Naslov: Najveći uspesi Srpske atletike Pon 30 Jan - 10:08
Вера Николић - европска првакиња у трци на 800 метара 1966. и 1971, светски рекорд: 2:00.5 (1968-1971) Снежана Пајкић - европска првакиња у трци на 1500 метара 1990. Драгутин Топић - европски првак у скоку у вис 1990, европски првак у дворани 1996, бронзана медаља на светском дворанском 1997. и европском дворанском првенству 1992. и 2000, универзитетски и јуниорски светски првак (лични рекорд 2,37 метара), Оливера Јевтић - сребрна медаља у женском маратону на Европском првенству 2006.
Београд је један од кандидата за организовање Европског дворанског првенства 2015.
Вера Николић
Poslednji izmenio wild filly dana Čet 17 Jan - 0:04, izmenjeno ukupno 1 puta
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Najveći uspesi Srpske atletike Pon 30 Jan - 10:58
Vera Nikolić
Evropska šampionka. Helsinki 12. avgust 1971. Foto: Ed Lacey
Vera je još kao devojčica počela da “ubija” kilometre na čuvenom ćuprijskom nasipu. Ubrzo – zvezda je bila rođena. Već 1966. godine osvojila je evropsko zlato u Budimpešti. Dve godine kasnije na stadionu “Kristal Palas” u Londonu oborila je svetski rekord na osamsto metara. I, onda iste godine, na Olimpijadi u Meksiku – sunovrat. Pod strahovitim pritiskom cele nacije da osvoji olimpijski tron nije izdržala. Odustala je i ostala bez plasmana. Usledio je, naravno, balkanski linč. Optužbe su se ređale: “Tolike pare je potrošila na pripremama u Sent Morisu, a nije ni potrčala”, optuživali su je da je pre trke na travu bacila verenički prsten (a bio je to, u stvari, ručni sat), govorili su: “Pa ona je trudna – zato nije mogla da trči!”
Samopouzdanje su joj, kaže, povratili roditelji i Josip Broz, lično. Na prijemu za olimpijce, dok se krila iza vaterpolista, pozvao ju je, rekavši: “Vera, glavu gore. Hoću ponovo da slušam našu himnu u tvoju čast”. Sledi odlazak u Zagreb gde je preuzima novi trener Leo Lang. Osvaja evropsku bronzu u Atini već sledeće godine kao i pomenuto zlato u Helsinkiju. Ali, samo dvadesetak dana posle Helsinkija usledila je “trka života” Vere Nikolić. Trka koja najbolje ilustruje “terijerski” duh i karakter ove velike žene i sjajne sportistkinje. Nemci iz Zapadne Nemačke su, naime, kukali da bi njihova favoritkinja Hilda Falk sigurno pobedila samo da se nije spotakla o zemljakinju iz Istočne Nemačke.
– Leo Lang je prihvatio izazov – priča Vera. Rekao im je: evo vam prilike za revanš. Gde hoćete: u Zagrebu ili nekom drugom gradu. Oni su ponudili Zapadni Berlin, a ja prihvatila. Došle su i sve moje velike suparnice. Tu trku na stadionu je gledalo oko petnaest hiljada Jugoslovena. Vikali su: “Vera, Vera..”. Više od dvadeset hiljada Nemaca uzvraćalo je: “Hilda, Hilda..”. Hildegar Falk je povela kolonu. Nametnula je strašan tempo želeći da me odmah slomi. Prvih 400 metara prošle smo za 56.8. Bio je to moj maksimum, moja puna snaga… Sama sam sebi u bradu govorila: “Dobro, idemo još tako sledećih sto metara pa ću onda odustati jer sigurno do kraja neću izdržati taj ludi ritam”. Kad smo tako prošle i 500 metara, onda sam opet u sebi ljutito pomislila: “Ako si ti mene uništila do 500 metara ja ću tebe na 600 metara”. Naglo sam ubrzala planirajući da izađem iz staze, ali kad sam izborila neočekivanih trideset metara “fore”, u meni se rodila neka nova neverovatna snaga i volja. Izdržala sam do kraja i pobedila. Hilda je na cilj stigla tek peta, slomljena i potučena.
I svetski rekord je oborila na ovakav, njoj svojstven način. U Londonu su se udružili jed, inat i adrenalin.
– Stigla sam na stadion u Londonu sa najboljim rezultatom sezone. Međutim, novinari i fotoreporteri su trčali isključivo oko pokojne Lilijan Bord, Engleskinje. Mene je to povredilo i zarekla sam se: u ovoj trci mogu biti i pretposlednja, ali Lilijan će biti iza mene, poslednja. Povela sam trku znajući da nemam šta čekati pošto je ona bila odlična četiristometrašica. Želela sam nametnuti brzi tempo, ali prvih 400 metara smo prošle sa sporih 60.08. Onda je počela sumanuta jurnjava do cilja…. Srušila sam svetski rekord. Nastalo je pravo oduševljenje čak i među hladnim Englezima. Od sreće pala sam u travu. Ta slika s mojim srećnim brojem 44 brzo je obišla svet.
I onda, u dvadeset šestoj godini, Vera Nikolić je hladno odbacila sprinterice. Zaposlila se kao činovnik u zagrebačkoj opštini Dubrava želeći da ubuduće svoj neiscrpni elan troši na decu i supruga. Muž Paja Ćasić, Srbin iz sela Bučje kod Pakraca, pao je, izgleda, na “moravsku” kuhinju.
– Paja i ja smo se zatekli kod zajedničkih prijatelja. Kad je video da sam za samo sat vremena skuvala kompletan ručak sa supom, pohovanim šniclama, restovanim krompirom i palačinkama, rekao je: “Ja ću ovom malom da se oženim”. Vodio me je i na “gledanje” kod roditelja. Njegov otac je samo kratko upitao: “Je li naša?” Tek posle Pajinog objašnjenja shvatila sam šta je, u stvari, pitao stari. Kad smo stali pred matičara, bila sam već trudna. Tog dana igrala se fudbalska utakmica između reprezentacija Jugoslavije i Španije. I dok je matičar čitao poduku, moj Pajo je uzviknuo: “LJudi, Marić je odbranio penal Špancima!” On je, dakle, stojeći pred matičarem sa bubicom u uvu slušao radio-prenos utakmice. Takvi smo nas dvoje. Eksplozivci. Ispucamo jedno drugom sve što imamo, i onda, posle pet minuta, kao da se ništa nije desilo. Razumemo se i verujemo jedno drugom. A kako i ne bi kad smo sve u životu prošli zajednički. Bilo je i trenutaka kad smo, verujte, bukvalno bili gladni.
Vera sa decom živi u Kruševcu gde trenira pionire u atletskom klubu. Paja je trenutno u Beogradu za koji ga veže posao. Naš susret sa supružnicima desio se ispred “Partizanovog” stadiona. Tamo nam je prišao visok i vitak gospodin: “Jeste li vi novinari koji čekaju Veru Nikolić? Ja sam njen muž. Sad će ona stići sa klincima iz atletskog kluba, kasni jer im je kombi ostao bez goriva”. Paja je čekao Veru ali i njene štrudle s jabukama. U ruci je držao poklon kojim će joj uzvratiti pažnju. Ritual razmene darova na njihovim susretima je obavezan. Pitali smo Paju da li je istina da je kao vojnik, dok još nije poznavao Veru, isecao njene slike iz novina? Uzvratio je: “Sve je moguće, mada mislim da je to Vera izmislila”.
Kruševački pioniri su treći u atletskoj ligi Srbije. Umorni od puta odmah su izašli na stazu, spremni za start. Njihov trener ih bodri i podstiče kao da će uslediti takmičenje na život i smrt. “Ume li Vera Nikolić da uradi bilo šta bez groznice i satiranja “, pitali smo je. “Ništa u životu nisam uradila s pola snage. Šta ću kad sredina za mene ne postoji”.
Ilustrovana Politika
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Najveći uspesi Srpske atletike Pon 30 Jan - 11:10
Ненад Стекић
Ненад Стекић (рођен 7. марта 1951. у Београду) је бивши југословенски атлетичар. Био је члан АК Црвена звезда.
На атлетску стазу крочио је кад је имао 12 година, а већ са 14 је имао прве резултате. Почео је као скакач увис, а касније је наставио као скакач удаљ. Увис је скакао најпре (1963) 1,50 м да би после 6 година постигао висину 1,95 метара,. Био је пионирски првак, града, републике и Југославије, а тел после тога определио се за скок удаљ. Први му је резултат би 6,26 м, а само две године касније прешао је „зачарану“ границу од 7 метара.
Пет година је био "власник" европског рекорда у скоку у даљ - 8,45m (Монтреал, 1975). Проглашен је за најбољег спортисту у Југославији исте године када је поставио европски рекорд. На првенствима Европе освојио је три сребрне медаље (Рим 1974 — 8,06,Праг 1978 — 8,12 и Зинделфингену 1980 — 7,91 дворана). Био је двоструки првак Медитеранских игара, те освајач златне и сребрне медаље на Универзијадама. На Светском првенству у Хелсинкију 1983. био је пети (8,09 m). За репрезентацију Југославије наступао је 64 пута. У тиму Европе наступао је на Светском купу 1977. Данас живи и ради у Београду.
Biografije beleže da je atletikom počeo da se bavi u 12. godini, ali nekadašnji evropski prvak u skoku udalj otkriva da nije baš tako:
– Počeo sam u Moskvi u školi 136 na Kutuzovskom prospektu u drugom osnovne. Otac Živojin je bio dopisnik Radio Beograda iz glavnog grada Rusije pa smo se tako majka Dragica i ja takođe obreli tamo. Komentarisali su već tada: „Srbin mnogo dobro skače“ i počeo sam da se bavim visom, ali pomalo, ništa ozbiljno.
Povratak kući usledio je posle dve godine. Opet je bio u starom društvu škole „Josif Pančić“ na Banovom Brdu.
– U Rusiji sam saznao ko je bio Valerij Brumel i da je svetski rekord držao sa 2,29 metara. Oduševio sam se kada sam mogao da ga gledam na Prvenstvu Evrope na stadionu JNA u Beogradu 1962. godine. Odmah sam kod kuće u Lješkoj ulici razapeo kanap između dva štapa i doskakao u pesak pozajmljen sa obližnjeg gradilišta. Po 20 do 30 centimetara leteo sam više od ostalih.
NOSIO TORBE PERI I PAJI
Nenadov talenat zapazili su blizanci iz komšiluka.
– Bili su to Pera i Paja Petrović. Reklu su mi: „Mali, ako hoćeš, možeš s nama na trening u Zvezdu, ali pod jednim uslovom – da nam nosiš torbe“. Pristao bih na sve. Oni su već imali neke medalje, talentovani momci. Šteta što su bili u duhu – kad dođe leto juriš na Savu...
Braća su trenirala kod sada pokojnog, legendarnog Aleksandra Marinkovića, pa su i svog mlađeg drugara tamo poveli.
– Aca mi je dao da skačem uvis. Iz prve sam nadmašio 150, imao sam 11 godina. „Odlično, nisi loš. Dođi u ponedeljak na trening“. Tako je počelo.
BRUMELOVIM KORACIMA
Krenuo je Brumelovim koracima i postavio najpre 1966. pionirske rekorde Srbije: 1,81, zatim 1,84 i 1,85 metara, da bi 1967. mlađejuniorski rekord Jugoslavije poboljšao na 1,94, a 1968. na 1,95 metara. U drugom srednje povredio je koleno.
– Imao sam eksplozivan odraz i pravio sam ga pod nekim čudnim uglom. Doktor Biša sa Ortopedije na Banjici, Ljubiša Janković, rekao mi je da ne smem šest meseci da treniram.
Probao je Nenad u školi „Josif Pančić“ da skače udalj.
– Nastava je počinjala u osam, a ja sam u sedam ujutru dolazio i skakao. Mogao sam da preskočim jamu dugu pet metara. Rekao sam to Aci, kao i da me koleno nije zabolelo. „Probaj na školskom, napravi jedan skok da ne rizikuješ“ posavetovao me je. Bila je to gimnazijada, takmičio sam se za „Trinaestu“. Na prvom takmičenju sam skočio nekih 6,26, a na narednom nivou 6,70 u prvom pokušaju i sve ih „odrao“ dva metra. Kolena me nisu bolela. Ubrzo sam zabeležio 7,04 metra, što je bilo najbolje u Jugi za mlađe juniore. Prebacio sam se na dalj.
Bilo je to 1968. godine. U tom trenutku najbolji rezultat jednog mlađeg juniora u Jugoslaviji bio je 6,90. Nadmašio ga je sa gore pomenutih 7,04, pa 7,16 metara (u Varaždinu), zatim 7,25 (u Beogradu), pa 7,34 (u Celju). Tih 7,34 je bio i rekord Jugoslavije za starije juniore.
Iduće 1969. godine, skakao je: 7,34. pa 7,45 i 7,60, da bi na Prvenstvu Evrope 19. septembra u Atini skočio 7,73 čime je izjednačio seniorski rekord Jugoslavije Miljenka Raka. U glavnom gradu Grčke skočio je i 7,78 (kao 10.), ali skok nije bio rekordan, jer je vetar bio prejak.
PRELETEO BRAZILSKU MARAKANU
Naredne 1974, opet je usledio neverovatan rezultat.
– Završio sam sezonu i letovao u Igalu, kupao se opustio potpuno. Aca mi je rekao: „Dobili smo poziv za otvaranje atletske Marakane. Da idemo?“ Odgovorio sam: „Ajmo, nismo bili“. Skočio sam 8,24, što u to vreme nije uspeo niko nikada iz Južne Amerike. Njihove novine su pisale: „Stekić preleteo Marakanu“.
SKOK U TIGROVOJ OBUĆI
Došla je čuvena 1975. godina i Predolimpijski miting na istom stadionu na kome su godinu dana kasnije održane Igre.
– Stigli smo dan ranije. Ispred stadiona su prodavali sprinterice i ugledao sam sjajne „Onicuka tajger“, današnje „Asiks“. Hteo sam da ih kupim, a rekli su mi: „Samo upišite ime“. Uzmem sprinterice i patike od istog proizvođača. Sprinterice kao salivene, prosto letim u njima, a čiste sprinterske. Bilo je šest sati popodne. Isprobavam zalet i doskočište mi kratko, jama od osam metara, a daska na metar od peska, nije dva kao kod nas. Direktor takmičenja me pita kako mi se čini, iskreno mu kažem: „Preskočiću je, ispašću“, a on se smeje.
Sutradan samo što se to nije dogodilo, bilo je isto kao mnogo godina ranije u školi „Josif Pančić“ kada mu je bila kratka jama od 5 metara.
– Sve što sam od 1962. radio u atletici slilo se u taj prvi skok: idealno uhvaćena daska, letim, vidim da se nešto dešava, duže sam u vazduhu nego inače i padam na kraj jame. Direktor stadiona uhvatio se za glavu. Mislio sam da je skok sigurno na 8,30, o nečem boljem nisam smeo da mislim.
Nije odmah počeo da se raduje, jer je rezultat objavljen u fitima.
– Bilo je 28 i nešto. Čak i kada se pojavilo 8,45 metara nisam smeo da vrisnem od sreće, jer sam bojao da su se preračunali. Onda sam čekao brzinu vetra i tek kada sam video da je dozvoljenih 2,0 u leđa, počela je erupcija oduševljenja. Aca je preskočio ogradu sa sedišta na kome je sedeo do tada uz zanemelog Igora Terovenesijana, Sovjeta kome sam upravo bio srušio evropski rekord od 8,35. Grljenje, čestitanje.
Silina oduševljenja je bila tolika da je emotivno ispražnjen potom načinio prestup, pa 7,97 i 7,99 metara i – odustao.
Održan je na golf terenima sastanak IAAF na koji ih je odveo Artur Takač. Bio je tamo tadašnji predsednik organizacije Adrijan Paulen.
– Euforija kod kuće – doček na aerodromu, mere se po medijima autobusi čiju dužinu preskačem odjednom, pa širine ulica... Bio mi je to najveći uspeh...
PRIČA O MONTREALU 1976.
Euforija se nije stišavala ni 1976. godine. Želeli su Aleksandar Marinković i Nenad Stekić da u trenažnom delu prekopiraju 1975. i uzmu olimpijsku medalju. Svi su u SFR Jugoslaviji od njih to očekivali.
– Stvorena je atmosfera da ćemo uzeti zlato samo ako se pojavimo. Počeli smo s takmičenjima 1. juna 1975. i nameravali da to ponovimo i u olimpijskoj sezoni. Međutim, iz ASJ su tražili od nas da se takmičim za reprezentaciju već 1. maja u Splitu, na tromeču Jugoslavija – Velika Britanija – Istočna Nemačka, pa ponovo 7. maja. Kroz takmičenja, zna se, ulaziš u formu, a to nismo želeli u ovom periodu. Rano sam ostvario špic, u Torinu na Univerzijadi došao sam na najviši nivo te sezone sa 8,39 metara, što je mesec dana kasnije na Olimpijskim igrama donosilo zlatnu medalju. Forma nije mogla da se ponovi. Na Igrama nisam preskočio osam metara. Bio sam šesti sa 7,89.
NAJDUŽI LET U KARIJERI
Amerikanci su izračunali da je 8,45 metara tada to bio najbolji skok svih vremena u normalnim uslovima. Bob Bimon svojih legendarnih 8,90 u Meksiku 1968. ostvario na više od 1.000 metara nadmorske visine.
Umalo ga Nenad Stekić nije nadmašio 1979. na Univerzijadi baš u Meksiko Sitiju.
Kvalifikaciona norma iznosila je tačno 8 metara.
– U osam sati ujutru skočio sam 8,21 metar. Nerasanjen nisam ni došao do daske.Sudija je izmerio da sam se odrazio 64 centimetara ranije. Bio je zapanjen , pa mi je izmerio daljinu od mesta odraza –8,84 metra! Moj najduži let u karijeri.
Svi su u finalu s razlogom očekivali napad na svetski rekord, pored jame na desetine kamermana i fotoreportera.
– Počeo je pljusak pre takmičenja. Demotivisan hteo sam da odustanem. Kao mlad takmičar okliznuo sam se na dasci po kiši i posle sam imao stalni strah. Dva puta sam skočio i to nekih 7,97, bio peti...
NAJVAŽNIJE JE POVERENjE U TRENERA
Nenad Stekić procenjuje da je najneophodnije za uspeh, poverenje sportiste u trenera:
– Tako može da se ostvari maksimum za koji si spreman. Kada atletičar počne da postavlja pitanja, tu prestaje sve. Ja sam Aci apsolutno verovao. Istina, on se celog života usavršavao, dok je sam doživeo da neki mladi treneri sklanjaju pulene od njega kada ih nešto posavetuje. Zato što nema te želje za saznanjem kao nekada, ne stvaramo ponovo takmičare preko osam metara. Ne mora to da bude novi Stekić, ali preko osam metara – zašto da ne?
NAJDRAŽI USPEH
Mnogi bi očekivali da je najdraži uspeh Nenada Stekića onaj koji mu je obeležio karijeru, od 8,45 metara, ali nije.
– Nikada nisam bio toliko oduševljen kao 1973. godine kada sam na Prvenstvu Balkana u Atini preskočio prvi put 8 metara. Niko u SFRJ nije to uspeo, Miljenko Rak je došao do 7,99. Kada sam video na semaforu 8,12 bio sam neopisivo srećan, jer je osam metara ono što deli bezimene od šampiona koji ostavljaju trag.
AMBASADOR JUGOSLAVIJE
Zanimljiv je detalj sa brazilskim carinikom 1974. godine.
– Kada smo došli, nikako nije uspevao da pogodi da sam iz Jugoslavije, pričao je da zna za Čehoslovačku i slično. Naleteli smo na njega pri povratku, posle skoka od 8,24, bio je u smeni i rekao mi je odmah: „Stekić, Jugoslavija“. Sportisti su zaista najbolji ambasadori svojih država.
PET GODINA NAJBOLjI NA SVETU
o Pet sezona uzastopno bio je najbolji na svetskim rang listama (1974 – 8,24,
o Tri puta je bio vicešampion Evrope, dva puta prvak Mediterana, a sa Univerzijada ima jednu zlatnu i srebrnu medalju, dok je na SP u Helsinkiju bio peti sa 8,09 m
o U karijeri je 100 puta preskočio 8 metara, ukupno u 116 navrata
o Na 3 takmičenja svih 6 skokova imao je boljih od 8 metara
o U jednom danu, na Prvenstvu SFRJ u Novoj Gorici 1977. imao je 7 skokova boljih od 8 metara (računajući jutarnje kvalifikacije)
o Bio je reprezentativac Evrope i 51 put branio boje SFRJ, a ima i 64 pojedinačna takmičenja
ASS
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Najveći uspesi Srpske atletike Pon 30 Jan - 11:19
Snežana Pajkić Jolović
Atletska legenda Snežana Pajkić Jolović
Split, 2. septembar 1990, stadion Poljud. Poslednji dan Evropskog prvenstva, finiš trke na 1.500 metara za dame. Svi na tribinama su na nogama, završnica je izuzetno dramatična. Kroz cilj prva prolazi Snežana Pajkić. Dojučerašnja juniorka doživljava ovacije za senzacionalan neočekivan uspeh. Popela se na krov Evrope, iako nije bila ni blizu kruga favorita.
Split je bio vrhunac, nažalost prekratke karijere jednog od najsjajnijih bisera ćuprijske škole profesora Aleksandra Petrovića.
- Kao i većina srednjeprugaša, počela sam na školskom krosu. Imala sam deset godina – priseća se Snežana prvih atletskih koraka. – Osvojila sam drugo mesto i naš profesor geografije Aleksandar Petrović je, kao i obično, devojčicama koje su se plasirale među prvih pet ili deset, poručio „Da vas vidim na stadionu“.
Brzo je pokazala veliki talenat, Petrović ju je uvrstio u stariju grupu trkačica. I posle samo dve godine bavljenja atletikom, 1982. pozvana je u reprezentaciju Jugoslavije i učestvovala na Balkanskom krosu u Turskoj.
Vatreno krštenje na velikim takmičenjima imala je 1985, kada je debitovala na Evropskom juniorskom prvenstvu. Godinu dana kasnije stigla je i prva medalja, na Prvom svetskom juniorskom prvenstvu u Atini – bronzana.
Time je počela niska od četiri odličja na velikim takmičenjima u četiri juniorske sezone. Na Evropskom prvenstvu u Birmingemu 1987. okitila se zlatom. Na Svetskom u Sadbariju 1988. srebrom, a učestvovala je i na Evropskom seniorskom prvenstvu, oborivši državne juniorske rekorde na 1.500 i 3.000 metara. Juniorsku karijeru krunisala je još jednim evropskim zlatom, u Varaždinu 1989. Sva ta odličja Snežana je osvojila na 1.500 metara.
- Od početka je profesor Petrović video da na 1.500 metara mogu najviše da pružim. Ali uvek sam trčala još neku disciplinu. U zavisnosti od takmičenja, konkurencije, profesor je procenjivao da li treba da startujem na 800 ili na 3.000 metara. Tako sam na na juniorskim evropskim i svetskim prvenstvima sam uvek imala pet trka u pet dana, na 800 i 1.500 metara.
Važno odličje ima i na 800 metara. Na Mediteranskim igrama u Siriji, 1988. bila je druga, iza Slobodanke Čolović.
Padali su rekordi, nizali se juniorski uspesi i 1990. u prvoj seniorskoj godini najveći izazov bio je šampionat Starog kontinenta u Splitu. Desetak dana pred EP u Sarajevu je prvi put postigla seniorski državni rekord – 4:08,21.
- Bilo je to državno prvenstvo, kontrolno takmičenje pred EP. Pravu konkurenciju za prvo mesto na domaćoj sceni nisam imala. Trebalo je da istrčim jaku trku, a ne samo da budem prvak, pa sam se borila sa štopericom. I uspela sam da sprovedem taktiku, oborim rekord, čime sam najavila da sam spremna za Split, da mogu do finala.
Prvi Snežanin start na šampionatu u Splitu bila je trka na 3.000 metara.
- Učestvovala sam kako se poslednji dani pred start na 1.500 metara ne bi sveli samo na treninge i da bih osetila stazu, atmosferu. Trebalo je da istrčim dobro, možda napadnem i državni rekord, ali odustala sam. I to u delu staze gde je start za 100 metara, kako bih što pre pobegla u tunel. Nije mi išlo, bilo mi je teško, a i trke na tri kilometra nisam baš volela. Naravno, profesor nije bio zadovoljan, ali brzo sam se povratila, što masažom, što razgovorima.
Glavni zadatak, plasman u finale na 1.500 metara ispunila je par dana kasnije.
- Kvalifikacije nisu bile nimalo lake. Ušla sam po plasmanu i to kao dvanaesta, borila sam se do poslednjeg metra. Kada su mi rekli da sam 12, laknulo mi je, ispunila sam cilj s kojim sam došla u Split.
Zato su finale i Snežana Pajkić i Aleksandar Petrović dočekali rasterećeno.
- Nisam imala nikakvu obavezu. Nismo imali ni posebnu taktiku, dogovorili smo se da trčim u grupi i da izdržim koliko mogu. Imponovalo mi je da već u prvoj seniorskoj godini trčim u finalu sa veličinama kakve su Dojna Melinte, Elen Kisling, Ljudmila Rogačeva.
Međutim, trka se odvajala baš onako kako je Pajkićevoj odgovaralo.
- Sve one su se verovatno čuvale za finiš, a ja sam baš u završnici dobijala trke. I držala sam se u grupi neočekivano dugo. Jer, nikako da se desi da neko pojača tempo, trka je bila baš taktička. Prolazi su za mene bili idealni, kao u Sarajevu. Videla sam da mi nije teško da pratim taj tempo i u pred ulazak u poslednjih 150 metara postala sam svesna da mogu da osvojim medalju. Tada već nije bilo svejedno. A kad smo ušli u ciljnu ravninu, kad sam videla da mogu da finiširam u svom stilu, nastala je euforija, publika mi je dala još veću snagu i pobedila sam u glamuroznom stilu.
Zasijale su se tada na Snežaninom licu suze radosnice, u zagrljaj ju je prihvatio Dragutin Topić, koji je malo kasnije takođe osvojio zlato. U takvoj atmosferi, velikom slavlju državni rekord 4:08,12 ostao je u senci.
Nažalost domete iz Splita Pajkićeva više nije ponovila. Kockice se nisu sklapale na pravi način i brzo je završila karijeru.
- Učestvovala sam na Svetskom prvenstvu u Tokiju 1991, loše sam istrčala. U Japan smo otišli tri dana pre trke, pokazalo se da je to bilo prekasno, nisam imala dovoljno vremena da se aklimatizujem. I profesor je kasnije priznao da je tu napravio grešku. Nedelju dana po povratku trčala sam na Kupu šampiona, kao pojačanje Crvene zvezde, i postigla rezultat 4:08 – 4:09, čime sam pokazala da sam bila spremna.
Došla je potom 1992, olimpijska godina. Snežana, kao i svi vrhunski sportisti, se nadala da će se pojaviti na najvećoj svetskoj smotri sportista.
- Četiri godine ranije, na Igre u Seulu nisam otišla, jer je naše rukovodstvo ocenilo da sam bila premlada. Tokom 1992. nisam bila u formi kao prethodnih godina, ali i spremna za solidne rezultate, s tim što mi je bolje išlo na 800 metara. Uoči Igara su mi postavili uslov, da ću ići u Barselonu ako dobro istrčim trku na Zvezdinom stadionu, ne znam da li je bilo prvenstvo ili Kup. Imala sam i zečeve, ali koordinacija nije bila dobra, nisam postigla traženi rezultat. A i profesor nije baš bio za to da učestvujem na Igrama ako nisam sto odsto spremna, ako ne mogu da idem na medalju. Ali, ne može se uvek pobeđivati...
I posle 12 godina bavljenja atletikom kod Pajkićeve je došlo do zasićenja.
- Počeli su problemi sa povredama. Zbog sankcija se teško izlazilo van zemlje. Nisam imala motiva da trčim samo na domaćoj sceni, na kojoj sam osvojila sve što sam mogla. A i moja i profesorova razmišljanja se nisu podudarala. Rekla sam – bolje da odem sada kada sam prepoznatljiva, a ne da čekam da mi karijera krene nizbrdo. Okrenula sam se drugim stvarima, osnovala porodicu. Ali, sigurno je da na atletskoj stazi nisam dala maksimum.
Snežana se, ipak, vratila Kraljici sportova u jesen 1995. godine, na nagovor Vere Nikolić, tada selektora ženske reprezentacije.
- Profesor Petrović i ja smo počeli praktično ponovo od nule i to je neočekivano dobro krenulo. Početkom 1996. učestvovala sam na štafetnom maratonu u Japanu, ostvarila dobar rezultat. Ali, kada je trebalo da počnemo sa treninzima za stazu počeli su problemi sa išijasom, bolovima tokom trčanja… Lečenja nisu davala rezultate. Na kraju su mi lekari u Kliničkom centru rekli da je reč o sindromu išijasa. Duži period sam se mučila. Sva to je bilo maltretiranje i za mene i za porodicu, dok je ishod bio neizvestan. Nisam želela da se vraćam na stazu, ako nisam sposobna za primeran rezultat. I definitivno sam stavila tačku.
Tačka je stavljena, a nije rečeno sve što je Snežana mogla.
NAJDRAŽA JUNIORSKA MEDALjA
Od četiri velike medalje u juniorskoj konkurenciji Snežana izdvaja poslednju.
- Zlato u Varaždinu mi je najdraže zbog toga što je osvojeno na domaćem terenu i zato što sam odbranila titulu, što je uvek teže, nego prvi put je osvojiti. Te godine sam imala i maler. Tokom priprema sam dobila boginje, ali na vreme sam se oporavila. Tako da sam u Varaždin otišla samouverena, znala sam da u juniorskoj konkurenciji mogu mnogo.
BORBA PROTIV KARCINOMA
Poslednjih meseci Snežana Pajkić je vodila i borbu sa opakom bolešću, koju na sreću uspešno završava.
- Na rutinskoj kontroli mi je otkriven karcinom jajnika. Na vreme je, hvala bogu, reagovano, otklonjeno. Posle je uključena preventivno hemoterapija. Do sada su kontrole pokazale da je sve u redu. Ja se dobro osećam.
Borba sa bolešću nije mnogo poremetila Snežanine aktivnosti. Desetak dana posle operacije izašla je iz bolnice i pojavila se na Konvenciji Evropske atletike u Beogradu.
- Ne vidim razloga zašto bi čovek prekidao sa nekim normalnim životom, tako se ophodim ja, porodica, prijatelji. Svakom bih poručila da se ne treba predavati, klonuti duhom, medicina je napredovala, nalaze se rešenja... Hvala svima koji su do sada bili uz mene, slali poruke podrške. Hvala i sportu, atletici. Kroz takmičenja, treninge sam naučila da se borim i nikad se ne predajem. Mislim da mi je sport mnogo pomogao i u ovoj borbi, jer sam ostala fizički i duhovno jaka.
TUĐMAN BIO U LOŽI
Prvenstvo Evrope u Splitu, održano je krajem leta 1990, kada se naziralo da će zajednička država teško opstati. U Hrvatskoj je antijugoslovensko raspoloženje raslo. Naša reprezentacija je na otvaranju EP imala neprijatnosti. Zviždalo se zastavi.
- Kad je krenulo takmičenje, kako smo počeli da osvajamo medalje, svi su se okrenuli sportskom delu i bodrili našu reprezentaciju.
Poslednjeg takmičarskog dana u svečanoj loži bio je i predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, pa je i on aplaudirao Snežaninoj pobedi.
- Tuđman nam je ponudio da se helikopterom vratimo u Ćupriju, ali profesor nije baš voleo letenje, pa smo se u grad ušetali automobilom, kao on nekad sa Verom Nikolić.
ZDRAVKOVIĆEVO ZADIRKIVANjE
U vreme kad je Snežana počinjala evropskom atletskom scenom harao je Dragan Zdravković.
- Tada sam ja bila malo popunjena, ne baš debela, ali dovoljno da bi me Dragan, kad me je video zadirkivao „Šta mala, došla si da trčiš da bi posle bolje jela“.
Nekoliko meseci pošto je Pajkićeva ušla u atletske vode Zdravković je, sa Aleksandrom Petrovićem otišao na pripreme u Meksiko.
- Tih par meseci dok oni nisu bili tu ja sam uporno trenirala, zagrejala sam se za atletiku. Trčala po putu, po snegu... Kada su se vratili nisu me prepoznali.
POTPREDSEDNIK
Atletske vode nije napustila, danas je član Upravnog odbora i potpredsednik ASS, član Komisije za žene i sport u Olimpijskom komitetu Srbije. Čest je gost na mnogim trkama, sportskim manifestacijama.
ASS
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Najveći uspesi Srpske atletike Pon 30 Jan - 11:48
Драгутин Топић
Драгутин Топић (рођен 12. марта 1971. године у Београду), један је од најбољих српских атлетичара свих времена. Тренер му је био Михајло Шврака, највећи део каријере провео је у Црвеној звезди, такмичио се и за Партизан, а пре неколико година прешао је у Војводину. После једногодишње паузе (2006), током које је радио као спортски директор Атлетског савеза Србије каријеру је наставио 2007. године и у Пекингу у августу 2008. пети пут учествовао на Олимпијским играма.
Од септембра 2008. ради као менаџер Атлетског савеза Србије.
Супруг је и тренер Биљане Топић, рекордерке Србије у троскоку.
Од 1993. године држи државни рекорд скоку увис са прескочених 2,38 м, чиме дели од 10. до 17. места на ранг листи најбољих скакача увис свих времена (светски рекордер је Кубанац Хавијер Сотомајор — 2,45 м) Први велики међународни успех Топић је постигао на светском јуниорском првенству у Пловдиву, 1990. године, када је освојио златну медаљу са јуниорским светским рекордом (2,37 м). Његов резултат из Пловдива је и данас (фебруар 2007) званични светски рекорд у тој конкуренцији. Три недеље касније злато је освојио и на сениорском Првенству Европе у Сплиту На крају године га је лист Спорт прогласио за спортисту године у Југославији.
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Najveći uspesi Srpske atletike Pon 12 Avg - 16:27
Istorijski uspeh: Ivana Španović donela prvu medalju Srbiji sa SP u atletici!
Srpska atletičarka Ivana Španović osvojila je prvu medalju u istoriji za Srbiju na Svetskom prvenstvu u atletici, koje se održava u Moskvi, skočivši 6,82 metara, što je bilo dovoljno za bronzano odličje.
Ovim rezultatom oboren je i državni rekord Srbije u skoku u dalj.
Zlatnu medalju osvojila je Amerikanka Britni Riz sa preskočenih 7,01 metara, dok je srebro pripalo Nigerijki Blesing Okagbare koja je preskočila 6,99 metara.
Srpska atletičarka je mesto na Svetskom prvenstvu u Moskvi izborila kao šampionka Balkana, a njena medalja još više dobija na značaju, ako se uzme u obzir da je imala dosta zdravstvenih problema tri nedelje pre početka Balkanskih igara.
Ona je posle uspeha istakla da je konačno došao njen dan.
Ivana Španović rođena je u Zrenjaninu 10.5.1990. godine i njena osnovna disciplina je skok u dalj. Svoj veliki potencijal najavila je osvajanjem srebra na juniorskom svetskom prvenstvu 2007. godine u Ostravi, a već sledeće godine je bila zlatna u istoj konkurenciji.
Na Univerzijadi 2009. godine u Beograd takođe je osvojila zlatnu medalju, a bronza koju je osvojila u Moskvi joj je prva medalja sa Svetskih prvenstava u seniorskoj konkurenciji. Na evropskim prvenstvima je jednom bila druga u juniorskoj konkurenciji i jednom u konkurenciji seniora do 23 godine.
Do sada je dva puta učestvovala na Olimpijskim igrama, u Pekingu 2008. i u Londonu 2012. godine, a jedna od velikih želja joj je da osvoji medalju na Olimpijadi. Imaće šansu za to na OI 2016. u Rio de Žaneiru.
blic.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Najveći uspesi Srpske atletike Pet 4 Jul - 15:57
Мирослав Церар
Мирослав Церар (р 28. октобар 1939. у Љубљани, Краљевина Југославија) је био словеначки и југословенски гимнастичар који је освајао медаље на две олимпијаде, четири светска првенства и пет европских првенстава.
Каријера
Церарова међународна каријера започела је 1958. године, када је на Светском купу у Москви на коњу са хватаљкама освојио бронзану медаљу. На Олимпијским играма 1960. у Риму, Церар је са југословенским гимнастичким тимом заузео осмо и девето место. Самостално се такмичио само на вратилу где је заузео пето место. На Европском првенству 1961. године, одржаном у Луксембургу освојио је четири златне медаље: у вишебоју, на коњу са хватаљкама, круговима и разбоју, а бронзе је освојио у прескоку. На Светском купу 1962. одржаном у Прагу, он је освојио злато на вратилу, а на коњу са хватаљкама, испред Бориса Шахлина (Шахлин, Борис Анфиянович). На Европском првенству у Београду одржаном 1963. године, освојио чак шест медаља, четири златне и по једну сребрну и бронзану. На Олимпијским играма одржаним 1964. године освојио је две медаље, једну златну и једну бронзану и шесто место на вратилу.
На Европском првенству 1965. године одржаном у Антверпену, он је освојио злато на разбоју, сребро на коњу са хватаљкама и бронзу на круговима. Злато на коњу са хватаљкама је освојио Виктор Лисицки, што је био један од два укупно пораза која је Церар доживео у својој интернационалној каријери на коњу са хватаљкама. Други пораз је доживео 1967. године на Европском првенству против Михајла Вороњина. У међувремену Церар је освојио златну медаљу на Светском купу 1966. одржаном у Дортмунду у такмичењу на коњу са хватаљкама и бронзу на разбоју. На Олимпијским играма одржаним 1968. године, у тимском делу је са југословенском репрезентацијом је заузео 6. место, а појединачно је опет освојио злато на коњу са хватаљкама. Следеће, 1969. године, Церар опет осваја злато на Европском првенству, а на Светском првенству 1970. године одржаном у Љубљани, Церар по трећи пут осваја злато и титулу светског шампиона на коњу са хватаљкама.
Мирослав Церар своју активну гимнастичарску каријеру завршава 1971. године, након повреде коју је доживео на такмичењеу у Јапану. Приватно, Церар је завршио студије права и радио је као адвокат. Обављао је почасне дужности у Југословенском спортском комитету. Био је први председник Словеначког олимпијског комитета, а сада је председник Словеначке олимпијске академије. Изабран је за Југословенског спортисту године три пута 1961., 1963. и 1964. године. У 1999. години Церар је постављен у Интернационалну кућу славних за гимнастику