovoljstva, i ona opet pođe Lucienovim tragom.
— Moj dragi, vrlo ste brzo promenili svoje mišljenje o njemu- odgovori s pravom začuđeni prefekt.
— Jednako tako brzo kao oni koji sede u centru a glasaju. s desnicom — odgovori Rastignac tome prefektu-narodnom poslaniku koji još pre nekoliko dana nije glasao za vladu.
— Ima li još danas mišljenja? Postoje samo interesi — upadne des Lupeaulx, koji ih je slušao. — 0 čemu se radi?
— O gospodinu de Rubempreu, koga mi Rastignac želi prikazati kao neku ličnost — reče narodni poslanik generalnom sekretaru.
— Moj dragi grofe — odgovori mu ozbiljno des Lupeaulx - gospodin de Rubempre je vrlo zaslužan mladić i ima tako dobro zaleđe da bih bio presretan kad bih s njime opet mogao sklopiti poznanstvo.
— Tu će brzo pasti u osinjak razvratnika našega doba — reče Rastignac.

   Tri su se sugovornika okrenula prema uglu u kojem je stajalo nekoliko književnika, više manje slavnih ljudi, i nekolicina razvratnika.
   Ova su gospoda iznosila svoje primedbe, svoje dosetke i zlobne šale pokušavajući se zabavljati i očekujući kakvu zabavu. U ovoj zbrda-zdola sastavljenoj skupini bilo je ljudi s kojima je Lucien dolazio u dodir, a oni su pod prividno lepim postupcima prema njemu skrivali rđave namere.
— No, Luciene, moje dete, moj ljubimče, opet smo se potkožili, okrpali. Odakle dolazimo? Opet smo pomoću darova iz Florinina budoara uzjahali na konja? Vrlo dobro, moj mladiću!- reče mu Blondet puštajući Finotovu ruku da prijateljski obuhvati Luciena oko struka i da ga pritisne na svoje srce.
    Andoche Finot je bio vlasnik jednoga časopisa u kojemu je Lucien gotovo besplatno radio, a Blondet ga je obogaćivao svojom saradnjom, svojim razborom, svojim mudrim savetima i dubinom svojih pogleda. Finot i Blondet su oličavali Bertranda i Ratona, s tom razlikom što je La Fontainova mačka konačno opazila da je varaju, dok je Blondet, premda je znao da ga vara, Finotu dalje služio.      Ovaj sjajni condottiere pera morao je zaista biti dugo rob. Finot je sakrivao surovu volju pod nezgrapnim vanjskim oblicima, pod pospanom bezobraznom gluposti, koja je toliko bila presvučena tako tankim slojem duha kao što je kruh nadničara namazan tankom naslagom češnjaka. On je znao
spremiti u svoj ambar sve ono što je napabirčio — ideje i škude - po poljima nesređenoga života kakav provode književnici i političari. Blondet je na svoju nesreću plaćao svojom snagom za svoje mane i za svoju lenost. Kako je uvek zapadao u nevolje, on je pripadao onoj vrsti ođličnih ljudi koji sve mogu za sreću drugih a ništa ne mogu za svoju, onim Aladinima koji dopuštaju da neko posudi od njih svetiljku. Ovi divni savetnici imaju oštrouman i valjan duh kad ga ne muči lični interes.
Kod njih radi mozak a ne mišica. Odatle ona nestalnost njihova značaja i odatle onaj prekor kojim ih satiru slabiji duhovi. Blondet je delio svoju novčarku s drugom kojega je dan pre uvredio, jeo je, pio i spavao s onim -kojega je sutrađan nameravao da zadavi. Ovi su zanimljivi paradoksi opravdavali sve. Kako je sav svet shvatao kao šalu, ni sam nije hteo da ga shvataju ozbiljno. Bio je mlad, omiljen, gotovo slavan, sretan, pa se nije kao Finot brinuo za to da stekne potreban imetak za stare dane.
Najveća je možda hrabrost u ovaj čas bila potrebna Lucienu da odbrusi Blondetu kao što je odbrusio gospođi d'Espard i Chateletu. Ali su kod njega na žalost užici taštine sprečili delovanje ponosa, koji je sigurno začetnik mnogih velikih dela. Njegova je taština slavila slavlje u pređašnjem susretu: pokazao se bogat, sretan i pun prezira prema onim dvema osobama koje su ga prezrele kad je bio siromašan i bedan. Ali zar je pesnik, kao neki stari diplomata, mogao bezobzirno napasti dvojicu takozvanih prijatelja koji su ga primili u nuždi, kod kojih je spavao u vreme svoje nevolje? Finot, Blondet i on su se zajedno ponižavali, oni su slavili orgije koje nisu samo proždirale novac njihovih
poverilaca. Kao oni vojnici koji ne znaju svoju hrabrost upotrebiti na pravom mestu, Lucien je tada učinio ono što radi mnogo ljudi u Parizu: on se ponovo osramotio, jer je prihvatio Finotovu ruku i nije odbio Blondetcvo milovanje. Ko se bavio novinarstvom, ili ko se još njime bavi, dolazi u krutu nuždu da pozdravlja ljude koje prezire, da se smeši svome najvećem neprijatelju, da trpi najsmradnije prostote, da prlja sebi prste, da svojim napadačima plati milo za drago. Čovek se navikava na to da gleda kako se čini zlo, da ga propušta; najpre ga odobrava, a na koncu ga i sam čini. S vremenom se
dušu umanjuje, jer je prlja sramotni i neprestani kompromis, pokretač plemenitih misli rđa, šarke se banalnosti troše i okreću same od sebe. Alcesti postaju Filintima, značajevi slabe, talenti se kvare, vere u lepa dela nestaje. Takav koji se nekad hteo ponositi svojim napisanim stranicama rasipa svoju
snagu na jadne članke za koje ga njegova savest pre ili kasnije pokorava kao za isto toliko rđavih dela. Bili su došli, kao što se dogodilo kod Lousteaua i Vernoua, da postanu veliki pisci, a poslali su nemoćni novinari. Stoga se ne mogu dovoljno pohvaliti oni u kojih je značaj na visini njihova talenta: ljudi d’Arthezova kova, koji znaju sigurno hodati po liticama književnoga života. Lucien nije znao što da odgovori na Blondetovo laskanje, jer je njegov duh na Luciena neodoljivo zavodnički
delovao, i on je kao razvratnik sačuvao svoju vlast nad svojim učenikom, a osim toga je zbog svog ljubavnog odnosa s groficom de Montcornet zauzimao visok položaj u otmenom društvu.
— Jeste li baštinili od kakvoga ujaka? - upita ga Finot s podrugljivim izrazom lica.
— Ja sam počeo, kao i vi, sistematski izrabljivati glupake - odgovori Lueien jednakim tonom.
— Gospodin jamačno ima kakav časopis, kakve novine? - upita Andoche Finot bezobrazno naduveno kao izrabljivač prema onome koga izrabljuje.
— Imam nešto bolje -odvrati Lucien, jer mu je taština, koju je povredila neprirodna nadmoć glavnog urednika, povratila svest o njegovom novom položaju.
— A što vi imate, moj dragi? ...
— Imam stranku.
— Postoji li Lucienova stranka? — upita Vernou smešeći se.
— Finot, ovaj te dečak daleko pretekao, to sam ti i prorekao.Lucien ima talenta, nisi znao s njim dobro postupati, nego si ga mučio. Pokaj se, ti surovi klipane! - poviče Blondet.
    Blondet je bio lukav kao lija i nazrevao je u Lucienovu govoru, kretnjama i licu više od jedne tajne. Premda ga je ublaživao, znao mu je upravo tim rečima stezati podbradnjak uzde. Hteo je doznati razloge zašto se Lucien vratio u Pariz, njegove namere i sredstva za život.
— Klekni na kolena pred ovom moći koju nikad nećeš imati, ma bio ti sto puta Finot bio ti sto puta Finot — nastavi on. — Pripusti gospodina, i to smesta, u broj jakih ljudi kojima pripada budućnost. On je naš! Duhovit je i lep: ne sme li i on uspeti prema onoj tvojoj: quibuscumque viis. Evo ga pred nama u njegovoj milanskoj bojnoj opremi, sa snažnim napola izvučenim bodežom i razvijenom zastavom. — Boga ti, Luciene, a gde si omaknuo ovaj krasni prsluk? Samo ljubav može naći takva sukna. Imamo li stan? Ovaj čas mi je potrebno znati adrese svojih prijatelja, ne znam gde ću noćas spavati. Finot me je pod prostačkom izlikom da će imati ljubavni doživljaj za noćas bacio van.
— Moj dragi — odgovori Lucien - provodim u životu aksiom s kojim je čovek siguran da će mirno živeti: Fuge, late, tace. Ostavljam vas.
— Ali ja ne ostavljam tebe dok mi ne platiš onaj sveti dug, onu malu večeru! Hm? — reče Blondet, koji je suviše voleo dobro da omasti brkove i koji se dao častiti kad je bio prazne kese.
— Kakvu večeru? - upita Lucien s nestrpljivom kretnjom.
— Ne sećaš li se? Evo po tome prepoznajem kad nekom prijatelju dobro pođe: sve zaboravlja.
— Zna on što nam je dužan, jamčim za njegovo srce — reče Finot prihvatajući Blondetovu šalu.
— Rastignac — reče Blondet hvatajući za ruku ovoga mladoga rasipnika upravo kad je došao do gornjega kraja foajea u blizinu stuba gde su stajali tobožnji prijatelji — radi se o večeri: ta i vi ćete biti s nama... ako gospodin - nastavi on ozbiljno pokazujući na Luciena — ne bude i nadalje poricao taj dug časti: on je to kadar.
— Gospodin de Rubempre, jamčim, nije kadar da to učini- reče Rastignac, misleći na sasvim nešto drugo nego na obmanjivanje.
— Evo Bixioua — usklikne Blondk — on će također doći, bez njega nije ništa potpuno. Bez njega mi ni šampanjac ne razvezuje jezik, i sve mi je bljutavo, pa i najbolje šale.
— Moji prijatelji — reče Bixiou — vidim da ste se okupili oko čuda dana. Naš dragi Lucicn obnavlja Ovidijeve Metamorfoze. Kao što su se bogovi pretvarali u retko povrće i druge stvari da zavedu žene, tako se naš Chardon pretvorio u plemića da zavede ... koga? ... Charlesa X! Moj dragi Luciene — reče on primajući ga za dugme njegova kaputa - kad novinar postane veliki gospodin, zaslužuje lepu mačju deraču. Na njihovom mestu - reče taj nemilosrdni šaljivac pokazujući na Finota i Vernoua — ja bih te načeo u njihovim malim novinama, ti bi mi doneo stotinjak franaka: deset stubaca dobrih dosetki.
— Bisiou - reče Blondet - ugostitelj nam je svet dvadeset četiri sata pre gozbe i dvanaest sati posle nje: naš dični prijatelj daje nam večeru.
— Kako! Kako! - nastavi Bbđou - a šta je potrebnije nego jedno veliko ime sačuvati od zaborava i obdariti darovima ubogo plemstvo talentiranoga čoveka? Luciene, ti uživaš poštovanje štampe, kojoj si bio najljepši ukras, a mi ćemo te podupirati.
— Finot, nekoliko redaka u uvodnom članku! — Blondet, jedan lukav člančić na četvrtoj stranici tvojih novina! Najavimo da je izašla najbolja knjiga našega doba: »Strelac Karla IX«. Zamolimo
Dauriata da nam izda »Ivančice«, ove božanske sonete francuskoga Petrarke. Podignimo svoga prijatelja na štitu štampanoga papira koji stvara i uništava slavu.
— Ako hoćeš večeru - reče Lucien Blondetu da se otrese ove skupine koja je postajala sve većom — čini mi se da nije trebalo da upotrebiš hiperbolu ni parabolu sa svojim starim prijateljem, kao da je on kakva budala. Sutra naveče kod Lointiera - reče živahno kad je video kako dolazi neka žena prema kojoj je požurio.
— Oh! oh! oh! - reče Bixiou podrugljivo menjajući glas kod svakoga usklika, kad mu se činilo da prepoznaje masku prema kojoj je Lucien išao - to zaslužuje da se potvrdi. I on je sledio taj lepi par, prestigao ga i promotrio ga oštrim pogledom, te se vratio na veliko zadovoljstvo svih ovih
zavidnika koji su hteli znati odakle dolazi promena Lucienovih novčanih sredstava.
— Moji prijatelji, vi već odavna poznate sreću gospodina de Rubemprea — reče im Bixiou. — To je nekadašnji des Lupeaulxov »štakor«. Sada je već zaboravljena izopačenost, koja je još u početku
ovoga veka bila vrlo raširena, a sastojala se u raskoši »štakora«. »Štakorom« - ta je reč u tom smislu već zastarela - zvala se devojčica od deset do jedanaest godina, statistica u nekom pozorištu, naročito u Operi, koju su neki razvratnici odgojili za opačinu i besramnost. »Štakor« je bio nekakav paklenski
paž, ulično derište kojemu su se oprašlali svi uspeli pothvati. »Štakor« je mogao sve uzeti, čovek ga se morao čuvati kao opasne životinje, on je unosio u život elemenat veselosti kao nekada Scapin, Sganarelle i Frontin u nekadašnju komediju. »Štakor« je bio suviše skup: nije donosio ni časti ni koristi ni užitka. Mode »štakora« je tako potpuno nestalo da je danas malo ljudi znalo tu intimnu pojedinost otmenoga života pre restauracije, sve do trenutka kad su neki pisci ponovo uzeli »štakora«
kao novu temu.
— Kako! Zar bi nam Lucien, koji je ubio Coraliju, oteo Torpillu?- upita Blondet.
Kad je maska s atletskim oblicima čula to ime, nehotice se trgla. To je Rastignac opazio, premda je trzaj bio prikriven.
— To nije moguće! — odgovori Finot. — Torpille nema ni prebijene pare da bi je komu dala: ona je od Florine posudila hiljadu  franaka, kako mi je rekao Nathan.
— Oh! gospodo, gospodo! ... - reče Rastignac pokušavajući braniti Luciena protiv tako ogavnih podvala.
— Onda je — usklikne Vernou - nekadašnji uzdržavani Coralijin ljubavnik postao tako krepostan? ...
— Oh, baš mi tih hiljadu franaka -  reče Bixiou — dokazuju da naš Lucien živi s Torpillom ...
— Kako nenadoknadiv gubitak trpi elita književnosti, nauke, umetnosti i politike! — reče Blondet. — Torpille je jedina raspuštena devojka od koje se može izgraditi lepa kurtizana: nikakva obrazovanost nije je pokvarila, ne zna ni čitati ni pisati: ona bi nas razumela. Mi bismo svojoj epohi darovali jedan od onih prekrasnih aspazijanskih likova bez kojih nerna velikoga veka. Vidite kako gospođa du Barry dobro pristaje XVIII veku, Ninon de Lenclos XVII, Marion de Lorme XVI, Imperia XV, Flora Rimskoj republici, koju je ona izabrala za svoju baštinicu, i koja je njezinom ostavštinom mogla isplatiti svoj državni dug. Šta bi bio Horacije bez Lidije, Tibul bez Delije,
Katul bez Lezbije, Propercije bez Cintije, Demetrije bez Lamije, koja još i danas sačinjava njegovu slavu?
— Kad Blondet u foajeu Opere govori o Demetriju, suviše mi se čini kao članak iz Debatsa - šapne Bixiou u uvo svome susedu.
— I bez svih ovih kraljica što bi bilo carstvo Cezara? — nastavljao je i dalje Blondet. — Lai's i Rodopa su Grčka i Egipat. Sve su uostalom poezija onih vekova u kojima su živele. Ova peozija, koja nedostaje Napoleonu, jer je njegova udovica, velika armija, kasarnska šala — nije nedostajala revoluciji, koja je imala gospodn Tallien! Sada u Francuskoj, gde se radi o tome ko će  zasesti na presto, stoji zaista prazan presto. Mi svi možemo stvoriti jednu kraljicu. Ja bih sam Torpilli bio dao
tetku, jer je njezina majka suviše verodostojno umrla na polju sramote: du Tillet bi joj bio platio hotel, Lousteau kočiju, Rastignac sluge, des Lupeaulx kuvara, Finot šešire (Finot se nehotice
trgnuo kad je iz neposredne blizine dobio ovaj ubod), Vernou bi joj bio pravio reklame, Bixiou opskrbljivao svojim dosetkama! Plemstvo bi bilo došlo da se zabavlja kod naše Ninone, i k njoj bismo bili primamili umetnike pod pretnjom ubtačnih članaka. Ninon II bi bila divno besramna, neizmerno raskošna. Ona bi imala svoje nazore. Kod nje bi se bilo čitalo koje zabranjeno dramsko remek-delo, koje bi se bilo dalo u nuždi izričito sastaviti. Ona ne bi bila postala liberalka, jer je
kurtizana bitno monarhistički nastrojena. Ah! koliki gubitak! Ona bi bila morala grliti ceo jedan vek, a ljubi samo jednoga malog mladića! Lucien će od nje načiniti kakva lovačkog psa!
—Nijedna od ženskih velesila koju spominješ nije gacala po ulici - reče Finot - a ovaj se lepi »štakor« valjao po blatu.
— Kao ljiljanova semenka u nagnojenoj zemlji — odvrati Vernou — ona se tamo ulepšala, tamo je procvala. Odatle dolazi njezina premoć. Nije li neko morao sve upoznati, da stvara smeh i veselje koji prijanjaju o sve?
— Ima pravo - reče Lousteau, koji je dosada bez reči promatrao.
— Torpille se zna smejati i nasmejavati. Ova nauka velikih pisaca i velikih glumaca pripada onima koji su pronikli u sve društvene dubine. U osamnaestoj godini ova je devojka spoznala najveće obilje i najnižu bedu, sve ljude na svim stepenima. Ona drži u rukama kao neki čarobni štapić kojim odvezuje brutalne požude što su ih tako silovito potisnuli ljudi koji još imaju srca premda se bave politikom ili naukom, književnošću ili umetnošću. Nema žene u Parizu koja bi mogla kao ona reći životinji u čoveku: »Izađi!« i životinja ostavlja svoju jazbinu i valja se u razuzdanosti; ona te stavlja k stolu koji se sve savija od obilja, ona ti pomaže piti, pušiti. Ukratko, ta je žena ona sol koju je opevao Rabelais i koja, kad se posipa po travi, oživljava je i uzdiže je sve do divnih krajeva umetnosti  njena odeća širi nečuvene krasote, njeni prsti u pravo vreme rasipaju drago kamenje, kao što njezina usta rasipaju smešak, ona daje svakoj stvari smisao onoga časa, njezin govor vrvi od duhovitih dosetki, ona poznaje tajnu onomatopeje u najlepšim bojama, ona ...
— Ti si profućkao pet franaka tvoga feljtona - reče Bixiou prekidajući Lousteaua; — Torpille je beskonačno nešto bolje nego to sve: vi ste manje-više svi bili njezini ljubavnici, a nijedan od vas ne može reći da mu je ona bila ljubavnica, ona vas uvek može imati, a vi nju nećete nikada. Vi silom provaljujete njezina vrata, vi je morate moliti za kakvu uslugu...
— Oh! ona je plemenitija nego razbojnički poglavica koji dobro obavlja svoj posao, i odanija nego najbolji školski drug - reče Blondet; — čovek joj može poveriti svoju kesu i svoju tajnu. Ali ono što bi me potaklo da je izaberem za kraljicu, jest njezina burbonska ravnodušnost za palog ljubimca.
— Ona je, kao i njezina majka, mnogo preskupa — reče des Lupeaulx. -Lepa Holanđanka bi bila progutala dohotke toledskog nadbiskupa, ona je pojela dva beležnika...
— I hranila Maxima de Traillesa kad je bio paž — reče Bixiou.
— Torpille je suviše skupa, kao Rafael, kao Careme, kao Taglioni, kao Lavrence, kao Boulle, kao što su bili preskupi svi genijalni umetnici... — reče Blondet.
— Nikada Estera nije izgledala kao otmena žena — reče tada Rastignac pokazujući na masku kojoj je Lucien davao ruku.
— Ja bih se kladio za gospođu de Serizy.
— Nema sunmjc - usklikne du Chatelet - i imovina se gospodina de Rubemprea objašnjava.
— Ah! crkva zna izabrati svoje levite. Kako bi bio krasan sekretar kakve ambasade! — reče des Lupeaulx.
— To više - nastavi Rastignac -  što je Lucien talentovan čovek. Ova su gospoda o tome doživela ne jedan dokaz - doda on promatrajući Blondeta, Finota i Lousteaua.
— Da, taj je dečak tako skrojen da će daleko doći - reče Lousteau, koji se izjedao od zavisti - to više što ima ono što mi nazivamo »nezavisnost u idejama«.
— Ti si ga načinio takvim kakav jest — reče Vernou.
— Dobro — odvrati Bixiou promatrajući des Lupeaulxa - pozivam se na sećanje gospodina generalnog sekretara i izvestitelja za molbe, ova je maska Torpille, kladim se za jednu večeru...
— Primam okladu - reče du Chatelet, jer je želeo da dozna istinu.
— Hajde, des Lupeaubc - reče Finot - nastojte prepoznati uši svoga bivšega štakora.
— Nije potrebno počinjati zločin protiv povrede maske - odvrati Bixiou. - Torpille i Lucien će se vratiti k nama kad budu opet prošli foajeom. Obavezujem se tada da ću vam dokazati da je to ona.
— Opet je dakle isplivao na površinu naš prijatelj Lucien? - reče Nathan, koji se pridrdži skupini - a ja sam mislio da se vratio u Angouleme da tamo završi svoj život. Je li otkrio kakvu tajnu protiv verovnica?
— On je učinio ono što ti nećeš tako brzo — odgovori Rastignac-  sve je platio.
Krupna je maska klimajući glavom potvrđivala.
— Kad muškarac u njegovoj dobi postane uredan čovek, ode stranputicom, nema više smionosti, postaje rentijer — nastavi Nathan.
— Oh! taj će uvek ostati veliki gospodin, uviek će imati visoke misli, koje će ga izdizati iznad tobože nadmoćnih ljudi-  odgovori Rastignac.
     U ovaj čas su novinari, gizdelini i dangube — svi promatrali ovaj dražesni predmet njihove oklade, kao što trgovci konjima promatraju konja na prodaju. Ovi suci koji su ostarili u upoznavanju
pariške pokvarenosti, sve sami ljudi odličnoga duha, a opet na različitom području, svi jednako pokvareni, jednako razvratni, svi neobuzdanog častoljublja, navikli na to da sve pretpostavljaju, da sve pogađaju, žarko su uprli oči u jednu maskiranu ženu, koju niko nije mogao odgonetnuti osim njih.
Jedino su oni i neki stalni gosti na plesu u Operi mogli prepoznati pod dugim mrtvačkim pokrovom onoga domina, pod kukuljicom, pod visećim ogrtačem, pod kojima nije moguće prepoznati ženu, oblinu oblika, osobitost držanja i koraka, kretnje bokova, držanje glave i sve one pojedinosti koje obične oči ne mogu da primete, a bile su lako vidljive njihovima. Usprkos ovoj bezobličnoj vanjštini, oni su dakle mogli prepoznati najdirljiviji prizor, onaj prizor što ga pruža oku žena koju oživljava
istinska ljubav.
Bila to Torpille, vojvotkinja de Maufrigneuse ili gospođa de Serizy, zadnja ili prva prečka na društvenoj lestvici, ovo je biće svakako bilo divan stvor, vizija sretnih snova. Ovi stari mladići jednako i kao i oni mladi starci tako su se uzbudili da su zavideli Lucienu na divnoj prednosti toga preobražava žene u božicu. Maska je stajala tamo kao da je bila sama s Lucienom, i za tu ženu nije više postojalo onih deset hiljada osoba, nije bilo više one teške atmosfere pune prašine, ne! Ona je stajala pod božanskim svodom ljubavi kao što Rafaelove madone stoje pod zlatnom ovalnom aureolom. Ona nije osećala da su je gurali laktovima, |plamen njezina pogleda probijao je kroz rupe maske i spajao se s Lucienovim očima, pa se čak činilo da i drhtanje njenog tela potiče od same kretnje njezina prijateljaj. Odakle dolazi taj plamen koji obasjava zaljubljenu ženu i odlikuje je
iznad sviju? Odakle dolazi ona vilinska lakoća koja, kako se čini, menja zakone teže? Je li to duša koja izlazi napolje? Ima li sreća fizičke snage? Nevinost device i draži detinjstva izbijali su iz domina. Premda su ova dva bića bila odvojena, čak su i u hodu nalikovala na one skupine Flore i Zefira koje su najveštiji kipari umetnički isprepleli. No to je bilo više nego kiparstvo, više nego najveća umjetnost: Lucien i njegov lepi domino podsećali su na one anđele zabavljene cvećem i pticama koje je kist Giovannija Bellinija stavio pod slike device- -majke. Lucien i ova žena pripadali su mašti, koja je iznad umetnosti kao što je uzrok iznad posledice.
Kad je ta žena, koja je zaboravila sve, bila jedan korak od te skupine, Bixiou poviče:
— Estera!
Nesretnica naglo okrene glavu kao osoba koja čuje da je neko zove. Prepozna toga zlobnoga čoveka, i spusti glavu kao čovek na umoru koji izdiše poslednji uzdah. Provali smeh, te se sve orilo i skupina se rasprši po mnoštvu kao gomila preplašenih miševa, koji s ruba nekoga puta beže u svoje rupe. Samo se Rastignac nije udaljio više nego što je morao, da se ne bi činilo kao da beži pred Lucienovim blistavim pogledima, pa se mogao diviti jednako dubokim, premda skrivenim bolima jednoga
i drugoga: ponajpre jadnoj Torpilli kao ošinutoj gromom, zatim nerazumljivoj maski, jedinom čoveku ove skupine koji je ostao. Estera šapne samo reč Lucienu u uho upravo kad su joj klecala kolena, i Lucien nestane s njome podupirući je. Rastignac je pratio pogledom taj krasni par, zaduben u svoje misli.
— Odakle joj to ime Torpille? — upita ga neki sumorni glas koji ga je pogodio u dubinu duše, jer nije više bio promenjen.
— To je zaista on, i opet je izmakao... — reče Rastignac za se.
— Ćuti ili ću te zadaviti — odgovori maska sasvim drugim glasom. — Zadovoljan sam s tobom, održao si svoju reč i stoga imaš više od jedne desnice u svojoj službi. Ćuti odsada kao grob, a pre nego zaćutiš, odgovori mi što ću te pitati.
— Ova je devoj'ka tako dražesna da bi zaludela samoga cara Napoleona, i da bi zaludela čak i onoga kojega bi bilo mnogo teže zavesti: tebe! — odgovori Rastignac udaljujući se.
— Jedan časak - reče maska. — Pokazaću ti da se moraš praviti kao da me nisi nikad nigde video.
Taj čovjek skine masku. Rastignac je oklevao jedan trenutak, jer nije ništa video od one ogavne osobe koju je nekad poznao u kući Vauquer.
— Đavo vam je omogućio da sve promenite na sebi, osim vaših očiju, koje čovek ne bi mogao nikad da zaboravi — reče mu on.
Gvozdena ga je pesnica stisnula za ruku da mu preporuči večnu ćutnju.
    U tri sata ujutro des Lupeaulx i Finot nađoše rasipnika Rastignaca na istom mestu, naslonjena na stub kod kojega ga je ostavila strašna maska. Rastignac se ispovedio sam sebi: on je bio ispovednik i pokajnik, sudac i okrivljeni. Dao se odvesti na doručak, i kad je došao kući, bio je dobrano pripit, ali ćutljiv.
Sjaj i beda kurtizana ( odlomak )

   U doba okad počinje ova pripovetka, Stenhopova presa i valjci za prevlačenje štamparskom bojom još se nisu upotrebljavali u malim provinciskim štamparijama. I pored poslovnih veza koje održava sa pariskom tipografijom, Angulem se još služio drvenim presama kojima jezik duguje za
izraz „da presa zaškripi", koji više ne može da se upotrebi. Tamošnje zaostalo štamparstvo još je upotrebljavalo kožne valjke natopljene štamparskom bojom, kojima je jedan od radnika na presi premazivao slova. Pokretna ploča na koju se polaže okvir ispunjen slovima, i povrh koga se stavlja list hartije, bila je još od kamena i s pravom je nosila ime mermera. Nesite mašinske prese danas su sasvim potisnule taj mehanizam kojem, i pored njegove nesavršenosti, dugujemo za lepe knjige jednog Elzevira, jednog Plantena, jednog Alda i jednog Didoa, te je potrebno pomenuti te starinske sprave prema kojima je Žerom-Nikola Sešar gajio neku sujevernu ljubav, pošto one imaju svoju ulogu u ovoj dugačkoj običnoj priči.

        Taj Sešar bio je nekada radnik na presi, koje slovoslagači, na svojem štamparskom jeziku, nazivaju medvedima. Taj nadimak su dobili zacelo zato što se stalno kreću tamo amo, od suda sa bojom do prese, i od prese do suda sa bojom, a to prilično potseća na kretanje medveda u kavezu. Da im ne ostanu dužni, medvedi su slagače prozvali majmunima, zato što ta gospoda neprestano skakuću vadeći slova iz njihove sto pedeset i dve male pregrade.


         U strašno doba 1793, Sešar, kome je tada bilo otprilike pedeset godina, bio je oženjen. Njegove godine i bračno stanje izbaviše ga od onog velikog kupljenja vojnika koje je gotovo sve radnike odvelo u vojsku. Stari radnik na presi ostao je sam u štampariji, čiji je sopstvenik, inače zvani dobričina, malo pre toga umro ostavivši za sobom udovicu bez dece. Činilo se da preduzeću preti neposredna opasnost: medved sam nije bio u stanju da se pretvori u majmuna; jer, kao radnik na presi, nikad nije znao ni čitati ni pisati. Ne obzirući se na njegovu nesposobnost, jedan narodni predstavnik, u žurbi da rasturi lepe odluke Konventa, proizveo je radnika na presi za štampara, a njegovu tipografiju uzeo za državu. Pošto je primio tu opasnu diplomu, građanin Sešar obeštetio je udovicu svoga gazde tim što joj je predao ušteđevinu svoje žene, kojom je otkupio štampariju za polovinu njene vrednosti. To nije bilo sve. Trebalo je bez pogrešaka i bez odlaganja štampati republikanske dekrete. U toj nezgodi, Žerom-Nikola Sešar imao je sreću da naiđe na jednog marsejskog plemića koji nije hteo ni da beži u inostranstvo, da ne bi izgubio imanje, ni da se pokazuje živ, da ne bi izgubio glavu, a koji je mogao da dođe do hleba samo tako ako se prihvati nekog posla. G. grof de Mokomb uz me dakle skromnu bluzu provincijskog faktora: sam je slagao, čitao i ispravljao odluke kojima se osuđuju na smrt građani koji skrivaju plemiće; medved, koji je postao dobričina, umnožavao je te odluke, i lepio ih; i oni obojica ostadoše živi i zdravi.

                 Godine 1795, pošto je vihor Terora prošao, Nikola Sešar morao je da traži drugog pomagača koji bi mogao da bude i slagač i korektor i faktor. Jedan opat, docnije vladika pod Restauracijom, a koji je tada odbio da položi zakletvu, zamenio je grofa de Mokomb sve do dana kad je prvi konsul ponovo uspostavio katoličku veroispovest. Grof i vladika našli su se docnije na istoj klupi u Gornjem domu. Ako godine 1802 Žerom-Nižola Sešar nije znao ni čitati ni pisati bolje nego 1793, on se bio toliko zanimao da je mogao plaćati faktora. Štamparski radnik, koji se tako malo brinuo o svojoj budućnosti, postao je strašilo za svoje majmune i za svoje medvede. Tvrdičenje nastaje tamo gde siromaštvo prestaje. Onoga dana kad se štamparu ukazala mogućnost da se obogati, interes je razvita u njemu materijalno shvatanje njegovog položaja, ali shvatanje gramzivo, nepoverljivo i pronicivo. Njegova praksa rugala se teoriji. On se izveštio da jednim pogledom odmeri cenu jedne strane ili jednoga lista prema svakoj vrsti slova. Svojim neukim mušterijama dokazivao je da je rad sa krupnim slovima skuplji nego sa malima zato što su ona teža;ako su bila u pitanju mala slova, govorio je da se sa njima radi teže. Pošto je slaganje bilo onaj deo štamparskog posla u kojem se on nije nimalo razumevao, toliko se bojao da se ne prevari, da je uvek zaključivao pogodbe sa lavovskom dobiti. Ako su mu slagači radili na sat, on ih nije puštao iz očiju. Ako je saznao da se neki proizvođač nalazi u novčanoj neprilici, kupovao je njegovu hartiju u bescenje i slagao je na gomilu. I tako je već u to doba, bio sopstvenik kuće u kojoj se štamparija nalazila odvajkada. Imao je sreću u svemu: ostao je udovac i imao samo jednog sina; njega je dao u školu u mestu, ne toliko da ga obrazuje koliko da spremi sebi zamenika; postupao je s njim strogo, da bi produžio trajanje svoje očinske vlasti; i, o raspustu, davao mu je da raspoređuje slova u pregrade, govoreći mu neka nauči da zarađuje, kako bi jednoga dana mogao da se oduži svome jadnom ocu koji se satire da bi njega podigao.

    Kad je opat otišao, Sešar izabra za faktora onoga od svoje četvorice slagača koga mu je budući vladika označio kao čoveka isto toliko poštenog koliko i okretnog. Radeći tako dobričina je bio u stanju da sačeka čas kad će njegov sin moći da upravlja preduzećem koje će se tada proširiti u mladim veštim rukama.

David Sešar se odlično učio u liceju u Angulemu. Mada je medved, koji je uspeo bez znanja i bez vaspitanja, prilično prezirao nauku, Sešar otac poslao je sina u Pariz da se tamo usavrši u štamparskoj veštini; ali, rekavši mu da ne računa na očinsku kesu, vatreno mu je preporučivao da zgrne što više novca u gradu koji je on nazivao rajem za radnike, jer je u tome boravku u gradu mudrosti zacelo video sredstvo da postigne ono što sam želi. I učeći zanat, David je dovršio svoje obrazovanje u Parizu. Faktor kod braće Dido postao je učen čovek. Krajem 1819 godine, David Sešar je napustio Pariz gde nije potrošio ni jednu jedinu paru svog oca koji ga je pozivao da se vrati, da bi njemu predao vođenje poslova. Štamparija Nikole Sešara bila je tada vlasnik jedinoga lista koji je izlazio u okrugu, i u kojem su objavljivani sudski oglasi i raspisi upravne i crkvene vlasti. Ta tri izvora prihoda trebalo je da obezbede veliko bogatstvo jednome mladom i preduzimljivom čoveku.
     Upravo u to doba, braća Koante, proizvođači hartije, kupili su drugu štampariju koja je postojala u Angulemu, i kojoj je dotle stari Sešar umeo da onemogući svako poslovanje, zahvaljujući ratnim prilikama koje su, za vreme Carstva, ugušile svaki industrijski polet; iz toga razloga, on nije ni hteo da je kupuje, i njegovo tvrdičenje bilo je uzrok propasti za staru štampariju. Čuvši za tu vest, stari Sešar je radosno pomislio da će borbu koja će nastati između njegovog preduzeća i braće Koante voditi njegov sin, a ne on.
— Ja bih u njoj podlegao, rekao je u sebi; ali će se iz nje izvući mladić koji je izučio zanat kod g. g. Dido.
     Sedamdesetogodišnjak je čeznuo za trenutkom kad će moći da živi po svojoj volji. Ako se malo razumevao u štamparskoj veštini, on je zato važio kao izvanredno sposoban u umetnosti koju su radnici navivali „čuturografija", u umetnosti koju je jako cenio božanstveni pisac Pantagruela, ali koja se iz dana u dan sve više zanemaruje zato što je progone takozvana društva trezvenosti. Žerom-Nikola Sešar, veran sudbini koju mu je namenilo njegovo ime , bio je obdaren neutoljivom žeđi. Njegova žena je dugo zadržavala u pristojnim granicama tu strast prema muljanom grožđu, sklonost tako prirodnu kod medveda, da ju je g. de Šatabrijan primetno i kod pravih medveda u Americi; ali su filozofi zapazili da se navike iz mladosti vraćaju pojačane u čovekovoj starosti. Sešar je potvrđivao taj moralni zakon: što je bivao stariji, to je sve više voleo da pije. Njegova strast ostavila je na njegovom medvećem licu tragove koji su ga činili originalnim: nos mu je dobio razmere i oblik velikog A najkrupnijega tipa, a njegova dva obraza, prošarana žilicama, ličila su na lišće vinove loze, puno ljubičastih, purpurnih i često šarenih ispupčenja; rekli biste da je to lice ogromna gomoljika obavijena jesenjim vinovim lišćem. Zaklonjene dvema debelim obrvama nalik na dva žbuna pokrivena snegom, njegove male sive oči, u kojima je svetlucalo lukavstvo tvrdičluka koji je u njemu ubijao sve, čak i očinsko osećanje, zadržavale su svoju bistrinu i u pijanstvu. Njegovo teme, ćelavo i glatko, ali okruženo prosedom kosom koja se još kovrčila, potsećalo je maštu na franjevca iz Lafontenovih priča. Bio je omalen i trbušat, kao mnogi od onih starinskih žižaka koji troše više ulja nego stenjka, jer preterivanje u čem bilo vodi telo putem koji mu je svojstven. Od pića, kao i od nauke, debeo čovek se još više goji, a mršav postaje još mršaviji. Žerom-Nikola Sešar nosio je već trideset godina poznati trorogi šešir opštinskih časnika, koji se u nekim krajevima još viđa na glavi opštinskog dobošara. Prsnik i čakšire bili su mu od zelenkastog baršuna. Nosio je još jedan stari mrk dugačak kaput, šarene pamučne čarape i cipele sa srebrnim kopčama. To odelo, po kojem se još poznavao radnik u građaninu, toliko je odgovaralo njegovim porocima i njegovim navikama, toliko je izražavalo njegov život, da se činilo kao da se dobričina i rodio u njemu: ne biste ga mogli zamisliti bez tih haljina kao ni luk bez njegove ljuske.

Da stari štampar nije već odavno pokazao svu svoju bezočnu gramzivost, njegovo povlačenje od poslova bilo bi dovoljno da predstavi njegov karakter. Ma koliko znanje da je njegov sin morao doneti iz velike škole kod Didoa, on je bio naumio da s njim svrši jedan dobar posao koji je odavno smišljao. Ako je za oca bio dobar, za sina je morao biti rđav. Ali, za dobričinu, u poslovima nije postojao ni otac ni sin. Ako je u početku gledao u Davidu svoje jedino dete, docnije je video u njemu samo prirodnog zamenika čiji su interesi suprotni njegovima; on je hteo da proda skupo, Davidu je trebalo da kupi jevtino; njegov sin postao je dakle neprijatelj koga treba pobediti. Taj prelaz osećanja u lični interes, obično spor, obilazan i licemeran kod lepo vaspitanih ljudi, bio je brz i neposredan kod staroga medveda, i pokazao je koliko je lukava čuturografija jača od učene tipografije.

Kad mu je sin stigao, dobričina ga je obasuo onom trgovačkom pažnjom koju umešni ljudi ukazuju onima koje hoće da prevare: ugađao mu je kao što bi ljubavnik ugađao svojoj dragani; uhvatio ga je pod ruku, kazivao mu gde da stane da se ne bi ukaljao; naredio je da mu se zagreje postelja, da se naloži vatra, da se spremi večera. Sutradan, pošto je pokušao da opije svoga sina za vreme obilnog ručka, Žerom-Nikola Sešar, dobro napit, rekao mu je jedno da razgovaramo o poslovima koje je tako neobično zazvučalo između dva štucanja, da ga je David zamolio da poslovne razgovore odlože za sutra. Stari medved umeo je isuviše dobro da se koristi svojim pijanstvom da bi napustio bitku koju je tako dugo pripremao. Pored toga, pošto je nosio svoje breme punih pedeset godina, neće da ga vuče ni jedan sat više, rekao je. Od sutra, neka njegov sin bude gazda.

Ovde je možda potrebno reći koju reč o samoj zgradi. Štamparija, koja se nalazila na mestu gde ulica Bolje izlazi na Dudov trg, smeštena je u toj kući pred kraj vlade Luja XIV. I tako je već odavio sve u njoj bilo udešeno za obavljanje toga posla. Prizemlje se sastojalo iz jedne ogromne prostorije koja je dobijala svetlost s ulice kroz staru staklenu pregradu, a iz dvorišta kroz jedan veliki prozor. U gazdinu kancelariju moglo se ući i kroz jedan tesan hodnik. Ali, u provinciji, način rada u štampariji uvek izaziva takvu radoznalost, da su mušterije radije ulazile kroz vrata u staklenoj pregradi prema ulici, iako se tu moralo silaziti niz nekoliko stepenica, pošto je pod u radionici bio niži od ulične površine. Ljubopitljivci, zabezeknuti, nisu nikad obraćali pažnju na nezgode provlačenja kroz uske prolaze u radionici. Ako bi se zagledali u svodove od hartije koja je bila razastrta po konopcima učvršćenim za tavanicu, spoticali su se o redove slagačkih sandučića, ili bi im se šešir zakačio za Gvozdene poluge koje drže press. Ako bi očima
pratili hitre pokrete slagača koji vadi slova iz sto pedeset i dve pregrade svojeg sandučića, čita rukopis, pročitava na svojem vrstaču red koji je složio i stavlja prored ispod njega, nagazili bi na ris nakvašene hartije pritisnute tegovima, ili bi bedrom udarili o neku tezgu; sve na veliko uveseljenje majmuna i medveda. Nikad niko nije bez neke nezgode stigao do dve velike pregrađene sobe koje su se nalazile na kraju te peštere, i koje su kao dve ružne kućice ulazile u dvorište, a od kojih je u jednoj zasedavao faktor, a u drugoj vlasnik štamparije.

U dvorištu, zidovi su bili prijatno ukrašeni vinovom lozom koja je, s obzirom na glas kojije uživao vlasnik, imala privlačnu lokalnu boju. U dnu i naslonjena na susedni zid nalazila se jedna razvaljena nastrešnica gde se kvasila i pripremala hartija za štampanje. Tu je bilo jedno kameno korito u kojem su se, pre i posle štampanja, prali okviri, ili, da se prostije izrazimo,daske za slova; iz njega je oticala mastiljava tečnost koja se mešala s vodom iz kuhinje, te su seljaci, koji pazarnih dana dolaze u grad, verovali da se u toj kući umiva đavo. Pored te nastrešnice nalazila se s jedne strane kuhinja, a sa druge drvljanik.


Prvi sprat te kuće, iznad kojeg su se nalazile samo još dve sobe pod krovom, imao je tri odeljenja. Prvo, dugačko kao i hodnik u prizemlju, manje za toliko koliko su mesta zauzimale stare drvene stepenice, dobijalo je svetlost s ulice kroz mali duguljast prozor, a iz dvorišta kroz jedno okruglo prozorče, i služilo je istovremeno i kao pretsoblje i kao trpezarija. Belo okrečeno, ono je bilo ogledalo grube ćiftinske škrtosti; prljave ploče poda nisu nikad prane, sav nameštaj sačinjavale su tri neugodne stolice, okrugao sto i jedan ormar za posuđe između dvojih vrata od kojih su jedna vodila u salon, a druga u spavaću sobu; prozori i vrata crneli su se od nečistoće; soba je skoro uvek bila zakrčena belom ili štampanom hartijom; i na njenim balama često su se viđali ostaci od ručka, boce i pravki taširi Žerom-Nikole Sešara. U spavaćoj sobi, na čijem su prozoru prema dvorištu okna bila spojena olovom, zidovi su bili pokriveni onim starinskim sagovima koji se u provinciji još viđaju na kućama na dan Tjelova. Tu se nalazila jedna velika postelja sa stubovima i zavesama, toplo postavljena kod uzglavlja i kod nogu, i sa crvenim vunenim pokrivačem, dve crvotočne naslonjače, dve stolice od orahovine a prevučene tkaninom, jedan stari pisaći sto, i na kaminu okvir za sat, ali bez sata. Tu sobu, koja je odisala starovremskom dobroćudnošću, punu mrkih tonova, namestio je nekada gazda Ruzo, prethodnik i gospodar Žerom- Nikole Sešara. U salonu, koji je obnovila pokojna gospođa Sešar, nezgrapna drvenarija bila je obojena sivo-plavo; zidovi su bili obloženi hartijom na kojoj su prizori iz istočnjačkog života bili pretstavljeni crnom bojom na beloj osnovi; nameštaj se sastojao iz šest stolica prevučenih plavom kožom, sa naslonima u obliku lire. Dva prozora, grubo zasvođena, sa kojih se video ceo Dudov trg, nisu imala zavesa; na kaminu nije bilo ni svećnjaka, ni sata, ni ogledala. Gospođa Sešar umrla je usred ostvarivanja svojih planova da ukrasi tu sobu, a medved, koji nije uviđao nikakvu korist od popravaka koje ne donose ništa, nije ih nastavio. Tu je, rede titubante, Žerom-Nikola Sešar uveo svoga sina i pokazao mu na okruglome stolu jedan inventar svoje štampajrije, koji je po njegovom uputstvu sastavio faktor.
— Pročitaj to, sinko, rekao je Žerom-Nikola Sešar kolutajući svojim pijanim očima sa te hartije na svog sina i sa sina na hartiju. Videćeš kakav ti biser od štamparije predajem.
— „Tri drvene prese sa gvozdenim polugama i pločom od mermera ..."
— Tu sam prepravku ja izvršio, reče -stari Sešar prekinuvši svoga sina.
— „... Sa celokupnim priborom, sudovima za boju, valjcima i tezgama, itd., hiljadu i šest stotina franaka!" Ali, oče, reče David Sešar ispustivši inventar iz ruku, vaše prese su starudije koje ne vrede ni sto talira, i koje treba spaliti.
— Starudije?.. prodera se stari Sešar, starudije?.. Uzmi inventar pa hajdemo dole! Videćeš: da li te vaše bravarske izmišljotine mogu da rade kao ovi dobri stari i oprobani alati. Posle toga, nećeš imati srca da nipodaštavaš te krasne prese koje se okreću kao točkovi na poštanskim kolima, i koje će raditi dokle si god živ bez i najmanje opravke. Starudije! Jest, ali su to starudije koje će te hlebom hraniti! starudije sa kojima je tvoj otac radio punih dvadeset godina, i koje su mu poslužile da od tebe načini to što si danas.

Otac se skotrlja niz neravne, izlizane i rasklimatane stepenice ne preturivši se, otvori vrata tesnog hodnika koji je vodno u radionicu, pritrča prvoj presi, a one su sve bile s računom podmazane i očišćene; pokaza mu jake hrastove valjke koje je njegov šegrt uglačao.
— Zar ovo nije krasna presa? reče.
U njoj se nalazila nekakva pozivnica za svadbu. Stari medved spusti mali okvir na veliki, a veliki na mermernu ploču koju podvuče pod presu; povuče ručicu, odvi uže da vrati mermer na njegovo mesto, podiže i mali i veliki okvir sa hitrinom koju bi u takvoj prilici pokazao neki mladi medved. Tako pokrenuta, presa je škripnula skoro nečujno: rekli biste da je to neka ptica krilom okrznula prozorsko okno i odletela.

- Može li ijedna engleska presa ovako da radi? upita otac svoga začuđenog sina.
Stari Sešar potrčao je zatim i drugoj i trećoj presi, i sa svakom od njih postupio isto tako vešto. Na poslednjoj, njegovo vinom zamućeno oko primeti jedno mesto koje je šegrt propustio da očisti; pijanica, pošto je najpre gromko opsovao, posluži se skutom svojega kaputa da ga protare, kao što džambas gladi dlaku konja koga hoće da proda.
— Sa ove tri prese, bez faktora, možeš da zaradiš devet hiljada franaka godišnje, Davide. Kao tvoj budući ortak, ja ne pristajem da ih zamenjuješ tim prokletim livenim presama koje upropašćavaju slova. Vi ste se u Parizu čudom čudili kad ste videli pronalazak toga prokletog Engleza, neprijatelja Francuske, koji je hteo da obogati livničare. A! hteli ste stenhopovke! Hvala vam na vašim stenhopovkama, od kojih svaka staje dve hiljade i pet stotina franaka, skoro dvaput više nego sve tri moje prese zajedno, a koje vam lome slova zato što nisu elastične. Ja nisam učen kao ti, ali zapamti ovo: stenhopovke su propast za slova. Ove tri prese će ti još dugo trajati, posao će biti čist, a stanovnici Angulema neće ti tražiti ništa više. Možeš ti štampati gvožđem ili drvetom, zlatom ili srebrom, oni ti neće platiti za to ni pare više.
— „Dalje, čitao je David,, pet hiljada livara slova iz livnice g. Vaflara.
Na to ime, učenik braće Didoa nije mogao da se ne osmehne.
— Smej se ti, smej! I posle dvanaest godina, ta slova su još nova. Eto koga ja smatram za pravog livničara! G. Vaflar je pošten čovek koji liferuje čvrst materijal; a, po meni, najbolji je livničar onaj kome se najređe jade.
— „ ... Procenjeno deset hiljada franaka", nastavio je David. Deset hiljada franaka, oče! Ali to je po dva franka livra, a g. g. Dido ne prodaju svoj novi cicero skuplje nego po franak i osamdeset livru. Te vaše čivije vrede samo kao materijal za livenje, pedeset santima livra.

— Ti nazivaš čivijama prava slova, kosa slova i okrugla slova g. Žilea, nekadašnjeg carevog štampara, slova koja vrede po šest franaka livra, remek dela graverske veštine, kupljena pre pet godina, i od kojih su neka još bela kao da su tek izišla iz livnice, pogledaj!
Stari Sešar dohvati nekoliko zavijutaka sa primercima slova koja nisu nikad bila upotreblena i pokaza mu ih.
— Ja nisam učen, ne znam ni čitati ni pisati, ali znam još toliko da mogu reći kako su od rukopisnih slova iz livnice Žile postala kosa slova tvoje g. g. Dido. A evo okruglih slova, reče pokazujući na jedan sandučić i uzevši iz njega jedno M, jedan okrugli cicero koji se još mogao upotrebiti.

       David uvide da se s njegovim ocem ne može razgovarati. Trebalo je ili sve primiti ili sve odbiti, morao je reći ili ne ili da. Stari medved uneo je u inventar čak i užad za razastiranje hartije. I najmanji okvir, svaka daščica, čanak, kamen i četke za pranje, sve je bilo pobrojano sa tačnošću jednog tvrdice. Ukupna suma iznosila je trideset hiljada franaka, podrazumevajući tu i štamparsko pravo i klijentelu. David se u sebi pitao može li se uopšte zaključiti taj posao. Videći da se njegov sin ne izjašnjava o visini cene, stari Sešar se uznemiri; jer je on više voleo žestoku prepirku nego mirno pristajanje. U takvom pogađanju, prepiranje odaje trgovca sposobnog da brani svoje interese. Ko na sve pristaje, govorio, je stari Sešar, taj ništa ne plaća. Trudeći se da pogodi šta misli njegov sin, on je pokazivao Davidu jednu po jednu bednu spravu neophodnu za rad jedne štamparije u provinciji: odveo ga je pred presu za glačanje, zatim pred presu za obrezivanje plakata, i hvalio mu njihov rad i čvrstinu.

— Stari alati su uvek najbolji, rekao je on. U štamparstvu, njih bi trebalo plaćati skuplje nego nove, kao što rade kujundžije.
 Ružne šare koje su pretstavljale Himene, Amorei, pokojnike koji podižu ploču sa svojega groba opisujući jedno V ii ili jedno M , ogromni okviri s obrazinama za pozorišne oglase, postadoše, pod uticajem vinske rečitosti Žerom-Nikole, predmeti od ogromne vrednosti. On je rekao svome sinu da su navike kod sveta u provinciji tako duboko ukorenjene, da bi bilo uzaludno pokušavati da im se daje nešto lepše. On, Žerom-Nikola Sešar, pokušao je da im prodaje kalendare bolje nego što je Veliki Liježanin, koji se štampa na hartiji za uvijanje šećera! A oni - su više voleli pravog Velikog Liježanina nego najlepše kalendare. David će brzo uvideti šta vrede ove starudije, kad ih bude prodavao skuplje nego najlepše nove stvari.

— Eh! eh! sinko moj, provincija je provincija, a Pariz je Pariz. Ako ti dođe neki čovek iz Humoa i naruči da mu izradiš pozivnicu za svadbu, a ti mu je naštampaš bez Amora s vencima, on neće smatrati da se venčava, i vratiće ti je ako na njoj vidi samo jedno M , kao kod tvoje g. g. Dido, koji su ponos štamparstva, ali čije novotarije provincija neće primiti ni za sto godina. Tako je to.

   Plemeniti ljudi su rđavi trgovci. David je bio jedna od onih čednih i nežnih priroda koje se plaše prepiranja i koje popuštaju u trenutku kad ih protivnik malo jače ubode u srce. Njegova uzvišena osećanja i uticaj koji je stari pijanac sačuvao nad njim činili su ga još nesposobnijim da se oko novca prepire sa svojim ocem, naročito kad je verovao u njegove najbolje namere; jer je on u početku očevu gramzivost pripisivao ljubavi koju štampar ima za svoje alate. Međutim, kako je Žerom-Nikola Sešar od udovice Ruzo dobio sve za deset hiljada franaka u bonovima, i kako je za tadašnje prilike trideset hiljada franaka bila preterana cena, sin je uzviknuo:

— Oče vi me upropašćavate!

— Zar ja koji sam te rodio?.. reče stari pijanica; podigavši ruku prema konopcima za sušenje hartije. Ali, Davide, koliko ti ceniš samo pravo na rad? Znaš li šta vrede Oglasne novine, gde se svaki red plaća pola franka, i koje su same donele pet stotina franaka prošlog meseca? Sine moj, otvori knjige, vidi koliko donose objave i spiskovi prefekture, pa narudžbine iz opštine i biskupije! Ti si zanovetalo koje ne misli da stekne nešto. Cenkaš se oko konja koji treba da te odnese na neko lepo imanje kao što je Marsak.
Tome inventaru bio je priložen ugovor o ortakluku između oca i sina. Dobri otac davao je tome ortakluku pod zakup svoju kuću za sumu od hiljadu i dvesta franaka, ma da ju je on kupio samo za šest hiljada livara, i zadržavao je u njoj za sebe jednu od onih dveju soba pod krovom. Sve dokle David Sešar ne isplati trideset hiljada franaka, dobit će se deliti po pola; onoga dana kad bude isplatio tu sumu svome ocu, on će postati sam i jedini vlasnik štamparije. David je ocenio odobrenje za rad, klijentelu i novine, ne zadržavajući se na alatima; učinilo mu se da će moći da se oduži i primio je te uslove. Naviknut na seljačku prepredenost, i ne razumevajući nimalo široke poteze Parižana, otac se začudio tako brzom pristanku.
— Da se moj sin nije obogatio? rekao je u sebi, ili u ovom trenutku smišlja kako da mi ne plati?

Sa tom mišlju, počeo je da ga ispituje kako bi doznao je li on doneo novaca, s namerom da mu uzme nešto na ime otplate. Očeva radoznalost probudila je nepoverenje kod sina. David je ostao zakopčan do grla.
Sutradan, stari Sešar naredi svome šegrtu da prenese u sobu na drugom spratu njegov nameštaj koji je mislio da odnese na svoje imanje nekim kolima koja se budu vraćala prazna iz grada. Tri sobe na prvome spratu predao je potpuno prazne svome sinu, kao što mu je predao i štampariju ne davši mu ni pare da plati radnike. Kad je David zamolio oca da kao ortak uloži koliko je potrebno u zajediički posao, stari štampar se pravio da ne razume. Dajući štampariju, on se nije obavezao da daje i novac, reče; on je svoje uložio. Pritešnjen razlozima svoga sina, odgovorio mu je da se on, kad je kupio štampariju od udovice Ruzo, umeo da snađe bez ijedne pare. I kad je uspeo on, siromašan radnik bez spreme, učenik Didoa uspeće još bolje. Uostalom, David je zaradio novaca zahvaljujući vaspitanju koje je plaćeno znojem sa čela njegovoga starog oca, i sad neka upotrebi taj novac.

— Šta si uradio sa svojim bankama? upitao ga je oštro, da bi rasvetlio pitanje koje je ćutanje njegovoga sina ostavilo nerazjašnjeno sinoć.
— Ali zar nisam morao da živim? Zar nisam kupovao knjige? odgovorio je David negodujući.
— A! knjige si kupovao? Ti u poslu nećeš dobro proći. Ljudi koji kupuju knjige nisu naročito sposobni da ih štampaju, odgovori medved.


David je osetio najstrašnije od svih poniženja, poniženje koje pričinjava niskost rođenog oca: morao je da sasluša sve ništavne, plačne, podle, trgovačke razloge u koje je stari tvrdica uvijao svoje odbijanje. On potisnu svoj bol u svoju dušu, videći da je sam, bez oslonca našavši u svome ocu čoveka koji hladno računa i koga je, iz filozofske radoznalosti, hteo potpuno da upozna. Skrenuo mu je pažnju na to da nikad nije potražio od njega račun o imovini svojë majke. Ako tom imovinom nije mogla da se otplati štamparija, trebalo bi bar da posluži zajedničkom radu.

— Imovina tvoje majke, rekao je stari Sešar, to je bila njena razboritost i njena lepota.


Čuvši taj odgovor, David je prozreo svog oca skroz, i razumeo kako bi, da dobije tačne račune, morao povesti protiv njega beskonačnu, skupu i sramnu parnicu. I to plemenito srce primi teret koji će ga pritiskivati, jer je on sad znao koliko će muke imati dok se ne oslobodi: obaveza koje je uzeo na sebe.

— Radiću, rekao je u sebi. Naposletku, ako mi i bude teško, ni starome nije bilo lako. Uostalom, zar neću raditi za samog sebe?
— Ostavljam ti i jedno blago, reče otac, uznemiren ćutanjem svoga sina.
David zapita koje je to blago.
- Marica, reče otac.


Marica je bila jedna debela seljanka bez koje se nije moglo raditi u štampariji: ona je kvasila hartiju i obrezivala je, išla na pijacu i kuvala, prala rublje, stovarivala hartiju s kola, išla da naplaćuje račune i čistila valjke za premazivanje. Da je Marica znala čitati, stari Sešar dao bi joj i da slaže slova.
Otac je otišao u selo peške. Iako veoma zadovoljan svojom prodajom pod imenem ortakluka, bio je zabrinut zbog načina kako će mu se platiti. Posle brige o prodaji dolazi uvek briga o njenom ostvarenju. Sve strasti su u suštini dvosmislene. Taj čovek, koji je obrazovanje smatrao za nekorisno, upinjao se da veruje u uticaj obrazovanja. Za njegovih trideset hiljada franaka služilo mu je kao zaloga osećanje časti, koje je vaspitanje moralo razviti kod njegovog sina. Kao lepo vaspitan mlad čovek, David će se krvavo znojiti da bi platio svoje obaveze, njegovo znanje pomoći će mu da dođe do sredstava; pokazao se pun lepih osećanja, platiće! Mnogi očevi, koji tako postupaju, smatraju da su postupili očinski, u što je i stari Sešar najzad ubedio sebe kad je stigao u svoj vinograd u Marsaku, malome selu četiri milje daleko od Angulema. To imanje, na kojem je raniji vlasnik sazidao lepu kuću za stanovanje, povećavalo se iz godine u godinu posle 1809, kad ga je stari medved kupio. Na njemu je on brigu oko prese zamenio brigom oko muljače, a, kako je sam govorio, proveo je među vinjetama i toliko vremena da se morao razumevati u tom poslu. Cele prve godine svojeg života na selu, čiča Sešar je brižno nadgledao svoje pritke, jer se on bavio stalno u svojem vinogradu, kao što je pre toga bio uvek u svojoj radionici. Onih neočekivanih trideset hiljada franaka opijali su ga više nego septembarski sokovi, i on ih je u mislima stalno prebrojavao. Ukoliko je manje imao prava na taj novac, utoliko je više želeo da ga naplati. I zato je, uznemiren, često dolazmo iz Marsaka u Angulem. Peo se kamenitom uzbrdicom na čijem se vrhu nalazi grad, i ulazio je u radionicu da vidi kako ide posao njegovom sinu. Prese su bile na svojim mestima. Jedini šegrt sa kapom od hartije na glavi, čistio je valjke za premazivanje. Stari medved je slušao kako škripi presa nad nekem pozivnicom, poznavao je svoja stara slova, gledao je svog sina i faktora kako svaki u svojaj pregradi čita neku knjigu, za koju je medved mislio da je korektura. Pošto bi ručao sa Davidom, vraćao se na svoje imanje u Marsak premišljajući o svojim zebnjama. Tvrdičenje, kao i ljubav, ima naročiti dar da nasluti buduće teškoće, da ih predoseća, da ih ubrzava. Daleko od radionice, gde ga je prizor njegovih alata opčinjavao prenoseći ga u dane kad se sam botatio, vinogradar je nalazio kod svoga sina znake zastoja u radu, i to ga je bacalo u brigu. Plašilo ga je ime Braća Koante, video je da se ono uzdiže iznad imena Sešar i sin. Jednom reči, starac je počeo osećati da se približava nesreća. To predosećanje bilo je tačno: nesreća je lebdela nad firmom Sešar. Ali tvrdice imaju svoje božanstvo. Sticajem nepredviđenih okolnosti, to božanstvo je učinilo da u pijančevu kesu ipak upadne iznos njegove lihvarske prodaje.

Evo zbog čega je štamparija Sešar propadala i pored svojih uslova za napredovanje. Ravnodušan prema verskoj reakciji koja je ovladala pod Restauracijom, ali isto tako ne mareći ni za liberalizam, David je na svoju najveću štetu ostao neutralan i politički i verski. Živeo je u vremenu kad su trgovci u provinciji morali da se opredeljuju za jednu ili za drugu stranu da bi imali mušterije, jer je trebalo birati između liberala i monarhista. Jedna ljubav koja je obuzela Davidovo srce, i njegova zauzetost naukom, njegova lepa narav, nisu dopustile da se u njemu razvije ona žudnja za zaradom koja čini pravoga trgovca, i koja bi ga navela da misli o razlikama koje postoje između industrije u provinciji i industrije u Parizu. Granice koje su tako jasno obeležene u unutrašnjosti gube se u velikom pokretu Pariza. Braća Koante usvojili su monarhistička ubeđenja, postili su tako da svi znaju za to, išli su u crkvu, održavali veze sa sveštenstvom, i preštampavali prve pobožne knjige za kojima se osetila potreba. Oni su tako pretekli svoga takmaca u toj unosnoj grani posla, i počeli su klevetati Davida Sešara optužujući ga da je liberal i bezbožnik. Kako je mogućno, govorili su oni, davati posla čoveku čiji je otac učestvovao u septembarokom pokolju, i bio pijanac, bonapartista, stari tvrdica koji će pre ili posle ostaviti čitave gomile zlata? Oni su siromasi, opterećeni porodicom, a David je neženjen i biće veoma bogat; zato i radi kad hoće i kako hoće, itd. Pod uticajem tog optuživanja, prefektura i biskupija poverile su štampanje svega što im je potrebno braći Koante. Uskoro su ti gramzivi protivnici, ohrabreni nemarom svog suparnika pokrenuli drugi oglasni list. Staroj štampariji ostale su samo narudžbine iz mesta, i prihod njenog oglasnog lista smanjio se za polovinu. Obogaćena znatnom dobiti od crkvenih i pobožnih knjiga, firma Koante uskoro je predložila dvojici Sešara da otkupi njihov list, kako bi samo njoj pripadali svi oglasi iz okruga i sve sudske objave. Čim je David obavestio svoga oca o toj ponudi, stari vinogradar, već zastrašen napredovanjem firme Koante,
doleteo je iz Marsaka na Dudov trg brzinom gavrana koji je osetio miris leševa na bojnom polju.

— Ostavi ti meni braću Koante, nemoj se mešati u ovaj posao, rekao je svome sinu.
Starac je odmah prozreo račun braće Koante, i uplašio ih je svojom promućurnošću. Njegov sin je gotov da učini glupost koju će on da spreči, rekao je.
— Koje će nam mušterije ostati, ako ustupi naše novine? Advokati, beležnici, svi trgovci iz Humoa su liberali; braća Koante su hteli da nahude Sešarovima optužujući ih da su liberali, ali su im time pružili i dasku za spasavanje, jer će oglasi liberala ostati Sešarovima! Prodati list? . . to bi bilo koliko i prodati štampariju i štamparsko pravo.

I onda je zatražio od braće Koante šezdeset hiljada franaka za ustup toga lista, da ne bi upropastio svoga sina: on voli svog sina, on brani svog sina. Vinogradar se poslužio svojim sinom kao što se seljaci služe svojim ženama; govorio je da njegov sin čas pristaje čas ne pristaje, prema ponudama koje je jednu po jednu izvlačio od braće Koante, i naterao ih je ne bez napora, da plate sumu od dvadeeet i dve hiljade franaka za Glasnik Šaraite. Ali se David morao obvezati da nikad neće štampati nikakav list, inače bi morao da plati trideset hiljada franaka kao naknadu štete. Ta prodaja bila je samoubistvo štamparije Sešar; ali vinogradar nije mnogo mario za to. Posle krađe dolazi uvek ubistvo. Dobričina je naumio da uzme celu tu sumu na ime otplate svojeg potraživanja; i, da je naplati, bio je gotov dati i Davida, utoliko pre što je ovaj nezgodni sin imao pravo na polovinu toga neočekivanog blaga. U naknadu za to, plemeniti otac mu je konačno predao štampariju, ali zadržavajući pravo zakupnine za kuću i daljë na visini onih hiljadu i dvesta franaka. Posle prodaje lista braći Koante, starac je retko dolazio u grad, izgovarajući se svojom velikom starošću; ali je pravi razlog bio to što se sad malo interesovao za štampariju koja više nije bila njegova. Pri svem tom, nije mogao potpuno da se oslobodi stare ljubavi prema svojim alatima. Kad je poslom dolazio u Angulem, bilo bi vrlo teško reći šta ga više privlači njegovoj kući, da li njegove drvene prese ili njegov sin, od koga je dolazio da traži zakupninu samo reda radi. Njegov nekadašnji faktor, koji je sad bio faktor kod braće Koante, znao je šta znači ta očinska plemenitost; on je govorio da taj lukavi lisac time osigurava sebi pravo da se umeša u poslove svoga sina, pošto nagomilavanjem zakupnine on postaje poverilac sa prvenstvenim pravom naplate.

  Nemar Davida Sešara imao je svoje uzroke koji će tačno pretstaviti karakter toga mladog čoveka. Nekoliko dana posle preuzimanja očeve štamparije, on se našao sa jednim svojim školskim drugom koji je tada bio u najvećoj bedi. Drug Davida Sešara imao je dvadeset i jednu godinu otprilike, zvao se Lisjen Šardon, i bio je sin jednoga bivšeg pukovskog lekara republikanske vojske, koji zbog zadobijene rane nije mogao ostati u službi. Priroda je g. Šardona oca bila načinila hemičarom, a slučaj ga je doveo kao apotekara u Angulem. Smrt ga je zadesila usred priprema koje je iziskivao jedan pronalazak na koji je on utrošio nekoliko godina naučnog rada, i koji je trebalo da mu donese mnogo novaca. On je stavio sebi u zadatak da pronađe lek protiv podagre. Podagra je boleet bogataša, a bogataši skupo plaćaju zdravlje kad ga izgube. I zato je apotekar izabrao to pitanje između svih onih koja su bila predmet njegovot razmišljanja, i odlučio se da ga reši. Imajući da bira između nauke i nadrilekarstva, pokojni Šardon je uvideo da samo nauka može da mu osigura bogatstvo: i zato je proučavao uzroke te bolesti, a svoj lek zasnovao na izvesnom načinu ishrane, koji je podešavao prema telesnom sastavu svakog bolesnika. Umro je dok se bavio u Parizu, gde je od Akademije nauka tražio odobrenje za svoj pronalazak, i tako je izgubio plod svojeg rada. U uverenju da će se obogatiti, apotekar, nije zanemario ništa u pogledu vaspitanja svog sina i svoje kćeri, tako da je na izdržavanje svoje porodice trošio sav prihod od apoteke. I tako, ne samo da je svoju decu ostavio u bedi, nego ih je, za njihovu nesreću, vaspitavao u nadi na sjajnu budućnost, koja se s njim ugasila. Slavni Deplen, koji ga je u bolesti lečio, gledao ga je kako umire očajan. Toj ambiciji bio je koren u velikoj ljubavi koju je nekadašjnji pukoveki lekar gajio prema svojoj ženi, poslednjem izdanku porodice Ribampre, koju je on čudom spasao gubilišta 1793 godine. Mada mlada devojka nije htela da pristane na tu laž, on je tada dobio u vremenu tim što ju je oglasio za bremenitu. I pošto je tako na neki način stvorio sebi pravo da se njom oženi, on se i oženio njome i pored njihovog obostranog siromaštva. Celo nasledstvo njegove dece, kao sve dece ljubavi, bila je izvanredna lepota njihove majke, dar tako često koban kad ga prati beda. Sve te nade, ti napori, to očajanje, primljeni bez ikakve ograde, jako su nahudili lepoti gospođe Šardon, kao što je i lagano povećanje oskudice izmenilo njen način života; ali njena hrabrost i hrabrost njene dece bile su ravne njihovoj zloj sreći. Siromašna udovica prodade apoteku koja se nalazila u glavnoj ulici Humoa, glavnog predgrađa Angulema. Novac koji je dobila za apoteku omogućio joj je da obezbedi sebi trista franaka rente, što je bilo nedovoljno za njeno lično izdržavanje; ali su se ona i njena kći pomirile sa svojim položajem ne stideći se njega, i počele su da rade za platu. Mati je negovala žene u babinjama, i nju su zbog njenoga lepog ponašanja voleli više nego koju bilo drugu ženu u bogatim kućama gde je živela ne trošeći ništa, a zarađujući uz to još i franak dnevno. Da bi svome sinu uštedela neprijatnost što mu se mati bavi tamo niskim poslom, uzela je ime gospođa Šarlota. Oni, koji su tražili njene usluge obraćali su se g. Postelu, koji je kupio apoteku g. Šardona. Lisjenova sestra radila je kod svoje susetke, gospođe Prijer, jedne veoma čestite žene koju su uvažavaoti u Humou, a koja se bavila pranjem finoga rublja, i zarađivala je kod nje sedamdeset i pet para dnevno. Ona je nadgledala radnice, i to joj je, u radionici, davalo izvestan ugled koji ju je donekle izdvajao iz reda običnih radnica. Njihova mala zarada, sa one tri stotine franaka rente gospođe Šardon, iznosila je oko osam stotina franaka godišnje, od čega su te tri duše morale da žive, da se odevaju i da plaćaju stan. Ta suma im je jedva dostizala, i pored najveće štednje, i nju je gotovo celu trošio Lisjen. Gospođa Šardon i njena kći Eva verovale su u Lisjena kao što je Muhamedava žena verovala u svoga muža; njihovo požrtvovanje radi njegove budućnosti nije imalo granica. Ta siromašna porodica živela je u Humou, u predgrađu, u stanu koji im je po vrlo niskoj ceni dao pod zakup zamenik g. Šardona, a koji se nalazio u dnu zadnjeg dvorišta, iznad laboratorije. Lisjen je imao tu jednu sobicu pod krovom.

Pod uticajem svoga oca koji ga je, oduševljen prirodnim naukama, u početku upućivao tim pravcem, Lisjen je postao jedan od najboljih učenika u antulemskom liceju, i bio je u trećem razredu onda kad je Sešar završavao tu svoje školovanje. Kad je slučaj učinio da se sretnu ta dva školska druga, Lisjen, kome je dosadilo piti iz grubog pehara bede, nalazio se pred jednom od onih očajnih odluka na koje se čovek rešava kad ima dvadeset godina. Četrdeset franaka mesečno, koje je David velikodušno dao Lisjenu ponudivši mu da ga nauči faktorskom zakonu, iako mu je faktor bio sasvim nepotreban, spasli su Lisjena od očajanja. Tako obnovljene veze ovoga školskog drugarstva uskoro su se pojačale sličnošću njihovih sudbina i razlkom njihovih naravi. Gajeći velike nade za budućnost, obojica su imali visoku inteligenciju koja čoveka stavlja na ravnu nogu sa najistaknutijim ličnostima, a bili su bačeni na dno društva. Ta nepravda sudbine čvrsto ih je spojila. Zatim, obojica su postali pesnici, mada svaki na drugi način. Iako ga je vaspitanje pripremalo za istraživanje u oblasti prirodnih nauka, Lisjen je svom dušom težio književnoj slavi; dok je David, koga je njegova sanjalačka priroda upućivala na poeziju, naginjao nauci. Iz te promene uloga poniklo je nešto kao duhovno bratstvo. Lisjen je saopštavao Davidu široke poglede na primenu nauke u industriji, koje je primio od svoga oca, a David je ukazivao Lisjenu na nove putove kojima treba da pođe u književnom radu da bi na njima stvorio sebi ime i bogatstvo. Prijateljstvo te dvojice mladića postalo je za nekoliko dana jedna od onih strasti koje se rađaju samo pri kraju mladićekog doba. David je uskoro video i lepu Evu, zaljubio se u nju onako kako se zaljubljuju setne i sanjalačke prirode. Ono Et nunc et semrer et in secula seculorumiv iz bogosluženja jeste deviza tih uzvišenih neznanih pesnika čija se dela svode na veličanstvene epopeje koje postaju i koje se gube između dva srca! Kad je zaljubljeni mladić prozreo tajnu onih nada koje Lisjenova mati i sestra polažu u to lepo pesničko čelo, kad je upoznao njihovu slepu odanost, bilo mu je milo da se približi svojoj dragani tim što će podeliti s njom i njeno požrtvovanje i njene nade. Lisjen je tako postao za Davida isto što i rođeni brat. Kao svi zanesenjaci koji hoće da budu veći katolici od pape, David poverova u Lisjenovu genijalnost više nego i njegova mati i sestra, i poče ga maziti kao što majka mazi svoje dete. U jednome od onih razgovora kad su, pritešnjeni oskudicom koja im je vezivala ruke, premišljali, kao svi mladi ljudi, kako da se brzo obogate, tresući bezuspešno sve drveće koje su već stresli oni koji su došli pre njih, Lisjenu padoše na pamet dve stvari koje je pominjao njegov otac. G. Šardon je govorio kako bi se cena šećeru mogla smanjiti na polovinu upotrebom jednoga novog hemijskog sastojka, i kako bi se za isto toliko mogla smanjiti i cena hartiji, ako bi se iz Amerike uvozile izvesne sirovine biljnog porekla, slične onima koje upotrebljavaju Kinezi, a koje nisu skupe. David, upoznat sa značajem toga pitanja koje se pretresalo još kod Didoa, prihvati tu misao videći da ona može doneti čitavo bogatstvo, i poče gledati u Lisjenu dobrotvora kome nikad neće moći da se oduži.

Svakome je jasno koliko su takve misli i ceo duševni život dvojice prijatelja činili obojicu nesposobnima da upravljaju jednom štamparijom. Daleko od toga da donosi petnaest do dvadeset hiljada franaka, kao štamparija braće Koante, koji su postali štampari i izdavači biskupije, vlasnici Glasnika Šarante, sad jedinoga lista u okrugu, štamparija Sešara sina jedva da je donosila tri stotine franaka mesečno, od kojih je trebalo odbiti platu za faktora i za Maricu, porezu, zakupninu za kuću, tako da je Davidu ostajalo oko sto franaka mesečno. Vredni i preduzimljivi ljudi obnovili bi slova, kupili gvozdene prese, dobavili od pariskih izdavača knjige koje bi štampali po niskoj ceni; ali vlasnik štamparije i faktor, zaneseni onim duhovnim radom koji troši i snagu i vreme, zadovoljavali su se poslom koji su dobijali od svojih poslednjih mušterija. Braća Koante upoznali su najzad Davidovu narav i njegov način života, i nisu ga više klevetali; naprotiv, mudra politika im je savetovala da ostave tu štampariju da životari, i da joj pomognu da se nekako održi, kako ne bi dospela u ruke nekom opasnom protivniku; oni su joj sami slali takozvane mesne narudžbine. Tako je, i ne znajući, David Sešar živeo, trgovački govoreći, zahvaljujući jedino veštom računu svojih suparnika. Zadovoljni zbog onoga što su nazivali njegovim bubicama, braća Koante su se prema njemu ophodili prividno ispravno i pošteno; ali su stvarno postupali kao što postupa uprava poštanske službe kada stvara prividno suparničko preduzeće da bi izbegla neko istinsko.

Spoljašnjost štamparije Sešar odgovarala je cicijaškoj nečistoći koja je vladala u njenoj unutrašnjosti, gde stari medved nije nikad ništa opravljao. Kiša, sunce, nevreme svakoga godišnjeg doba dali su ulaznim vratima izgled nekoga starog stabla, toliko su bila izbrazdana nejednakim pukotinama. Prednja strana kuće, rđavo sazidana, od kamena i opeka izmešanih bez ikakvog reda, kao da se ugibala pod teretom crvotočnoga krova, pritisnutog ćeramidom kojom se pokrivaju svi krovovi na jugu Francuske. Crvotočnu staklenu pregradu štitili su teški drveni kopci sa debelim poprečnim daskama, kakve zahteva žarko podneblje. Teško bi bilo naći u celom Angulemu kuću tako trošnu kao što je bila ova, koja se držala samo još snagom maltera. Zamislite tu radionicu svetlu na krajevima, mračnu u sredini, njene zidove pokrivene oglasima, u donjem delu pocrnelu od trenja radnika koji su se tuda provlačili punih trideset godina, njenu užariju o tavanici, njene gomile hartije, njene stare prese, njene hrpe tegova za pritiskivanje vlažne hartije, njene redove sandučića sa slovima, i na kraju dve pregrade gde su se, svaki sa svoje strane, nalazili vlasnik štamparije i faktor: i onda ćete razumeti kako su živela ta dva prijatelja.

Ta dva mlada čoveka sudili su o društvu sa visine utoliko veće ukoliko su sami stojali niže u njemu, jer se zapostavljeni ljudi svete za niskost svojeg položaja visinama svog pogleda. Ali je i njihovo očajanje bilo utoliko gorče, jer su išli brže onamo kud ih je nosila njihova prava sudbina. Lisjen je mnogo čitao, mnogo upoređivao. David je mnogo mislio, mnogo razmišljao. Iako na izgled snažnog i seljačkog zdravlja, štampar je bio duh setan i bolešljiv, sumnjao je u sebe samoga; dok je Lisjen, obdaren preduzimljivim ali nestalnim duhom, imao smelost koja se nije slagala sa njegovim izgledom, nežnim, skoro slabunjavim, ali punim ženske ljupkosti. Lisjen je imao u najvišem stepenu gaskonsku narav, smelu, odvažnu, drsku, koja preuveličava dobro a potcenjuje zlo, koja ne uzmiče pred grehom ako njime može da se koristi, i koja ne preza od poroka ako može njim da se posluži kao stepenicom. Te sklonosti ambicioznog čoveka bile su u to doba potisnute lepim iluzijama mladosti, revnošću koja ga je vukla časnim sredstvima kakva ljudi željni slave upotrebljavaju uvek u početku. On se još borio samo sa svojim željama a ne i sa teškoćama života, protiv sebe samoga a ne i protiv ljudske podlosti koja je koban primer za nestalne duhove. Zanesen sjajem Lisjenovog duha, David se njemu divio, ispravljajući ipak zablude na koje je njegovog prijatelja navodila čisto francuska prenagljenost. Taj pravičan čovek bio je sramežljiv, što se nije slagalo sa njegovim snažnim sastavom, ali mu nije nedostajala istrajnost ljudi sa severa. Ako je i uviđao sve teškoće, on se zaricao da će ih savladati ne gubeći hrabrost; i, ako je imao nepokolebljivu vrlinu pravog apostola, on ju je ublažavao neiscrpnim praštanjem. U tome već starom prijateljstvu jedan je sa zanosom obožavao drugoga, i to je bio David. Zato je Lisjen zapovedao kao žena koja zna da je voljena. David se pokoravao sa zadovoljstvom. Fizička lepota njegovog prijatelja sama po sebi imala je nadmoćnost koju je on primao smatrajući da je sam nezgrapan i prost.

- Za vola je strpljivo oranje, za pticu bezbrižan život, govorio je štampar u sebi. Ja ću biti vo, Lisjen će biti orao.

Bilo je već skoro tri godine kako su dva prijatelja združila svoje sudbine, tako sjajne u budućnosti. Čitali su velika dela koja su se, posle zaključenja mira, pojavila na književnom i naučnom polju, dela Šilera, Getea, lorda Bajrona, Valtera Skota, Žan Paula, Bercelijusa, Devija, Kivjea, Lamartina i drugih. Zagrevali su se na tim velikim žarištima, ogledali su se i sami pišući dela promašena, ili dela koja su započinjali a zatim ih napuštali, da im se ponova sa žarom vrate. Radili su neprekidno, a neiscrpna snaga mladosti nije osećala umor. Obojica siromašni, ali prožeti ljubavlju prema umetnosti i nauci, zaboravljali su bedu u kojoj žive postavljajući temelje svojoj slavi.

— Lisjene, znaš li šta sam maločas dobio iz Pariza? rekao je štampar vadeći iz džepa jednu malu knjigu. Slušaj samo!

David pročite, onako kako pesnici znaju čitati, idilu Andre Šenijea koja se zove Neera, zatim idilu o Bolesnoj devojci, zatim elegiju o samoubistvu, u starinskome duhu, i dve poslednje pesme u jambu.

— Eto to je Andre Šenije! uzviknuo je Lisjen u nekoliko mahova. Nedostižan je, ponovio je i po treći put kad je David, suviše uzbuđen da produži čitanje, dopustio da mu on uzme knjigu iz ruke.
— Pesnik, koga je pronašao drugi pesnik! reče kad je video ko je potpisao predgovor.
— Pošto je dao ovu zbirku, produži David, Šenije je smatrao da ništa od onog što je napisao ne vredi da se štampa.
Posle toga je Lisjen pročitao epski odlomak Slepac i nekoliko elegija. Kad je došao do stiha: Ako oni srećni nisu, imali sreće na zemlji? on poljubi knjigu, i oba prijatelja zaplakaše, jer su obojica voleli sa zanosom. Vinovo lišće je porumenelo, stari kućni zidovi, napukli, neravni, nejednako izbrazdani ružnim pukotinama, dobili su, kao pod prstima neke vile, udubljenja, ukrase, ispupčenja i bezbrojna remek dela neke nepoznate arhitekture. To je mašta prosula svoje cveće i svoje rubine na malo mračno dvorište. Kamila Andre Šenijea postala je za Davida njegova obožavana Eva, a za Lisjena jedna otmena goopođa kojoj se on udvarao. Poezija je istresla raskošne skute svoje zvezdane haljine na radionicu gde su se kreveljili majmuni i medvedi tipografije. Izbijalo je pet sati, ali dva prijatelja nisu osećala ni glad ni žeđ; život je za njih bio zlatan san, sva zemaljska blaga ležala su pred njihovim nogama. Nazirali su onaj kutak plavičastog vidika koji Nada prstom pokazuje onoga čiji je život buran, i kojima njen sirenski glas kazuje: „Hajde, poletite, pobeći ćete od nevolje ako zađete u ovaj prostor pun zlata, srebra, i plavetnila". U tom trenutku jedan šegrt, po imenu Serize, jedno parisko spadalo koje je David doveo u Angulem, otvori mala staklena vrata koja su vodila iz radionice u dvorište, i pokaza dvojicu prijatelja jednome nepoznatom čoveku koji im priđe pozdravivši ih.

— Gospodine, reče on Davidu izvlačeći iz džepa jednu debelu svesku, ovo je jedna rasprava koju bih želeo da štampam; da li biste mi hteli reći koliko će to stati?
— Gospodine, mi ne štampamo tako velike stvari, odgovori David ne gledajući svesku:obratite se na braću Koante.
— Ali ipak imamo veoma lep slog koji bi možda odgovarao, primeti Lisjen uzimajući rukopis. Budite dobri da navratite sutra, a vašu raspravu ostavite nama da procenimo troškove štampanja.
— Da nije to g. Lisjen Šardon s kim imam čast?..
— Jeste, gospodine, odgovori faktor.
— Srećan sam, gospodine, reče pisac rasprave, što sam mogao upoznati mladoga pesnika koga očekuje tako lepa budućnost. Mene je ovamo uputila gospođa de Baržeton.

Čuvši to ime, Lisjen porumene i promuca nekoliko reči da izrazi svoju zahvalnost na pažnji koju mu ukazuje gospođa de Baržeton. David je primetio rumenilo i zabunu svog prijatelja, i ostavio ga je da razgovara s tim seoskim plemićem, piscem rasprave o gajenju svilene bube, koji je iz sujete hteo da štampa to što je napisao, kako bi njegovi drugovi iz Poljoprivrednog društva mogli da ga čitaju.
— Je li, Lisjene, reče David kad je plemić otišao, da ti ne voliš gospođu de Baržeton?
— Ludo je volim!
— Ali vas razdvajaju predrasude više nego kad bi ona živela u Pekingu a ti na Grenlandu.
— Volja dva bića koja se vole savlađuje sve, reče Lisje oborivši oči.
— Ti ćeš zaboraviti nas, odgovori bojažljivi obožavalac lepe Eve.
— Naprotiv, možda sam žrtvovao voljenu ženu tebi, uzviknu Lisjen.
— Šta hoćeš time da kažeš?
— I pored moje ljubavi, i pored mnogih razloga koji mi nalažu da steknem stalno mesto u njenoj kući, ja sam joj rekao da joj više nikad neću otići ako jedan čovek koji vredi više nego ja, čija budućnost mora biti slavna, ako i David Sešar, moj brat, moj prijatelj, ne bude primljen tamo. Kod kuće me zacelo čeka odgovor. Ali, ma da je za večeras pozvano sve plemstvo da čuje moje stihove koje treba sam da čitam, ako je odgovor nepovoljan, ja više nikad neću kročiti nogom u kuću goopođe de Baržeton.

David, pošto je obrisao oči, steže snažno Lisjenovu ruku. Otkuca šest sati.
— Eva se zadelo brine; zbogom, reče naglo Lisjen.

I ode, ostavivši Davida u jednom od onih uzbuđenja koja se u tako punoj meri doživljuju samo u tome dobu, naročito u položaj u u kojem su se nalazila ta dva mlada labuda kojima život u provinciji još nije bio potsekao krila.
— Zlatno srce! uzviknuo je David prateći pogledom Lisjena, koji je prolazio kroz radionicu.

Lisjen je otišao u donji grad, Humo, preko lepog šetališta Bolje, u licom Minaž i kroz kapiju Svetoga Petra. Ako je tako pošao najdužim putem, znajte da se kuća gospođe de Baržeton nalazila na tome putu. On je osećao toliko zadovoljstva da prolazi ispod prozora te žene, makar ona i ne znala za to, da se za poslednja dva meoeca uopšte nije vraćao u Humo kroz kapiju Pale. Kad je stigao pod drveta na šetalištu, zastao je da pogleda rastojanje koje odvaja Angulem od donjega grada. Običaji u tome kraju postavljali su prepreke koje je bilo mnogo teže preći nego nizbrdicu kojom je silazio Lisjen. Slavoljubivi mladić, koji je dobio pristup u kuću gospođe de Baržeton bacivši slavu kao pokretni most između grada i predgrađa, bio je nespokojan zbog odluke koju će doneti voljena žena, kao neki kraljevski ljubimac koji se boji nemilosti pošto je pokušao da proširi svoju vlast. Ove reči moraju se učiniti nejasne onima koji još ne znaju za razlike što postoje u naseljima podeljenim na gornji i donji grad; i zato je utoliko potrebnije dati ovde neka objašnjenja o Angulemu, pošto će ona pomoći da se razume gospođa de Baržeton, jedna od najvažnijih ličnosti ove pripovetke.

Angulem je stari grad, podignut na vrhu jedne stene koja liči na glavu šećera i koja se uzdiže nad ravnicom kroz koju protiče Šaranta. Prema Perigoru, ta stena postepeno prelazi u jednu dugačku gredu, dok se na put iz Pagriza u Bordo spušta okomito, obrazujući tako strmu uzvišicu iznad tri živopisne doline. O važnosti toga grada u doba verskih ratova govore njegavi bedemi, njegove kapije i ostaci jedne tvrđave sagrađene na najvišem vrhu stene. Po svojem položaju, on je tada bio strategijska tačka podjednako važna i za katolike i za kalviniste; ali njegova nekadašnja snaga predstavlja danas njegovu slabost; ne dopuštajući mu da se širi prema Šaranti, njegovi bedami i suviše strma padina stene osudili su ga na najkobniju učmalost. U vreme kad se dešava ova pripovetka, vlada je pokušavala da pomakne grad u pravdu Perigora tim što je dužinom one
grede podigla palatu prefekture, jednu pomorsku školu, zgrade za vojsku, i što je nasipala puteve. Ali je trgovina pošla drugim putem. Već odavno, selo Humo bilo se raširilo kao ogromna leja gljiva u podnožju stene i na obalama reke pored koje ide glavni drum iz Pariza u Bordo. Nema toga ko ne zna za čuvene angulemske fabrike hartije koje su se, za ova tri veka, po sili prilika podigle pored Šarante i njenih pritoka, gde su našle povoljan vodeni pad. Država je u Rielu osnovala svoju najveću livnicu topova za mornaricu. Prenos robe, pošta, mehane, kolarske radionice, prevozna preduzeća, sve ono što živi od puta i od reke, okupilo se u podnožju Angulema, da bi izbeglo teškoće koje predstavljaju pristupi gradu. Sasvim je razumljivo što su štavlji, perionice i sva radinost za koju je potrebna voda ostajali u blizini Šarante; pored toga, sve radnje sa rakijom, stovarišta svih sirovina koje se prenose rekam, jednom reči sav promet, podizali su pored Šarante zgrade za svoje potrebe. Predgrađe Humo postalo je dakle prometno i bogato mesto, drugi Angulem, kome je zavideo gornji grad, gde su ostala državna nadleštva, biskupija, sudovi, plemstvo. Tako je Humo, i pored svoje radinosti i sve veće moći, bio samo predgrađe Angulema. Gore plemstvo i vlast, dole trgovina i novac: dva društvena kruga koji su uvek i svuda neprijatelji; i zato je teško pogoditi koje je od ta dva naselja više mrzelo svog suparnika. Za devet godina Restauracije pogoršalo se to stanje stvari, koje je za vreme Carstva bilo prilično povoljno.

U većini kuća gornjeg Angulema stanuju ili plemićske ili stare građanske porodice koje žive od svojih prihoda i čine neku vrstu starosedelačkog naselja u koje se nikad ne primaju stranci. Tek ako bi poneka porodica, koja je došla iz neke susedne provincije, bila primljena posle dvesta godina stanovanja u Angulemu, pošto bi se orodila s kojom od starih porodica; u očima starosedelaca, ona kao da je tek juče došla. Prefekt, šefovi poreske uprave, vlasti koje su se smenjivale za poslednjih četrdeset godina, pokušavali su da pripitome te stare porodice koje su se držale svoje stene kao nepoverljivi gavranovi: porodice su dolazile na njihove svečanosti i odzivale se njihovim pozivima; ali su stalno odbijale da ih prime u svoj dom. Potsmešljive, ohole, surevnjive, škrte, te kuće se međusobno žene i udaju, svrstavaju se u karu u koju nikom ne daju da uđe, niti koga puštaju da iziđe iz nje; one neće da znaju za tvorevine savremene rashoši; za njih, poslati dete u Pariz znači poslati ga u propast. To nepoverenje jasno slika zastarela shvatanja i navike tih porodica, zanesenih zatucanim roajalizmom, prožetih više verskim licemerstvom nego pobožnošću, koje sve žive nepomično kao i njihov grad i njegova stena. Međutim, Angulem uživa veliki ugled u okolnim provincijama zbog vaspitanja koje se u njemu dobija. Susedni gradovi šalju tamo svoje kćeri u njegove zavode i manastire.

Lako je razumeti koliko staleški duh utiče na osećanja koja razdvajaju Angulem i Humo. Trgovci su bogati, plemstvo je uglavnom siromašno. Oni se svete jedno drugome podjednakim uzajamnim preziranjem. Zavadu je prihvatio i građanski stalež Angulema. Trgovac iz gornjega grada kaže o trgovcu iz predgrađa, sa naročitim naglaskom: „To je čovek iz Humoa!" Utvrdivši položaj plemstva u Francuskoj, i dajući mu nade koje se nisu mogle ostvariti bez jednoga opšteg poremećaja, Restauracija je povećala moralnu udaljenost koja je, još više nego mesna daljina, odvojila Angulem od Humoa. Plemstvo koje je tada bilo isto što i vlada, postalo je tu isključivije nego u kojem bilo
drugom kraju Francuske. Stanovnik donjega grada ličio je prilično na pariju. Otuda je poticala ona prikrivena i duboka mržnja koja se ispunila u strahovitoj jednodušnosti prilikom pobune 1830 godine, i koja je uništila osnove jednoga trajnog društvenog poretka u Francuskoj. Nadmenost dvorskoga plemstva odbila je od prestola plemstvo iz provincije, isto onako kao što je ovo drugo udaljilo od sebe građanski stalež vređajući njegovu sujetu.

Da jedan čovek iz donjega grada, apotekarski sin, bude primljen u dom gospođe de Varžeton, bila je dakle čitava mala revolucija. Ko je nju izazvao? Lamartin i Viktor Igo, Kazimir Delavinj i Kanalis, Beranže i Šatobrijan, Vilmen i g. Enjai, Sume i Tiso, Etjen i Davrinji, Benžamen Konstan i Lamne, Kuzen i Mišo, jednom reči stare isto tako kao i mlade književne veličine, liberali kao i pristalice kraljevstva. Gospođa de Baržeton je volela umetnost i književnost, što se smatralo kao nastranost koju su u Angulemu sažaljevali, ali koju mora opravdati svak ko upozna život te žene, rođene da bude slavna, ali neumitnim okolnostima osuđene da ostane nepoznata, i čiji je uticaj odlučio Lisjenovu sudbinu.

"Nemogućnost da napravi ljubavnicu od svoje žene dokazuje samo inferiornost njenog muža. Jedna osoba mora biti u mogućnosti da pronađe sve žene u jednoj ženi.“

"Muškarac gubi ako ne pobedi. Žena pobeđuje ako ne izgubi ništa.“

"Žena pripada čoveku koji će je spasiti od problema.“