Povijest bicikla

Povijest bicikla

Bicikl kao cestovno vozilo s dva kotača koje se pogoni snagom vozača, tehničko je postignuće razmjerno nedavne prošlosti. Njegova jednostavna konstrukcija i široka primjenjivost osigurali su mu upotrebu u svakodnevnom životu. Radi se o najčešće korištenom prometalu; danas se procjenjuje da ima preko 1.000.000.000 bicikala na svijetu! Uprkos jednostavnosti i raširenosti, u našoj zemlji ne postoji literatura koja obrađuje tehničke aspekte bicikla.




Povijest bicikla
Model bicikla iz 19. stoljećaOtkriće bicikla nije vezano za jedno određeno vrijeme odnosno ime konkretnog izumitelja. Kroz povijest je bilo više primjera vozila pokretanog ljudskom snagom, ali su često ona bila bitno drugačija od današnjeg koncepta bicikla. Osoba koja se spominje kao prvi vozač bicikla je njemački barun Karl von Drais, koji je 1817 godine svojevrsni bicikl na guranje nazvan draisine, a koji još postoji u muzeju Paleis het Loo u Apeldoornu, Nizozemska. Između 1850 i 1860 godine je Francuz Ernest Michaux sa svojim učenikom Pierre Lallementom razvijao bicikl s pedalama na prednjem velikom kotaču. Taj je bicikl Michaux kasnije i patentirao. Ovakvi su bicikli bili teško upravljivi i opasni, jer su padovi bili česti. Problemi s upravljanjem su donekle smanjeni uvođenjem upravljača i pomicanja sjedala u bolji položaj, međutim pravi napredak je bio uvođenje lančanog pogona kojeg su osmislili J. K. Starley, J. H. Lawson, and Shergold. Starleyev model bicikla iz 1885 godine se najčešće smatra prvim modernim biciklom. Daljnje poboljšanje bilo je uvođenje pnemuatskih guma, 1888 godine, koje je uveo Škot John Boyd Dunlop.

Osnovni koncept bicikla do današnjih dana nije se bitno mijenjao, osim što je tehnološki napredak donio primjenu kvalitetnijih materijala u izradi, te su današnji bicikli daleko upravljiviji i sigurniji.





Vrste bicikala
Cestovni natjecateljski bicikl je potpuno oslobođen dodatnih dijelovaOvisno o namjeni, bicikli se bitno razlikuju po konstrukciji, veličini kotača i širini guma, obliku okvira i upravljača,te drugoj dodatnoj opremi. Sportski bicikli su namijenjeni biciklističkim natjecanjima, tipično su izrađeni od lakših i čvršćih materijala, uz minimum dodatne opreme kao što su blatobrani, svjetla i sl. Bicikli za rekreaciju ili za prijevoz,najčešće imaju dodatnu opremu koja čini vožnju udobnijom ili praktičnijom.

Danas su prema razlici u konstrukciji najčešće korišteni sljedeći modeli:

Gradski bicikl, koji se često proizvodi u muškoj i ženskoj inačici, a razlika je u kutu poprečne cijevi na okviru. Ovi bicikli često imaju dodatnu opremu radi udobnosti vožnje, kao što su blatobrani, svjetla, košara za stvari i sl.
Cestovni bicikl, specifičnog savijenog oblika upravljača, najčešće vrlo tankih guma i oslobođen dodatne opreme radi smanjenja težine. Ovi su bicikli najčešće i najbrži, zbog male težine i malog otpora podloge.
Brdski bicikli, s ravnim upravljačem, čvrstim kosturom najčešće od cijevi većeg profila nego li cestovni, u većini izvedbi i s prednjim i/ili stražnjim amortizerima koji amortiziraju udarce koji nastaju na neravnim terenima.
BMX je specifična izvedba bicikla manjih kotača i jednostavne konstrukcije

Bicikle možemo još dijeliti i prema drugim osobinama, kao što su:

Broj osoba: najčešći su bicikli za jednu osobu, ali raširen je i tandem, bicikl za dvije osobe. Rjeđe se koriste bicikli za više od dvije osobe, ali je poznato da postoje zanimljive izvedbe bicikala za tri, četiri ili čak u nekim primjerima i više biciklista.
Broj brzina i vrsta mjenjača: velika većina bicikala je opremljen mjenjačem brzina, koji omogućava pravilne prijenose snage za različite uvjete vožnje kao što su nizbrdo, uzbrdo ili vožnja po ravnom. Postoje i bicikli sa samo jednim odnosom prijenosa bez mjenjača, a u takve spadaju BMX izvedbe,dječji bicikli ali i bicikl za natjecanja na pisti velodroma. Mjenjači se također pojavljuju u različitim izvedbama, od mjenjača ugrađenih u osovinu kotača pa do mjenjača sa zupčanicima i lancem koji promjenom zupčanika na kojem leži mijenja odnos prijenosa snage s pedala na kotač.
Broj kotača: iako je standard od dva kotača na biciklu najrašireniji, često su korištene i trokolice (tricikli), posebno za potrebe prijevoza tereta ili kod dječjih bicikala. Izvedbe s više od tri kotača su rjeđe.

(Wikipedija)

Fenomen biciklizma


Životinja na dva točka

U istoriji tehničkih čudesa, bicikl je jedna od stvari koja je svoj razvoj završila još pre stotinak godina. U svojoj priči o nastanku i razvoju, bicikl sa svoja dva točka, pneumatskim gumama i prenosnim mehanizmom stoji na početku i na kraju čovekove vekovne težnje da se kreće kroz prostor sopstvenim mišićima, ali brzo kao životinja, snažno kao elementarna nepogoda i veselo kao pegava američka devojčica koja na reklami jede puter od kikirikija.

Prvi nacrt za mašinu koja se pokreće ručicama i pedalama se pripisuje legendarnom Leonardu da Vinčiju. Prvu realizaciju svojih planova je u 19. veku ostvario Kirkpatrik Makmilan, koji je ujedno napravio i bicikl ali na nožno-gurajući pogon. Prvi upotrebljivi bicikl je napravio Francuz Mišo 1861.g. i od tada razvoj bicikla se kreće samo prema napred.

Biciklizam se kao način prevoza, smisao života ili sport, kako god želite, afirmisao najviše posle prve energetske krize u zapadnom svetu. Razlozi su bili razni, ali najjači argument je bio nedostatak "crnog zlata" odnosno benzina. Zapadni ministri i premijeri su ih vozili iz navike, ali su tu bili i propagandni razlozi. Mlađa, naročito intelektualna generacija , videla je u biciklu simbol slobodnog kretanja što se direktno povezivalo sa svešću i načinom razmišljanja u kasnim šezdesetim. Kao što je u to vreme VW Buba bila "kult" auto za one koji su želeli da se prevoze pomoću motora, bicikl je bio za one koji su više verovali u spregu mišića i glave.

Iz takve svesti potiče i odgovarajući "super bicikl" : srednje je kategorije po ceni, ali sa 18 brzina, bisagama za stvari i mesinganom pločicom na blatobranu na kome su podaci vlasnika. Što se tiče modela bicikla za naše krajeve on mora da ima: savršene kočnice, nerđajuće elemente, iscepano sedište, izguljen ram, savršen lanac, zarđale pedale, staru gumu i dobro svetlo. Čitalac pogađa: takav se bicikl ne krade!

Što se tiče vrhunskih dostignuća u biciklizmu ona su moguća samo u sferi sporta. Vrhunski bicikli za sportska takmičenja koštaju u zavisnosti od modela i do 50.000 $. Uz to se takvi modeli isključivo rade po narudžbini samog vozača prema njegovim telesnim merama. Naravno, da ne zaboravimo i prateću šminku bez koje se ne može. Od svih sportova na svetu biciklizam posle tenisa obezbeđuje najveći obrt kapitala. Na svetu je u pogonu, trenutno, nešto preko 1.000.000.000 (milijardu) bicikala, a to znači da je fabrikovanje i prodaja rezervnih delova i prateće opreme nužnost koja neizostavno donosi profit. Novac se od zaljubljenika otima na kape (šlem), rukavice, naočare, odela protiv kiše, specijalne cipele, lampe, korpe… Od cele šminke najvažnije je da se ima šlem, kabanica i rukavice. Kabanica može da bude i obična ali rukavice ipak prave, biciklističke. Zašto? Pa, od duge vožnje amaterima prvo stradaju dlanovi pa tek onda mišići leđa i nogu.

U krizi saobraćaja, zdravlja i privređivanja, bicikl je nabjrže prevozno sredstvo u krugu od 5 km (dokazano) jer se vozi od vrata do vrata. On pomiruje socijalne razlike i povoljno utiče na zdravlje. Jedina ozbiljna mana je saobraćaj u Jugoslaviji, ali i odnos nadležnih. Svest motornog vozača je na nivou neandertalnog shvatanja prostora i vremena uz minimum prihvatanja činjenice da na drumu ima još nekog. Nadležni nikada nemaju para ni vremena za rešavanje problema biciklističkih staza (svuda u svetu one se prave i projektuju zajedno sa ostalim putevima za motorna vozila), smeštanja i parkiranja dotičnih. Informaciju o biciklističkim klubovima u vašem gradu ne možete dobiti nigde, jer ih i nema, a i ovi koji postoje samo su plod fanatičnih zaljubljenika u ovu spravu i ovaj sport. Društvo i država tu ne žele da imaju nikavu ulogu (što je najblaže rečeno – van pameti). Zbog takvog načina razmišljanja i ponašanja biciklista je ostao sasvim sam, da se uzda u svoju spretnost i svoju pamet. Nespretni i glupi vrlo brzo stradaju pod točkovima nekog manijaka za volanom (kojih je inače sve više – nikada manje!). Zato se pod našim uslovima umesto definisanja pojma superbicikla, definiše pojam superbiciklista koji mora u svojoj glavi sve da drži pod kontrolom i da izbegava kritične situacije.

Kao i sa svim pričama koje nas vraćaju u prošlost (tamnu) i priča o biciklu ima svojih neslavnih trenutaka. Radi se u stvari o čistom moralisanju. Prilikom okretanja pedala kolena se neminovno podižu, i to je u izvesnim trenucima omogućavalo preveliku slobodu noge, tako da su se dizali glasovi protiv suknji čija dužina ne pokriva dovoljno listove i gležnjeve. Danas su nam te priče smešne i naivne ali na prelazu vekova one to uopšte nisu bile. Srećom po nas bicikliste, još u to vreme lekari su shvatili vrednost velosipeda pa su grubo odgurnuli moraliste u korist zdravlja. Tako s vremenom, dolazimo do pojma pravog bicikliste – čoveka oslobođenog fizički i duhovno, na spravi koja traži blago timarenje i utrošak energije isključivo mišićnog porekla.



Dolazimo do najtežeg pitanja. Koji bicikl je najbolje (idealno) imati u svom dvorištu ili stanu? Mnogi od nas poseduju tzv. Poni bicikl, koji je, odmah moramo reći, i najgori. On je težak kao i svi ostali bicikli a uz to je i mali. Tu su i sada već čuveni Bugati kontraši na koje možete bez ikakvih problema staviti i po 20-tak kg kabastog tereta i voziti. Ipak, ako me pitate, najbolja opcija je sredina (kao i uvek :-). Jedan elegantni petobrzinac sa ženskim ramom, branicima i rasvetom bi završio sav posao. Mogao bi da vam služi da prevezete neki teret, da sa porodicom odete do najbližeg izletišta, a i da se odvezete na posao bez da se stidite svog "magareta". Onima koji više vole sport od rekreacije, preporučujem neki od sportskih ili trkačkih bicikala sa koliko-toliko profesionalnim delovima, jer će sportska vožnja na amaterskim biciklima koštati mnogo (lanaca, guma, menjača… a tu su i prljave ruke, loše raspoloženje,živci…). Za način vožnje koju planirate nabavite i odgovarajući bicikl, pa će vam ta vožnja uvek pričinjavati zadovoljstvo!!!



Biciklizam inače spada u grupu koju uslovno nazivamo filozofskim sportovima. Čovek na drumu, kada prevaziđe osnovne probleme sa kondicijom, postaje slobodan na način o kome govori Džozef Konrad u pričama i romanima o moreplovcima: drum postaje okean, nebo ostaje to što je, a ispod neba, na tom okeanu, kreće se tačkica na dva točka sa vozačem u čijoj se glavi događaju misaona čudesa.

Tehnologija izrade sportskih bicikala je najdalje otišla - čak u 21. vek (koji više i nije tako dalek). Bicikli sa početka ove priče bili su od najobičnijeg gvožđa, a točkovi od drveta. Početkom veka se počelo sa primenom guma, pa se to odmah stavilo i na bicikle. 20-tih godina ovog veka počelo se sa ugradnjom prvih redukovanih prenosa sa menjačem na bicikle. Bicikl je još tada dobio konačan oblik koji se nije menjao sve do 80-tih godina. Posle II sv. rata pronađeni su neki novi materijali i legure. Neka (opet zaljubljenik) pametna glava se setila bicikala, pa su ramovi bicikala umesto od gvožđa počeli da se prave od hrom-molibden čelika. Kada je legendarni dur-aluminijum izašao iz vojnih fabrika kao veliko čuvana tajna, jedna od prvih primena je bila (pogađate!?) baš na biciklu. Sa ovim legurama, težina sportskih bicikli je pala ispod 10 kg. Danas se prave bicikle i sa težinom duplo manjom. Ali da je sve u težini bicikla, pola sveta bi danas vozilo "Tur d'France"… ima nešto i u nogama.





Iako o sportskom biciklizmu mogu da se ispredaju priče pa i legende, sa pominjanjem slavnih imena, to je sport koji nosi sa sobom i oreol mučeničkog. Napori su toliki da su neuporedivi sa mnogim sportovima za koje se misli da su teški. Ono najvažnije je da i tu stvari mogu da se rasporede.

Biciklista može da bude srčani bolesnik kao i savršeno istreniran mlad čovek, a da vožnja biciklom bude udobna za obojicu. Doziranje napora je nešto što je obaveza svakog ko okreće pedale, a mogućnost prilagođavanja važna osobina biciklizma. Ritmički rad nogu, uspostavljane ravnoteže disanja pulsa i rada srca, utiču na mišljenje koliko i vežbe joge.

O tome je svojevremeno pričao profesor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Ranko Radović, čovek koji je osmislio i nacrtao rekreativnu stazu od Beograda do Avale, specijalno za bicikle. Pričao je kako je davno još kao student, vozio bicikl kroz Francusku, kada je u daljini ugledao čuvenu katedralu (nije bitno koju). Vožnja je trajala nekoliko sati na drumu pravom kao strela. Na kraju tog puta je bilo pomenuto arhitektonsko delo, koje je inače bilo cilj budućeg profesora. I dok je vožnja trajala a cilj se približavao, bicikl je postao mašina intelektualnog uzbuđenja.

Ista stvar se događa kada se približavate planini. Javlja se neki strah gde je jedini spas ne gledati u planinu, osim ako niste spremni na to. Ljudima koji voze često bicikl događa se da najedanput nestane utrnulosti u mišićima, u ušima se više ne čuje stalni šum vetra, osećaj ravnoteže se potpuno gubi a vidokrug u očima se sužava na tačkicu i u jednom trenutku vi imate osećaj da lebdite. Nemojte se plašiti ako vam se ovo desi. Možda ste samo na trenutak uleteli u zonu sumraka ili dotakli neki drugi kosmos :-))

Ovakvih priča nije malo, pa se nemojte čuditi što ljudi koji dobro zagrizu u biciklizam bilo koje vrste, ostaju mu verni do kraja života. Jedna biciklistička legenda kaže da samo pravi biciklista umire na točkovima i da u tom trenutku kada telo kolapsira zbog srčanog udara, njegova duša i dalje okreće pedale, ali pravo ka nebeskim kapijama.

Putovanje na duge staze (cikloturizam) je inače stvar u koju se povremeno upuštaju ljudi koji su spremni na totalnu avanturu, pri čemu se ne misli na moguće opasnosti, jer u protivnom niko se ne bi ni odvažio. Tada bicikl postaje jedno tovarno magare, u prenosnom smislu. Na njega se kače bisage, šator, vreća za spavanje, minimum oprema za kampovanje, hrana…

Za putovanje na duge staze su najvažnije pripreme. Prvo, za takvo putovanje od par dana (možda i više, he, he..) potrebna vam je velika kondicija koju je moguće steći samo redovnom vožnjom u dužem periodu (bar mesec dana), jer je to jedini način da bezbedno i bezbolno, pored kvalitetne opreme, za 1 dan pređete 100-150 km. Sve preko toga je preterivanje i potpuno nepotrebno. Drugo, tek u ovom slučaju sva ona šminkerska oprema dolazi do punog izražaja. Treba imati biciklistički dres i ostalu opremu (bisage, rukavice, šlem, naočare, pa i sam bike) u što drečavijim bojama. Ne da bi se kočoperili kada prolazite nekim gradom , nego zato što je to najpraktičniji i jedini rešiv način da na drumu budete uočljivi. Nikada nemojte zaboraviti: Što na drumu budete uočljiviji – to ćete biti bezbedniji !!! Strogo je zabranjena upotreba vokmena. Osećaji koji izaziva muzika idealni su za uspostavljanje ritma u vožnji (i za rekreaciju po parkovima poželjni), ali kod vožnje po drumovima izazivaju samo opadanje pažnje i nemogućnost praćenja živosti saobraćaja, što na putevima kojima se krećemo može dovesti do nesreće.

Od svih varijanti biciklizma, cikloturizam je najrasprostranjeniji u svetu. Suprotno svim očekivanjima i tradicionalnim predrasudama, ovaj vid bavljenja biciklizmom je i kod nas veoma popularan. Osim tura po Srbiji, najpopularniji cilj svih cikloturističkih putovanja je bilo i ostalo more. Znate ono "biciklom na more"! Nekada se išlo iz ovih krajeva na hrvatsko i slovenačko primorje, a danas na crnogorsko, grčko i bugarsko more. Postoje entuzijasti koji idu i do Italije na more. U zadnje vreme većina onih koji idu na ovako daleke ture prave kompromis: jedan deo puta (stvar dogovora ili češće konfiguracije terena :-)) prelaze vozom a drugi deo biciklom. Za početnike je ovo i najbolja kombinacija.

Nakon svih iskušenja i nevolja na drumu, dragocena nagrada stiže na kraju višednevnog puta. Doživljaji se zaokružuju, atrakcija se seli u carstvo nezaboravnih uspomena, a uporni vozač shvata da je bolje upućen u tajne sopstvenog duha i tela. O ljubavi i prijateljstvu, stečenih na ovakvim putovanjima, neću ni trošiti reči…


Proboj

Na kraju bih govorio i o jednoj novom, revolucionalnom modelu bicikla i sportu koji je sa njim nastao.

Sedamdesetih godina se desilo nešto što je izmenilo do tada već učmalu istoriju bicikla. Na peščanim plažama Floride se rodio jedan sasvim novi tip dvotočkaša. Lokalnim surferima na dasci je bilo dosadilo da se lome i bore sa talasima, pa su odlučili da promene zabavu. Od trkačke i BMX bicikle je stvoren mešanac, koji je imao menjač za brzine, široke gume i ram "nešto između". Sa takvom biciklom surferi su se ludirali po plaži do besvesti, komotno se vozeći po pesku kao po drumu. Kao i svaka perspektivna novotarija, brzo osvaja unutrašnjost Amerike, njene ravnice, a zatim i brda. Tip bicikle "za sada bez dobrog naslova" je tada dobio svoj pravi naziv i mesto pod suncem. Kada je krenuo iz sunčane Floride i stigao do Stenovitih planina, mešanac je našao sebe i svoju svrhu. Dobio je, danas u svetu svuda poznati naziv: "Mountain bike" odnosno planinski ili brdski bicikl, a sport koji je sa njim poceo - brdski biciklizam.

Svi su shvatili da je ovaj bicikl osvojio svet i da je po upotrebljivosti neprevaziđen. Mogli su da ga voze svi i mogli su da ga voze svuda. Putevi više nisu bili prepreka. Mogli ste da ga vozite drumom kao i bilo koji drugi trkački bicikl, a mogli ste da ga vozite i planinom gde su ranije išli jedino jahači na konjima. Čudo je rođeno. Ovim biciklom se vozi čak i skijaškim stazama: i to kako nizbrdo tako i uzbrdo! Granice su prestale da postoje! Vrlo bro su nikli "Fanovi", lokalni klubovi, da bi sve to na kraju preraslo u takmičenja na nivou država i kontinenata.

Industrija je tek sada počela da daje sve od sebe. Konstuktori su počeli aktivno da eksperimentišu. Ako je išta moglo da promeni više od 100 godina dugu tradiciju bicikla onda je to - brdski bicikl. Ramovi se sada proizvode od kevlara, karbonskih vlakana, delovi se izrađuju od dur-aluminijuma ili legura titanijuma. Težina je mala uprkos tome da imaju više opreme od trkačkih bicikala. Ručice menjača su "pod ruku". Umesto 10 brzina kao do sada tu su 18, 21 pa čak i više… Prednja viljuška sada ima amortizer a nije retkost da je i zadnja sa amortizerom. Kočnice su bez sajli tj. imaju hidraulično kočenje (ulje) kao kod motora. Radi se na uvodjenju pogona pomoću kardana , a ne na lanac kao do sada. Eksperimentiše se i sa uvodjenjem zadnjeg menjača u glavu zadnje osovine kako bi se izbegli zupčanici. Stoga se nemojte uplašiti kada negde vidite ovo čudo od bicikla. Budite sigurni da je to samo Mountain bike sa najmodernijom opremom i delovima.

Ciklonaut

Nastanak i usavršavanje bicikla

Prve karuce ili kolica sa paocima na točkovima su korišćena u Mesopotamiji pre 4000 godina. Pretpostavlja se da su takvi točkovi postojali u Kini još pre 6000 godina. Međutim, niko u to vreme nije mogao ni da pretpostavi da će takvi točkovi biti postavljeni jedan iza drugog na vozilu koje će služiti za prevoz.

Prvu skicu takvog vozila napravio je čuveni vizionar i slikar Leonardo da Vinci 1490. godine.
Reč bicikl nastala je od latinske reči bis i grčke reči kyklos.

Francuz Comte Mede de Sivrac 1790 godine napravio je prvi model bicikla koji nije imao upravljački mehanizam prednjeg točka, a vozač je sedeo na ovom drvenom "konjiću" odupirući se nogama od tla.



Ovaj model se zvao celerifere ili, kako bi Englezi rekli, scooter, a mi trotinet. Upravljački mehanizam primenio je nemački baron Karl Drais von Saurbronn 1817. godine. Takav bicikl je prikazan na izložbi 6. aprila 1818. godine u Parizu i nazvan je draisienne ili dresina. Tako je nastao bicikl kao prevozno sredstvo isključivo pogonjeno ljudskom snagom.



Mnogo godine kasnije će se razviti čitava grupa vozila koja će po tome i dobiti naziv HPV - Human Powered Vehicles.

U početku su oba točka bila podjednake veličine, a zatim su brojni izumitelji počeli da eksperimentišu sa veličinom točka.

Pierre Michaux i njegov sin Ernest, mehaničari iz Francuske, 1860. godine dodali su kurble i pedale na prednji, malo veći točak. Do slične ideje je došao i kovač iz Škotske Kirkpatrick Mac Millan 1839. godine, ali je to primenio na zadnjem točku.

Na drvenim točkovima su bili metalni obruči kao na kočijama, a biciklistički ram je bio napravljen od drveta.

Ovakvi bicikli su imali kurble i pedale na prednjem točku i u Francuskoj su se zvali velocipede, a u Engleskoj boneshaker. Kako su bili jako neudobni na podlozi od kaldrme, a i radi boljeg kontakta sa podlogom, R.W.Thompson je 1845. godine prvi postavio tvrde gumene pneumatike na točkove.







Tek 1869. godine, vozilo koje je imalo metalne točkove obložene tvrdom gumom dobilo je u Engleskoj naziv "bicycle". Gradski muzej u Vršcu ima dva modela starih bicikala. Jedan je iz 1870, a drugi iz 1884. godine.

Potreba za postizanjem veće brzine dovela je do ideje da se poveća prečnik točka. Tako je 1870. godine britanski inženjer James Starley iz Cowentry Sewing Machine Company napravio bicikl sa velikim prednjim točkom da bi povećao brzinu. Takav dizajn je nazvan penny-farthing (peni-četvrt penija), zbog razlike u veličini između velikog i malog točka. Model Ariel je imao i diferencijalni mehanizam koji je omogućavao da se točak okreće 2 puta brže od okretanja kurble.



H.J.Lawson je četiri godine kasnije primenio lančani prenos i omogućio da se odvoji osovina točka od osovine na kojoj su kurble i pedale. Takav bicikl je imao točkove podjednake veličine i zvao se safety bicycle.



Usavršavanje u sledećih petnaest godina donelo je niz noviteta kao što su ramovi od varenih metalnih cevi, gume ispunjene vazduhom, metalne žbice na točkovima, primena kotrljajućih ležaja na osovinama; menjača i efikasnijih kočnica upravljanih pomoću ručica povezanih sajlom.

Vraćanjem na stari koncept podjednakih točkova praktične veličine, James Starley je 1885. godine napravio prvi bicikl sličan današnjem i nazvao ga Starley Rover Safety Bike.
Treba još napomenuti da su još tada pravljeni modeli sa više točkova - tricikli i kvadricikli. Takođe, bicikl za dvoje - tandem i kardanski prenos primenjen na biciklu patentirani su pre kraja XIX veka.







Razvoj bicikla je stagnirao sa početkom proizvodnje automobila u prvoj polovini XX veka.
Tokom sedamdesetih i osamdesetih pojavili su se novi tipovi bicikla, poput MTB brdsko-terenskog i BMX bicikla za ekstremne trikove. Vrhunski bicikli danas imaju i do trideset brzina, prave se od super lakih materijala koji su primenjivani u konstruisanju svemirskih letilica ili bolida Formule 1. Međutim, ti najskuplji modeli poslednja su reč tehnike i namenjeni su takmičarima.



Bilo je i ranije modela sa pomoćnim motorom poput poznatog Solex bicikla sa lakim benzinskim motorom. Međutim, u novije vreme pojavili su se pedelec bicikli sa pomoćnim Bion-X električnim motorom koji se napaja strujom iz Li-jonskih baterija. Sofisticirana elektronska oprema omogućava brzo punjene baterija i, čak, dopunu u toku vožnje u takozvanom regenerativnom postupku prilikom usporavanja na nizbrdici ili kočenja.





Današnja definicija bicikla je:

Vozilo sa dva točka, postavljena jedan iza drugog, pokreće se okretanjem nožnih pedala vezanih beskrajnim lancem i zupčanicima sa zadnjim točkom.

Prosečan biciklista kome bicikl služi kao prevozno sredstvo ili za rekreaciju može izabrati jednostavan i po ceni pristupačan bicikl.



Za razliku od drugih prevoznih sredstava sa motornim pogonom bicikl apsolutno ne zagađuje okolinu, lagan je, zauzima malo prostora i nije skup, odnosno - dostupan je svima.



bicikl.info

Istorija bicikla

Istorija bicikla pocinje sa nemackim baronom von Drais-om koji je, da bi se lakše i brže kretao po dvorskoj bašti, 1817. godine konstruisao tzv. walking machine. Mašina se sastojala od dva tocka iste velicine i upravljaca pricvršcenog za „ram“ koji je trebalo da se opkoraci. Naprava je cesto zvana i Dresina ili hobby horse, bila je napravljena od drveta i pokretala se nožnim guranjem, buduci da nije imala pedale. „Drveni konjic“ kretao se brzinom od 15 km/h, a zbog „nožnog pogona“ nije bio popularan jer nije mogao poslužiti ni za šta drugo sem za „vožnju“ po bašti.



Dvadesetak godina kasnije, škotski kovac MacMillan olakšao je vožnju tako što je dizajnirao dvotockaša sa pogonom na pedale. Model iz sedamdesetih godina pretprošlog veka imao je mnoge karakteristike sadašnjeg bicikla. Englezi James Starley i William Hillman dizajnirali su prototip klasicnog bicikla metalne konstrukcije sa lancanim prenosom na zadnji tocak, koji je mogao da razvije brzinu od 23-24 km/h.



Bicikl u raznim varijantama

Da bi vožnja bila udobnija, a pre svega stabilnija i sigurnija, Englez Lever je 1876. godine konstruisao prvi tricikl sa svetlom za nocnu vožnju. Trotockaš je odmah postao veoma popularan, što je dovelo do njegove masovne proizvodnje.




Dizajn i konstrukcija bicikla su se tokom godina menjali i usavršavali, ali je 1888. godina bila prelomna jer je John Boyd Dunlop, veterinar iz Belfasta, izmislio pneumatske gume.

Tih godina otpocela je i masovna proizvodnja ovog prevoznog sredstva u Americi.To je dovelo i do organizovanja biciklistickih trka ali i osnivanja biciklistickih saveza.

Pedesetih godina XX veka konstruisan je prvi „ženski bicikl“ koji je, zbog savijene precage izmedu volana i sedišta, omogucavao udobnu vožnju cak i u dugim suknjama. Pošto su mogli da ga voze i muškarci, cena mu je bila prilicno visoka.



Od 1981, kada pocinje masovnija proizvodnja mountain bike-a, pocinju i kros-kantri takmicenja, mada su u svetu ova takmicenja bila poznata još sedamdesetih godina. Na Olimpijadi u Atlanti (1996.) ova disciplina je po prvi put ušla u program igara; muškarci nastupaju na stazi dužine 40 do 50 km a žene na stazi od 30 do 40 km.

meksiko.co.rs