Ubio ih rijedak fenomen: Izludio ih je zvuk vjetra, a onda su se smrznuli na -24

STUDENTE IZ SSSR-a UBIO JE RIJEDAK FENOMEN Izludio ih je zvuk vjetra, a onda su se smrznuli na -24



   Četvero žrtava tragedije: Nicolai Thibeaux-Brignolle, Luda Dubinina, Semion Zolotarev i Zina Kolmogorova

Bili su to vedri i entuzijastični studenti spremni za najveću životnu avanturu. Devetero Rusa prije točno 55 godina uputilo se kroz sibirsku zimu prema vrhu 'Planine smrti'. Grupa, vođena 23-godišnjim Igorom Djatlovim, prošla je kroz na desetak sličnih putovanja.

Iako su uvjeti bili surovi, a put dug, nitko nije očekivao da će ovoga puta sedmoricu studenata i dvije djevojke pronaći mrtve u snijegu.



Šator kojeg je služba spašavanja pronašla 2. veljače 1959. bio je razrezan iznutra

Jedan planinar, Juri Judin, odustao je od ekspedicije nekoliko dana prije nesreće jer se razbolio. Djatlov ga je upozorio da će im trebati više nego inače da stignu do cilja, pa se nitko nije zabrinjavao što se nisu vratili na vrijeme. No nakon dva tjedna bilo je očito da je nešto krenulo po zlu. Spasilački tim pronašao je rastrgan i napušten šator, u kojem je ostala odjeća i obuća bez koje se studenti inače ne bi usudili napustiti prenoćište jer su vani bila 24 stupnja ispod ništice. Potom su našli i tijela šestorice studenata prekrivena snijegom, udaljena više od kilometra od šatora.
Trebalo im je dva mjeseca da pronađu još troje studenata, na dnu dubokog tjesnaca.



Juri Judin grli Ljudmilu Dubininu u trenutku napuštanja ekspedicije zbog bolesti

Istraga je malo toga pokazala. Za nesretni događaj nitko nije okrivljen, a inspektor Lev Ivanov zaključio je kako je uzrok smrti devetero studenata 'nepoznata sila protiv koje se nisu mogli boriti'. Pojavila su se, međutim, i nagađanja kako tamošnja vlada nešto skriva, te da su studenti sigurno naletjeli na nešto što nisu smjeli vidjeti. Istraživanje je pokazalo da su njihova tijela bila izložena radijaciji, pa su neki zaključili da je u nesreća vezana i uz nuklearnu tehnologiju.



Članovi ekspedicije pripremaju kamp 2. veljače 1959. Fotografija je pronađena na filmu koji ostao u šatoru

No prema petogodišnjem istraživanju Amerikanca Donnieja Eichara, sovjetski istražitelj imao je pravo. Naime, rijedak fenomen pod nazivom Karmanova vrtložna ulica mogao bi biti uzrok njihove smrti.
Aichar tvrdi da je 'savršena oluja' koja proizvodi zastrašujuće zvukove zahvatila kampere po noći, a oni su se u panici spakirali, no nisu joj uspjeli izmaknuti.
- To se dogodilo u trenu, nisu znali što ih je zadesilo. Više malih tornada prohujalo je uz njihov šator, dovoljno blizu da ga ne odnese, a da čuju groznu buku. Planinari su čuli infrazvuk koji izaziva osjećaj straha, panike i nadnaravne jeze. To je najstrašnija stvar koju možete doživjeti, posebice kad se usred ničega - kazao je Eichar koji vjeruje da je to jedino logično objašnjenje o nesreći koja je snašla studente.

(Jutarnji.hr)

Devet iskusnih planinara je pre tačno 55 godina pocepalo svoj šator iznutra i golo i boso napustilo logor po ciči zimi. Pronađeni su mrtvi. Neki su pokušavali da se popnu na drvo, neki su imali spolja nevidljive smrtonosne povrede nanesene neljudskom silom, a jedna žena je pronađena bez jezika, očiju i delova lica.

Šta ih je ubilo?



Rusija je zemlja koja je od svog nastanka do danas jedna velika misterija, i gotovo da se može gledati kao beočug između onih koji su privrženi metafizičkom i onih koji ga ne ljube. Misterija je njen nastanak, misteriozna su njena bespuća, njeni ljudi, njene dinastije, od Rjurikoviča do Romanovih, misterija je vera u njenu krunu, misterija je njena duša. Ruski je medved sam po sebi misterija.

Ali ovo nije misterija koja spada u taj domen. Ovog februara obeležava se 55. godišnjica od nikada razjašnjene nesreće u kojoj je stradalo devet skijaša i planinara u Djatlovom prevoju na Uralu, koji je čak i ime dobio po vođi nesrećne grupe Igoru Djatlovu.

Sovjetske vlasti su donele zaključak da je “nesavladiva prirodna sila” bila uzrok nesreće. Pristup celom području je tri godine nakon toga bio zabranjen.

SMRT NA URALU


Grupu tog januara 1959. godine činilo je osam muškaraca i dve žene, većinom studenata Uralskog politehničkog instituta, sa ciljem da se popnu na planinu Otorten (na jeziku plemena Mansi koje u ovoj oblasti živi ovo znači “ne idi tamo”). Jedan od njih, Juri Judin, vratio se kući posle dva dana zbog bolesti. Svi su bili iskusni skijaši i planinari. Međutim, krećući se preko prevoja shvatili su da su zalutali usled slabe vidljivosti i pogoršanih vremenskih uslova, zbog čega su odlučili da se ulogore na planinskoj kosi do jutra. Premda se nisu javili 12. februara kada je bilo dogovoreno, potraga za njima je pokrenuta tek 20. februara, a uskoro su se uključili i vojska i milicija.

Njihov šator je pronađen tek 26. februara. Bio je nožem isečen iznutra, prekriven snegom. Bio je prazan, i u njemu su bile cipele svih članova ekspedicije i odeća većine. Izgledalo je da su ga napustili u žurbi i po sopstvenoj volji. Nije bilo i nije ni sada, jasno zašto su izašli praktično goli na temperaturi od 30 stepeni ispod nule. Jedan od njih je logor napustio bez opreme ali sa kamerom. Misterioznu poslednju sliku koju je načinio možete videti ispod.


Osam ili devet bosonogih tragova u snegu vodilo je ka kilometar i po dalekom drugom prevoju, gde su ispod jednog kedra pronađeni ostaci vatre i prva dva tela, izgorelih dlanova, bosa i samo u donjem vešu. Grane su bile polomljene, što znači da su se planinari peli na drvo. Tri odvojena tela su pronađena između kedra i logora, na različitim mestima, u pozama koje sugerišu da su pokušavali da se vrate u logor. Za preostala četiri putnika tragalo se više od dva meseca. Pronađeni su u maju ispod četiri metra snega, dublje u šumi. Utvrđeno je da su bili obučeni u garderobu prethodno otkrivenih članova ekipe, koja je imala tragove nasilnog skidanja i cepanja.

ISTRAGA

Na prvih pet leševa nisu pronađeni tragovi nasilja, iako je jedan imao manju i ne-fatalnu frakturu lobanje, pa se verovalo da su umrli od smrzavanja. Međutim, tela pronađena u maju su sve promenila. Troje njih su imali fatalne povrede: jedan muškarac je imao tešku povredu glave, a drugi muškarac i jedna žena su imali frakture grudnog koša. Lekar koji ih je ispitao tvrdi da je sila koja je mogla da nanese takve povrede morala da bude ogromna. Da sve bude još misterioznije, premda su imali ove unutrašnje povrede spolja se to nije videlo; kao da ih je povredio visoki pritisak. Kose svih žrtava su bile sede: frapantno ako se zna da je najstariji član ekipe imao 37 godina, a da su svi ostali bili u svojim 20-im.


Ipak, četvrta žrtva otkrivena u maju je imala spoljne povrede: drugoj ženi u ekspediciji su nedostajali jezik, oči, delovi usne, delovi lica i deo kosti lobanje. Policija je tvrdila da ju je pronašla u potoku, sa licem na dole, te da su sve te povrede nastale post mortem i da nisu uzrok njene smrti već putrefakcije od vode. Međutim, slike sa lica mesta pokazuju da je pronađena kako kleči na šljunku, daleko od vode.

TEORIJE

Prva teorija o njihovoj smrti je tvrdila da su ih urođenici iz plemena Mansija pobili jer su kročili na njihovu zemlju, ali istraga nije pronašla nikakve tragove osim tragova samih članova ekspedicije, niti su pronađeni tragovi borbe.

Druga teorija kaže da je lavina odgovorna za nesreću, ali nikakvi znaci lavine nisu pomenuti u izveštaju sa uviđaja; pored toga, jasno su se videli znaci otisaka stopala kako napuštaju logor. Treća teorija kaže da su vetrovi sa planine Holačahl stvorili Karmanov vorteks koji je rezultirao u infrazvucima koji imaju psihološki efekat na ljude.


Novinari koji su izveštavali sa lica mesta su tvrdili, pored onoga što smo već naveli, da se po otiscima stopala vidi da su svi članovi ekspedicije napustili logor odvojeno i svojevoljno, da su umrli od šest do osam sati nakon poslednjeg obroka, da sila koja je nanela smrtonosne povrede ljudima čija su tela pronađena u maju nije ljudska, da je zabeležen visok nivo radijacije na garderobi stradalih, kao i da objavljeni podaci ništa ne govore o stanju njihovih unutrašnjih organa. Oni koji su prisustvovali sahranama preminulih se sećaju da su tela bila tamno-smeđe boje.

Sva dokumentacija je proglašena za državnu tajnu; dosije je otvoren tokom devedesetih, ali mnogi delovi nedostaju. Pre svega, misteriozna koverta koja se pominje na spisku dokaznog materijala.

Ono što svemu daje dodatni misteriozni prizvuk je i činjenica da je druga grupa planinara, pedesetak kilometara od mesta nesreće, tvrdila da je te noći u tom pravcu videla velike narandžaste sfere na nebu, a od februara do marta te godine bilo je još nekoliko nezavisnih očevidaca (meteorološka stanica i vojska). Ima i izveštaja koji pokazuju da je na samom licu mesta bilo mnogo metalnih ostataka, što je neke navelo na zaključak da je vojska vršila neku probu u toj oblasti. Ima onih koji smatraju da su pili otopljeni zagađeni sneg zbog čega su poludeli.


Kasnije je potvrđeno da su u to vreme trajala probna lansiranja supertajne interkontinentalne rakete R-7, ali pošto nije bilo nikakvih kratera na licu mesta, ne može se reći da su stradali od toga, a i okolnosti u kojima su se nalazili neposredno pre stradanja i same okolnosti u kojima su pronađeni smrt od projektila ne objašnjava. Lav Ivanov, koji je vodio tim inspektora, obznanio je da mu je naređeno da obustavi istragu nakon što se pojavila priča o narandžastim sferama. On lično veruje da je za smrt bio odgovoran NLO, odnosno vanzemaljci.

Smatra se da je beleška u dnevniku ekspedicije, koja kaže da “sada znamo da postoji snežni čovek” i da se “može sresti na severnom Uralu, blizu planine Otorten” bila šala i da su govorili o sebi.

Drevna legenda plemena Mansi kaže da je na tom istom mestu, koje oni zovu Planina smrti, na isti način stradalo devet pripadnika njihovog naroda koji su se tu sakrili od poplave. Da li je planinare na Djatlovom prevoju ubila neka misteriozna paranormalna sila, ili vanzemaljci, ili su se našli usred testiranja nekog vojnog oružja, ostaće tajna. Ili možda neće?

VV.Telegraf