Sportske biografije

Diego Armando Maradona 1960. -



Najslavniji argentinski nogometaš Diego Armando Maradona rođen je 30. listopada 1960. godine kao peto od osmero djece u obitelji Chitora i Tote Maradona. Rođen je u Avellandi, radničkoj četvrti Buenos Airesa, u nedjelju - sveti dan svakog Argentinca. Dan za nogomet. Nogomet mu je, napisat će kroničari, morao biti u krvi. Na Diegovu karijeru najviše je utjecao njegov ujak Cirilo, nekad vratar malog kluba Corrientes, pravi nogometni ovisnik. Za ujaka ga vezuje i scena koja nema dodirnih točaka s nogometom. Mali Diego je jedne večeri upao u rupu na nezgodnom mjestu. Ujak Cirilo je bio blizu: Evo me, Diegito, samo drži glavu iznad dreka! Francisco Cornejo, scout Argentinos Juniorsa, prvi je uočio Diegov talent: Sve, baš sve je mogao napraviti s loptom. Glava ili noga, svejedno. Lopta se jednostavno lijepila za Diega. No, Cornejo je bio zabrinut izgledom sićušnog dječaka, morao je ojačati da bi opstao u nogometu. Uz dopuštenje roditelja odveo je Diega liječniku sumnjive reputacije. Cacho Paladino injekcijama je podignuo mišiće buduće zvijezde. Paladin je to 1995. godine, nakon umirovljenja, priznao pred novinarima rekavši: Kad sam okončao tretman, Diego je izgledao poput najboljeg trkačeg konja. Pritom uopće nije pocrvenio, a trebao je, jer je tim činom odveo Maradonu u svijet dopinga.

Dana 20. listopada 1976. (10 dana prije 16-og rođendana) Deigo je odigrao svoj prvi susret za seniore Argentions Juniorsa. Tada je postao najmlađi prvoligaški nogometaš u povijesti argentinskog nogometa. Naredne godine odigrati će prvu utakmicu za seniorsku reprezentaciju Argentine. Ipak, 1978. selektor Luis Cesar Menotti nije ga uvrstio u nacionalnu selekciju za Prvenstvo svijeta u Argentini rekavši kako je Diego premlad da bi izdržao pritisak.Godine 1979. bio je kapetan reprezentacije Argentine koja je u Japanu osvojila naslov juniorskog prvaka svijeta. Tada su se Juventus i Barcelona počeli raspitivati za malog zelenog, kako su ga zvali. No, nisu bili jedini - u igri su bili Arsenal i Sheffield United. Brzo su odustali kada su čuli početnu cijenu od 800.000 funti. Tada je to bio prilično velik novac. Diego je ostao u Argentini i 1981. s klubom Boca Juniors osvojio je naslov prvaka Argentine. Godinu dana kasnije nastupiti će na svjetskom prvenstvu u Španjolskoj i potpisati za Barcelonu.

U Barceloni je prvi puta probao kokain. To je kasnije obrazložio ovako: Ništa posebno. Želio sam se osjećati živahnijim. U klubu svi su sumnjali ali su šutjeli jer Maradona je bio prevelika investicija. Čak je nastupao u anti-droga TV reklamama i to dobro plaćenim. Godine 1984. potpisao je za talijanski Napoli s kojim će osvojiti dva naslova prvaka Italije (1987. i 1990.), a 1989. osvojit će i kup UEFA - prvi europski naslov Napolija. Na XIII. Svjetskom prvenstvu u Meksiku (1986.) dvostruki je strijelac u utakmici Argentine s Engleskom. Prvi njegov gol na toj utakmici i dan danas se prepričava. Riječ je o pogodku koji je Diego kasnije nazvao Božjom rukom. Tada je s Argentinom osvojio naslov prvaka svijeta u dramtičnom dvoboju s reprezentacijom Zapadne Njemačke (3:2). Tri godine kasnije dva je mjeseca proveo u Argentini i nije se pojavio na početku talijanskog prvenstva. Zatražio je ispisnicu iz Napolija zbog transfera ali je zahtjev odbijen. Na svjetskom prvenstvu u Italiji (1990.) s reprezentacijom je došao do finala, ali su poraženi od SR Njemčake 1:0.

Godine 1991. bio je pozitivan na doping kontroli (otkriven kokain) te je kražnjen s 15 mjeseci zabrane igranja. Iste godine, nakon povratka u Argentinu, uhićen je zbog posjedovanja kokaina. Sudska presuda je glasila - kontroliran medicinski tretman. Godinu dana kasnije nakon doping skandala odbio se vratiti u Napoli i ultimativno je zatražio transfer. Novi klub bila je španjolska Sevilla. Godine 1993. vratio se i u reprezentaciju i to s kapitenskom trakom. Iste godine napušta Sevillu i potpisuje za argentinskog prvoligaša Newell's Old Boys. Već naredne godine (1994.) otpušen je iz Newwll's Old Boysa jer je uporno izbjegavao treninge. Te godine ponovo je došao na naslovne stranice nakon što je iz zračne puške gađao (i pogodio) jednog novinara. Na svjetskom prvenstvu u Sjedinjenim Državama nastupio je na prve dvije utakmice za argentinsku reprezentaciju jer je na doping kontroli opet bio pozitivan i morao je napustiti selekciju uz 15-mjesčnu zabranu igranja. Pored toga, nogometnim rječnikom rečeno: izgubio je i utkamicu sa ženom koju je volio, majkom sina kojeg nikada nije imao hrabrosti priznati.

Godine 1995. nakon dvije neuspješne trenerske avanture (Racing Club i Deportivo Espanol) vratio se u Boca Juniors kao igrač, uz najavu da se riješio kokaina. No, već sljedeće godine sam je potražio pomoć u jednoj švicarskoj klinici. Utakmicu s kokainom još nije dobio. Nakon tretmana 1997. godine ponovo je u dresu Boca Juniorsa. No, u prvoj utakmici sezone (protiv Argentinos Juniorsa) još jednom je pozivitan na doping kontroli. Opet kokain. Na svoj 37-i rođendan, 30. listopada 1997., telefonom se javio TV postaji America Z. Oni koji su slušali kažu da se gušio u suzama. Rekao je: Nogometaš u meni stigao je do kraja staze. Sutra će biti najteži, najgori i najtužniji dan u mom životu. U siječnju 2000., dolazi na Kubu kako bi se ponovo pokušao izliječiti ovisnosti od droge. Svi raniji pokušaji očigledno nisu bili uspješni.

izvor:moljac.hr

Sergej Bupka

Sergej Nazarovič Bupka (ukr. Сергій Назарович Бубка; 4. decembar 1963) je bivši sovjetski i ukrajinski atletičar u disciplini skok s motkom. Osvojio je 6 uzastopnih Svetskih prvenstava u atletici, zlato na Olimpijskim igrama 1988. i 35 puta je postavljao svetske rekorde u skoku motkom (17 puta na otvorenom i 18 puta u dvorani). Prvi je atletičar koji je preskočio 6 metara i za sada jedini koji je preskočio 6,10 metara.
Trenutno drži svetski rekord u skoku s motkom na otvorenom sa 6,14 metara, koji je postavio 31. jula 1994. u Sestrijereu i svetski rekord u dvorani od 6,15 metara, koji je postavio 21. februara 1993. u Donjecku.


Sergej Bupka je rođen i odrastao u gradiću Luhansk. Njegov otac je bio vojnik, a majka medicinska sestra. Bupka je izjavio da nijedno od njih dvoje nije bilo aktivno u sportu. Stariji brat Vasilij Bupka je takođe bio skakač motkom i nastupao je za Sovjetski Savez i Ukrajinu. Sergej je imao takmičarski duh koji je kanalisao u nekoliko sportova, sve dok nije upoznao trenera skoka motkom Vitalija Petrova. Sa ovom disciplinom je počeo da se bavi u 11. godini, kada je ušao u Dečju i omladinsku sportsku školu Dinamo u Vorošilovgradu, gde ga je trenirao Petrov. Godine 1978, sa 15 godina, Bupka se preselio u Donjeck sa Petrovim, gde je imao bolje uslove za trening.

Sportska karijera

Sergej Bupka je u svet međunarodnih atletskih takmičenja ušao 1981. učešćem na Evropskom prvenstvu u atletici za juniore, gde je osvojio 7. mesto. Ali tek je Svetsko prvenstvo u atletici 1983. u Helsinkiju bilo ulaz u svet najboljih atletičara, na kom je relativno nepoznati Bupka osvojio zlatnu medalju skokom od 5,70 m.

Svetski rekord je prvi put oborio skokom od 5,85 metara 26. maja 1984, a poboljšao ga je sledeće nedelje na 5,88 m, a mesec dana kasnije je preskočio 5,90 m. Bubka je bukvalno dominirao u ovoj diciplini, ali nije imao sreće da osvoji zlato na Letnjim olimpijskim igrama 1984. u Los Anđelesu jer je Sovjetski Savez bojkotovao te Igre. Zlato na igrama u Los Anđelesu osvojio je Francuz Pjer Kinon.

Bupka je preskočio 6,00 metara 13. jula 1985. u Parizu, a ta visina se dugo smatrala nedostižnom i tom prilikom je popravio lični rekord za 6 cm. Zlato osvojeno u Helsinkiju odbranio je 1987. na Svetskom prvenstvu 1987. u Rimu, a jedino olimpijsko zlato Bupka je osvojio na Igrama u Seulu 1988. Bupka je 15. marta 1991. u San Sebastijanu preskočio visinu od 6,10 m i za sada je jedini sportista kome je to uspelo. Zlato osvojeno u Helsinkiju i Rimu je odbranio na Svetskom prvenstvu 1991. u Tokiju. Olimpijske igre 1992. u Barseloni su bile veliko razočaranje jer iz 3 pokušaja nije preskočio 5,30 m i ostao je bez medalje. Aktuelni svetski rekord u skoku motkom u dvorani postavio je 21. februara 1993. u Donjecku, a svetski rekord na otvorenom od 6,14 m 31. jula 1994. u Sestrijereu. Četvrto zlato na svetskim prvenstvima osvojio je na Svetskom prvenstvu 1993. u Štutgartu, a peto dve godine kasnije na Svetskom prvenstvu 1995. u Geteborgu. Zbog povrede pete nije branio zlatnu medalju na Letnjim olimpijskim igrama 1996. u Atlanti. Poslednje, šesto zlato na na svetskim prvenstvima osvojio je 1997. na prvenstvu u Atini. Bupka je učestvovao na Olimpijskim igrama u Sidneju, ali je ispao nakon 3 neuspešna pokušaja na visini 5,70 m. Profesionalnu sportsku karijeru okončao je 2001.

Spomenik Sergeju Bupki u Donjecku

Majkl Džordan


Majkl Džefri Džordan (engl. Michael Jeffrey Jordan; rođen 17. februara 1963. u Bruklinu) je bivši američki NBA košarkaš, koji se često smatra za najboljeg košarkaša svih vremena.

Majkl Džordan je u NBA proveo 15 punih sezona sa 30,12 poena po utakmici u regularnoj sezoni (najviše u NBA). Osvojio je 6 NBA šampionata sa Čikago Bulsima, bio 10 puta najbolji strelac i 5 puta najkorisniji igrač lige. Devet puta je izabran u prvu odbrambenu petorku, a 3 puta je bio najbolji po broju ukradenih lopti. Od 1983. se rekordnih 49 puta pojavio na omotu časopisa Sport Ilustrejted i 1991. bio proglašen za sportistu godine po izboru ovog časopisa. Proglašen je 1999. za "najvećeg severnoameričkog sportistu u 20. veku" po izboru sportskog kanala ESPN, a drugi je na listi najboljih sportista veka po izboru Asošijeted presa. Njegova mogućnost odraza, koju najbolje dočarava zakucavanje sa linije slobodnih bacanja, i drugi podvizi su mu doneli nadimke "Er Džordan" i "Njegovo vazdušno visočanstvo"


Majkl Džefri Džordan se rodio u Bruklinu, država Njujork, kao četvrto od petoro dece Džejmsa i Deloris Džordan. Porodica se iz Bruklina preselila u Vilmington, Severna Karolina, kada je Majkl još bio dete. Mnogo pre nego što je počeo da se bavi košarkom, Majkl je voleo da igra bejzbol sa svojim ocem. Još kao tinejdžer, Džordan je postao poznat u Severnoj Karolini zbog svojih sposobnosti u ovom sportu, i bio je nominovan za najkorisnijeg igrača Bejb Rut lige nakon što je njegov tim osvojio državno prvenstvo. Džordan je pohađao srednju školu u Vilmingtonu, gde nije odmah uspeo da uđe u košarkaški tim. Umesto toga, trener Klifton Hering je verovao da će Majkl poboljšati svoju igru u juniorskom timu. Kao sofmor u juniorskoj ekipi, Džordan, tada visok 180 cm, postizao je 25 poena po utakmici. Naredno leto je proveo vežbajući samostalno i pohađajući razne košarkaške kampove. Džordanov brat Leri je veoma doprineo da Majkl postane ono što je postao. Iako je bio dvadesetak centimetara niži od Majkla, redovno ga je pobeđivao u igri 1 na 1 i postepeno ga je učio da treba stalno da se takmiči. Pre početka školske godine, Majkl je narastao do 190 cm i bio je samouveren da će ući u tim.
[uredi]Amaterska karijera

Pre svoje seniorske sezone, Majkl je otišao na košarkaški kamp Pet Zvezda, gde je upoznao trenera Univerziteta Severna Karolina, Dina Smita koji je rešio da regrutuje Majkla u svoje redove. Novembra 1980. Džordan je napisao molbu za upis na Univerzitet Severne Karoline. Kao senior je vodio svoju srednju školu do 19 pobeda. U početku je Majkl više učestvovao u bodrenju ekipe, pošto se tada igra vrtela oko Sema Perkinsa i Džejmsa Vortija, koji su kasnije otišli u NBA ligu. Slavu je stekao kada je 1982. godine u završnici NCAA prvenstva, u utakmici sa Univerzitetom Džordžtauna, postigao koš u poslednjoj sekundi i doneo pobedu od 63-62, kao i titulu. Za ovaj tim, Džordan je igrao još dve godine, dok nije mogao da se prijavi za NBA draft. Pre odlaska u NBA ligu, učestvovao je na Olimpijskim igrama 1984. u Los Anđelesu. Kao kapiten izuzetno jake amaterske ekipe (u timu su još bili Patrik Juing, Sem Perkins, Kris Malin) vodio je SAD do zlatne medalje, prosečno postižući 17,1 poen po utakmici.

Majkl i Bulsi

Čikago Bulsi su na NBA draftu 1984. izabrali Majkl Džordana kao trećeg pika, dok su ispred njega bili Hakim Olajdžuvon (Hjuston) i Sem Boui (Portland). Početkom osamdesetih, Bulsi su bili jedan od lošijih timova, a dolaskom Džordana, tim je počeo da postiže bolje rezultate. U svojoj prvoj sezoni u Bulsima, Džordan je bio najbolji strelac (28,2), skakač (6,5), asistent (5,9) i imao najviše ukradenih lopti (2,4) po utakmici. To mu je donelo nagradu za rukija godine, mesto u Ol-star timu, ali je Čikago ispao u prvoj rundi plej-ofa. Ista sudbina se ponavljala narednih 5 godina. Bulse su redovno izbacivali Seltiksi ili Pistonsi, a najveći problem je bio što nije bilo igrača koji bi pomogao Džordanu.
U sezone 1985/86 zadobio je povredu stopala i odigrao je samo 18 utakmica u regularnom delu. U prvom krugu plej-ofa protiv Seltiksa postizao je prosečno 43,7 poena po utakmici. U drugoj utakmici je postavio rekord za broj postignutih poena u plej-ofu – 63, ali sve to nije vredelo pošto su Seltiksi prošli dalje. Sledeću sezonu je završio sa 3041 poenom (37,1 u proseku) – postavši tako tek drugi igrač posle Vilta Čemberlejna koji je u jednoj sezoni postigao više od 3000 poena. Te sezone je prvi put bio vodeći strelac lige, a još je šest puta osvajao tu nagradu. Svoj status NBA superzvezde zapečatio je kada je pobedio na takmičenju u zakucavanju na Ol-star vikendu 1988. kada je zakucao sa linije slobodnih bacanja. Džordan je uspeo da svojim ponašanjem i igrom poveća popularnost NBA lige kako u SAD tako i u Evropi. Takođe je i svoje sponzore, među kojima i kompaniju Najki, „uzdigao u nebesa“. Tinejdžeri su ga obožavali, njegove patike i majice sa brojem 23 nošene su svuda, a reklame su savetovale ljude da „budu kao Majk“. Godine 1988. Džordan je bio vodeći strelac lige i osvojio je titulu najkorisnijeg igrača lige. Bulsi su prvi put došli do finala Istoka, ali su izgubili od Pistonsa.

Penzionisanje i povratak na parket

Na kraju sezone 1993/1994 Džordan je šokirao javnost izjavom da se penzioniše, izjavljujući da nema više ambicija da igra košarku. Mnogi su smatrali da je ubistvo njegovog oca 1993.[5] bio glavni razlog za penziju. Posle ovoga, Majk je rešio da ispuni životni san, da igra profesionalni bejzbol. Godine 1994. potpisao je ugovor sa timom Vajt Soks iz Čikaga. Bez Džordana, Bulsi su ostvarili 55 pobeda, a u plejofu su prekinuli niz od tri titule porazom on Njujorka u polufinalu Istoka. Godine 1995. bejzbol igrači su krenuli u štrajk i Džordan je rešio da je vreme da se vrati košarci. Bulsima se priključio 17 utakmica pre kraja sezone, ali nije imao vremena da se spremi za žestoke obračune u plejofu. Bulsi su u polufinalu Istoka izgubili od Orlanda. Sezone 1995/1996 Džordan se vratio u staru formu i ponovo je obukao dres sa brojem 23 koji je 1994. povučen. Te godine, Bulsi su postavili rekord NBA lige sa rezultatom 72:10 u regularnom delu sezone. Ekipu koju su činili između ostalih Džordan, Pipen, Rodman i Toni Kukoč mnogi smatraju za najbolju ikada. Bulsi su ponovo postali prvaci, a Džordan je četvrti put postao MVP plejofa. U naredne dve godine, Bulsi su u finalu igrali protiv Jute, koju su predvodili Karl Malon i Džon Stokton. Oba puta su Bulsi osvojili titulu, a Džordan je tako još dva puta postao MVP plejofa. U tom njegovom poslednjem finalu, postigao je koš pet sekundi pre kraja utakmice i Bulsi su pobedili 87-86. Fil Džekson je posle ovoga napustio Bulse, a Džordan se ponovo penzionisao, izjaveći da neće da igra ni za koga osim za Džeksona. Nekoliko godina kasnije Majkl Džordan je preuzeo ulogu u vođenju Vašington Vizardsa, a nedugo nakon toga se vratio na teren. Bila je to samo senka nekadašnje superzvezde i mnogi se pitaju zašto mu je to trebalo.

МАРК ШПИЦ



Олимпијске игре у Немачкој 1972. године остаће упамћене по терористичком нападу палестинске организације Црни септембар на израелске спортисте, али и по једном пливачу који је урадио нешто што свет до тада није видео.

Припадници организације “Црни септембар”, убили су деветорицу изреалских спортиста и два тренера, учеснике 20. Игара 1972. године.Уследио је 34-часовни прекид Игара и након тога такмичења у Минхену су настављена уз подршку израелских званичника, али без спортиста из те земље.

Прави јунак “минхенске олимпијске приче” био је амерички пливач Марк Шпиц са седам златних медаља и седам светских рекорда,
Марк Шпиц је остао рекордер по броју освојених златних медаља на једном олимпијском такмичењу. Он остаје једини спортиста који је на једним играма освојио златне медаље у свим дисциплинама у којима је учествовао и постављао светске рекорде у свим тим дисциплинама. На тим Играма освојио је златне медаље у дисциплинама 100 и 200 метара слободним стилом, 100 и 200 метара лептир стилом и у штафетним тркама 4 пута 100 слободно и мешовито, као и у трци 4 пута 200 метара слободним стилом.Спиц је пливао без костима, који се сматра да ипак даје убрзање данашњим пливачима, па им је стога и лакше да обарају светске рекорде. Након олимпијских игара престао је да се професионално бави пливањем.
Проглашен је за најбољег пливача на свету 1969, 1971. и 1972. године.



На Играма у Сиднеју 2000. године појавио се сјајни аустралијски пливач Јан Торп, који је до појаве Фелпса био неприкосновени владар базена. Није успео да достигне чувеног американца, једно злато му је фалило.



Мајкл Фелпс рођен 30.јун 1985. је амерички пливач, освајач 14 златних олимпијских медаља и власник неколико светских рекорда у пливању. Фелпс је освојио 8 медаља на Олимпијским играма 2004. у Атини, што га је изједначило са совјетским гимнастичарем Александром Дитјатином по броју освојених медаља на једним Олимпијским играма. Укупно, Фелпс је освојио 16 олимпијских медаља (14 златних и 2 бронзане): осам на Олимпијским играма у Атини и 8 на Олимпијским играма 2008. у Пекингу (све златне уз оборене светске и/или олимпијске рекорде), што га је учинило спортистом са највише освојених медаља. Фелпс је са осам златних медаља у Пекингу такође оборио рекорд Марка Спица по броју освојених златних медаља на једним играма. До Лондона и игара 2012. године Фелпс је у каријери постигао 31 светски рекорд од којих 26 појединачних и 5 у такмичењу штафета. До данас рекордер у обарању светских рекорда у пливању је Марк Шпиц са 33 рекорда, 26 појединачних и 7 у такмичењу штафета.



Jedan.nula

ЧУДО ОД ДЕТЕТА



Нађа Елена Команечи је рођена у Румунији у градићу Георги Деж (данас Онешти) 12. новембра 1961. Док је била трудна, њена мајка је гледала руски филм у којем се главна јунакиња звала Нађа, скраћено од руског Надежда, што значи нада.

Почетак спортске каријере

Команечи је гимнастику почела да тренира у шестој години живота, у групи познатог тренера Беле Кароља, који је тих година покренуо експерименталну гимнастичку школу. Била је срећна околност што је Нађа живела у непосредној близини, па није као већина осталих полазника морала да путује. Са девет година је почела са првим такмичењима, а са 10 је већ наступала на међународним такмичењима. Први већи међународни успех је дошао у 13. години, на Европском првенству, када је победила у вишебоју и свим осталим појединачним дисциплинама осим на партеру, где је била друга. Те 1975. године је већ била проглашена гимнастичарком године. Касније ће титулу европске шампионке у вишебоју поновити још два пута 1977. и 1979. године, постављајући тиме још један рекорд.



Ипак, тренирати гимнастику у комунистичкој Румунији није уопште било лако. Постоје бројни наводи да су тренери максимално исцрпљивали, па чак и тукли гимнастичарке. Њена мајка Стефанија Команечи нерадо говори о тешком одрастању своје кћерке: „Знате ли да је од девете године вежбала осам сати дневно? А кад дете с девет година има пуне руке жуљева, кад нема детињства, онда све то нема смисла.”

Олимпијски успеси

У 14. години Команечи је постала звезда Олимпијских игара у Монтреалу 1976. године. Вежба на двовисинском разбоју прва је у историји оцењена максималном оценом 10, а такав стандард је поновила у још шест вежби. Током Игара у Монтреалу коришћен је семафор који уопште није могао да прикаже десетку. Када је Нађа добила 10.0, та оцена је на семафору била приказана као 1.0. Публика је негодовала, а млада 14-годишњакиња је, потпуно збуњена, у први час помислила да је добила оцену 1.0 а не 10.0, и била разочарана. Због ње је у Монтреалу тада теже било доћи до улазница за гимнастику него за гледање популарне кошарке. На тим Играма је освојила укупно пет медаља, од тога злато у вишебоју, двовисинском разбоју и греди, сребро у екипном такмичењу и бронзу на партеру. Тако је постала једна од најмлађих освајачица олимпијског злата у историји. На Олимпијским играма у Москви 1980. године Нађа поновно бриљира, освајајући злато на греди и партеру, и још два сребра: у екипном такмичењу и у вишебоју.



Године после такмичења

За време егзибиционе турнеје по Америци 1981. године, Нађин тренер Бела је са супругом пребегао и тражио азил. По повратку у Румунију, Команечи је стављена под присмотру тадашњег Чаушескуовог режима због бојазни да би и она могла да пребегне. Забрањена су јој путовања ван земље, па се посветила тренирању румунских гимнастичарки. Ни данас нису познати сви детаљи о том периоду мучног живота талентоване гимнастичарке. Нађа никад није хтела да потврди приче о тортурама које је трпела. Ипак, и сама је побегла 1989. године, и данас живи у Америци. До тада ју је малтретирао и сексуално злостављао Чаушескуов син Нику. Када би је питали о вези са сином председника, она би одговарала: „Нику је мој шеф. Радим за њега у Комунистичкој омладини. Људи нас виде заједно и онда из тога извлаче бесмислене закључке. Тачно је да имам одређене повластице, али ако их ја не искористим, неко ће други заузети моје место.” Упркос тим повластицама, Нику од 1984. године није допуштао Нађи путовања у иностранство. Страховао је да би она могла да га напусти. То се и догодило месец дана пре него што је режим његовог оца срушен у крвавој побуни румунског народа.

У новембру 1989. године, неколико недеља пре револуције, Команечи бежи из Румуније, тражи и добија дозволу за боравак у Америци. Али, Нађа није имала среће ни када је напустила Румунију. Премда ју је у обећаној земљи очекивао њен тренер Бела Карољ, она му се није јављала. У заточеништву ју је држао човек који јој је омогућио бег из Румуније, узевши јој за слободу 5.000 долара. Константин Панаит, који је организовао Нађин бег, брзо је схватио да би у Америци могао да заради на румунској гимнастичарки, па је почео да наплаћује њене интервјуе и гостовања у телевизијским емисијама. Претпоставља се да је тако зарадио 200.000 долара, али Нађа од свега тога није видела ни цента. Нађа Команечи се уз помоћ једног пријатеља, годину дана касније, ослободила поквареног Панаита и настанила се у Монтреалу, где је освојила своје најсјајније злато.

Бавила се промотивним активностима, рекламирала гимнастичке справе и тренинге, и радила као фотомодел. Верила се 1994. године са америчким гимнастичким шампионом Бартом Конером, Команечи је добила америчко држављанство, данас често путује и пропагира спорт и гимнастику у различитим деловима света. И даље је активна у разним спортским сферама. Са супругом је отворила приватну гимнастичку школу у Норману. Заједно се такмиче у ревијама, а зарађени новац дају у добротворне сврхе.





Аутор

Сузана Обрадовић

Dragan Mance




Rođen 26/09/1962 † 03/09/1985
Mesto u timu Napadač
Utakmica za reprezentaciju 4
Golova za reprezentaciju -
Debitovao 23/04/1983
Igrao u klubovima FK Galenika (Zemun),
FK Partizan (Beograd)

Rođen 26. septembra 1962. u Beogradu, poginuo 3. septembra 1985. u Beogradu.



Fudbal je počeo da igra u Galenici (sadašnji FK Zemun) od petlića. Bio je veoma talentovan igrač, tako da je sa nepunih 17 godina postao prvotimac FK Zemun, tadašnjeg drugoligaša. 15. septembra 1980. prelazi u FK Partizan. Za FK Partizan je odigrao 279 utakmice i postigao 174 golova.

Igrao je 4 puta za A reprezentaciju, 7 puta za mladu i 2 puta za Olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije.

Živeo je u Zemunu sa ocem Ferdinandom, majkom Dušankom i mlađim bratom Goranom. Bio je neoženjen.Poginuo je u saobraćajnoj nesreći na putu Beograd - Novi Sad u svojoj 23. godini.

Poslednji gol u dresu Partizana je postigao u prvenstvenom meču Partizan - Budućnost 2:1 odigranom na stadionu JNA, 1. septembra, samo 3 dana pre svoje smrti. Gol je postigao iz penala u 8. minutu igre.

Saša Ćurčić



Rođen 14/02/1972
Mesto u timu Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju 14
Golova za reprezentaciju 1
Debitovao 30/10/1991
Igrao u klubovima OFK Beograd, FK Partizan (Beograd),
Bolton Wanderers (Eng), Aston Villa (Eng),
Crystal Palace (Eng), Metrostars(USA),
Motherwell FC (Sco)



Rođen 14. februara 1972. u Beogradu.

Od detinjstva se bavio fudbalom. Lopta mu je sve na svetu i njoj je najzahvalniji na svemu što je dobio u životu. Počeo da trenira u fudbalskom klubu 25. maj u Kovilovu, pa potom igrao za Pionir - Besni fok, Trudbenik, OFK Beograd, Partizan, Bolton, Aston Vilu, Kristal Palas, njujorški Kosmos Metro Stars i škotski Madervel.

- "Iz jugoslovenske reprezentacije isključili su me zato što su me u Tokiju našli sa dve Japanke u krevetu. Santrač, Miljanić i ostali su popizdeli od ljubomore. Izgubili smo od Japana, ali to me nije sprečilo da pravim bahanalije u tom hotelu, u centru Tokija. Pokupio sam dve Japanke da se malo razonodim. Cela fudbalska reprezentacija nas je gledala sa divljenjem. To je bio kraj moje velike fudbalske karijere, ali veoma sam srećan zbog toga. Samo imam obavezu manje".

Jedan od najneobičnijih likova srpskog fudbala u njegovoj istoriji, nekadašnji igrač Partizana Saša Ćurčić "Đani" izjavio je da je u životu prošao "više od svih Srba koji postoje" i u ispovesti naveo da je bio u vezi sa više prelepih, svetski poznatih žena, medju kojima je i manekenka Eva Hercigova.

- "Imao sam devojke u 24 različite zemlje u jednom trenutku i bilo mi je super, ali u mom životu nema recki. Zaljubim se do ušiju, ali me to ne drži dugo. Ipak, sa devojkom sa kojom sam i nedelju dana imam najlepši odnos. Ne trčim za svakom suknjom, vrlo sam probirljiv. Nekada nemam odnos po šest meseci, godinu dana...", rekao je Ćurčić.

U Boltonu su ga obožavali, nudili su mu da ostane, da bira šta će da bude...Fudbala se potom zasitio i okrenuo se raznim životnim iskušenjima, raskalašnom životu, žurkama...

"Prošao sam u životu više od svih Srba koji postoje. To je Holivud, tako nešto nije doživeo ni Frenk Sinatra! A, kako sam stigao tu iz jebenog Besnog Foka?! E, ja, Saša Ćurčić! Napravio sam od svog života sve - mogu sutra mirno da umrem! Niko ne može da me sputa, a kamoli neki trener da mi kaže: Idi spavaj. Neću da spavam, oću da lebdim! I lebdeo sam", kaže Djani.

Bio je u vezi sa Karmen Elektra i Ninom Morić, o čemu kaže:

- "Kod mene nema "trofeja". Nina i ja smo se našli, jer je i ona u "spidu" kao ja. Ali ona nije najlepša žena sa kojom sam bio. Lepša od nje je Eva Hercigova! Ima još lepših žena, ali nisu javne ličnosti, pa se za njih i ne zna. Recimo, kada sam imao 17, 18 godina opasno sam se zaljubio u jednu plavokosu Rumunku. Bila je trbušna plesačica u hotelu "Metropol", u kojem sam živeo. Mislio sam da imam otvoren račun od OFK Beograda, pa sam naručivao sve i svašta u abnormalnim količinama. Za mesec dana smo spucali 100.000 maraka", ispričao je Ćurčić.

Upitan da li fudbal smatra lošom epizodom u svom životu, odgovorio je da je bio nezadovoljan, jer je neradnik.

- "Uvek sam mislio da tu nešto nije u redu. Ja sa osnovnom školom, kao fudbaler, zaradjujem 10.000, a jedan doktor, magistar, profesor... 100 evra nedeljno. To je nerealno i nisam mogao da se pomirim sa tim", rekao je Ćurčić.

- "Status javne ličnosti mi nije odgovarao, zato sam pravio gluposti. Negativnu energiju koju sam pokupio na svom poslu morao sam da izbacim kroz neki skandal. I danas furam isti fazon, samo što više nisam nikome interesantan. Ne stidim se ničega što sam radio. Ponekad me mrzi da živim. Svestan sam svojih postupaka ceo život, ali to je bilo jače od mene. I onda sam rekao: Ajde, kada idem dole, da već idem sa stilom. Da sam nekoliko godina mladji, vratio bih se gore samo da bih opet išao dole", iskren je bivši fudbaler Partizana.

Ćurčić je ispričao i da je u Engleskoj trošio za veče i po 100.000 funti za šampanjac koji su drugi pili, jer voli da drugima ugadja.

Za večernji izlazak se spremao satima. "- Ja sam metroseksualac u Srbiji. Solarijum, manikir, pedikir, kreme... Feminiziran sam do bola, ali volim takav stil života. Zato volim žene, jer sam sam kao žena! U ormanu sigurno imam milion evra u garderobi. Neke komade ni najveći trendseteri u Beogradu neće videti. Imam "sajberdof" majicu - 1.400 funti, jaknu "vojaž" - 7.000 funti... Kupovao sam unikate i plaćao "versaće" odela po 3.000 funti", rekao je Djani.

- "Imao sam više para nego mozga i sve sam potrošio na život u brzoj fudbalskoj traci - kaže Ćurčić. - Uživao sam u odlascima na žurke, a fudbal me je sve manje zanimao."

Bogati fudbaleri upozoreni su da njihov život pun luksuza, slave i sreće može da dovede do samouništenja upotrebom droge.

Jedan od najmlađih reprezentativaca Jugoslavije (debitovao sa 17 godina), imao je sve kada je, 1996. godine, prešao iz Boltona u Aston Vilu za tadašnji klupski rekord od 4,5 miliona funti (oko 6,8 miliona evra). Posle prve godine ugovora u kojem je zarađivao 12.000 funti (18.000 evra) nedeljno, on nije imao ni “prebijenog penija”, pošto je potrošio više od milion funti na drogu, žurke i brza auta. Ćurčić sada radi kao konobar, za 100 funti (150 evra) nedeljno u Londonskom Sohou i priznaje:

- Imao sam više para, nego mozga i sve sam potrošio na život u brzoj fudbalskoj traci. Posle deset meseci u Aston Vili samo sam trošio, trošio, trošio... Kokain, ekstazi, devojke i kola, to je bio moj život. Kada sam shvatio šta se događa, bilo je prekasno.

Ovo je lekcija za sve fudbalere kako slava i novac brzo prolaze u zemlji koja je prva u Evropi po broju žurki.

- Nisam mogao da idem na pripreme pred nastavak prvenstva zbog medicinskih pregleda. Predsedavajući kluba me je kaznio s 12.000 funti (nedeljna plata). Rekao sam nema problema. Pri kraju sezone prešao sam u Kristal Palas. Nisam uživao drogu zbog operacije nosa, tako da sam imao sreće na lekarskom pregledu pri prelasku u ovaj klub. Sve je bilo u redu dok se nije pojavila pilula ekstazija na leto i ja sam bio ponovo zavisan. Pomoćni treneri rekli su da moram da treniram s juniorima, jer se nisam zalagao na treninzima prvog tima. Bio sam najgori primer za mlade. Nikad nisam imao testiranje u engleskom fudbalu, a dok sam se tuširao molio sam se da se to nikad ni ne dogodi. I nikad nije...

Za to vreme Saša Ćurčić proslavljao se izjavama za novine koje su, u najmanju ruku, bile neukusne i neodmerene. Jednom prilikom je izjavio:

- Iz Aston Vile ne bih prešao u drugi klub čak ni kada bi mi ponudili petnaest miliona dolara. Međutim, sve bi bilo drugačije kada bi mi neko umesto petnaest miliona, ponudio 15 devojaka iz svih krajeva sveta. U tom slučaju odmah bih rekao predsedniku kluba “Molim vas da me pustite da usrećim ove žene. Ja ću ih usrećiti i zadovoljiti kao što nikada niko nije”.

Pošto je Kristal Palas bankrotirao, Ćurčić je morao da proda (ili mu je oduzeto da bi se pokrila neka dugovanja) Ferari, Porše i Mercedes, pošto je njegova stanarina u Čelzi Harboru bila 4.000 funti (6.000 evra) nedeljno. Kristal Palas je otkazao ugovor jugoslovenskom fudbaleru, jer se posvađao s tadašnjim trenerom Terijem Venejblsom. Ćurčić se sada kaje i dodaje:

- Znao sam namerno da naljutim trenera, tako da bi me ostavio izvan tima. Onda sam mogao da idem na žurku umesto da igram. Kada je Britanija počela da bombarduje moj Beograd, to mi je bio izgovor da idem na štrajk iz protesta. U Aston Vili sam imao problema nekoliko puta, a navijači Palasa su me više voleli što sam manje igrao. Jednom u zoru, dok su mi se oči sjajile od droge, jedan navijač Kristal Palasa me je video i rekao “Saša, nisam znao da fudbaleri idu na žurke”. Umesto da mi napravi probleme zbog toga, on i ja smo pričali još nekoliko sati.

Kratko vreme Ćurčić je bio u Americi, Škotskoj i Beogradu. Izgubio je sve pare i suprugu, ali trebala mu je još godina dana da shvati da će ga droga ubiti ako ne prestane, tako da njegova sadašnja plata od 100 funti nedeljno izgleda manje brutalno. Ćurčić, sada napokon svestan svega što mu se događalo, dodaje:

- Možda sada nemam ništa materijalno, ali ponovo respektujem život.

U žižu javnosti, ponovo je došao u maju 2007. kao jedan od "ukućana" reality show-a "Veliki Brat". Njegovo predstavljanje pred publikom propraćeno je pesmom "Daj gol", grupe Roze Poze.

- "Prethodno veče bio sam u karantinu, čuvalo me šest telohranitelja. Da su me čuvali ovako u Partizanu bio bih najbolji igrač Evrope"

"Crna magija", "crni dijamant", "čovek od gume" – Leonidas

Prvi tamnoputi fudbaler Flamenga, dezerter, zatvorenik, modna ikona, šmeker, buntovnik, najbolji strelac poslednjeg predratnog Mundijala, prvi profesionalni fudbaler poreklom iz radničke klase...

Rivaldo je ušao u legendu golom protiv Valensije, Zlatan Ibrahimović i Filip Mekses su bili u najužem izboru za najbolji pogodak prošle godine, Kleo je osvojio srca navijača Partizana u utakmici sa Hajdukom...

Sva četvorica su mreže protivnika tresli na način koji je patentirao Leonidas da Silva na Svetskom prvenstvu 1938. godine.

Tada je sudija morao da pregleda pravilnik kako bi bio siguran da su “makazice“ dozvoljeno sredstvo za šutiranje lopte.



Šest godina ranije, u do tada neviđenom čudu na travnatom terenu, uživali su samo ljubitelji fudbala u Brazilu, odakle su u ostale delove sveta odlazile vesti o “crnom dijamantu“ koji postiže golove na spektakularan način.

Bounsuseso protiv Karioke, 24. april 1932. godine... Napadač domaćeg tima, 19-godišnji momak iz Rio de Žaneira matirao je protivničkog golmana zahvativši loptu na 1,65 metara iznad površine tla, prebacivši noge iznad glave.

Toga dana su ispisane nove stranice fudbalske istorije, iako su se, kao po običaju, pojavile teorije zavere, pošto se govorilo da je “makazice“ prvi put izveo Petrolinjo de Brito, te da je Leonidas samo usavršio udarac.

Bez obzira na to, sportska javnost u Brazilu je jedva čekala na nove bravure kreativnog napadača, ali je on uspeo da navijače drži u neizvesnosti i tek s vremena na vreme uradi ono zbog čega je postao najpopularniji fudbaler na južnoameričkim prostorima.

“On je bio brz kao hrt, okretan kao mačka, a činilo se da u njegovom telu nema kostiju, pa je nazvan čovekom od gume. Bio je neumoran u trci za loptom, iz bilo kog ugla i bilo kog položaja je šutirao na gol, a niski rast kompenzovao je neverovatnom akrobatikom”, rekao je jednom prilikom Džeri Vajnstajn.

Ipak, iste godine je pokazao šta ume i u nacionalnoj selekciji, a svedoci njegovih bravura bili su aktuelni svetski šampioni, reprezentativci Urugvaja.

Tada je i dalje bio u senci Silve i De Brita, igrao je na poziciji desnog krila, međutim sebičnost i egoizam prvih karika tima nisu mogli da opstanu previše dugo, te se otvorilo mesto u špicu napada za zvezdu u usponu.



Postigao je dva gola protiv prvaka sveta, a to je primoralo čelnike Penjarola da se potrude da ga dovedu u svoje redove. To su i uradili, a Leonidas je za potpis dobio dva para cipela i dva odela.

U Montevideo je stigao zajedno sa defanzivcem Domingosom da Guijom, čime su momci iz Rio de Žaneira postali prvi tamnoputi profesionalni fudbaleri poreklom iz porodica radničke klase.

Kada je “potrošio“, rečnikom iz Football Managera “signing on fee“, te “izdominirao“ sa 28 golova na 25 utakmica, Leonidas se vratio u domovinu, sa imidžom modne ikone i harizmatičnog “lošeg momka”.

Cilj je bila titula prvaka Brazila, to je ostvario već u prvoj sezoni sa Vasko da Gamom, da bi u sezoni 1935/36 sa 42 pogotka na 33 meča bio prvi strelac Botafoga i ponovo šampion Brazila.

Prelaskom u Flamengo Leonidas je nastavio tradiciju selidbi posle jedne sezone, ali je u “Trikolorima“ rešio da se zadrži “malo“ duže.

Šest godina je bio jedini tamnoputi fudbaler u timu, do tada elitistički i pomalo rasistički nastrojeno rukovodstvo kluba moralo je da promeni filozofiju, Leonidas ih je na to jednostavno primorao, 153 puta se upisao u strelce na 149 nastupa.

Karijeru je završio u Sao Paolu, za sedam godina odigrao je 211 mečeva i postigao 140 golova. Za 21 godinu aktivnog bavljenja fudbalom kopačke je obuo 574 puta, u 516 navrata primoravao golmane da vade loptu iz mreže.



Vratimo se na Svetsko prvenstvo 1938. godine... Posle takmičenja u Urugvaju i Italiji, očekivalo se da Mundijal bude organizovan u Južnoj Americi, međutim Francuska je dobila prednost, što je navelo selekcije Argentine i Urugvaja na bojkot.

Španski građanski rat je sprečio “Crvenu furiju“ da se pojavi na najvećem fudbalskom događaju, a u najavi je bio i početak Drugog svetskog rata.

Ipak, svi loši momenti koji su okupirali planetu pali su u drugi plan posle spektakularne Leonidasove partije u duelu sa Poljskom. Postigao je tri gola, dva u produžetku u razmaku od samo 11 minuta i doneo trijumf svom timu.

Zanimljiv je podatak da tih godina Leonidas nije bio prvi strelac u Brazilu, ta titula je pripala “Kralju“ Nižinju, koji je ipak ostao u senci “crne magije“ na Mundijalu u Francuskoj.

Još dva pogotka dao je Čehoslovačkoj, međutim Brazil nije stigao do finala, selektor Ademar Pimenta je odlučio da odmori “crni dijamant“ u polufinalu sa Italijom, što je Selesao koštalo šanse da se bori za titulu. Kao uteha stigla je bronza, dobijena u duelu sa Švedskom.



Leonidas se u domovinu vratio kao istinski heroj, krivica za “neuspeh“ pripisana je selektoru, međutim 1941. je pored zvaničnog početka Drugog svetskog rata dovela tadašnjeg golgetera Flamenga u najtežu životnu situaciju. U želji da izbegne mobilizaciju i odlazak na front, falsifikovao je potvrdu o regrutaciji.

Usledila je devetomesečna zatvorska kazna, ali ona nije sprečila Leonidasa da nastavi sa “ubijanjem“ golmana... Sao Paulo nije imao dilemu, iako odluka da ponudi ugovor dezerteru, najblaže rečeno, nije naišla na dobar prijem.

“Tako nešto se nikada nije dogodilo u brazilskom fudbalu... Ipak, Sao Paolo je želeo najbolje za svoj tim, platio je veliku cenu, ali verujem da se čelnici kluba ni u jednom trenutku nisu pokajali, naprotiv“, rekao je autor Leonidasove biografske knjige Andre Riberio.

Kajanje sigurno nije reč koju bi bilo ko upotrebio, Leonidas je poverenje opravdao sa već pomenutih 140 golova, vrednih pet titula nacionalnog šampiona.

Ocena da je prestar za igranje fubala primorala je Leonidasa da završi karijeru 1950. godine, a leto kasnije zabeležio je i nastup na filmskom platnu u ostvarenju “Suzana e o Presidente“.


Omot DVD izdanja filma Susana e o Presidente

Radio je potom i kao radio reporter, a čak se bavio i malom privredom, da bi u jednom delu svog života bio i privatni detektiv.

Ljubav prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu je ipak preovladala, 1953. postaje trener Sao Paula, da bi se ubrzo vratio komentatorskom poslu, u kom je ostao do fatalne 1970, kada mu je dijagnostifikovana Alchajmerova bolest. Preminuo je 2004. godine, kao 90-godišnjak.

Načinom igre, šmekerstvom, buntovništvom, Leonidas je bio daleko ispred svog vremena. Prošle godine je proslavljena stogodišnjica njegovog rođenja, a gotovo je sigurno da bi aktuelni selektor reprezentacije Brazila Luiz Felipe Skolari menjao kompletan navalni red sa kojim raspolaže za reinkarnaciju Leonidasa.

O njegovoj igri, njegovim potezima, njegovoj lucidnosti i harizmi na travnatom terenu dovoljno govore reči Oberdana Katanija, nekadašnjeg golmana Palmeirasa i svedoka magije koju je proizvodio “čovek od gume“.

“Leonidas je veći od Pelea“.

SPASOJE VESELINOVIĆ/b92