Branislav Nušić

Bio je zaljubljen u Žanku Stokić
Šuškalo se da je Nušić bio potajno zaljubljen u glumicu Žanku Stokić, najpoznatiji po ulozi Gospođe Ministarke, koju je njoj i namenio. Tu ljubav nikada nije priznao, ali gde ima dima, ima i vatre. Prepričavala se među tadašnjim glumačkim svetom anegdota iz Sarajeva, koja kaže da je uništio frak noseći Žanki ćevape sa Baš-čaršije pred samu premijeru. Glumici su se prijeli ćevapi, a on, jednostavno, ništa nije mogao da joj odbije.

Voleo je kafanu više od akademije
Nušićev 60. rođendan slavio je ceo Beograd! Održavale su se svečane akademije, na njegovu predstavu došla je kraljica Marija, a on je, kod svih tih velikih državnih posveta, odlučio da ode u Skadarliju i u kafani proslavi rođendan s prijateljima. Ovu priču saznali smo od Dušana Kovačevića, pisca.

„Hadzi-Loju“ je napisao za šest sati
„Svako svoje delo pisao sam u trku“, otkrio je Nušić u razgovoru za beogradsko „Vreme“ 1924. godine. „Svet“ je napisao za 27 dana, „Put oko sveta za 16, „Narodnog poslanika“ za dva meseca.

Rekord je postigao tragedijom „Hadzi-Loja“. U sredu veče u devet sati, u doba aneksione krize, društvo u kafani rešilo je da odmah treba napisati jedno delo. Od devet uveče do tri ujutru komad je bio gotov. Od sedam do deset pre podne sve uloge bile su podeljene.

U četvrtak je bila prva proba, u subotu- premijera u Narodnom pozorištu.

Skerlić ga nije cenio
Nušiću je Kraljevska srpska akademija nauka nanela tešku uvredu i izazvala dubok bol jer nije predložila njegovu najavljenu kandidaturu.

Tome su, te 1924. godine, najviše doprinele surove kritike i komentari Jovana Skerilća, najuglednijeg književnog kritičara toga doba, priča Nebojša Bradić, pozorišni reditelj.

Nepravda je ispravljena tek 1933. godine kada Nušić postaje član Srpske kraljevske akademije. Ogorčen 1. marta 1924. napisao je svojoj ćerki Giti Predić, pismo koje je neka vrsta njegove književne ispovesti.

– Naša impotentna generacija pripisuje mi u greh plodnost. Oni čiji redovi predstavljaju jedno naporno stenjanje prebacuje mi i brzo pisanje – ljutio se Nušić.

Skupljao je karikature
Branislav Nušić bio je pasionirani kolekcionar karikatura. Njegova ćerka Gita poklonila je Muzeju grada Beograda kolekciju od stotinak portreta i karikatura, među kojima su i one koje su se nalazile u piščevoj radnoj sobi, otkrila nam je Tatjana Korićanac, direktorka Muzeja grada Beograda. Tu su radovi srpskih, ruskih, poljskih, kineskih, brazilskih, bugarskih, rumunskih i francuskih karikaturista, koje je Nušić za života sakupio, kao i karikature samog pisca koje je Gita kasnije dobijala na poklon. Neke od njih delo su Uroša Predića, Pjera Križanića, Brane Cvetkovića, Bogosava Vojnovića Pelikana . . .

Sumnjivo lice“ preživelo albansku golgotu
Birajući rukopise koje će poneti preko Albanije, Nušić je spakovao i „Sumnjivo lice“. U Prištini, odakle se išlo pešice do Prizrena, morao je da smanji prtljag. Odlučio je da neke rukopise ostavi u kući Arnautina kod koga je boravio u Prištini. „Sumnjivo lice“ bilo je među njima. „Idi bedo“, zapisao je. „Nisam bio kadar preneti te preko Albanije!“ U strahu od vlasti 35 godina niko nije hteo da ovaj komad postavi na scenu. Krajem 1918. nakon proboja Solunskog fronta, Nušić se vratio u Skoplje i saznao da su Bugari pretresali srpske kuće, zapalili njegove rukopise, ali da su oni iz Prištine spaseni.

Nikad nije prežalio sina
Nušićev sin jedinac Strahinja Ban borio se u Skopskom đačkom bataljonu, poznatijem kao 1300 kaplara. Poginuo je 1915, a u pismima ocu i verenici nagoveštavao je svoj tragičan kraj. „Dragi Ago, ne tuguj za mnom. Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih ideala, koje smo tako složno propovedali 1908. godine“ Savremenici su zabeležili da Nušić nikada nije prežalio sina. Dugo nakon njegove smrti nije pisao komedije, a svoj bol iskazao je u proznom delu „Devetso petnaesta – tragedija jednog naroda.“

Režirao je kraljevu svadbu
Branslav Nušić je 1922. godine režirao venčanje kralja Aleksandra Karađorđevića i rumunske princeze Marije. On je zapravo bio predsednik državnog Priređivačkog odbora, dakle, bio je neposredni rukovodilac svih kulturno – sportskih i zabavnih manifestacija vezanih za venčanje.

Na konju u vladu
Prilikom demonstracija zbog okupacije Bosne i Hercegovine duhoviti Nušić pokušao je da na konju uđe u Ministarstvo inostranih dela. Uplašeni portir Jova preklinjao ga je da to ne čini, a Nušić mu je u svom stilu odgovorio „ More pusti, Jovo, nije ovo prvi ni poslednji konju koji ulazi u ministarstvo“.

Enigmata
Iako se Nušić smatra svestranim čovekom, najmanje je poznato da je bio i enigmata. Sarađivao je sa listom za srpsku mladež „Golub“ koji je izlazio u Somboru od 1879. do početka Velikog rata, osim što je objavljivao zagonetke u „Golubu“, Nušić je kao enigmata sarađivao i sa beogradskim listom „Srpče“. Dve njegove zagonteke objavljene u Srpčetu (1882. godine) su: „Za koju reku vele da nije cela?“ ( Za italijansku reku Po.) i „Koji su junaci i po imenu i po junaštvu jednaki?“ ( Miloš Obilić i Miloš Obrenović).

Nestašan đak
O Nušiću se prepričavala i ova anegdota. Naime kao đak Nušić bio je dosta nemiran na časovima, ali otresit i veoma bistar. Na času srpskog jezika obrađivane su poslovice, Nušić se previše okretao i nije pazio šta nastavnik govori i ovaj ga za kaznu prozva da kaže neki primer poslovice.
„Koliko budala pita ni sto pametnih ne mogu da mu odgovore“ hitro će Nušić.
Nastavnik se nađe u čudu i zamisli da li Nušić ovom poslovicom cilja na njega pa reče: „Da čujem još jedan primer Nušiću“.
„Pametnom je dovoljna i reč“, mirno će Nušić.
Razljućeni nastavnik ode po upravitelja škole i još s vrata će „Da te čujem sada Nušiću“.
„Nesreća nikad ne dolazi sama“, hitro reče Nušić.

Fotograf
Veliki doprinos je dao i srpskoj fotografiji. Pored toga što je ucestvovao u Prvoj izložbi fotoamatera u Beogradu, Branislav Nušic je objavljivao i radove na temu fotografije u Srbiji i nekim od tada novih tehnika u izradi fotografija. Tri svoje putopisne knjige ilustrovao je fotografijama koje je sam načinio. Jednu pripovetku o fotografijama posvetio je svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Danas se Nušićeva fotografska dela mogu videti u Muzeju grada Beograda.

GEOGRAFIJA

Kao knjige za izučavanje geografije služe korisno bedekeri i red vožnje na željeznicama. Svi oni koji su propustili da ovaj predmet savladaju u školi, služe se ovim korisnim knjigama, iz kojih se mogu saznati ne samo granice država, veličine gradova, brda, reke, no i mnoga druga korisna znanja. Tako, na primer, iz tih se knjiga mogu saznati cene fijakerske vožnje, cene hotela, pa čak i to gde se nalaze granične carinarnice, kako bi putnik mogao za vremena skloniti predmet koji ima nameru da švercuje. Sva ta znanja međutim nedostaju geografiji koju učimo u gimnaziji.

Ali, da se čovek može pravilno koristiti ovim lepim knjigama, valja mu izneti iz gimnazije bar ona prva, osnovna znanja, koja će mu služiti kao osnova za razumevanje pojedinih pojava. U ta osnovna znanja spada, na primer, to: da reke uvek teku od izvora ka utoku svome; da je zemlja udaljena od meseca toliko isto koliko je mesec udaljen od zemlje; da su planine uvek više no doline; da jezera, bila ona plitka i duboka, moraju sa svih strana biti opkoljena zemljom, i mnoga druga korisna znanja.

U ta osnovna znanja spada i to da je zemlja okrugla, u što je naš profesor na sve moguće načine pokušavao da nas ubedi.

Deca su bliža bogu, pa tim samim bliža i religiji. A deca i religija ispleli su zajedno divnu bajku o beskrajnosti sveta, koju nije bila kadra da razbije čak ni ona priča o čoveku koji je stigao na kraj sveta, stao na ivicu, spustio noge u ništa i zadovoljno pljucnuo u to ništa. I sad, i onu veru u beskrajnost sveta i ovu bajku na jedan mah zameniti time da je zemlja okrugla kao lopta, da se vrti kao luda, premećući se akrobatski na sve moguće načine! U to nas je profesor pokušao da ubedi, pozivajući se na veliki broj dokaza, koje smo mi ipak s nepoverenjem primali.

— Prvi je dokaz — ubeđivao nas je profesor — da je zemlja okrugla taj što su sunce, mesec i sva ostala nebeska tela okrugla, te prema tome i zemlja mora biti okrugla.

Nema sumnje da u tome dokazu ima nepokolebljive logike, ali je nama, deci, to izgledalo kao kad bi nam ko rekao: "Pošto su lađa, čamac i kriška od lubenice duguljastog oblika, to i cipela na nozi mora biti duguljastog oblika".

Drugi i treći dokaz o okruglini zemljinoj također su nam bili vrlo jasni. Kad putuješ lađom morem, ti na dogledu kopna prvo sagledaš vrhove planina, i obratno: kad stojiš na obali pa zapaziš lađu na moru, ti ćeš prvo sagledati njenu katarku, a tek će se docnije javiti i njen trup.

— Jeste li videli, deco, more? — otpočeo bi profesor objašnjavanje tih dokaza.

— Nismo! — odgovaramo mi jednoglasno.

— E, vrlo dobro! Zamislite, dakle, more, i zamislite na velikoj daljini lađu koja se još ne vidi. Jeste li zamislili more?

— Jesmo! — odgovaramo, a bog će sveti znati kako smo ga zamislili.

— A jeste li zamislili lađu koja se vidi?

— Jesmo! — odgovaramo mi iako nam nikako nije išlo u glavu da zamislimo lađu koja se ne vidi.

— E sad, reci mi ti, Milane, šta ćeš prvo sagledati od te lađe?

— Dim, gospodine! — odgovara Milan pouzdano.

— Dim, dobro... recimo, videćeš dim — nastavlja profesor pomalo zbunjen. — Videćeš, recimo dim kad se lađa dimi, ali šta ćeš da vidiš ako se lađa ne dimi. Ajde, reci ti meni: kad se lađa iz daljine približava a ne dimi se, čime će se prvo javiti?

— Zviždanjem! — odgovara Milan još uvek pouzdano.

Ni sa četvrtim dokazom o zemljinoj okruglini nismo prošli srećnije, iako je očigledno taj dokaz najjači. Prema njemu, kad bi neko pošao sa jednog mesta i išao, išao, išao neprestano u istom pravcu, on bi na kraju krajeva opet došao na isto mesto sa kojega je pošao. Mi smo taj dokaz ovako zamišljali; pođem ja, na primer, iz prvog razreda gimnazije i idem, idem, idem, i posle nekoliko godina se opet vratim u prvi razred gimnazije, dok moji drugovi uče već četvrti. Nekako, po našoj dečjoj logici, to nije bilo dovoljno reći: "kad bi neko pošao", jer to znači: kad ne bi pošao da ne bi bilo dokaza i okruglini zemljinoj.

Druge stvari pojmili smo nekako lakše, blagodareći tome što je profesor geografije rado primenjivao očiglednu nastavu.

U našoj gimnaziji postojao je jedan globus, koji je godinama stajao na ormaru u direktorovoj kancelariji, ali je taj globus izgledao tako bedno da ga je žalost bila pogledati. Osovina mu se tako bila iskrivila da bi se, prilikom eksperimenata, uvek drukčije okretao no što je profesor tvrdio da se zemlja okreće. Severnu Ameriku pokrivala je jedna ogromna mrlja od mastila, tako da smo mi bili ubeđeni da je, to upravo Crno more: a tamo gde treba da leži Afrika bila je velika rupa te nisi znao da li su to Englezi iskopali Afriku da nađu faraonske grobnice, ili je kakva amerikanska ekspedicija, po uputstvima Žila Verna, sišla u utrobu zemljinu. Međutim, verovatnije no obe ove pretpostavke, biće da su se profesori između časova objašnjavali o dnevnoj politici, pa upotrebili i globus kao argumenat.

Profesor je u nedostatku globusa upotrebljavao glavu jednog našeg druga, nekoga Sretena Jovića, koji je odista bio tako glavat da je predstavljao pravi pokretni globus.

— Iziđi, Sreto, ovamo! — otpočeo bi lekciju kojom bi, recimo, hteo da nam objasni dan i noć. — Iziđi i stani ovde kraj prozora, da te dohvati sunce.

Globus izađe iz treće klupe i stane kraj prozora.

— E, vidiš, kad ovako desni obraz okreneš suncu, onda ti je cela ova polovina glave osvetljena, a ova druga nije. Je li? E, sad okreni levi obraz suncu, i, eto, sad je ova druga strana osvetljena, a ona nije.

Tako bi nam isto objašnjavao i polove na Sretenovoj glavi.

— Evo ovde, vidiš? — i tu bi upro kažiprst u teme. — Tu je severni ledeni pol. Tu je večita zima, nikad ništa ne cveta, sve je izumrlo, a i ako ima čega to je zakržljalo. To su uostalom neispitani prostori.

Drugi put opet objašnjavao nam je na Sretenovoj glavi putanju onoga putnika koji bi, za ljubav geografije, da bi potvrdio četvrti dokaz o okruglini zemljinoj, krenuo sa jedne tačke i idući uvek u istom pravcu stigao opet na tu tačku. Profesor je pošao od Sretenovog nosa, kao tačka koja je vrlo jasno markirana. To je objašnjenje otprilike ovako izgledalo:

— Uzećemo dakle nos kao polaznu tačku, — i tu nasloni svoj kažiprst na Sretenov nos, pa ga zatim uputi, vukući noktom po licu, ka levom uvu — i krenućemo na istok, to jest na onu stranu sveta sa koje sunce ističe. Zatim ćemo... Sretene, da ispereš uši, pune su ti blata kao da si sad iz svinjca izašao... zatim ćemo obići zemljinu kuglu i doći na suprotnu stranu sveta... ja sam ti, Sretene, još prošlog časa kazao da ošišaš tu kosu. Iako na toj suprotnoj strani sveta žive divljaci, ja ipak neću više da provlačim prste kroz tu tvoju prljavu kosu... To je ta strana gde je noć kad je kod nas dan, i obratno: gde je dan kad je kod nas noć. Zatim ćemo ići sve dalje i dalje, preći ćemo preko Sretenovog desnog uveta pa opet dalje i dalje i dalje, i evo nas na Sretenovom nosu odakle smo pošli!

Sreten je nama đacima neobično imponovao što se profesor njime služio. Izgledao nam je kao odistinski školski instrument, i na to smo se toliko bili navikli da nam je njegova glava odista izgledala kao globus koji predstavlja kuglu zemaljsku. Njegova čupava kosa izgledala nam je kao prašuma u kojoj stanuju divlje zveri, njegovo čelo ličilo nam je na uzorane misirske ravni; nos na nedostiživi vrh Himalaja, a dve reke, koje su se izlevale iz nosa, na Eufrat i Tigar koji su se pred svojim utokom u usta spajale u jednu reku.

Naše ubeđenje da je njegova glava pravi globus bilo je toliko da je, kad mu je jednom u igri neki Stanko Milić razbio glavu, na pitanje profesorovo zašto je to učinio, odgovorio:

— Učio sam geografiju!

Razume se da je profesor tada pustio u saobraćaj glavu ovoga Stanka Milića, ali ne radi očigledne nastave, već radi toga da nam zada strah kako ne bismo ubuduće oštećivali školske instrumente, jer tek ne bi mogao Sretu, sa razbijenom glavom, metnuti na orman u direktorovoj kancelariji, tamo kraj onoga bivšeg globusa.

A valja znati da je naš profesor geografije imao dosta tešku ruku i da se vrlo rado njome služio. Dok bi govorio o zemaljskim stvarima, o rekama, planinama, jezerima i morima — i kojekako, ali kad bi se dočepao neba i nebeskih predmeta, tako bi se razmlatarao rukama i tako bi nas ni za šta ošamario, da nam je izgledalo kao da se na nebu među planetarna dešavaju katastrofalni sudari.

Tako, na primer, jednom kad nam je objašnjavao pomračenje, izveo je nas trojicu ispred klupe. Najpre je pozvao nekoga Živka, najvećega đaka među nama, kome su već i brkovi probili i koga su svi profesori savetovali da se ženi. Prozvao ga i postavio ga tako da ga svi možemo videti:

— Iako si ti inače, Živko, pravi magarac, ali u ovoj prilici predstavljaćeš Sunce! Zatim se okrenuo ostalim đacima:

— Pazite dobro, glava ovoga Živka je Sunce, i ona osvetljava i Zemlju i Mesec. Zemlja će kao i dosad biti Sretenova glava, a za Mesec uzećemo ovoga maloga iz druge klupe.

— E sad, vidite deco: kad Sunce stoji ovde gde je sad Živko, a Zemlja ovde gde je Sreten, i Mesec ovde gde je ovaj mali, onda Sunce šalje svoje zrake i obasjava i Zemlju i Mesec. Je li tako?

Svi ćute, jer ne mogu da zamisle kako to Živko obasjava i čime obasjava.

— Ali — nastavlja profesor — Zemlja na svome putu oko Sunca u jednome trenutku nađe se između Sunca i Meseca... eto ovako i tu nas povrsta u jednu liniju, Živka, Sretena i mene — I onda, kao što vidite, glavati Sreten zaklonio je ovoga maloga, i svetlost Živkova ne može da ga obasja, te usled toga nastaje pomračenje Meseca. Je l' razumete?

— Ja ne razumem! — progunđa Živko, iz kojega ima sva svetlost da poteče.

I baš ta okolnost što mu onaj koji svetlost treba da pozajmi drugima, ne razume, razgnevi profesora i zviznu mu takav šamar koji je kod grešnoga Živka morao izazvati pravu predstavu pomračenja, te on žmirkajući dodade brzo:

— Sad razumem!

I ne samo što je on razumeo šta je to pomračenje, nego smo i mi svi ostali toga trenutka razumeli zašto se ovaj deo geografije zove fizička geografija.

Još gore bi bilo kada bi nam objašnjavao planetni sistem.

— Neka izađu one planete od prošlog časa! — rekao bi.

Te planete bili smo Živko, Sreten i ja.

— Ti Živko, kao što se zna, ti si Sunce. Stani ovde i tiho, mirno okreći se oko sebe!

— Ti ćeš se, Sretene, takođe okretati oko sebe, a okretaćeš se oko sebe da trčiš i oko ovoga Živka koji predstavlja, kao što znaš, Sunce.

Zatim stavi mene u red.

— Ti si Mesec. Ti ćeš se okretati najpre oko sebe, pa okrećući se oko sebe, okretaćeš se i oko ovoga Sretena, i s njim zajedno okretaćete se oko Sunca, odnosno oko Živka.

On to nama tako objasni, pa onda uzme štap i stane sa strane kao ukrotitelj zverova, kako bi nas kvrcnuo po glavi ako ko pogreši, i onda, na njegovu komandu, stane jedno okretanje i trčanje da te bog sačuva. Okreće se Živko u mestu, okreće se grešni Sreten oko sebe i oko Živka, okrećem se ja oko sebe, pa oko Sretena i s njim zajedno optrčavamo Živka. Ne napravimo ni prvi krug čestito, a mi se sva trojica srušismo onesvešćeni od vrtoglavice. Najpre padnem ja kao Mesec, na mene se sruči Zemlja, a na nju Sunce. Napravi se jedna gomila, niti znaš ko je Mesec, ko Sunce, a ko Zemlja. Vidiš samo: viri jedna noga Sunčeva, ili nos Zemljin, ili tur Mesečev.

A profesor ponosito stoji nad tom gomilom, dok mi stenjemo, on objašnjava ostalim đacima planetni sistem i kretanje nebeskih tela kroz vasionu.

A možete misliti kakvu je paniku taj profesor proizveo kada nam je, polazeći sa toga časa, rekao:

— Idućega časa objasniću vam šta je to vulkan!

S obzirom što je tako revnosno primenjivao očiglednu nastavu, bili smo ozbiljno zabrinuti: ko li će od nas da bljuje vatru idućega časa?

KAD BI ZNALA, DILBER STANO *

Kad bi znala, dilber Stano,
kolika je ljubav moja,
koliko me plamom peku
ta dva čarna oka tvoja.

Kad bi znala, dilber Stano,
moje bole, moje jade,
koliko bi usta tvoja
mogla život da zaslade!

Kad bi znala, ti bi meni
rad sevapa ljubav dala,
te ljubavlju, k'o melemom
ove jade izvidala.

Branislav Nušić, "najduhovitiji čovek na Balkanu", u svojoj "Autobiografiji" pominje 13 svojih velikih ljubavi. Ipak, samo jedna je bila baš baksuzna.

U toj priči, glavna junakinja je Milica Terzibašić, iz čuvene bogate trgovačke porodice s Topčiderskog brda.

- Milica je takođe volela Branislava Nušića, ali imućnim Terzibašićima nije padalo na pamet da svoju kćer daju za jednog, tada još nesvršenog studenta, a pritom i sina propalog trgovca. Da stvar bude gora, nušić odlazi na odsluženje svoje dvogodišnje zatvorske kazne zbog pesme "Dva raba". U to doba Milica se razboljeva, i Nušić moli svog prijatelja Đorđa Jovanovića koji je bio lekar da se nađe Milici, da je izleči i da je pripazi. Đorđe Jovanović je svoj zadatak shvatio vrlo ozbiljno, te je Milicu izlečio i od bolesti i od ljubavi prema Nušiću - priča Sanja Đaković, koja vodi turu "Ljubavna šetnja Beogradom".

Vest o njihovom venčanju Nušića je zatekla u zatvorskoj ćeliji.



Očekivano, jako ju je teško prihvatio i 1888. izlio sav svoj bol u sonet koji glasi:



"Tebi je sudba drugo obrekla,

sreću i zlato, u kom bi sjala;

meni samo pesmu je dala:

Pevaj, božjače, to mi je rekla.

Naše su staze različite,

i već je blizu rasputnica;

više ti neću gledat lica

ni tvoje crne kose vite.

Jer ti ćeš tvojom stazom sreće,

penjuć' se nome sve više, više,

živet' u sretnih dana nizu.

A ja ću svojom stazom tuge,

pevajuć' ljubav, sve tiše, tiše.

Al', ljubi me, ljubi, dok smo još blizu!".



Inače, Nušić nije mnogo pesama pisao, još manje ljubavnih - samo dve i obe su posvećene Milici. Druga se zove "Na dan njenog venčanja".

"Njeni svatovi već prošli, i razišli se, zadovoljan svak. Amor je većem ugasio sveću, u bračnoj sobi već zavladao mrak. Neću je kleti, neveru hudu, varljiva zlata što je ote bljes; ja nisam imao kolajna zlatnih, a njojzi pesma ne beše res (ukras).Neću je kleti, nek bude sretna, sa njim će joj biti sretan svaki sat;ja šta sam mogao, sitnica skoro, jedino ljubav iskrenu joj dat".

Lakše je biti ministar no berberin. Berberin, prvo, mora znati brijati, a drugo, mora paziti da koga ne poseče, a ministar niti mora znati brijati niti mora paziti hoće li koga poseći, jer, i ako poseče, nije kriv.

U svakom slučaju, bolje je gledati život u pozorišnom komadu, neko gledati pozorišni komad u životu.

U drugoj ljubavi se čovek oseća kao da ponavlja razred. Poznaje sve predmete, a ipak nije uveren da će obaviti ispit.

Prvo i prvo, svet je promenio mojoj ženi šešir; pa onda svet mi je izbacio iz sobe ovaj nameštaj i ovu fotelju, ona je sve do sada bila na tavanu. Pa je onda svet počeo da mi menja sluškinje; oterao mi prvo jednu, a doveo drugu; posle je oterao i tu drugu. Pa mi je onda svet doveo u kuću nekog učitelja muzike, pa ga je onda taj isti svet isterao; pa je onda svet detetu od petnaest godina – Jelkici – obukao dugu suknju, pa ju je posle opet taj isti svet skinuo; pa je, brate, taj isti svet i tebe oterao; pa mi je taj isti svet kćer zaprosio, pa svadbu pokvario.

"Prva ćevabdžinica u starom Beogradu bila je u kafani 'Rajić'", piše slavni srpski komediograf i prestonički hroničar Branislav Nušić.

"Danas je to lepo nazidana dvospratna zgrada, ranije je bila stara kućerina takođe na dva sprata.

Na donjem je, kao i sada, bila kafana sa vrlo velikom tablom na kojoj je, dosta dobro, bio naslikan Tanasko Rajić na topu. Ne mogu pouzdano da tvrdim, ali čini mi se da je ta firma bila rad jednog od naših slikara stare generacije.

Kafana Rajić znana je i po tome što su se tu prvi put počeli kultivisati ćevapčići. Biće tako šezdesetih godina, oni su prvi put stigli iz Leskovca u Beograd i odmah se odomaćili tu, u kafani Rajić.

Kako je pijačna publika bila pouzdan njihov potrošač, ubrzo se ta industrija ćevapčića razmnožila, te se oko kafane Rajić pootvarao čitav niz malih ćevabdžinica koje i danas, samo kao nešto renovirane, postoje. Od svih je najznamenitija ona Živka ćevabdžije, koja i danas postoji u suterenu zgrade u kojoj je hotel Makedonija. Živko je svoje ćevapčiće toliko renomirao i taj posao toliko razvio da je od ćevapčića nazidao crkvu u svome rodnome kraju, Leskovcu, naravno.

Pamtilo se to i pripovedalo u starom Beogradu, pa se vremenom zaboravilo. Tako je iščilelo i prezime glasovitog majstora ćevapčića, i ime sela u njegovom rodnom kraju, te je do danas ostao nepoznat onaj jedini spomenik nastao kao zadužbina sazidana novcem zarađenim od ćevapčića.

Braća po hrani
U onovremenom zanosu jugoslovenstvom, kojim je i Branislav Nušić bio ponesen, ostao je njegov nadahnuti zapis koji se danas računa u neke od najboljih priloga istorijatu ćevapa: "Tako su ćevapčići, pre nego politika, pre no književnost i umetnost, pre i sve ostale pojave, ujedinili tri plemena jednoga naroda. I kao što, ulazeći u Mađarsku, vi kroz nozdrve osećate da ste ušli u zemlju gulaša, ulazeći u Italiju, vi tako isto morate zapaziti da ste ušli u zemlju makarona, u Rumuniju - u zemlju krastavaca i paprike, tako isto, ulazeći u Jugoslaviju, vi po mirisu ćevapčića možete osetiti da ste ušli u kuću gde žive tri rođena brata."

Ostavljajući beleške za istoriju srpskih ćevapčića, pisac i boem Branislav Nušić je zabeležio i to kako su prvu Jugoslaviju, od Vardara do Triglava, ujedinili, pre nego politika i umetnost - ćevapčići. U čitavoj tadašnjoj kraljevini, koju je naš najveći komediograf prokrstario, malo kao konzul, a više zahvaljujući svojim pozorišnim komadima, kaže da nije ni bilo čestitog mezetluka pre nego što su nova srpska braća oberučke prihvatila ćevapčiće.

Zapazivši sve to, Nušić je pisao: "Gore od Maribora, gde je nekad bilo meze samo mala crvena rotkvica, pa sve do Đevđelije, gde je carovala kao meze pastrma od kozetine, i otud od Jadrana, gde su gospodarile kao meze maslinke i sušene sarage, pa sve do timočkih strana, gde se kačkavalj mezio uz svako piće, zagospodarili su danas ćevapčići i postali narodno meze podjednako drago svima Srbima, Hrvatima i Slovencima."