Seljaci iz naroda na čelu Srbije

Србија и Црна Гора биле су током 19. века једине балканске државе с владарима из народних династија. На престолима Румуније, Бугарске и Грчке смењивали су се краљеви из разних европских владарских породица. Чак је и на тек успостављени трон Кнежевине Албаније, 1913. године дошао принц Вилхелм Вид.

Док су на чело балканских монархија долазили припадници древне европске аристократије, која се дичила стварним или конструисаним лозама потеклим од Каролинга или чак Меровинга, у Србији је 1804. на трон ступио један обичан човек. У миру домаћин, сељак и трговац, у опасним временима хајдук, у ратовима војник фрајкор, Ђорђе Петровић – Карађорђе. И то није све.

Србија је последња европска држава у којој је током скоро читавог века трајао сукоб две династије због престола. Тај дуготрајни грађански рат започео је када је 1817. године по наређењу Милоша Обреновића убијен Карађорђе, а завршен је скоро осамдесет и шест година доцније Мајским превратом, када су као жртве официрске завере пали краљ Александар и краљица Драга Обреновић.

Монархија је у Србији била прва стална државна установа потекла из народа, дефинисана војним потребама устаничког ратовања. Вожд, књаз и касније краљ, можда нису били први грађани државе, али су у почетку били њени први сељаци. Народ им је познавао претке, дичио се сродством и кумством с њима, суседством с њиховим домаћинствима, или макар удаљеним њивама и шумама. У друштву чије је племство изумрло још у средњем веку, српски владари нису се посебно издвајали ни по богатству.

Карађорђе је током првих година устанка финансијски зависио од богатијих старешина, док су краљеви Милан Обреновић и Петар Карађорђевић били у непрекидним финансијским неприликама. Први захваљујући малом наслеђу и великом расипништву, а други због цене коју парламентарна демократија увек намеће монарсима.

Кнез Милош се захваљујући великој власти коју је од 1815. до 1830. године сабрао у својим рукама обогатио толико да је постао најбогатији становник своје државе. У души сеоски трговац, дете одрасло уз старијег полубрата чије је презиме касније с поносом понео, Милош се, користећи се државним монополима заједно са својим пословним ортацима, изузетно обогатио. Када је 1839. абдицирао, у његовој каси је пронађено 355 дуката више него у државној!

Када се после две деценије егзила вратио у земљу, седамдесетогодишњи Милош је последње месеце живота провео протерујући узурпаторе са својих пространих имања. То велико богатство нестало је већ у следећој генерацији. Кнез Михаило, у Европи стасали просвећени апсолутиста, меланхолични усамљеник надахнут родољубљем, трошио је ово богатство за државне потребе. Његов ванбрачни син Велимир посветио је већи део наслеђа добротворном раду и задужбини која га је наџивела.



Новац је извор свакаквих контроверзи. Ипак, поједина поглавља наше повести дају монархији велику предност над републиком. Велики просветитељи, историчари, математичари… предавали су будућим српским суверенима разне предмете. Са четрнаест година, краљ Александар Обреновић полагао је, поред војних предмета, историје, целокупног градива за гимназијски разред његовог узраста, и предмете везане за правну струку. Иако су родоначелници српских династија били неписмени, њихови наследници служили су се, поред српског, још макар француским и немачким језиком.

У југословенским државама наследна монархија стекла је лош глас. Краљевина СХС почивала је на монарху кога су други народи све више поистовећивали са српском политичком превлашћу.



Успостављање републике 1945. године није променило монархијски карактер југословенске државе. Више није била реч о традиционалној наследној монархији. Ипак, власт Јосипа Броза Тита, настала на темељима стаљинистичке диктатуре и култа личности без преседана у прошлости, била је некрунисана монархија.Једна од парола у време избора без опозиције, одржаних 1945, гласила је: „Нећемо краља, хоћемо Тита – народ се пита.“ Броз је био јединствена појава у историји 20. века. Једини шеф европске државе који се на власти одржао од четрдесетих до осамдесетих година. Симбол револуције, вођа јединог источноевропског режима који је успео да се одупре Стаљину, он је истовремено био на челу државе, партије и оружаних снага.

Тито је напослетку проглашен за доживотног председника. Поколења Југословена су се заклињала да неће скренути с његовог пута, пионири су до 1989. године давали „часну Титову пионирску реч“, сирене су до 1990. обележавале минут у ком је 4. маја 1980. године умро. Једном политичком оптуженику је током осамдесетих година чак речено да је Јосип Броз и даље први човек Југославије, који је, истина, одсутан.



Демократија је почетком деведесетих година у Србију дошла као европска мода. Током ове деценије избори су били тек покриће континуитета пређашњег режима. О томе да је реалсоцијалистички и тек успостављени вишестраначки систем имао снажне монархистичке елементе сведочи једна занимљива чињеница: Милошевићев режим је остајао на власти и кад није имао парламентарну већину, али се, и поред јасне посланичке већине, сместа распао када је 2000. године Милошевић изгубио председничке изборе.

ПАРЕ ПОЈЕДЕНЕ



Британски конзул оптуживао је у својим извештајима кнеза Александра Карађорђевића да је после шеснаест година владавине успео да разним злоупотребама прикупи баснословну суму у вредности од око 160.000 фунти. После одласка у прогонство, Карађорђевићи су на својим имањима у Влашкој и Угарској ипак живели прилично скромно. До 1903. године скоро да су остали без имовине. Део новца кнез Петар (будући краљ) потрошио је помажући устанак српског народа у Босни и Херцеговини, где је под лажним именом ратовао као добровољац.



wordpress.