Šarl Bodler

Citaocu

Zabluda, greh i glupost i tvrdicenje plove
po duhovima nasim i tela kinje,
krmimo milu grizu savesti kao svinje,
ko prosjaci sto svoje buve i vasi tove.

Tvrdoglava u grehu, dusa nam mlako zali;
naplacujemo skupo kad bilo sta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koracamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.

Zahvaljujuci onom vicnom alhemicaru,
Satani Trismegistu, sto duh nam opcinjeni
na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,
cvrst metal nase volje pline u prah i paru.

Konce koji nas krecu Djavo spusta i dize!
Pronalazimo drazi u svemu sto je gadno;
bez groze silazimo niz mracno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu blize.

Kao razvratnik koji grize u bednom zaru
grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,
krademo prolazeci slasti nedopustene,
pa ih cedimo snazno kao narandzu staru.

Poput gustoga roja crva sto drobom mili,
jato demona nasih mozgom banceci gmazi,
i dok disemo vazduh, Smrt nas u pluca slazi
ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.

Nasilje, otrov, kama i pozar jos spleli
nisu ukrase preko nacrta banalnoga
nasih sudbina bednih, al' to je samo stoga
sto u dnu duse, avaj! nismo dovoljno smeli.

Al' tu gde su sakali, keruse i panteri,
majmuni i kraguji i skorpije i guje,
cudovista sto kevcu, urlaju, grokcu, zuje,
tu gde nam puze gnusni poroci kao zveri,

ima jedan jos vecma ruzan, prljav i zao!
I mada niti topce niti galami drsko,
celu bi zemlju rado u paramparcad smrsko
i zevnuvsi najednom sav svet bi progutao:

zove se Cama! - Dok je nevolje suze prate,
nargile ona ***** i sneva gubiliste -
ti znas, o citaoce, to nezno cudoviste
- dvolicni citaoce - nalik na mene, - brate!

Bodlerov način života bio je žestoki šamar društvu, građanskim normama i roditeljima. Prvi korak bila je veza sa jednom prostitutkom. Bodler elegantan, otmen, lepih manira kružio je poznatim sastajalištima Pariza sa neuglednom pratiljom. Umoran od ove ekstravagantne igre, napustio je Pariz. Ukrcao se na brod za Indiju u traganju za danima koji su zauvek prošli. Ali egzotični pejzaži, neobična putovanja i uzbudljivi doživljaji nisu ga posebno impresionirali.

Čovek i more

Slobodni čovječe, ti vijek ces ljubit more,
to svoje ogledalo. U bibanju, što mine,
ti dušu motriš si u beskraju pučine.
I duh tvoj ponore zar nema jos i gore?

Ti volis roniti u njedra svojoj slici,
nju grliš očima i rukom, često kušaš
zaglušit srce si, da kucaj mu ne slušas
u divlje tužbe te neukroćenoj rici.

I vi ste, oboje, i tamni i diskretni,
čovječe, tko je dno ti bezdna dirno grozna,
o, more, skrivena bogatstva tko ti pozna?
Vi tajnu čuvat ste ljubomorni i sretni.

Ipak se borite stoleca nebrojena
medju sobom bez milosti, bez pokajanja,
o, tako željni ste i smrti vi i klanja,
o, borci vječni vi, o, braćo nesmiljena.

Mnogi filozofi su smatrali Bodlera skandaloznim i provokativnim za svoje vreme. On je pisao o širokom rasponu tema.
Ljubav

„Postojao je nesavladiv ukus za prostituciju u srcu čoveka, iz koje dolazi njegovo užasavanje od samoće. To užasavanje od samoće je potreba da se izgube u spoljnom telu, da čovek plemeniti oseti potrebu za ljubavlju.”

Brak

„Nesposobna da uguši ljubav, je htela bar da je dezinfikuje i stvorila je brak.”

Umetnik

„Što se više čovek interesuje za umetnost, postaje manje grub… Umetnik nikad ne izlazi iz sebe.”

„Stil je karakter.”

Uništenje

Progoni me Demon kroz moja bespuća,
Lebdi oko mene kao vazduh, svuda;
Prodire u srce i razara pluća,
Ispunjava mi dušu čežnjom večnog bluda.
Znajuć da Umetnost ljubav mi je prava,
Uzme katkad oblik divnog ženskog bića,
I pod izgovorom, lažnim, privikava
Moje vrele usne na beščasna pića.
Vodi me daleko od Božjega oka,
Bez daha i lomna, na pučinu sinju
Dosade što zjapi pusta i duboka;
Baca mi u oči smušene od bdenja
Zamazane krpe, rane, golotinju,
Sav jezivi pribor i stroj Uništenja!

Neprijatelj

Moja mladost beše tek oluja tamna
Kojom sunce gdegde svetlost lije škrtu;
Grom ju je tukao i kiša pomamna,
Pa malo ostade voća u mom vrtu.

I već je dotakla jesen misli mene;
Sad treba uzeti lopatu u šake
Da okupim opet zemlje poplavljene,
Gde bujice ruju rupe kao rake.

O da li će novo cveće koje sanjam
U tlu što ga voda kao stenu pere
Naći sok mistični za svoja cvetanja?

O boli! o boli! Vreme život ždere,
I mračni Dušmanin što nam srce mrvi
Izrasta i jača od tople nam krvi!

УНИШТЕЊЕ
Прогони ме Демон кроз моја беспућа,
Лебди око мене као ваздух, свуда;
Продире у срце и разара плућа,
Испуњава душу чежњом вечног блуда.

Знајући да Уметност љубав ми је сва,
Узме каткад облик дивног женског бића,
И под изговором, лажним, привикава
Моје вреле усне на бешчасна пића.

Води ме далеко од Божјега ока,
Без даха и ломна, на пучину сињу
Досаде што зјапи пуста и дубока;

Баца ми у очи смушене од бдења
Замазане крпе, ране, голотињу,
Сав језиви прибор – алат Уништења!

ОНА СВА
Кад јутрос, скривајући злобу
и у клопку ме наводећи,
Демон уђе у моју собу,
упита: ''Да ли можеш рећи

шта је од свију лепих ствари
којим је око засењено,
од црних ил' румених чари
што чине љупко тело њено,

најслађе?'' - Али душа рече
Гнуснику: ''Сваки део греје
исто, из сваког мелем тече
и подједнако драго све је.''

Не знам кад ме очарава,
шта посебно ме ту привлачи.
Она ме као ноћ стишава
И као Освит на ме зрачи;

и сагласје је превелико
што њеним лепим телом влада
да обујмити може ико
све састојке тог дивног склада.

Преображај ме тајни плени,
сва чула се у једно слише!
Музика струји дахом њеним,
као што њезин глас мирише!

Alegorija


Prelepa, golih ramena, pusta vlasi
Do ruba case, da ih vino kvasi.
Kandze ljubavi, otrov, spletke glupe
Skliznu sa granitne joj koze, i otupe.
Smeje se Smrti, Razvratu se ruga,
Tim zlotvorima, cija ruka gruba
Iako sve cacka, nikad ne bi smela
Da ospori slavu njenog cvrstog tela.
Gazi ko boginja, spava ko sultanija;
A uzivanju je od pase odanija,
Ruke joj pune dojki, okom zove
U sirok zagrljaj sve ljudske sinove.
Dobro zna ta deva jalova, nesveta
A ipak potrebna za opstanak sveta
Da lepota tela dar je vrhoviti,
Pa za svaku gadost oprost ce dobiti.
Pojma ne ima o Čistilištu, ni Raju,
Pa kad u noc crnu uroni na kraju,
Gledace, ko novorodjence kad kroci,
Bez mrznje, bez kajanja, smrt pravo u oči.

Znam kako da vratim sve trenutke sreće,
Da u tvom kolenu prošlost vidim celu.
Jer gde da lepote nađem neizrečene,
Do u tvom srcu,tvome dragom telu?
Znam kako da vratim sve trenutke seće.

Te zakletve,miris,poljupci bez kraja,
Da li će se dići iz gluhih ponora,
Ko sunca na nebo,podmlađena sjaj,
Sa dna kad ustanu iz dubokih mora?
-------O zakletve,miris,poljupci bez kraja!
pesma bez naslova

ŽIVA BUKTINJA

Stupaju preda mnom Oči pune bljeska,
Ko Anđeo da ih magnetičnim stvori;
To su moja braća, dva brata nebeska,
Lijuć mi u oči oganj nesagoriv.

Štite me od grijeha i nesreće druge,
Korake mi vode po stazama Lijepog;
Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge;
Toj buktinji živoj pokoran sam slijepo.

O, prekrasne Oči, blistate ko svijeće
Kad mistični sjaj im usred dana gori;
Sunce sja, al njihov plam zgasiti neće;

Dok one Smrt slave, vi pjevate Zori;
Stupate, pojući buđenje u meni,
Zvijezde čiji plamen sunce ne zasjeni!

ONA SVA


Kad jutros, jedva krijući zlobu
i u klopku me navodeći,
Demon u moju uđe sobu,
upita: ''Da li mi možeš reći

šta je od sviju lepih stvari
kojim je oko zasenjeno,
od crnih il' rumenih čari
što čine ljupko telo njeno,

najslađe?'' - Ali duša reče
Gnusniku: ''Svaki deo greje
isto, iz svakog melem teče
i podjednako drago sve je.''

Ne znam kad me očarava,
šta posebno me tu privlači.
Ona me kao noć stišava
I kao Osvit na me zrači;

i saglasje je preveliko
što njenim lepim telom vlada
da obujmiti može iko
sve sastojke tog divnog sklada.

Preobražaj me tajni pleni,
sva čula se u jedno sliše!
Muzika struji dahom njenim,
kao što njezin glas miriše!

Nakit


Dragana beše naga, ali je, znajući me,
zadržala svoj zvonki nakit, i njeno lice
likovalo je gordo, sve ozareno njime,
srećno ko što su katkad mavarske robinjice.

Kada u igri zveči podrugljivo i jasno,
taj svet što se metalom i kamenjem preliva
ushućuje me, i ja volim besno i strasno
stvari u kojima se zvuk sa svetlošću sliva.

Na divanuje tako ležala, sasvim gore,
i smešila se milo onome kom se dala -
ljubavi mojoj blagoj, dubokoj kao more,
što se k njoj propinjala kao put svog žala.

Gledajući me, nalik na ukroćenog tigra,
sanjalački je razne zauzimala poze,
i nevina je ova i pohotljiva igra
krasila novom draži njene metamorfoze;

Njezine ruke, noge i slabine i bedra,
glatki ko nauljeni i labuđe gipkoće,
tkali su ispred moga pogleda oštro-vedra;
a trbuh njen i grudi, to je moje zrelo voće,

Umiljatiji nego Anđeli zla, put mene
bližili su se da mi dušu iz mirovanja
trgnu i da je smame s kristalne one stene
gde se spustila, željna spokojnog samovanja.

Bokovi Antilope i grudni koš dečaka
kao da neki novi crtež spoji:
struk joj je tako uzan, a stegna tako jaka.
Kako joj divno šminka na smeđem licu stoji!

- Kad se svetiljka zatim ugasi, zatreperivši,
jedino još je kamin po našoj sobi sjao
i s vremena na vreme s uzdahom proplamsavši,
njenu je ambra-kožu krvlju obasipao

Želja za ništavilom

Sumorniče, nekad bitkom zaneseni,
ne bocka te stremen i više te Nada
nece načinjati! Pa lezi od jada,
stari konju, svakom granom prestrašeni.

Odreci se srce, mirno okameni.

Poražen, satrven! Onaj koji pada
ne treba ni ljubav ni boj razdraženi.
Zbogom pjesme mjedi, zvuci raznježeni,
ne mamite, slasti, srce koje strada!

Divno je proljece bez mirisa sada!

I vrijeme me guta, dok trenuci lijeni
padaju k'o snijeg preko mrtva grada;
s visine je zemlja okrugla i mlada,
meni su suvišni svi zakloni njeni!

Sa mnom, o lavino, niz strminu kreni!

Jednoj prolaznici

"Ulica je zaglušna vrištala oko mene.
Duga, tanka, u crnini,
veličanstvo bola.
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
pridizaše, njihaše skutove svoje.
Hitra, otmena,
s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napijah u grču osobenjaka
njenim okom,
olovnim nebom olujnog znaka
što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.
Jedna munja...a zatim noć!
Trenutna prelesti,
s čijeg pogleda na mah
novim životom dišem?
Zar ću te samo u večnosti ponovo sresti?
Drugde, daleko!
Prekasno!
Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću,
ne znam kuda si nestala,
ti koju koju sam mogao voleti,
ti što si to znala!"

Dvorska luda i Venera

Kako je caroban dan! Od zarkog milovanja sunca pada prostrani perivoj u omaglicu slatke opojnosti, poput mladosti, kad njome ovlada svemoc ljubavi.
Nikakav sum ne odaje to pjano ushicenje cele prirode. Ta kao da su i same vode usnule! Sasvim protivno od ljudskih svecanosti, ovde se odvija raspojasano mameno slavlje u potpunoj tisini.
I cini mi se, da u plimi svetla, koje neprestano raste, krajina svakim trenom postaje sve blistavija, da cvece u silnom zanosu gine od zudnje, kako bi prodornoscu svojih boja nadmasilo i azur neba, da se mirisi, od uzavrelog zraka vidljivi, uzdizu prema suncu kao posveceni kad.
Pa ipak sam u tom opstem podavanju nasladama uocio i jedno ojadjeno bice.
Do nogu gorostasna kipa Venerina stoji neko covek, luda po zvanju, sto svojom voljom posta lakrdijasem, da bi nasmejao kraljeve, kad ih satire Grizodusje ili kinji Dosada. Obucen je u cudnovato, blistavo i smesno ruho, na glavi mu kapa sa rogovima i praporcima, a naslonio se na samo postolje kipa i svoje suzne oci obratio besmrtnoj Bozici.
A njegove su zenice zborile : ''Ja sam poslednji i nausamljeniji od svih ljudskih bica. Uskratise mi i ljubav i prijateljstvo. pa sam stoga bedniji i od najkukavijeg zivog stvorenja. Pa ipak, i ja, i ja sam stvoren da shvatim i ocutim besmrtnu Lepotu! O, Bozice, smiluj se mome cemeru i mome mahnitanju!''.
Ali svojim mramornim ocima neumoljiva Venera samo zuri nekuda u daljinu.

Charles Baudelaire

Samoca

Neki covekoljubiv novinar kazivao mi kako samoca pogubno deluje na coveka, pa, da bi potkrepio svoju tvrdnju, navede, poput svih nevernika, izreke crkvenih otaca.

Znam ja da necastivi rado obilazi pustoline i da se Duh ubistva i pohote cudesnim zarom rasplamsava u osami. Pa ipak je samoca mozda tek pogubna dokonoj, kolebljivoj dusi bez cilja, koja pustos oko sebe ozivljuje vlastitim strastima i tlapnjama.

Brbljivac, kojem je najveci uzitak da besedi s visine propovedaonice ili govornice, sigurno bi na Robinsonovom ostrvu postao besomucan. No, ja ne trazim od tog novinara da bude obdaren krepostima smelog Krusoa, nego ga samo molim neka ne kalja optuzbama zanesene ljubitelje samoce i tajanstva.

U blagoglagoljivom rodu ljudskom ima pojedinaca koji bi zasigurno s manje negodovanja isli i na stratiste, dakako uz pogodbu da tamo smeju odrzati dugu besedu, bez bojazni da ce im krvnik Santere u nezgodan cas bubnjanjem prekinuti govor.

Ja ih ne zalim, jer naslucujem, da im njihovi govornicki izlivi pruzaju iste naslade koje drugi nalaze u cutnji i sbranom poniranju u svoju nutrinju - no, ja ih prezirem.

Zelim pre svega, da bi me taj prokleti novinar pustio da se zabavljam, kako se meni hoce. ''Ta zar vi bas nikada - pitao me je unjkajuci izrazito apostolskim glasom - ne osecate potrebu da bi s nekim delili svoje uzitke?'' Evo, kakav vam je to prepredeni zavidnik! Zna da prezirem njegove uzitke, a hteo bi se uplitati u moje, ogavna prznica.

''Ta velika nesreca ne moci biti sam ...!'' napisao je negde La Bruyere, kao da je hteo postideti sve one koji od straha da u samoci sami sebe ne bi mogli podneti, hrle medju mnostvo trazeci zaborava.

''Gotovo sve nedace dolaze nam od toga, sto ne znamo ostati u sobi svoga doma'', kazao je drugi mudrac, cini mi se, Pascal, opominjuci tako iz svoje samotarske celije sve zaludjene sto traze srecu u kretanju i u nekoj prostituciji, koju bih mogao nazvati ''bratimskom'', ako bih se hteo izraziti krasnim jezikom svojega doba.

Dvorska luda i Venera

Kako je caroban dan! Od zarkog milovanja sunca pada prostrani perivoj u omaglicu slatke opojnosti, poput mladosti, kad njome ovlada svemoc ljubavi.
Nikakav sum ne odaje to pjano ushicenje cele prirode. Ta kao da su i same vode usnule! Sasvim protivno od ljudskih svecanosti, ovde se odvija raspojasano mameno slavlje u potpunoj tisini.
I cini mi se, da u plimi svetla, koje neprestano raste, krajina svakim trenom postaje sve blistavija, da cvece u silnom zanosu gine od zudnje, kako bi prodornoscu svojih boja nadmasilo i azur neba, da se mirisi, od uzavrelog zraka vidljivi, uzdizu prema suncu kao posveceni kad.
Pa ipak sam u tom opstem podavanju nasladama uocio i jedno ojadjeno bice.
Do nogu gorostasna kipa Venerina stoji neko covek, luda po zvanju, sto svojom voljom posta lakrdijasem, da bi nasmejao kraljeve, kad ih satire Grizodusje ili kinji Dosada. Obucen je u cudnovato, blistavo i smesno ruho, na glavi mu kapa sa rogovima i praporcima, a naslonio se na samo postolje kipa i svoje suzne oci obratio besmrtnoj Bozici.
A njegove su zenice zborile : ''Ja sam poslednji i nausamljeniji od svih ljudskih bica. Uskratise mi i ljubav i prijateljstvo. pa sam stoga bedniji i od najkukavijeg zivog stvorenja. Pa ipak, i ja, i ja sam stvoren da shvatim i ocutim besmrtnu Lepotu! O, Bozice, smiluj se mome cemeru i mome mahnitanju!''.
Ali svojim mramornim ocima neumoljiva Venera samo zuri nekuda u daljinu.

Charles Baudelaire

Alegorija
Cveće zla CXIV
Prelepa, golih ramena, pušta vlasi
do ruba čaše, da ih vino kvasi.
Kandže ljubavi, otrov, spletke glupe
skliznu sa granitne joj kože, i otupe.

Smeje se smrti, razvratu se ruga,
tim zlotvorima, čija ruka gruba
iako sve čačka, nikad ne bi smela
da ospori slavu njenog čvrstog tela.

Gazi ko boginja, spava ko sultanija;
s uživanju je od paše odanija,
ruke joj pune dojki, okom zove
u širok zagrljaj sve ljudske sinove.

Dobro zna ta deva jalova, nesveta
a ipak potrebna za opstanak sveta
da lepota tela dar je vrhoviti,
pa za svaku gadost oprost će dobiti.

Pojma ne ima o čistilištu, ni raju,
pa kad u noć crnu uroni na kraju,
gledaće, ko novorođenče kad kroči,
bez mržnje, bez kajanja, smrt pravo u oči.

Ona Sva

Cveće zla XLI


Kad jutros, jedva krijući zlobu
i u klopku me navodeći,
Demon u moju uđe sobu,
upita: “Da li mi možeš reći

šta je od sviju lepih stvari
kojim je oko zasenjeno,
od crnih il’ rumenih čari
što čine ljupko telo njeno,

najslađe?“ – Ali duša reče
Gnusniku: “Svaki deo greje
isto, iz svakog melem teče
i podjednako drago sve je.“

Ne znam kad me očarava,
šta posebno me tu privlači.
Ona me kao noć stišava
i kao Osvit na me zrači;

I saglasje je preveliko
što njenim lepim telom vlada
da obujmiti može iko
sve sastojke tog divnog sklada.

Ona Sva

Cveće zla XLI


Kad jutros, jedva krijući zlobu
i u klopku me navodeći,
Demon u moju uđe sobu,
upita: “Da li mi možeš reći

šta je od sviju lepih stvari
kojim je oko zasenjeno,
od crnih il’ rumenih čari
što čine ljupko telo njeno,

najslađe?“ – Ali duša reče
Gnusniku: “Svaki deo greje
isto, iz svakog melem teče
i podjednako drago sve je.“

Ne znam kad me očarava,
šta posebno me tu privlači.
Ona me kao noć stišava
i kao Osvit na me zrači;

I saglasje je preveliko
što njenim lepim telom vlada
da obujmiti može iko
sve sastojke tog divnog sklada.

Obožavam Te

Cveće zla XXIV

Obožavam te kao nebo noću,
O! Posudo tuge, tu tvoju mirnoću,
ljubim te sve više što mi bežiš dalje
čak i kada mislim da te tama šalje.

Da bi ironično razmak povećala
što ga je do neba već priroda dala
u divljem naletu nasrćem i skačem
i k’o crv lešinu ne bih dao jačem!

I meni je draga u očaju slepom,
čak i ta hladnoća što te čini lepom.


drugi prevod

Ja te volim kao noći drugo lice,
o posudo tuge, o ti ćutalice,
i sve više tvoj sam što bežiš od mene,
i s podsmehom većim, sazvežđu, opsene,
umnožavaš prostor koji mi razdvaja
opružene ruke od plavih beskraja.

Polazim u napad, na juriše tmurne,
kao na leš dragi kad zbor crva jurne,
i sve obožavam, o zveri svirepa!
i hladnoću kojom većma si mi lepa!

Ona I Kad Hoda Pleše

Cveće zla XXVII

Ona i kad hoda, pleše i sva zrači,
njišuć lelujavu, sedefnu odeću,
nalik na dugačke zmije, što ih vrači
na vrhu štapova u taktu okreću.

Ko što su pustinjsko nebo i oluja
hladni naspram ljudskog stradanja i plača,
il ko duge mreže okeanskih struja
- tako ravnodušno i sporo korača.

Oči su joj kao brušeno kamenje,
u tom čudnom biću povremeno sevne
anđeo zapleten s telom sfinge drevne,

Sve je tu dijamant, zlato i plamenje:
Blista, poput zvezde zalud ožežene
hladno veličanstvo nerotkinje-žene.

Loš Monah

Cveće zla IX

Po klosterima nekad beše slika
Svete Istine, čija je uloga
bila da, grejući duh iskušenika,
ublaže tolika pokajništva stroga.

Tada, kad Hristovi cvetali su vrti,
mnogi monah, što će u zaborav pasti,
ćeliju držaše za raku, a Smrti
odavaše stalne hvale i počasti.

Duša moja grob je, a ja rđav monah
što na grobu živim, i uvek stanovah;
Ničeg da ulepša golotinju zida.

O, leni monaše! Hoćeš li ikada
pretvoriti žive prizore svog jada
u čin svojih ruku, i sjaj očnjeg vida?