Alber Kami

„U svetu bez iluzija čovek je stranac.“

* * *

„Veličina čoveka je u njegovoj odluci da bude jači od svoje sudbine.“

„Voleti nekog znači pristati da ostariš sa njim.“

„Znam da velike istorijske tragedije često fasciniraju ljude približavanjem užasa. Paralizovani, oni ne mogu srediti svoje misli da učine nešto, već čekaju. Dok tako čekaju, jednog dana čudovište Gorgon ih proždere. Ali ja bih želeo da vas ubedim da čini mogu biti razbijene, da je to samo iluzija nemoći, da je snaga srca, inteligencije i hrabrosti dovoljna da zaustavi sudbinu i ponekad je preokrene.“

Jelenino progonstvo,

Mediteran ima svoju sunčanu tragiku, drugačiju od tragike magli. Ponekad s večeri, na moru, u podnožju planina, noć pada na savršen luk nekog malog zaliva, a iz mirnih voda počinje da se penje neka nespokojna punoća. Na takvim mestima shvatamo da ako su Grci dospeli do očajanja, to je uvek bilo preko lepote i onoga što je u njoj podjarmljujuće. U toj pozlaćenoj nesreći, tragedija dostiže vrhunac. Naše je doba, međutim, othranilo svoje očajanje u ružnoći i grčevima. Zato bi Evropa bila gnusna, kada bi ono što boli ikada moglo da bude takvo.
Mi smo izgnali lepotu, Grci su ustali na oružje zbog nje. To je prva razlika, ali koren joj je dubok. Grčka misao se uvek čvrsto držala pojma granice. Ona ništa nije isterivala do kraja, ni svetinju, ni razum, jer ništa nije ni poricala, ni svetinju, ni razum. Ona je uključivala sve, uravnotežujući svetlost senkom. Naša Evropa, naprotiv, koja se bacila na osvajanje svega, kćerka je neumerenosti. Ona poriče lepotu, kao što poriče i sve ono što ona sama ne uzdiže. I mada na različite načine, ona uzdiže samo jednu stvar, a to je buduće carstvo razuma. U svom ludilu, pomera večite granice, i istog časa mračne Erinije se bacaju na nju i proždiru je. Nemezis, boginja mere, a ne osvete, bdi. Svi oni koji prekorače granicu bivaju nemilosrdno kažnjeni.
Grci, koji su se vekovima pitali šta je pravedno, ne bi razumeli ništa od našeg shvatanja pravde. Pravednost se za njih podrazumevala u određenim granicama, dok se ceo naš kontinent grči u traženju pravde, koju želi potpunu. U praskozorje grčke misli, Heraklit je već zamišljao da će pravda postaviti granice i samom fizičkom svetu. „Sunce neće preći svoje granice, jer bi Erinije, koje čuvaju pravdu, to otkrile.“ Mi, koji smo izbacili iz koloseka i univerzum i duh, smejemo se toj pretnji. Na pijanom nebu palimo sunca kakva hoćemo. Ali, granice ipak postoje i mi to znamo. U svojim najvećim ludilima sanjamo o ravnoteži koju smo ostavili za sobom i naivno verujemo kako će je, posle svih grešaka, opet pronaći. Detinjasta uobraženost, koja pokušava da opravda to što detinjasti narodi, naslednici naših ludosti, upravljaju danas našom istorijom.
Jedan fragment, koji se pripisuje tom istom Heraklitu, prosto kaže: „Uobraženost: nazadovanje napretka.“ A mnogo vekova posle Efežanina, Sokrat je, pod pretnjom smrtne kazne, priznavao sebi samo jednu nadmoć: to što nije uobražavao da zna ono što ne zna. Najprimereniji život i misao tog doba završavaju se ponositim priznanjem neznanja. Zaboravljajući to, zaboravili smo svoju muževnost. Mi smo dali prednost sili, koja izigrava veličinu, prvo Aleksandru, a zatim rimskim osvajačima, kojima nas pisci udžbenika, iz neuporedive niskosti duše, uče da se divimo. I mi smo, sa svoje strane, osvajali, pomerali granice, pokorili nebo i zemlju. Naš razum je stvorio prazninu. Najzad sami, dovršavamo svoju vladavinu nad pustinjom. Kako bismo onda uopšte mogli zamisliti onu višu ravnotežu, u kojoj je priroda održavala istoriju, lepotu, dobro, i koja je muziku brojeva unosila čak i u tragedije krvi? Okrenuli smo leđa prirodi, stidimo se lepote. Naše bedne tragedije zaudaraju na kancelarije, a krv koja se u njima lije ima ljigavu boju mastila.
Eto zašto je danas nepristojno govoriti da smo sinovi Grčke. Ili smo onda njeni zabludeli sinovi. Postavivši istoriju na mesto Boga, idemo ka teokratiji, kao oni koje su Grci nazivali Varvarima i protiv kojih su se borili do smrti u vodama Salamine. Ako neko želi da pravilno shvati našu razliku, onda treba da se okrene onom našem filozofu koji je pravi rival Platonu. „Samo moderni grad“, usuđuje se da napiše Hegel, „pruža duhu polje na kojem može da postane svestan sebe.“ I tako živimo u doba velikih gradova. Svetu smo namerno amputirali ono što mu daje trajnost: prirodu, more, breg, večernju meditaciju. Svesti više nema nigde, osim na ulicama, jer se i istorija zbiva samo na ulicama; tako je rešeno dekretom. Shodno tome, i naša najznačajnija dela odraz su tog istog predubeđenja. Još od Dostojevskog, uzalud tragamo za predelima u velikoj evropskoj književnosti. Istorija ne objašnjava ni prirodni svet koji je postojao pre nje, niti lepotu, koja je iznad nje. I ona je prosto rešila da ih ignoriše. Dok je Platon obuhvatao sve, besmisao, razum i mit, naši filozofi znaju ili samo za besmisao ili samo za razum, zato što su zatvorili oči pred ostalim. Krtica razmišlja.
Hrišćanstvo je bilo to koje je počelo da zamenjuje posmatranje sveta tragedijom duše. Ali, ono se makar pozivalo na duhovnu prirodu i pomoć nje je održavalo neku stalnost. Pošto je Bog umro, ostali su samo istorija i sila. Već dugo vremena svi napori naših filozofa imaju za cilj da pojam ljudske prirode zamene pojmom situacije, a staru harmoniju stihijskim ispadima slučaja ili nemilosrdnim hodom razuma. Dok su Grci volju ograničavali razumom, mi smo impuls volje na kraju stavili usred razuma, a on je time postao ubilački. Vrednosti su za Grke prethodile svakoj akciji, kojoj su i iscrtavale jasne granice. Moderna filozofija postavlja svoje vrednosti na kraju akcije. One ne postoje, ali nastaju, i mi ćemo ih u celini saznati tek na završetku istorije. S njima nestaje i granica, a kako se mišljenja o tome kako bi trebalo da izgledaju te vrednosti razlikuju i pošto nema borbe koja se, ako se ne obuzdava tim istim vrednostima, ne produžava u beskraj, današnji mesijanizmi se sukobljavaju i njihovi krici zamiru u sudarima carstava. Neumerenost je požar. Požar se širi. Niče je prevaziđen. Evropa više ne filozofira uz udarce čekića već uz topovsku paljbu.
Ali, priroda je i dalje tu. Ona suprotstavlja svoja mirna neba i svoje razloge ludilu ljudi; sve dok se i atom ne zapali, a istorija ne završi u trijumfu razuma i agoniji vrste. Ali, Grci nikada nisu rekli da se granica ne može prekoračiti. Rekli su da ona postoji i da onaj ko se usudi da je prekorači biva nemilosrdno kažnjen. Ništa u današnjoj istoriji to ne bi moglo da porekne.
I istorijski duh i umetnik žele da izmene svet. Ali, umetnik, koga na to obavezuje njegova priroda, poznaje svoje granice, što je istorijskom duhu strano. Zato je ishod ovog drugog tiranija, dok je strast onog prvog sloboda. Svi oni koji se danas bore za slobodu, bore se, u krajnjoj liniji, za lepotu. Razume se da nije stvar u tome da se lepota brani radi nje same. Lepota ne može da postoji bez čoveka i mi možemo da svom dobu vratimo njegovu veličinu i vedrinu samo ako pratimo čoveka u njegovoj nesreći. Nikada više nećemo biti usamljeni. Ali, nije ništa manje istinito ni da čovek ne može bez lepote i to je ono što naše doba kao da više ne želi da zna. Ono se grčevito upinje da dosegne potpunost i carstvo, ono hoće da preobrazi svet pre nego što ga je iscrpelo, da ga uredi pre nego što ga je shvatilo. Ma šta govorilo, ono napušta ovaj svet. Odisej kod Kalipse može da bira između besmrtnosti i domovine. Izabrao je domovinu i smrt sa njom. Jedna tako jednostavna uzvišenost nama je danas strana. Neki će, opet, reći da nam nedostaje skromnost. Ali, ta reč je, kada se bolje razmisli, dvosmislena. Kao i onim lakrdijašima kod Dostojevskog, koji se hvale svime i svačim, uzdižu sebe do zvezda i najzad pokazuju svu svoju sramotu na prvom javnom mestu, tako i nama nedostaje samo onaj ponos čoveka vernog sopstvenim granicama, vidovita ljubav prema vlastitoj sudbini.
„Mrzim svoje doba“, pisao je pred svoju smrt Sent-Egziperi, iz razloga ne mnogo drugačijih od onih o kojima ovde govorim. Ali, ma koliko taj krik bio potresan, zato što dolazi od čoveka koji je voleo ljude, zbog onoga što je u njima vredno divljenja, mi ga ne prihvatamo kao svoj. A opet, ponekad, kako je veliko iskušenje okrenuti leđa ovom sumornom i ogolelom svetu! Ovo doba je ipak naše doba i mi ne možemo da živimo tako što ćemo mrzeti sebe. Ono je palo tako nisko kako zbog preteranosti svojih vrlina, tako i zbog veličine svojih mana. Borićemo se za onu njenu vrlinu koja potiče iz davnina. Koja je to vrlina? Patroklovi konji oplakuju svog gospodara palog u boju. Sve je izgubljeno. Ali, borba se nastavlja sa Ahilom i pobeda je blizu, zato što je ubijeno prijateljstvo: prijateljstvo je ta vrlina.
Priznanje neznanja, odbacivanje fanatizma, granice sveta i čoveka, voljeno lice i najzad lepota, eto polja na kojem ćemo se opet pridružiti Grcima. Na neki način, smisao buduće istorije nije u onome što se obično misli. On je borbi između stvaralaštva i inkvizicije. Uprkos ceni koju će umetnici platiti za svoje prazne ruke, možemo se uzdati u njihovu pobedu. I opet će se filozofija mraka raspršiti nad blistavim morem. O, podnevna misli,[2] Trojanski rat se vodi daleko od bojnih polja! I ovog puta, strašne zidine modernog grada će pasti, da bi oslobodile „dušu vedru kao mir mora“ (Eshil), Jeleninu lepotu.

Osećao sam još samo udaranje talambasa sunca po i, nekako nejasno, bleštavo sečivo kako seva sa noža koji je i dalje bio okrenut prema meni.Taj užareni mač goreo mi je trepavice i kopao po očima koje su me bolele. Tad se sve zanjihalo. S mora se dokorljao gust i usijan dah. Učinilo mi se kao da se nebo širom otvorilo da prolije oganj. Celo moje biće se napreglo i ruka mi se zgrčila na revolveru.Okidač je popustio, pod rukom sam osetio glatko ispupčenje na dršci isve je započelo tad, u tom prasku, u isti mah reskom i zaglušujućem. Stresao sam sa sebe znoj i sunce. Shvatio sam da sam poremetio ravnotežu dana, izvanrednu tišinu jedne plaže na kojoj sam bio srećan. Onda sam ispalio još četiri hica u nepomično telo u koje su se kuršumi neprimetno zabijali. I bila su to kao četiri kratka kucnja na vratima nesreće."

Shvatio sam tada da bi covek koji je ziveo samo jedan dan mogao bez muke sto godina provesti u zatvoru. Imao bi dovoljno uspomena da mu ne bude dosadno"....Meni definitivno pozitivan lik,jasno okrenut prvenstveno ka sebi,shvata da u dubini ipak voli zivot,zbunjen.....osecaj otudjenosti...ali ipak....sve moze biti tako neprocenjivo bezvredno....
" Ali ipak nesto se promenilo,cekajuci sutrasnjicu nasao sam se u zatvorskoj celiji. Kako to da dobro poznati putevi ispisani na lenjem nebu mogu da vode i u tamnice i u bezazlene snove?"

„Nesrećа je ne biti voljen, аli je još većа nesrećа – ne voleti.“

„Čovek je uvek slobodаn nа nečiji tuđi rаčun.“

„Voleti nekog, znаči pristаti dа ostаriš sа njim!“

„Jedini način da se suočite sa neslobodnim svetom je da budete tako nepojmljivo slobodni, da sam vaš život postane čin pobune.“

„Kuga je svima otela mogućnost ljubavi, pa i moć prijateljstva. Jer ljubav zahteva nešto i od budućnosti, a nama su ostali samo trenuci.“

„U svetu bez iluzija čovek je stranac.“

„Izvlаčim iz аpsurdа tri zаključkа: svoj revolt, svoju slobodu i svoju strаst. Sаmom igrom svesti pretvаrаm u životno prаvilo ono što je poziv nа smrt, tаko odbаcujem sаmoubistvo.“

„A zаšto bi čovek morаo voleti retko dа bi mnogo voleo?“

Poznajem samo jednu dužnost, a to je da volim.“

„Potrebno je zaljubiti se, zbog svih očajanja koja ćeš osetiti svakako.“

„Potrebno je zaljubiti se, zbog svih očajanja koja ćeš osetiti svakako.“

„Pobunа nije nikаkаv zаhtev zа svemoćnom slobodom. Nаprotiv, onа vodi proces protiv svemoćne slobode. Pobunjenik hoće dа se priznа činjenicа kаko slobodа imа grаnice gde se nаlаzi neko ljudsko biće, jer je grаnicа uprаvo moć pobune tog bićа.“

„Čin ljubavi je u neku ruku priznanje. U njemu se, bez skrivanja, oglašava sebičnost, iskazuje se taština ili se pak otkriva istinska plemenitost.“

Apsurdno se može voleti i apsurdno se može raditi. Nisu samo potezi koje povlačimo apsurdni, nekada su to i osećanja, možda baš ona najuzvišenija.“

Mit o Sizifu

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1957.god.

U tome je bila sva moja ljubav prema životu: tiha žudnja za onim što će mi možda izmaknuti, gorčina prikrivena zanosom.
O, dušo moja, životu besmrtnu ne stremi ti, već polje mogućega iscrpi. PINDAR, 3. pitijska

Poput velikih djela i duboki osjećaji znače uvijek više negoli su svjesni da iskazuju.Veliki osjećaji nose u sebi svoj svemir, blistav ili bijedan. Oni svojom strastvenošću rasvjetljavaju jedan isključiv svijet gdje nalaze svoje podneblje. Postoji univerzum ljubomore, častoljublja, sebičnosti ili velikodušnosti. Ono što je istinito o već specijaliziranim osjećajima, bit će još istinitije za emocije, u osnovi jednako neodređene, ujedno i zbrkane i „sigurne”, i udaljene i „prisutne”, kao što su one koje u nama pobuđuju ljepota ili apsurd.
Osećaj apsurdnosti može iznenaditi bilo kojeg čoveka na zavijutku bilo koje ulice. Takav kakav jeste u svojoj očajnoj golotinji, u svojoj neprozirnoj svetlosti, on je neshvatljiv. Međutim, i sama ta teškoća zavređuje da se o njoj razmišlja. Lako je moguće da nam čovek zauvek ostane nepoznat i da u njemu uvek ima nešto neshvatljivo što nam izmiče.
Praktično poznajem ljude, prepoznajem ih po njihovom vladanju,, po posledicama koje njihov prolazak izaziva u životu. I sve te iracionalne osećaje koje analiza ne bi mogla iscrpeti, jednako mogu praktično odrediti, proceniti ih, ujediniti zbir njihovih posledica u kategoriji inteligencije, shvatiti i naznačiti sva njihova lica, ocrtati njihov svet. Sigurno je da jednog glumca neću osobno bolje poznavati premda ga stoput vidim. Zbrojim li, ipak, sve junake koje je on igrao i kažem li da ga u stotom liku donekle bolje poznajem, zna se da će u tome biti deo istine. Jer je taj belodani paradoks istodobno i poučna priča. On sadrži moralnu pouku koja uči da se čovek jednako određuje i po svojim pretvaranjima, i po svojim iskrenim zanosima. Napokon, isto je, iako za ton niže, i s osećajima što su nedokučivi u srcu, ali ih delimično otkrivaju postupci koje potiču i duhovni stavovi koje pretpostavljaju.

Sve dotle dok duh šuti u nepomičnu svijetu svojih nadanja, sve se odražava i uređuje u jedinstvu njegove čežnje. Međutim, na njegov prvi poriv ovaj svijet puca i ruši se: beskraj blistavih krhotina nudi se spoznaji. Valja napustiti nadu da ćemo ikad iznova sastaviti blisku i spokojnu površinu koja bi našem srcu donijela mir. Nakon toliko stoljeća istraživanja, nakon toliko odustajanja među misliocima, mi dobro znamo da je to istina za svu našu spoznaju. Zanemarimo li okorjele racionaliste, može se reći da se danas gubi nada u pravu spoznaju. Ako bi trebalo napisati jedinu značajnu povijest ljudske misli, valjalo bi je napraviti od njezinih uzastopnih kajanja i njezinih nemoći.

Izvjesnost o Bogu koji bi životu dao smisao daleko je privlačnija negoli moć da nekažnjeno činimo zlo. Izbor ne bi bio težak. Ali, izbora nema, i tada počinje gorčina. Apsurd ne izbavlja, on veže. On ne dopušta sve. Sve je dopušteno - ne znači da ništa nije zabranjeno. Apsurd samo izjednačava posljedice tih djela. On ne preporučuje zločin, bilo bi to djetinjasto, već utvrđuje beskorisnost grižnje savjesti. Ako su sva iskustva podjednaka, tada je i iskustvo dužnosti jednako opravdano kao i neko drugo.

Vrijeme će dati vremenu da živi, a život će služiti životu.

Sva su iskustva ista. Ima ih koja služe ili koja štete čovjeku. Služe mu ako je svjestan. U protivnom su bezvrijedna: o čovjekovim porazima ne presuđuju okolnosti, već on sam.

Zašto bi trebalo voljeti rijetko da bi se jako voljelo?

Ljudi koji žive od nade teško se prilagođavaju ovom svijetu gdje dobrota ustupa mjesto velikodušnosti, nježnost muškoj šutnji, zajednica osamljenoj hrabrosti. I svatko će reći: „Bio je to slabić, idealist ili svetac”. Valja, doista, poniziti veličinu koja vrijeđa.

Ima onih koji su stvoreni da žive i onih koji su stvoreni da vole...vječna ljubav postoji samo onda kada je onemogućena. Nema strasti bez borbe.. Mi nazivamo ljubavlju ono što nas spaja s nekim bićima samo zbog zajedničkog načina gledanja, za koje su odgovorne knjige i legende. Međutim, od ljubavi poznajem samo onu smjesu želje, nježnosti i razumijevanja koja me spaja s nekim bićem. Taj spoj nije isti i za neko drugo biće. Nemam pravo nazivati istim imenom sva ta iskustva...Plemenita je ljubav samo ona koja zna da je istodobno i prolazna i jedinstvena.