Violinski ključ

Na početku linijskog sistema nalazi se muzički znak koji služi za tačno imenovanje nota. Zove se ključ (fr. i engl. clef).

Ime ključa i njegovo mesto na liniji u linijskom sistemu daje isto ime i noti koja se nalazi na toj liniji.


Ime ključa zavisi od:

   Njegovog oblika.
   Mesta gde je napisan u linijskom sistemu.

Naš ključ će biti violinisti , operski pevači i pevačice , tačno imenovane note ozbiljne muzike   

Šiniči Suzuki



Šiniči Suzuki (Shin’ichi Suzuki ), poznati violinista i pedagog, rođen je 17. oktobra 1898. godine u Japanu (Nagoya). Iako je živeo skoro 100 godina, Suzuki je uvek izgledao kao mladić – bio je uvek veseo, pun energije i ljubazan prema svakome koga bi upoznao. Posvetio je ceo život dokazivanju da muzička sposobnost nije urođena i da se talenat može naučiti.

Rođen je kao jedno od 12-toro dece. Njegov otac, Masakiči Suzuki (Masakichi Suzuki), upravljao je radionicom koja se bavila izrađivanjem tradicionalnih japanskih gudačkih instrumenata. Fasciniran violinom, Masakiči je i sam napravio jednu 1888. godine, a do početka XX veka postao je vlasnik prve fabrike za izradu violina u Japanu, koja je bila takođe i najveća u svetu. Njegova želja bila je da mu se Šiniči pridruži u porodičnom poslu, po završetku srednje škole. Međutim, to se nije desilo.

Kada je imao 17 godina, Šiniči je čuo snimak Šubertove kompozicije Ave Maria, koju je izvodio čuveni violinista Miša Elman. Bio je zadivljen činjenicom da violina može da proizvede tako divne zvuke, jer je do tada mislio da je to samo igračka. Ubrzo posle toga, doneo je violinu iz fabrike svog oca i počeo sam da uči da svira. Slušao bi snimak i pokušavao da proizvede iste tonove. Par godina kasnije krenuo je na časove violine kod profesora u Tokiju, a zatim, kada je napunio 22 godine, otišao je u Nemačku, kako bi učio od poznatog violiniste – Karla Klingera.

Dok je boravio u Berlinu, Suzuki se sprijateljio sa muzikologom Alfredom Ajnštajnom. Na jednoj od mnogih muzičkih večeri upoznao je i svoju buduću ženu, opersku pevačicu Woltrudu ( Waltraud Prange, soprano), sa kojom se venčao 1928. godine. Već sledeće godine vratili su se u Japan, gde je Suzuki oformio gudački kvartet sa svojom braćom i počeo da predaje u muzičkim školama u Tokiju (Imperial School of Music i Kunitachi Music School).

Na jednoj od proba kvarteta Suzuki je odjednom iznenadio svoju braću izjavivši ono što su svi smatrali očiglednim: „SVA deca u Japanu govore japanski!“. Sa ovom jednostavnom primedbom, Suzuki je otkrio način da razvije muzički talenat kod male dece. Verovao je da sva deca mogu razviti muzičku sposobnost, pod uslovom da su podučavana na pravi način, uz puno ljubavi i uz veliku podršku roditelja. Deca bi mogla da nauče da sviraju bilo koji muzički instrument (ili da rade bilo šta drugo) na isti način na koji uče da govore – na osnovu posmatranja svoje okoline. Ovo su bile vrlo neobične ideje u to vreme. Tada nije bilo puno dece koja su svirala neki instrument, a i ona koja jesu, počinjala su da uče tek sa 10 ili 11 godina.

Godine 1946., Suzuki je otišao u Matsumoto, gde je pomogao da se osnuje muzička škola, kasnije nazvana Institut za istraživanje talenta (Talent Education Research Institute). Tu je nastavio da razvija svoj metod. Izabrao je tačno određena dela koja će pomoći deci u učenju. Čak je i sam napisao neke kompozicije.

Početkom 60-tih godina prošlog veka, profesori sa zapada počeli su da dolaze u Matsumoto kako bi videli Suzukijeve studente i učili o njegovom metodu. Godine 1964. Suzukijevi učenici su prvi put otišli u Ameriku kako bi nastupili pred profesorima muzike, a 1973., grupa je imala turneju po Evropi.

Suzukijev uspeh bio je momentalan i brzo se širio. Veliku ulogu u tome imala je i njegova supruga. Osim što mu je pružala velku podršku, uradila je i prevod njegove autobiografije (sa japanskog na engleski) Nurtered by Love, koja je prvi put objavljena 1969. godine.



Suzukijevi prvi učenici postali su poznati u celom svetu. Mnogi od današnjih solista i članova najboljih svetskih orkestara započeli su svoje muzičko obrazovanje kao Suzukijevi učenici. Danas u svetu postoji preko 8000 profesora koji su obučeni da predaju po Suzukijevom metodu i blizu 250 hiljada učenika koji rade po ovom metodu.

Iz godine u godinu, deca Japana slala su snimke svog sviranja Suzukiju, kako bi on mogao da ih čuje i da im pomogne. On ih je ohrabrivao i davao im savete i predloge za dalji rad, kako bi što bolje napredovali u sviranju. Ali, on je isto tako želeo i da ta deca razviju “lepo srce”. Tražio je od njih da ne povrede osećanja drugih ljudi i ohrabrivao ih da budu dobri prema svima – svojim prijateljima, porodicama i profesorima.

Na snimku jednog deteta mogu se čuti Suzukijeve reči: “Ti ćeš svirati muziku velikih kompozitora i moraš probati da kroz sviranje prikažeš i njihovo srce. Moraš vežbati svakog dana kako bi uspeo da bez reči dočaraš osećanja drugih. Pogledaj svoje roditelje. Možeš li videti kako se osećaju? Probaj da shvatiš kada je tvojoj majci potrebna pomoć pre nego što je ona zatraži. Jer, ako čekaš da je zatraži, tada je već prekasno. Ako vežbaš svakog dana da ne povrediš bilo koga onim što kažeš i istovremeno da shvatiš kako se ljudi oko tebe osećaju, uspećeš da razviješ osećaj za emocije drugih ljudi. Možda ćeš kasnije uspeti da prikažeš i osećanja Baha i Mocarta kroz njihovu muziku… “

Kroz svoje podučavanje, Suzuki je pokazao profesorima i roditeljima širom sveta da deca mogu. Verovao je, takođe, i da slušanje i sviranje muzike velikana pomaže detetu da postane bolji čovek, čovek sa boljim srcem. Nadao se da će na ovaj način uspeti da edukuje takve mlade ljude koji će se zalagati za razumevanje i mir u svetu.

Šiniči Suzuki dobio je puno počasnih nagrada, imenovan je Živim Nacionalnim Blagom od strane japanskog cara i nominovan je za Nobelovu nagradu za mir.

Umro je u snu u svom stanu u Japanu, 26. januara 1998. godine. Iako je umro u 99-toj godini, mnoga deca u Japanu proslavila su njegov 100-ti rođendan.


zanimljivamuzika.

Amelita Gali Kurći


Amelita Gali Kurći (ili Kurči – Amelita Galli-Curci) bila je jedna od najcenjenijih operskih pevačica (koloraturni sopran) početkom 20-tog veka. Divili su se lepoti i boji njenog glasa, kao i preciznoj intonaciji.

Rođena je 18. novembra 1882. godine, u Milanu, kao Amelita Galli. Njen otac bio je uspešni biznismen, a njeni baka i deka sa majčine strane bili su dirigent i operska pevačica (sopran). Kada je imala samo 5 godina, majka je počela da je uči sviranju na klaviru, a u sedmoj godini prvi put je bila u operi.

Kao pijanista bila je izuzetno uspešna. Studirala je na Konzervatorijumu u Milanu, a u 23-oj godini ponuđeno joj je mesto profesora na istom Konzervatorijumu. Naravno, prihvatila je posao i u potpunosti se posvetila poslu predavača. Međutim, sve se promenilo kada je jednog dana čuveni operski kompozitor Pjetro Maskanji, inače njihov porodični prijatelj, čuo Amelitu kako peva. Rekao joj je da ima divan glas i da bi trebalo da se oproba u solo pevanju. Ona mu je obećala da će pokušati.

Od tada je krenula sama da radi na svom glasu. Koristila je sve moguće knjige o pevanju, slušala je razne operske pevačice, stalno je vežbala svoj glas uz klavir. Na žalost, njena baka, koja joj je bila uzor, umrla je samo godinu dana posle Amelitine odluke da se posveti pevanju. U jesen 1906. dobila je prvu ponudu za nastup. Na njenu sreću, u publici je bio poznati dirigent, koji je bio oduševljen njenim glasom i pomogao joj je da dođe do svoje prve prave uloge – uloge Đilde u Verdijevoj operi „Rigoleto“. Potpisala je ugovor za 10 predstava po ceni od 300 lira. Vrlo brzo posle ovih nastupa postala je poznata u celoj Italiji, a usledile su i turneje po Evropi i Južnoj Americi.

Kada je 1915. bila pozvana da nastupi ponovo u Španiji, na putu je obolela od tifusa i svi su mislili da će umreti. Srećom, uspela je da se izbori sa bolešću, a na pozornici u Madridu pevala je iz invalidskih kolica.

Amelita je nastupala dva puta i sa poznatim tenorom Enrikom Karuzom, u Buenos Airesu (1915), u Donicetijevoj operi „Lučija od Lamermura“.

Kada je 1916. godine otišla u Sjedinjene Države, tačnije u Čikago, gde je trebalo da igra (ponovo) ulogu Đilde, Amelita nije planirala duže zadržavanje. U to vreme nije bila poznata u Americi. Opera je izvedena na njen rođendan, 18. novembra 1916. godine, a Amelita je briljirala. Publika je bila oduševljena. Odmah posle ovog nastupa ponuđeno joj je mesto u Operi Čikaga, tako da je njen boravak u Sjedinjenim Državama trajao duže nego što je planirala – u Operi Čikaga pevala je do 1924. godine.

Godine 1916. potpisala je i ugovor sa tada najvećom i najuspešnijom američkom kompanijom za snimanje zvuka (prvo na fonografu, a onda i na gramofonu) „The Victor Talking Machine Company„, sa kojom je sarađivala do 1930. godine. Od 1921. godine postala je i član Metropoliten opere u Njujorku, gde je pevala sve do 1930. godine, kada se povukla sa operske scene kako bi se posvetila solo koncertima. Njena oproštajna uloga bila je uloga Rosine u Rosinijevoj operi „Seviljski berberin“, 24. januara 1930. godine.

Pošto je, na žalost, već duže vreme imala problema sa štitnom žlezdom, godine 1935. najzad je pristala da se podvrgne operaciji. Obzirom da se radilo o operskoj divi, lekari su bili izuzetno pažljivi, ali pri operaciji je stradao nerv koji je bio jako blizu glasnih žica, tako da više nije mogla da peva visoke tonove. Od tada je taj nerv poznat kao „nerv Gali-Kurči“ (the „nerve of Galli-Curci“).

Već sledeće godine Amelita je pokušala da se vrati na opersku scenu. Iako su kritičari bili blagi prema njoj, bilo je jasno da je njenoj karijeri došao kraj. Posle još par resitala, ova operska diva se dostojanstveno povukla sa scene. Ostatak života provela je u Kaliforniji, gde je podučavala solo pevanje.

Amelita Gali udavala se dva puta: prvi put 1908. godine za Marchése-a Luigi-a Curci-a, čije prezime je nosila do kraja života. Njihov brak trajao je do 1920. godine, kada su se razveli, a već sledeće godine Amelita se udala za svog korepetitora Homera Samuelsa, sa kojim je bila zajedno do kraja svog života.

Interesantno je da se Amelita bavila meditacijom i bila učitelj joge. Čak je i napisala predgovor za knjigu „Whispers fom Eternity“ (1929), čiji autor je Jogananda (Yogananda).

Umrla je u 81. godini, 26. novembra 1963. godine.

Andrea Bočeli




22. septembra 1958. godine, u malom mestu Lajatiko, nedaleko od Pize, rođen je poznati italijanski tenor, Andrea Bočeli (Andrea Bocelli). Još kao mali pokazivao je veliku ljubav i interesovanje prema muzici. Već sa 6 godina počeo je da uči da svira klavir, a ubrzo zatim i flautu, saksofon, trubu, trombon, harfu, gitaru i bubnjeve. Takođe je voleo i da peva.

Na žalost, Andrea je još od rođenja imao problema sa vidom, a posle više lekarskih pregleda, utvrđeno je da pati od glaukoma. U svojoj 12-toj godini, posle nesreće na fudbalskom terenu, potpuno je izgubio vid. Njegova majka govorila je da mu je samo muzika donosila utehu.

Sa samo 14 godina (1972.) Andrea je pobedio na svom prvom pevačkom takmičenju, „Margherita d`Oro“ u Viaređu, kompozicijom „O sole mio“. Po završetku Srednje škole (1980), studirao je pravo na Univerzitetu u Pizi. Kako bi zaradio novac, nastupao je u barovima, gde je pevao aktuelne hitove. Tamo je i upoznao svoju buduću ženu, Enriku, sa kojom se venčao 1992. godine. Njihova dva sina rođena su 1995. (Amos) i 1997. (Mateo) godine.

Bočelijeva pevačka karijera počela je 1992. godine, kada se javio na audiciju koju je organizovao u to vreme vrlo popularan italijanski rok pevač Cukero. Njemu je bio potreban tenor koji bi otpevao sa njim demo snimak kompozicije Miserere, koju je Cukero planirao da snimi sa Pavarotijem. Kada je Pavaroti čuo Bočelija, bio je toliko oduševljen, da je rekao Cukeru da bi kompoziciju možda ipak trebalo da otpeva sa Bočelijem. Cukero je ipak ubedio Pavarotija da pevaju zajedno, a zahvaljujući toj audiciji Bočelijeva karijera krenula je uzlaznim putem.

Posle evropske turneje sa Cukerom, potpisao je ugovor sa jednom od najvećih italijanskih kompanija „Sugar Records“, a nastupio je prvi put i na italijanskom muzičkom festivalu „San Remo“ 1993. godine.

Već sledeće godine počinje i njegova operska karijera – septembra 1994. godine debitovao je u Verdijevoj operi „Magbet“, u Teatru Verdi u Pizi. Na Božić 1994. pevao je i himnu „Adeste Fideles“ u bazilici Sv. Petra u Rimu, pred Papom Jovanom Pavlom II.

U novembru 1995. godine nastupao je u Belgiji i Holandiji na godišnjim koncertima nazvanim „Night of the Proms“ (serija koncerata na kojima se izvodi pop muzika i popularna klasična muzika). Na ovim koncertima Bočeli je pevao i pesmu kojom se predstavio na San Remu iste godine – Con te partirò . Zahvaljujući ovim koncertima, ova kompozicija postala je najprodavaniji singl svih vremena u Belgiji i Bočelijev „zaštitni znak“. Ubrzo zatim, Sara Brajtman, engleska solo pevačica (sopran), predložila je Bočeliju da snime zajedno Con te partirò. Pošto je Bočeli pristao, kompozicija je prerađena u duet, naziv je promenjen u „Time to say goodbye“, a snimljena je uz pratnju Londonskog simfonijskog orkestra. Ovaj duet bio je čitavih 14 nedelja u vrhu nemačke top liste singlova.

Zahvaljujući svom prvom internacionalnom albumu „Romanza“ (1997), Bočelijevo ime postalo je poznato širom sveta. Iste godine pojavio se u Hamburgu (Nemačka) zajedno sa Sarom Brajtman, kako bi primili muzičku nagradu ECHO za najbolji singl godine.

Svoju prvu glavnu ulogu u operi Bočeli je pevao 1998. godine, kada je igrao Rodolfa u Pučinijevoj operi „Boemi“, od 18. do 25. februara. Već sledeće godine debitovao je kao operski pevač i u Americi – od 7. oktobra do 19. novembra 1999. nastupao je u operi „Verter“ Žila Masnea u Operskoj kući u Detroitu. Publika ga je pozdravljala burnim aplauzima, ali nije dobio dobre kritike od novinara.



Njegov album, „Sacred Arias“ (1999), koji sadrži isključivo crkvenu muziku, već dve nedelje posle objavljivanja dospeo je na prvo mesto američke liste „Clasic Billboard charts“. Bočeli je tada postao prvi pevač koji je u isto vreme zauzeo prva tri mesta na listi: na drugom mestu bio je njegov album „Aria: The Opera Album“ (1998), a na trećem „Viaggio Italiano“ (1995).

Godine 1998. američki magazin „People“ proglasio je Bočelija za jednog od 50 najlepših ljudi sveta. Krajem novembra 1999. godine u Italiji je objavljen i njegov autobiografski roman „La musica del silenzio“.


Interesantno je da je u decembru 1999. Bočeli održao čak 24 koncerta (za samo 30 dana!). Neki od tih koncerata održani su u Barseloni, Strazburu, Lisabonu, Zagrebu, Budimpešti i Mesini sa dirigentom Lorinom Mazelom. Poslednji koncert te godine održao je u Njujorku, 31. decembra, za doček Novog milenijuma, pred 8 hiljada ljudi.

Novembra 2000. godine na manifestaciji Italian Music Awards dodeljeno mu je specijalno priznanje od strane Federacije Italijanske muzike - „Ambassador of Italian music in the world“.

Dirigent Lorin Mazel predstavio je 14. oktobra 2002. godine Bočelijev novi album „Sentimento“, koji je već sledeće godine dobio nagradu za najprodavaniji album klasične muzike, kao i nagradu za album godine. Na žalost, iste godine Bočelijevi se razvode. Andrea sada živi sa verenicom Veronikom Berti, ali zbog svojih katoličkih uverenja ne planira drugi brak.

Zahvaljujući Bočeliju, u gradu Lajatico (njegovom rodnom gradu) je 2006. godine izgrađen teatar na otvorenom – „Teatro del silenzio“. Interesantno je da je ovaj Teatar otvoren samo jedno veče u godini i to u julu – ostatak godine je tih (kako mu i ime kaže ). Bočeli je u ovom Teatru nastupio 4 puta do sada: 27. jula 2006. (na otvaranju), 5. jula 2007., 20. jula 2008. i 18. jula 2009. godine.

Još jedna zanimljivost: u čast Bočeliju, deo plaže u italijanskom gradu Jesolo, na obali Jadranskog mora, od 11. avgusta 2003. nosi njegovo ime

Ežen Isaj




16. jula 1858. godine, rođen je Ežen Isaj (Eugène Ysaÿe), belgijski violinista, kompozitor i dirigent, često nazivan i „Kralj violine“. Iako je Ežen poticao iz seoske porodice, skoro svi u njegovoj porodici svirali su po neki instrument. Interesantno je da postoji legenda o tome kako je prva violina dospela u Isaj porodicu. Legenda glasi ovako:

Nekada davno, drvoseče su u šumi našle jednog dečaka i doveli su ga u selo. Dečak je bio vredan i počeo je da radi kao kovač. Jednom prilikom, na seoskom festivalu, on je zadivio sve prisutne svirajući na instrumentu zvanom „viol“ (gudački instrument koji se upotrebljavao u baroku, najbliži „rođak“ današnjoj violini). Od tada su seljani svakodnevno uživali pevajući i igrajući uz prelepu muziku koju je dečak stvarao.



viol

Jednoga dana ispred kovačnice u kojoj je dečak radio zaustavio se grof. Dok je čekao da dečak potkuje konja, grofov sluga video je viol u kovačnici i rekao dečaku da je na grofovom dvoru slušao muzičare koji su svirali na sličnom instrumentu. Međutim, taj instrument sa dvora zvali su „violina“ i bio je mnogo bolji – ton mu je bio sličan ljudskom glasu i mogao je odlično da dočara i tugu i radost i sva druga osećanja. Od tog momenta, dečak više nije mogao da uživa u zvucima viola. Danju i noću mislio je samo na taj čudesni novi instrument.

Jedne noći usnuo je čudan san. Pred sobom je video ženu neverovatne lepote, koja je mu je prišla i poljubila ga u čelo. U tom momentu se probudio i pogledao u zid ispred sebe na kome je do tada stajao viol. Ono što je video bilo je potpuno neverovatno – umesto viola, na zidu je sada stajala potpuno nova violina! Dečak je istog momenta ustao i počeo da svira, uživajući u prelepim zvucima violine. Eto tako je, prema legendi, prva violina stigla u Ardeni i u Isaj porodicu.

Rođen u Liježu, u Belgiji, Ežen Isaj je vać sa 5 godina počeo da uči violinu pod budnim okom svog oca. Iako je kasnije studirao kod mnogih poznatih violinista, često je govorio da je upravo od oca naučio sve što je trebalo da zna o violini i da su ti časovi sa ocem bili odličan temelj za njegovo dalje napredovanje.

Sa samo 7 godina upisao je Konzervatorijum u Liježu, ali je ubrzo bio zamoljen da se ispiše zbog slabog napredovanja. Ovome je uzrok bilo verovatno to što je mladi Ežen, kako bi pomogao svojoj porodici, pored studiranja svirao i u dva lokalna orkestra, od kojih je jednim dirigovao njegov otac. Po napuštanju Konzervatorijuma, nastavio je da svira u ovim ansamblima, ali je nastavio i samostalno da se edukuje i da vežba violinu. Do svoje 12-te godine napredovao je toliko da je zadivio i čuvenog violinistu Anrija Vijetana. Naime, kada je jednom prilikom prolazio pored Eženove kuće, Vijetan je čuo mladog violinistu koji je vežbao u podrumu. Bio je toliko oduševljen onim što je čuo, da se odmah zainteresovao za dečakovo dalje obrazovanje i usavršavanje. Sredio je da Ežen ponovo bude primljen na Konzervatorijum, međutim sada je bio u klasi Vijetanovog asistenta, čuvenog Henrika Vijenjavskog. Kasnije je Ežen studirao i kod samog Vijetana i toliko su se zbližili da je pred kraj svog života Vijetan zamolio Ežena da dođe kod njega u letnjikovac i svira samo za njega.

Po završetku Konzervatorijuma u Liježu, Isaj je neko vreme svirao kao prvi violinista u orkestru Bendžamina Bilsa, koji je kasnije prerasao u Berlinsku Filharmoniju. Mnogi poznati muzičari dolazili su da slušaju ovaj orkestar između ostalog i zbog Isaja. Među njima su bili Jozef Joakim, Franc List, Klara Šuman i Anton Rubinštajn, koji je zamlio da Isaj bude oslobođen svog ugovora sa orkestrom, kako bi mogao da ga prati na turneji.

U svojoj 27-oj godini Isaj je nastupio kao solista sa simfonijskim orkestrom „Concert Colonne“ u Parizu, čime je započela njegova uspešna karijera soliste. Imao je koncertne turneje skoro po celom svetu – po Evropi, Rusiji i Sjedinjenim državama. Mnogi poznati kompozitori posvetili su mu svoja dela: Klod Debisi, Kamij Sen-Sans, Cezar Frank i Ernest Šoson. Godine 1886. osnovao je i „Kvartet Isaj“, sa kojim je premijerno izveo Debisijev „Gudački kvartet“.

Osim solističke karijere, Isaj je imao i vrlo uspešnu karijeru profesora, koja je započela kada je imao 28 godina i trajala skoro do pred kraj njegovog života. Kako je vreme odmicalo, on se sve više okretao podučavanju, a kasnije i komponovanju, zbog zdravstvenih problema sa kojima se borio (najviše je imao problem sa rukama). Napisao je puno kompozicija za gudačke instrumente, od kojih su najpoznatije njegove Sonate za violinu, op. 27 (ukupno 6), Sonata za čelo, op.2, Sonata za dve violine, osam Poema za različite instrumente i za orkestar, a pred kraj života napisao je i operu („Peter the Miner“) i to u Valonskom dijalektu.

Godine 1898. ponuđeno mi je mesto muzičkog direktora Fiharmonije u Njujorku, ali je on odbio zbog velikog broja zakazanih koncrata. Deset godina kasnije prihvatio je mesto muzičkog direktora u Simfonijskom orkestru Sinsinatija, gde je radio do 1922. godine.

Ežen Isaj bio je učenik tzv. Franko-Belgijske škole violine. Glavne odlike ove škole su elegancija pri sviranju, pun, bogat ton dobijen prevlačenjem celog gudala preko žica, precizna tehnika leve ruke i korišćenje gudala pomeranjem cele podlaktice, dok su zglob šake i nadlaktica mirni. Za razliku od ove škole, Nemačka škola propagira sviranje iz zgloba šake, a Ruska škola zastupa pomeranje cele ruke pri sviranju.

Osim po velikom tonu, raznovrsnoj upotrebi vibrata i neverovatnoj tehnici, Isaj je bio poznat i po svom rubatu (male izmene u tempu). Poznati violončelista, Pablo Kazals, tvrdio je da nikada ranije nije čuo violinistu koji tako čisto svira dok nije čuo Ežena. Iako je Isaj bio odličan interpretator kasno-romantičarskih i modernih kompozicija, najviše su ga cenili zbog prelepih izvođenja kompozicija Baha i Beovena.

Ežen Isaj ženio se dva puta – do 1924. godine žena mu je bila Luiz Isaj, a posle njene smrti oženio je jednu svoju studentkinju (Jaenette Dincin), koja je bila 44 godine mlađa od njega! Upoznali su se 1922. godine, dok je Ežen dirigovao Orkestrom Sinsinatija. Njegov jedini zahtev bio je da posle njegove smrti ona nastavi da svira pod njegovim imenom.

Interesantno je da je Isaj bio blizak prijatelj kraljice Belgije – Elizabete, koju je učio da svira violinu iako nije imala talenta. Posle njegove smrti, njegova udovica nastavila je da podučava kraljicu.

Isaj je umro 1931. godine, u svom domu u Briselu, posle duge borbe sa dijabetesom, zbog koga su morali da mu amputiraju levu nogu. U njegovu čast nastalo je Internacionalno takmičenje za violinu u Briselu, koje je 1951. godine postalo deo Takmičenja kraljice Elizabete (Queen Elisabeth Music Competition).

Bendžamin Britn



Bendžamin Britn (Edward Benjamin Britten, Baron Britten), bio je engleski kompozitor, dirigent, violista i pijanista. Smatra se najznačajnijim engleskim kompozitorom posle Henrija Persla.

Rođen je 1913. godine, u Lovstoftu. Njegov otac bio je zubar, a majka je bila član hora lokalne crkve. Čim su uočili muzički talenat svog sina, Britnovi su angažovali kompozitora Frenka Bridža (Frank Bridge), koji je podučavao dečaka. Bridž je imao veliki uticaj u razvoju Bendžamina kao kompozitora. Kasnije je Britn čak napisao i „Varijacije na temu Frenka Bridža“, delo koje je posvetio svom prvom profesoru.

Sa 16 godina Britn je primljen u Kraljevski muzički koledž (Royal College of Music) u Londonu, koji je pohađao naredne tri godine. Posle diplomiranja, dobio je posao u jednoj filmskoj kompaniji („Royal Post Office“), gde je pisao muziku za dokumentarne filmove. Zahvaljujući malom budžetu, naučio je kako da napravi odličnu muziku, punu najrazličitijih boja, čak i sa malim brojem instrumenata. Vrlo brzo je postao jedan od najboljih Britanskih kompozitora svoje generacije.

Počeo je da sarađuje sa mnogim poznatim muzičarima. Međutim, najbitnija osoba u Britnovom životu biće tenor Piter Pirs (Peter Pears). Njih dvojica su se upoznali 1937. godine i od tada su postali nerazdvojni. Pirsov glas bio je Britnu inspiracija za veliki broj vokalnih ciklusa i operskih arija, a često su i nastupali zajedno.

Pošto je bio pacifista, Britn je napustio Englesku 1939. godine, kada je počeo II svetski rat. Otišao je u Ameriku, gde je živeo sve do 1942. godine. U ovom periodu puno je komponovao, a njegovo najuspelije delo je opera „Piter Grajms“ („Peter Grimes“), koja je premijerno izvedena 1945. godine. Kroz mnoštvo dramatičnih scena, Britn opisuje surovog, egoističnog ribara, koji prkosi zajednici i završava život samoubistvom u moru. Zahvaljujući ovom delu, Britn je proglašen najboljim operskim kompozitorom.

Već sledeće godine osnovao je „English Opera Group“, malo udruženje britanskih muzičara, koje se bavilo izvođenjem opera engleskih kompozitora. Godine 1948. osnovao je i Letnji muzički festival u Aldeburgu (mesto u kome je živeo), na kome je predstavljao (uglavnom) svoja dela.

Britnovo najpoznatije delo je verovatno „Vodič kroz orkestar za omladinu“ („The Young Person`s Guide to the Orchestra“), u kome na veoma zanimljiv i originalan način prikazuje instrumente i instrumentalne grupe u orkestru.

Osim komponovanja, Britn se bavio i dirigovanjem. Često je dirigovao svojim, ali i tuđim kompozicijama. Nastupao je i kao pijanista, ali češće kao korepetitor. Smatrao je da klavir spada u „prateće instrumente“, tako da nije napisao ni puno dela za solo klavir.

Za svoj neverovatan doprinos engleskoj muzici, Britn je dobio i titulu Baron od Aldeburga, 2. jula 1976. godine. Umro je od srčanog udara samo nekoliko meseci kasnije, 04. decembra 1976. godine.

Kraljev violista



Francuski kompozitor i violista, Marin Mare (Marin Marais), rođen je 31. maja 1656. godine.
Kompoziciju je učio kod Žan-Batist Lilija i vrlo često je dirigovao pri izvođenju njegovih opera. Odlično je svirao bas violu i bio je vodeći francuski muzičar za ovaj instrument.

Godine 1676., počinje da radi kao dvorski muzičar u Versaju. Pošto se veoma dobro pokazao, imenovan je „kraljevim violistom“. Ovu titulu zadržao je sve do 1725. godine.

Mare je napisao pet knjiga „Komada za violu“ („Pièces de viole“), koji su bili izuzetno popularni na dvoru. Njegovo možda najinteresantnije delo iz ove zbirke je kompozicija „Lavirint“, iz četvrte knjige. Kako bi dočarao čoveka izgubljenog u lavirintu, on neprestano prelazi iz tonaliteta u tonalitet, praveći pri tom i disonance, a kompoziciju završava gracioznom Čakonom, koja predstavlja srećan kraj, tj. izbavljenje iz lavirinta.



Mare je bio oženjen Katarinom d`Amikur, sa kojom je imao 19-oro dece!

„Paganini“ među orguljašima



Francuski orguljaš, pijanista, kompozitor i pedagog, Marsel Dupre (Marcel Dupré), bio je poznat po tome što je izveo preko 2000 koncerata na orguljama po celoj Evropi, Americi i Australiji. Takođe je, u seriji od 10 koncerata (u Parizu, 1920. i 1921. godine), izveo i sva dela Johana Sebastijana Baha, i to napamet!

Mnogi su ga smatrali „Paganinijem“ u svetu orgulja, jer je posedovao izuzetnu virtuoznost, a i puno je doprineo razvoju orguljske tehnike i pedagogije. Međutim, za razliku od Paganinija, Dupreove kompozicije poznate su samo onim muzičarima koji sviraju instrumente za koje je on pisao.

Mnoge Dupreove kompozicije bile su tehnički izuzetno zahtevne. Vrlo dugo nije bilo nikog, osim samog kompozitora, ko bi mogao da osvira ova dela. Dupre je bio takođe i odličan improvizator. Od zadate teme mogao je vrlo lako da napravi čitavu simfoniju, u kojoj bi se često našla i fuga.



Iako je njegov najveći doprinos bio na polju orguljske muzike, Dupre je pisao i dela za klavir, orkestar i hor, kao i za kamernu muziku. Svojim knjigama o sviranju na orguljama, o harmonskoj analizi, o kontrapunktu i o fugi, doprineo je razvoju pedagogije. Takođe je napisao i studije o građenju orgulja, o akustici i o filozofiji muzike.

Marsel Dupre umro je u 85-oj godini,  30. maja 1971. godine.

Čovek sa puno imena




Austrijski kompozitor i dirigent Franc fon Supe (Franz von Suppé) rođen je 1819. godine u Splitu. Njegovo puno ime bilo je Francesco Ezechiele Ermenegildo Cavaliere Suppé Demelli! Kada je prešao u Beč, germanizovao je svoje ime i promenio „cavaliere“ u „fon“. Izvan germanskog govornog područja bio je poznat i kao Francesco Suppé-Demelli.

Sa učenjem muzike i komponovanjem počeo je već u ranom detinjstvu, da bi kasnije studirao flautu i harmoniju. Uporedo sa muzikom, iako protiv svoje volje, studirao je i pravo. Bavio se takođe i pevanjem.

U Beč je otišao po pozivu Franca Pokornija, tadašnjeg direktora teatra u Jozefštatu. Supe je dobio mesto dirigenta teatra, u početku bez ikakve nadoknade, ali uz mogućnost da predstavlja i svoja dela. U tom periodu napisao je oko 30 opereta i oko 180 komičnih opera, baleta i drugih scenskih dela. Neke njegove uvertire se i danas mogu čuti u filmovima, reklamama i crtanim filmovima, a neke opere se i danas izvode.

Kada se povukao sa mesta dirigenta, Supe je nastavio da komponuje, ali se više usmerio ka crkvenoj muzici. Napisao je Rekvijem za direktora teatra, Franca Pokornija, tri Mise, pesme, simfonije i koncertne uvertire. Umro je  21. maja 1895. godine, u Beču.

Luciano Pavarotti



Luciano Pavarotti bio je jedan od vodećih tenora koji je svojim izvođenjem određenih skladbi izazivao ovacije gdje god se pojavio. Pored nevjerojatnog glasa bio je sam po sebi dosta simpatična pojava koja je u ljudima izazivala simpatije. Luciano Pavarotti bio je član jedinstvene pjevačke skupine poznatije kao “tri tenora”, gdje su pored njega bili još Placido Domingo i Jose Carreras.

Da će jednog dana biti velika zvijezda u glazbenom svijetu, znao je još kao dijete, a ponajviše zbog činjenice kako je odrastao u glazbenoj obitelji, koja je očito prepoznavši njegov talent poticala ideju da postane jedan od tri vodeća tenora koji će kasnije vladati scenom ozbiljne glazbe.

Međutim prije nego što se počeo baviti glazbom, okrenuo se pedagogiji, jer je neko vrijeme u njegovoj glavi vladala misao kako bi htio biti učitelj. Tu je profesiju obavljao dvije godine na Scuola delle Magistrale. Već 1956. godine njegova odluka da bude profesor polako odlazi niz vjetar te se sve više okreće svijetu glazbe, kada je definitivno odlučio postati pjevačem.



U to je vrijeme uzimao sate pjevanja kod Arriga Pola u Modeni, a kasnije i kod Ettore Campogalliana u Mantaui. Dakle kod svih velikih stručnjaka na tom području, koji su mu pokušali prenijeti svoje znanje, a kao što možemo vidjeti u tome su i uspjeli. Svoj veliki ulazak u svijet glazbe imao je 1961. godine.

Godine 1961. debitirao je u Reggio nell′Emilia kada je pobjedio na međunarodnim glazenim natjecanjima. To je bio početak jedne velike karijere, a prvi javni nastup van Italije imao je u Beogradu, nakon čega su uslijedili pozivi različitih talijanskih, nizozemskih te drugih opernih kuća.

Nakon što se dokazao u Europi krenuo je preko oceana i počeo nastupati u SAD-u i Australiji sa Joan Sutherland. Nakon tog proboja na internacionalnu scenu, dakle ne samo u Europi nego i šire, Luciano je svakako zauzeo svoje mjesto u glazbenom svijetu i potvrdio kako se na njega itekako može računati.

Sa stažom su dolazila i brojna priznanja, pa je tako 1998. godine proglašen UN-ovim Ambasadorom mira kada je iskoristio svoj status planetarne zvijezde kako bi podigao svijest oko tema kao što su AIDS, dječja prava te siromaštvo. Nažalost iako je imao još brojne planove koje je mislio ostvariti to nije mogao zbog raka gušterače koji ga je pobjedio 6. rujna 2007. godine.

Australijska operska pevačica, sopran, Dame Neli Melba (Nellie Melba), rođena je na današnji dan – 19. maja 1861. godine. Njeno pravo ime bilo je Helen Porter Mičel, ali ga je promenila zbog karijere. Ime Melba izabrala je zato što asocira na ime njenog rodnog grada – Melburn.

Melba je smatrana primadonom Kraljevske opere u Londonu, a njeni honorari morali su da budu uvek bar za šiling veći od honorara ostalih pevača. Melbini koncerti bili su pravi kulturni spektakli. Posećivala ih je uglavnom aristokratija, a sama umetnica bila je uvek okićena draguljima i obučena u glamurozne haljine poznatih kreatora. Jednom prilikom, kada je pevala u operi Oskara Hamerštajna u Njujorku, sala je bila prepuna, iako je iste večeri u Metropolitenu pevao slavni Enriko Karuzo. Bila je prva australijanka koja se pojavila na naslovnoj strani magazina Time – u aprilu 1927. godine.

Pošto je kao dobrovoljac učestvovala u Prvom svetskom ratu, Melbi je Britanski viteški red (Order of the British Empire) dodelio titulu Dame Commander of the British Empire i Dame Grand Cross of the British Empire. Titula Dame (staroengl. = dama /dejm/) ekvivalentna je tituli viteza.

Uprkos anđeoskom glasu, Melba je bila poznata po svojoj temperamentnoj naravi. Vrlo često bi menjala odluke u poslednjem trenutku, a umela je i da namerno zaseni ostale soprane u toku predstave, kako bi zadobila svu pažnju. Jednom prilikom, kada je trebalo da peva prilikom otvaranja zgrade Parlamenta u Kanberi, odbila je da nastupi jer je stajala na betonu. Morali su da joj donesu tabak novina na koje je stala i tek onda zapevala himnu. Njeno opravdanje za sve postupke bile su jednostavne reči:„Ja sam Melba“ – svaka dalja rasprava bila je izlišna.

I pored njene kapriciozne naravi, Melbu su ipak poštovali. Puno je pomogla mladim i neafirmisanim pevačima. Dugo je podučavala na Konzervatorijumu u Melburnu, tražeći „novu Melbu“. Svoje lične kadence prosledila je Gertrudi Džonson, a za mladu Stelu Pauer smatrala je da ima glas sličan njenom. Stelu su čak i prozvali „mala Melba“, ali ona ipak nije bila toliko ambiciozna – vrlo brzo se udala, rodila dete i ostavila karijeru solo pevačice.

U Australiji Melbu pamte po seriji „oproštajnih“ koncerata, koje je održala u periodu između 1920. i 1928. godine. Tamo čak postoji i izreka: „oprašta se više nego Melba“.


Neli Melba umrla je u 69-oj godini, od sepse, za koju se sumnja da je izazvana ranijom plastičnom operacijom lica. Povorka na sahrani bila je duža od jednog kilometra, a vest o njenoj smrti bila je na svim naslovnim stranicama širom sveta. Čak je i na bilbordima u mnogim zemljama pisalo „Melba je mrtva“.

U Australiji postoji auto-put, koji nosi Melbino ime. Konzervatorijum u Melburnu je svoje ime promenio u „Melba Memorial Conservatorium of Music“ 1956. godine. Postoji predgrađe u Kanberi koje se zove Melba. Sve ulice u tom predgrađu nose nazive poznatih australijskih muzičara. Melbin lik nalazi se i na australijskoj novčanici od 100 dolara.



zanimljivamuzika

Nestašni dečak


Španski pijanista i kompozitor, Isak Albeniz (Isaac Manuel Francisco Albéniz i Pascual), bio je pravo čudo od deteta – svoj prvi javni nastup imao je već u četvrtoj godini. U sedmoj godini položio je prijemni ispit na Pariskom konzervatorijumu, ali je odbijen, jer je u igri slučajno razbio prozor loptom!

Svoju koncertnu turneju započeo je već u 9-oj godini, kada ga je otac, zajedno sa sestrom Klementinom, vodio po severnoj Španiji. Vrhuncem njegove pijanističke karijere smatra se period između 1889. i 1892. godine, kada je (ovog puta samostalno) držao koncerte po celoj Evropi.

Albeniz je najpoznatiji po svojim klavirskim kompozicijama, u kojima se primećuje veliki uticaj španskog folklora. Godine 1883. upoznaje profesora i kompozitora Felipe Padrelija, koji ga je inspirisao da napiše „Špansku svitu“. Najpoznatiji stav ove svite je „Asturijas“, koji je danas sastavni deo svih gitarskih repertoara (iako je prvobitno bio napisan za klavir). Naime, mnoge Albenizove kompozicije je za gitaru preradio poznati Španski kompozitor i gitarista Francisko Tarega. Albeniz je čak jednom prilikom izjavio kako mu se Taregine obrade više dopadaju od originala.

U periodu između 1905. i 1909. godine nastaje najpoznatije Albenizovo delo, klavirska svita „Iberija“. Ova svita sastoji se iz četiri sveske, od kojih svaka ima tri komada. Ukupno trajanje cele svite je oko 90 minuta. Od orkestarskih kompozicija najpoznatije su „Španska rapsodija“ i „Katalonija“.

Albeniz je umro u 48-oj godini, 18. maja 1909. godine. Sahranjen je u Barseloni.

Terorista među pijanistima



Austrijski pijanista Fridrih Gulda (Friedrich Gulda) rođen je na današnji dan – 16. maja 1930. godine. Klavir je studirao na Muzičkoj akademiji u Beču, a sa samo 16 godina, počinje svetsku koncertnu turneju. Najpoznatiji je po interpretacijama Betovenovih kompozicija, a svirao je i dela J. S. Baha, Mocarta, Šuberta, Šopena, Šumana, Debisija i Ravela.

Od 1950. godine Gulda počinje da se interesuje za džez. Komponovao je nekoliko pesama i instrumentalnih kompozicija u kojima kombinuje klasiku sa džezom. Najpoznatije su Preludijum i fuga i Varijacije na pesmu grupe The Doors „Light My Fire“. Od 1982. godine Gulda sarađuje sa džez pijanistom Čik Korijom. Snimaju album „The Meeting“ na kome se mogu čuti džez improvizacije i dela klasične muzike, a drže i koncerte na kojima takođe izvode kombinaciju klasične i džez muzike.

Zbog ovako neuobičajenih koncerata, Gulda je dobio nadimak „teror pijanista“. Taj nadimak je samo potvrdio kada je odbio da primi nagradu The Beethoven Ring, koju mu je dodelila Bečka Akademija kao priznanje za izvođaštvo . Čak je iscenirao i sopstvenu smrt 1999. godine! Međutim, i pored svega toga, smatra se jednim od najboljih pijanista 20-tod veka.

Guldina želja bila je da umre na dan kada je rođen njegov omiljeni kompozitor – Mocart. To se zaista i desilo! Umro je 27. januara 2000. godine, od srčanog udara.

U senci


Nemačka pijanistkinja i kompozitor, Fani Mendelson (Fanny Mendelssohn), rođena 1805. godine, bila je starija sestra poznatog kompozitora Feliksa Mendelsona. Još kao mala pokazala je veliki muzički talenat – njen otac je čak smatrao da je talentovanija od Feliksa.

Na žalost, u to vreme nije se smatralo prikladnim za ženu da ima muzičku karijeru, tako da je Fani ostala amaterski muzičar, u senci svog brata. Njen otac bio je prvi koji joj je rekao da bi komponovanje ipak trebalo da prepusti Feliksu. Međutim, Feliks se nije slagao sa svojim ocem. On je u potpunosti podržavao svoju sestru, čak je i izdao neke njene kompozicije pod svojim imenom. Za uzvrat, ona mu je pomagala svojim, uvek dobrodošlim, konstruktivnim kritikama.

U 24-oj godini Fani se udala za slikara Vilhelma Hensla, koji je takođe podržavao njeno bavljenje muzikom. Vremenom su i njena dela počela da se izvode, zajedno sa Feliksovim, na koncertima koje su priređivali u salonu svoje kuće u Berlinu. Njen prvi javni solistički koncert bio je 1838. godine i tada je svirala Prvi klavirski koncert svog brata.

Fani je napisala 466 kompozicija, među kojima su klavirski trio i nekoliko zbirki kompozicija i pesama za solo klavir, od kojih mnoge nose naziv „Pesme bez reči“. Danas se smatra da je upravo Fani bila ta koja je razvila ovaj stil. Njeno verovatno najinteresantnije delo je ciklus kompozicija „Godina“ („Das Jahr“). Ovaj ciklus sastoji se iz 12 kompozicija, od kojih je svaka posvećena jednom mesecu u godini. Fani je muziku napisala na papiru u boji, a njen muž Hensl je dodao po jednu ilustraciju uz svaku kompoziciju. Svaki od ovih komada prati takođe i po jedna kratka pesma.

Fani je umrla u Berlinu, 14. maja 1847. godine, od komplikacija izazvanih šlogom, koji je doživela dok je ranije uvežbavala jedan od oratorijuma svog brata. Feliks je umro nepunih šest meseci kasnije.

Autor ''Marseljeze''


 

Francuski kompozitor Klod Žozef Ruže de Lil (Claude Joseph Rouget de Lisle) rođen je  10. maja 1760. godine. Njegovo najpoznatije delo je francuska himna „Marseljeza“, koju je napisao 1792. godine.

U aprilu te godine Lil je boravio u Strazburu. Tekst za „Marseljezu“ nastao je na jednoj zabavi, posle večere, kada je kompozitor bio u neverovatno patriotskom raspoloženju. Muzika je, zapravo, delo italijanskog kompozitora Batiste Vitorija, „Variazioni sulla Marsigliese“ za violinu i orkestar, nastalo 1792. godine. Lil je muziku preradio, dodao svoj tekst i delo nazvao „Vojnička himna rajnske armije“ („Chant de guerre de l`armée du Rhin“). Ime „Marseljeza“ kompozicija je dobila zahvaljujući dobrovoljcima iz Marseja, koji su je pevali 30. jula, dok su marširali ka Parizu.

Osim „Marseljeze“, Lil je komponovao još nekoliko patriotskih kompozicija, koje je objavio 1825. godine, u zbirci pod nazivom „Francuske pesme“ („Chants français“). Pored svojih dela, u zbirku je uvrstio i kompozicije drugih francuskih autora.

Virtuoz na gitari


Mauro Đulijani (Mauro Giuliani), rođen 1781. godine, bio je napolitanski gitarista i kompozitor, jedan od najvirtuoznijih gitarista 19-og veka. Njegov prvi instrument bio je violončelo, a učio je i da svira violinu. Međutim, opredelio se za gitaru i vrlo brzo postao odličan gitarista.

Đulijano je bio oženjen Marijom Đuzepe del Monako, sa kojom je dobio i dete 1801. godine. U leto 1806. godine, posle završetka studija kontrapunkta, violončela i gitare u Italiji, preselio se u Beč. Tu je bio u vezi sa izvesnom gospođicom Vilmuth, sa kojom je dobio i ćerku Mariju 1807. godine.

Zahvaljujući svojoj virtuoznosti i muzikalnosti, Đulijani je vrlo brzo postigao veliki uspeh i postao poznata ličnost. Držao je koncerte po celoj Evropi i kretao se u društvu mnogih slavnih kompozitora tog vremena, kao što su Rosini i Betoven. Sa pijanistom Johanom Humlom, violinistom Jozefom Majsederom i čelistom Merkom održao je seriju kamernih koncerata pod nazivom „Dukat-koncerti“ (prema ceni karte, koja je bila jedan dukat).

Đulijani se vratio u Italiju 1819. godine, uglavnom zbog nedostatka finansija. Živeo je u Rimu, gde je napisao nekoliko kompozicija i održao samo jedan koncert. Od jula 1823. godine često je putovao u Napulj, u posetu ocu, koji je bio veoma bolestan. U Napulju je naišao na bolji prijem publike, tako da je tu često držao koncerte, a kod lokalnih izdavača objavio je i neke svoje kompozicije.

Krajem 1827. godine, Đulijanovo zdravlje počelo je da se pogoršava. Umro je u 48-oj godini , o8. maja 1829. godine, u Napulju.

Izumitelj klavira


Bartolomeo Kristofori (Bartolomeo Cristofori di Francesco), italijanski graditelj instrumenata,rođen je o4. maja 1655. godine. O njegovom detinjstvu i mladosti se malo zna.

Sa 33 godine stupio je u službu princa Ferdinanda od Medičija. Princu je trebao neko ko bi vodio računa o njegovim instrumentima, a želeo je i da ulaže u nove izume. Pre nego što je napravio svoj prvi klavir, Kristofori je izumeo još dva instrumenta sa dirkama – spinet i ovalni spinet (liči na virdžinal, ali ima duže žice u sredini).

Klavir se od ostalih tadašnjih instrumenata sa dirkama razlikovao po načinu dobijanja tona. Naime, na drugim instrumentima sa dirkama ton se dobijao korišćenjem mehanizma gavranovih pera, koja su okidala žice i tako proizvodila ton. Kod klavira je Kristofori napravio mehanizam čekića koji udaraju u žicu i proizvode zvuk. Prednost ovakvog mehanizma je u tome što je na klaviru izvođač mogao da kontroliše jačinu zvuka, tj. da proizvodi i tihe i glasne tonove. Zbog toga su se prvi klaviri zvali „piano e forte“ (ital. – tiho i glasno). Ovaj novi instrument postao je poznat tek oko 1711. godine, zahvaljujući članku koji je o njemu napisao Mafei, tada uticajni italijanski pisac.

Kristofori je nastavio da pravi klavire i posle smrti princa Ferdinanda, neprestano ih usavršavajući. U kasnijim godinama asistirao mu je Đovani Ferini, koji je posle Kristoforijeve smrti nastavio sa gradnjom klavira.


zanimljivamuzika.

Zabuna


Italijanski violinista i kompozitor, Pjetro Lokateli (Pietro Locatelli), učio je violinu kod čuvenog Korelija (Arcangelo Corelli). Bio je pravi virtuoz na violini – kažu da nikada nije odsvirao pogrešnu notu, osim jednom, kada mu je mali prst skliznuo sa žice.

Lokateli je široj publici verovatno poznat po delu koje, zapravo, nije ni napisao. Naime, u prvoj sceni filma „Master and Commander“ govori se o zvucima Lokatelijevog kvarteta u C-duru, koji ispunjavaju sobu. Lokateli uopšte nije pisao kvartete, a muzika koja se u toj sceni čuje na filmu je, u stvari, C-dur kvintet Luiđija Bokerinija…


Lokateli je umro na današnji dan, 30. marta 1764. godine, u Amsterdamu.

Sreća u nesreći


Italijanski dirigent, Arturo Toskanini (Arturo Toscanini), rođen je 25. marta 1867., a umro 16. januara 1957. godine. Bio je jedan od najboljih dirigenata svih vremena, poznat po tome što je uvek dirigovao napamet.

Svoju karijeru dirigenta započeo je sasvim slučajno, zahvaljujući dirigentu Leopoldu Migezu (Leopoldo Miguez). Toskanini je tada imao samo 19 godina i svirao je violončelo u operi Rio de Ženeira. Na generalnoj probi opere „Aida“, pevači i muzičari, poreklom Italijani, odbili su da nastupe pod upravom Migeza, jer nisu bili zadovoljni njegovom postavkom opere. Uvređen, Migez je napustio pozorište.

Predstavu su probala da spasu dva druga dirigenta, ali ih je publika izviždala, tražeći Migeza. Tada je mladi Toskanini ustao i odlučno prišao dirigentskom pultu, čime je zaintrigirao i utišao publiku. Zalupio je partituru, dao znak za početak i celu predstavu dirigovao napamet!

Publika je bila oduševljena – Toskanini je dobio takve ovacije kao ni jedan dirigent-početnik pre ni posle njega…

Brodolom


Enrike Granados (Pantaléon Enrique Costanzo Granados y Campiña), rođen 27. jula 1867. godine, bio je španski kompozitor i pijanista. U svojim delima koristio se španskim folklorom i time postao jedan od osnivača novije španske muzike.

Za vreme Prvog svetskog rata održao je koncert u Njujorku za američkog predsednika Vilsona. Prilikom povratka iz SAD-a propustio je brod koji je išao direktno za Španiju, tako da je morao da ide preko Engleske i Francuske. Na žalost, pri prelasku La Manša, brod „Saseks“, na kome su bili Granados i njegova supruga, bio je pogođen torpedom sa nemačke podmornice. Videvši svoju ženu u vodi, Granados je skočio da je spase, uprkos svojoj fobiji od vode, i udavio se (24. marta 1916. godine).