Najlepše bajke sveta

SVIRAC ČUDOTVORAC

Živeo nekad svirac. Svirao je još od malih nogu. Cuva on tako volove, odreže vrbovu granu, napravi sviralu i, kad zasvira, volovi prestanu pasti, nacule uši i slušaju. Ptice se stišaju u šumi, cak ni žabe po barama ne krekecu.
Istera on stado na nocnu pašu, a tamo veselje: momci i devojke pevaju, zbijaju šale, ko mladost, zna se. Noc blaga, topla. Krasota!
Onda svirac zasvira u svoju sviralu. Svi momci i devojke za tren oka se smire. I svakom se cini kao da mu se neki slatki osecaj razliva po srcu, kao da ga neznana neka sila ponela i nosi ga sve više i više u plavo vedro nebo, jasnim zvezdama.
Sede u noci pastiri kod stada, i ni da se maknu. Ne osecaju da ih bole ruke, noge, preko dana izmorene, da glad podseca na se.
Sede i slušaju.
I sve bi da sede tako celog svog života i da slušaju sviracevu svirku.
Svirala umukne. I niko ne sme ni s mesta da se makne, da ne poplaši taj cudesni zvuk, što se poput cvrkuta rasuo po šumi i dubravi, i diže se pod samo nebo.
Opet svirala zasvira, ali sad nešto tužno. I golema tuga sve osvoji. U pozne sati vracaju se s kuluka seljaci i snaše, zacuju svirku, zastanu, slušaju. I pred ocima im iskrsne sav njihov život - cemer i beda, zli spahija i njegovi službenici. I takva ih obuzme tuga da im dode da zakukaju, kao nad pokojnikom, kao da im sinove vode u vojsku.
Ali, evo, svirac zasvira nešto veselo. Seljaci i snaše pobacaju kose, grabulje, vile, podboce se i igraju.
Igraju ljudi, igraju konji, igra drvece u dubravi, igraju zvezde, igraju oblaci - sve igra, veseli se.
Takav je, eto, bio cudotvorni svirac, što god je hteo mogao je od ljudskog srca da uradi.
Kad je odrastao, napravio je sebi violinu i krenuo u svet. Kud dode, zasvira, ljudi ga nahrane, napoje, kao najmilijeg gosta, i još mu i - ponešto dadu za put.
Dugo je svirac tako išao po svetu, veselio dobre ljude, bez noža srce rezao zlim spahijama: gde on dode, ljudi ih više ne slušaju. Spahijama je stojao kao kost u grlu.
I spahije namisliše da ga oteraju u smrt. Sad ovog, sad onog stadoše nagovarati da ubije ili utopi sviraca. Ali ne nadoše nikog voljnog za to: prosti su ljudi voleli sviraca, a spahijski službenici su ga smatrali carobnjakom, pa ga se bojali.
Onda se spahije dogovoriše s davolima. A zna se: spahije i davoli od iste su sorte.
Išao jednom svirac šumom, a davoli poslali na njega dvanaest gladnih vukova. Preprecili vukovi put sviracu, zubima škljocaju, stoje, a oci im gore poput žeravice. A u sviraca ništa osim violine u torbi nema. "E" - misli on - "došao mi je kraj".
Uze violinu da pred smrt još jednom zasvira. Naslonio se na drvo i prevukao gudalom preko struna.
Kao živa progovori violina, zatitraše šumom zvuci. Zamre grmlje i drvece, ni listak da trepne. A vukovi, kako su razjapljenih celjusti stali - tako i ostali.
Pretvorili se u uvo, zaboravili glad.
Prestao svirac da svira, a oni nestali u šumi kao kroz san.
Krenuo on dalje. Sunce vec zašlo za šumu, samo na krošnjama još blista, kao da ih obliva zlatnom bujicom. Tiho, ni živa duša se ne cuje.
Seo svirac na obalu reke, izvadio iz torbe violinu, zasvirao. Tako divno zasvirao da su se i zemlja i nebo udubili u svirku. A kad zapoce polku, sve živo zaigra. Zvezde u igri lete kao zimska mecava. Oblaci plove nebom, a ribe se tako razigrale da je reka uzavrela kao voda u loncu.
Ni vodeni car ne izdrža - i on poce da igra. I tako se razmahao da je voda preplavila obale. Uplašili se davoli, poiskakali iz recnih zaliva. Pucaju od besa, škrgucu zubima, a ništa ne mogu sviracu.
Kad svirac vide da je vodeni car ljudima naneo nevolju, poplavio im polja i vrtove, prestade svirati, stavi violinu u torbu, i pode dalje svojim putem.
Ide on, tako, ide, i odjednom vidi - trce k njemu dva gospodicica.
- U nas je danas zabava - kažu. - Dodi da nam sviraš, pane sviracu. Bogato cemo te nagraditi.
Pomisli svirac: noc pala, nema prenocišta, a i novaca nema.
- Dobro - rekao im - sviracu vam.
Dovedoše oni sviraca u dvorac. A tamo, tušta i tma mlade gospode i gospodica. Na stolu stoji nekakva velika, duboka zdela. Gospoda i gospodice joj pritrcavaju redom, zamacu u nju prste, pa necim mažu oci.
Prišao i svirac zdeli. Zamocio prst i namazao oci. I kako to ucini, vide da to nisu gospoda i gospodice, vec davoli i veštice i da se obreo u paklu, a ne u dvorcu.
"Aha" - pomisli on - "evo na kakvu me zabavu gospodicici dovukoše! Pa, dobro. Sada cu ja vama zasvirati!"
Podesi on violinu, pa prevuce gudalom po živim strunama - i sve se u paklu razlete u prah, a davoli i veštice se razbežaše glavom bez obzira.

MEDVED BUCKO   

Majka Medvedica nazvala je svog najmlađeg sina Bucko. Okrugao kao lopta, on je bio i vrlo lenj. Svakoga jutra slala ga je majka Medvedica u šumu da bi ga navikla da se bolje snalazi u njoj, ali on to nije voleo.

Medutim, morao je najzad i to da nauči. Jednog jutra povela ga je majka tako u dugu šetnju i ostavila ga samog u šumi. Morao je bez ičije pomoći da nađe put natrag . Odjednom poce Bucko vrlo glasno da plače, tako jako da je njegova majka, preplašena, dojurila da vidi šta mu je. "Ne mogu više!" plakao je Bucko i majka ga tada uze u naručje. Ah, on je bio još tako mali, ali vrlo težak. Tako su pošli natrag i kada su bili blizu kuće, majka Medvedica ga opet spusti na zemlju. Tek tada je shvatila, kada je Bucko poslednji deo puta do kuće pretrčao smejući se, da se on našalio sa njom. "To si sad učinio i nikad više!" uzviknula je ljutito Medvedica i od tada je Bucko mogao da plače koliko je god hteo, majka ga nikad više nije ponela.

USTOLOVINA U ŠUMI   

U jednoj zemlji Dalekog istoka živeo je nekad jedan kralj, koji je svake noći uzimao novu ženu i sledećeg jutra naređivao da je pogube.

Posle nekog vremena ljudi su postali smrtno uplašeni, jer je dolazio red i na njihove kćeri da po jednu noć budu kraljice. Tada kćer kraljevog savetnika, koja je bila mudra kao i njen otac, zamoli oca: "Dozvoli da postanem kraljeva žena i da povedem sa sobom svoju sestru kao pratilju."
Njen otac je bio zapanjen ovom molbom , ali je znao da je njegova kćere toliko mudra da bi mogla učiniti i kraj tom strašnom kraljevom ponašanju.

I tako se njegova kćer Šeherzada venčala sa kraljem. Posle večere Šeherzada se obrati kralju: "želea bih da se oprostim sa svojom sestrom i poslednji put joj poželim laku noć. "Kralj se sa tim složi i dozvoli njenoj sestri da uđue. Kad je sela ona zamoli Šeherzadu: "Draga sestro, ispričaj mi poslednji put jednu od tvojih prelepih priča. "Šeherzada poče da priča jednu priču, a kada je završi, kralj je bio tako ushićen, da je hteo da čuje još jednu i ona mu obeća da će mu sledeće večeri ispričati novu priču. Kralju su se njene priče toliko dopale da joj je poštedeo život.

Tako su proveli hiljadu i jednu noć, za koje vreme kralj zavoleo Šeherzadu, a ona mu je podarila troje dece. Priče su prestale, ali kralj je nije pogubio. Ona je ostala kraljica svoje zemlje i svi su bili srećni.

 

(1001 noć)

ZLATNA JABUKA   

Jednom su bogovi priredili zabavu na planini Olimpu. Svi su bili pozvani, osim boginje svađe. Nju nisu zvali, jer je uvek izazivalia nevolje. Ali je ona čula za zabavu i smislila vrlo lukavu osvetu, zato što je nisu pozvali. Bacila je među goste na zabavi zlatnu jabuku, na kojok je pisalo: "Najlepšoj". Odmah je nastala gužva, jer je svaka boginja smatrala da baš ona treba da dobije tu jabuku, dok na kraju nisu ostale tri boginje da se i dalje prepiru oko toga koja je najlepša. Hera, vrhovna boginja, Afrodita, boginja ljubavi i Atina, boginja mudrosti.

Niko nije mogao da odluči kojoj bi trebalo da pripadne jabuka i među njihovim pristalicama počeše da izbijaju svađe. Najzad progovori Zevs, kralj bogova: "Kako mi ne možemo da odlučimo koja je najlepša, moraćemo to da prepustimo nekom smrtniku da odluči. Potražite napolju nekog coveka i neka on bude sudija". Tako se dogodilo da su jednog pastira, koji se zvao Paris, iz popodnevnog dremeža trgle tri prelepe žene. Dale su mu zlatnu jabuku i rekle mu da je preda najlepšoj. On je začuđeno gledao, dok su mu boginje prilazile, jedna po jedna.
"Ja sam Hera", šapnu mu prva. "Izaberi mene i učiniću te najmoćnijm čovekom na zemlji".
"Ja sam Atina", tiho mu reče druga. "Izaberi mene, pa ću ti podariti bezgraničnu mudrost".
"Ja sam Afrodita", šaputala je treća. "Izaberi mene i najlepša žena na svetu biće tvoja".
Paris dade jabuku Afroditi i boginje nestadoše. Izbor je bio rešen. Posle nekog vremena Paris je otišao u Spartu i tamo sreo Jelenu, ženu kralja Menelaja. Za njega je ona bila najlepša žena na svetu i on ju je oteo i poveo u Troju.

LJUTI PAPAGAJ   

"Pgledaj," reče otac kćerčici, dok su zajedno razgledali zoološki vrt.
"Vidi, ovo je papagaj!"
Nena je gledala, razrogacivši oči, šarenu pticu, koja je stajala na prečki. Nešto tako lepo još nikad nije videla. "Samo, kljun joj je kriv. Zar ti se ne čini da je tako, tata?" upitala je oca.

A znate šta se onda dogodilo? Odjednom je cula kreštavi glas:
"Misliš da je to ružno , dete, a ti i nemaš kljun. Sve što imaš to su te strašne duge tanke noge, ha, ha , ha!"
Nemate pojma kako je to uplašilo malu Nenu... Pripila se uz oca, koji joj je pričao da papagaji mogu da govore i da se ljute, ako im neko kaže da nisu lepi. Papagaj je ptica koja može da govori i da se ljuti, a to Nina nije znala. Njoj je ta ptica bila odvratna i ona je poželela da odmah idu kuci.

Tako Nina nije videla ništa od celog lepog zoološkog vrta, osim velikog šarenog ljutog papagaja.

TRI NEVALJALA MAJMUNA   

U nekoj šumi u Africi raslo je neobično veliko drvo. Bilo je to zaista ogromno drvo s neobično debelim granama. Svi su ga zvali majmunsko drvo, jer su na njegovim granama živala tri majmuna: Flap, Flip i Flop. S njima su roditelji imali neobično mnogo muke, jer su sva trojica bili veoma nevaljali. Klimajući glavom, njihov otac je često govorio: "Zaista su nestašni momci." Međutim, njihova majka, nije mogla da se ne smeje njihovim nestašlucima.

Jednog dana sva trojica su nestali. Kad se nisu pojavili ni za vreme obroka, svi su majmuni postali vrlo zabrinuti.
Stoga se stari majmun, njihov otac, digao da ih potraži. Ugledao ih je posle dosta traženja. Uzviknuo je od iznenadenja: "Gle ti njih. Ko bi ikad pomislio da će se popeti samoj žirafi na vrat!"
Tada je žirafa prislonila glavu na obližnju granu da bi omogućila majmunima da se lakše popnu na drvo, a zatim je objasnila starom majmunu kako ih je našla na kupanju na reci zajedno sa slonovima. "Zamisli majko," dreknuo je posle Flap, jer on nije umeo da govori tiho, "kao je to bilo zabavno. Mi smo slonove vukli za uši a oni su nas prskali vodom." Flip je dodao: "A ja sam sedeo krokodilu na rep." Nije izostao ni Flop, koji je počeo da se hvali kako je bananama hranio nosoroga i kako su sva trojica jahala na žirafinom vratu. "Zaista divan dan!" kliktala su sva trojica majmunčića. Majka nije mogla da se ljuti na svoju decu, a stari majmun je samo gunđao: "Zaista nestašna deca!"
Posle su zahvalili žirafi na dobroti, dobro se najeli i zaspali na najbližoj grani.

Deset malih crnčića


Priča za razmišljanje i učenje primljena iz Svetlosti od čoveka u svetlosti
Ova knjiga je za decu, za mlade i za odrasle - za sve koji su otvoreni za moćnog Duha Života , za Boga , našeg Oca.

Uvod

Draga deco, poneko od vas zna pesmu o deset malih crnčića.
Sigurno se sećate: “Na početku je to deset malih crnčića. Jedan čini nešto što ne bi trebalo, a to onda ima za posledicu da ispada iz igre. Zatim, iz igre ispadne još jedan i onda ih je preostalo još samo osam.
A dalje se nastavlja ovako: Neko pogrešno ponašanje, neki uzrok, povlači za sobom posledicu. Jedan crnčić za drugim žanje ono što je posejao i onda ispada iz tog kruga od deset. Tako ih biva sve manje, dok konačno ne preostane samo još jedan koji na kraju počini neki prestup usled koga i on kao ii drugi, nestane, sa pozornice života.
Tužna priča, pomislio bi čovek ali, sva deca pevaju ovu pesmu sa radošću jer nakon svake strofe peva se refren u kojem se ponovo izgrađuje niz od deset malih crnčića, počev od jedan do deset, tako da su na kraju opet svi sjedinjeni.
Draga deco, u ovoj priči koju bih danas da vam ispričam, radi se o deset malih crnčića. Imali ona možda nečeg zajedničkog sa pesmom o kojoj je bilo reči? Na kraju, kada budete pročitali ili čuli ovu priču, moći ćete sami da odgovorite na ovo pitanje. Moj odgovor glasi: To je moguće. Jer sve što čujemo i vidimo ,sve što doživimo ima duboki smisao.

Mi ljudi trebalo bi sasvim postepeno da naučimo da život posmatramo sa raznih strana, a one će onda često dobiti na vrednosti i značaju.Tako i u ovoj dečjoj pesmi o deset malih crnčića stoji istina, duboko duhovno značenje. Ovo i mnogo toga još dolazi do izraza u ovoj priči.

Priču počinje jedan crnčić, kao u refrenu pesme.

Ono što govori moglo bi se zbivati svuda, ali zbog “crnčića” pretpostavljamo da nas vodi u Afriku.Tamo žive ljudi koji imaju tamnu boju kože.To je neophodno, i dobro zbog jakog sunčevog zračenja. Da si se ti,drago dete rodio u Africi i ti bi imao ovu lepu mrku boju kože bio bi dete-crnac.A pošto ova pesma peva o “malim crnčićima” i mi ćemo u ovoj priči govoriti o “malim crnčićima”.
Mali crnčići su deca. i ako ove reči primimo srcem, osetićemo da u tom malenom, u detetu takođe leži veličina, jačina i snaga.A kad se umesto”crnac”kaže”crnčić”, osećamo da se iza toga krije ljubav, da u tome leži nešto drago, milo.
Sva deca bez obzira na boju kože, jezik kojim govore i imena koja nose, sve jedno da li su mala ili velika, pripadaju velikom Bogu-Stvoritelju i njegova su deca. S tom svešću ulazimo sada u priču o deset malih crnčića.

Prva Zapovest

Jedno od dece zvalo se Bamba. Bamba je bio dečak koji se rado šetao. Nije ga dugo držalo jedno mesto.Kratko bi se zadržao i pošao dalje.Bamba nije imao nikakav određeni cilj. Kada bi ga upitali šta traži, nije mogao da odgovori. Išao bi tamo-amo i još nije znao da ga na to tera njegova duša.
Jednog jutra kad je Bamba opet za sobom ostavio ulice i puteve sela i ušao u svež vedar dan, reči seljaka koje je čuo u prolazu, pozdravi i slično, bile su mu još u svesti i odjekivale u njemu.
Idući tako mirno u susret Suncu koje je izlazilo, čije se svetlo moćno širilo na horizontu, čuo je višeglasni pev i zvuke ptica kako odzvanjaju poput simfonije.Videvši kako se fine cvati cvetova otvaraju za novi dan i osetivši kako se nežan jutarnji vazduh preliva preko njegovog lica, Bambino se srce na čudan način širilo. Jedna reč koja je još od ranog jutra odzvanjala u njemu, oblikovala se u njegovom unutarnjem i on ju je izgovorio: BOG.
Bamba zastade i sede. Još jednom izgovori sa strahopoštovanjem i pobožno, to moćno ime BOG.

Taj zvuk je ispunio njegovo srce; njegova duša se otvarala i odjednom je shvatio šta zaista hoće i kuda ga vuče.U ovom svetlom času svog života razumeo je i shvatio ono što do tada nije mogao da razume i shvati. On je sada znao da on, dečak Bamba, traži jedini večni život BOGA.
U Bambi, tom malom crnčiću, boravila je velika i zrela duša. Dotaknuta i podstaknuta snagama prirode i svetlosnim energijama novog dana njegova duša je postala vidljiva u čoveku Bambi.Bambina duhovna svest se otvorila i omogućila mu da jasnije spoznaje,da dublje oseća i življe oseti šta živi u njemu i oko njega.
Odjednom je osetio veliku ljubav koja mu je dotada bila potpuno strana.”O,da!” reče Bamba.”Duboko u svom srcu osećam tananu i nežnu ljubav. To je ljubav prema Bogu. Bio je potpuno tih neko vreme.” Da, to je tako”, reče.” Osećam u svom srcu da ljubim Boga “. A pošto Ga ljubim, to me podseća da sam tu radi Njega. Da, hteo bih Njemu da posvetim svoj život.”
Bamba se setio svojih roditelja i pade mu na pamet: “ Moji roditelji su me učili da se molim najmanje dva puta dnevno.” Prodrma glavu i reče samome sebi: “ Dobro je moliti se .Ali mi više nije dovoljno da se samo molim. Moje srce počinje da voli. Onda ne mogu ostati neaktivan. Ja hoću da učinim nešto za Boga. Ali šta? Šta mogu ja, malo dete da učinim za ovog velikog Boga-Stvoritelja?”
Bamba pogleda oko sebe. U ovom jutarnjem času dotakne ga divota Božja.Video ju je u svemu što ga okružuje i iz njega provali slavljenje Boga.Hteo je da se približi ovom velikom moćnom Bogu koji je život i krasota u svemu. Ali kako je to moguće?
Duboko u Bambinom srcu širila se sve više ljubav prema Bogu. Pustio je da u svet njegovih osećaja i unjegovu dušu teku struje srca. Jasno je osećao da uopšte nije moguće sam doći do Boga. Odjednom je znao i to saznanje bilo je za njega istina : Doći do Boga znači doći do Boga preko svog bližnjeg. Znao je: svi ljudi su deca Božja a On je njihov Večni Otac.
Bamba ustade i produži putem. Naučio je veoma brzo da obraća pažnju na glas svog srca i da sluša samo taj glas. Glas srca bili su tanani osećaji i osećanja njegovog srca koji su se sve jasnije oblikovali u misli. Bamba je osećao i osećao i mislio i mislio i osetio je u sebi mudrost Božju.
Poće podnevna vrućina. Zamori se i potraži mestašce u hladovini. Pošto beše uzeo malo hrane i napio se izvorske vode, zaspa.
Kad se probudio bi mu jasno da je sanjao. Bog, večna snaga, hteo je i ovim snom nešto da mu kaže. Pokazao mu je da je velika zajednica jedinstvo u Bogu i shvatio je. Tek kada su svi ljudi saglasni u tome da hoće da žive u Bogu i za Boga, tek tada život na zemlji ima smisla. Shvatio je u snu: zajednica može Bogu više da pomogne nego pojedinac. Sanjao je o putovanju kroz Afriku na kojem je bio sreo još deset malih crnčića.Video je u snu da su oni zajedno jaki. Slike iz sna pokazale su mu takođe da svi oni imaju nešto zajedničko, jedan zajednički zadatak koji im je nalagao da idu svetom kako bi sretali ljude koji u svom unutarnjem isto tako traže Boga,večni Život i spremni su da započnu život po njegovim zapovestima.
Polako su te slike iz sna bledele a spoznaje su ostale. Bamba je sada znao šta ga je stalno teralo da putuje. Bila je to njegova duša koja je htela da ide putem ka Bogu.
Pomisli: “ Šta može pojedinac sam? Prokrstariću kontinent na kojem živim.Uskoro će se tu naći i drugi crnčići koji imaju istu želju kao i ja da se približe Bogu i da Bogu služe.”
Osnažen u unutarnjem i snagom odlučnosti pođe Bamba opet na put s poverenjem u Boga koji sve usmerava.
Puno se molio i obraćao i dalje pažnju na one fine osećaje i osećanja u svom unutarnjem.Govorio je životinjama, biljkama,a i kamenju; hvalio je i slavio Boga-Stvoritelja, Svetlost u svemu i mnogo toga je spoznao. Spoznao je pre svega da Bog, Život neprestano daje. Sažeo je to u reči: život je davanje.Osetio je da ovaj život koji daje jeste ljubav, koja ispunjava njegovo srce i znao je da je ova ljubav Bog.

Sve dok se Bamba zadržavao u prirodi među biljkama, životinjama i kamenjem, budući povezan sa njima, i sve dok je u zemaljskom carstvu u vodi,u vazduhu,u širokom nebeskom svodu, u Suncu, u Mesecu i u zvezdama gledao Boga, svetlost i ljubav koja daje, sve je bilo dobro. Bamba se osećao u jedinstvu sa svim ovim oblicima stvaranja.
Bio je to lep život, lagan, slobodan i bez velikih problema.Bamba je bio zadovoljan i smiren i već se uveče radovao narednom danu. Sada je imao unutarnju vezu sa Bogom čiji Duh je u svemu. Sebe je sve više shvatao kao dete,kao sina ovog moćnog Boga-Stvoritelja.
Ali Bambin put vodio je opet ka ljudima, a tamo su neke stvari bile malo drugačije. Ljudi su mnogo mislili i nikad nisu bili zadovoljni onim što imaju.Uvek su hteli više.Hteli su sve samo za sebe, kako bi bili bogatiji, jači i bolji, pametniji i moćniji nego njihov bližnji . Stoga nisu ni izgovarali ono što stvarno misle.Lagali su kako bi prevarili bližnjeg i stekli neku korist za sebe.
Bamba je doživeo zavist, pohlepu, zlovolju, neprijateljstvo, osvetoljubivost. Primetio je da ljudi nisu često jedni za druge, već jedni protiv drugih. Jedan bi vršio pritisak na drugog da ovaj čini ono što on hoće. Mnogi su bili usmereni na uzimanje,a ne na davanje. Svako je mislio: “ Za mene! Za mene! Za mene! “ I Ja, ja, ja, samo ja! “ A kako je bližnjem pri tom, mnogima je bilo svejedno. Bamba je shvatio da je sve ovo usmereno protiv Boga ljubavi, da je čovek od svog “ja”, od svog negativnog napravio lažnog Boga i da u svojim mislima i postupcima služi njemu umesto Bogu-Večnome.
Bamba je odlučio da tako više ne misli i ne živi .Ali čim bi se našao među ljudima i sa njima razgovarao, sa njima radio i živeo, morao je da konstatuje da ni on sam još nije slobodan od zavisti, pretvaranja i pohlepe.
Bamba, koji se odlučio da služi Bogu, toj ljubavi koja nesebično daje i da o njemu svedoči, uplašio se kada je i na sebi primetio toliko toga negativnog, ljudskog. U molitvi se sve više poveravao Bogu, svom večnom Ocu, molio Ga za oproštaj i trudio se da otkloni svoje greške i da ih više ne ponavlja.
Iz svih svojih iskustava, kako sa samim sobom tako i sa drugima, bivalo mu je sve jasnije šta mu posebno leži na srcu u njegovom zemaljskom životu, njegov zadatak. Bamba, prvi crnčić, otvorio se kako bi glasnik Božji živeo i poučavao Prvu Zapovest, koja shodno smislu glasi:

Ja Sam Gospod, tvoj Bog. Nemoj imati drugih bogova osim Mene.
Pod drugim bogovima Bamba je podrazumevao svet želja koji nas pritiska, ljudsko htenje; na primer želja i težnja da se stekne moć nad drugima,da se stekne bogatstvo i ugled kako bismo mogli drugima da naređujemo; želja da ljude držimo kao robove i da ih tlačimo.”Ja” bogu isto tako služimo kad nekom laži hoćemo da steknemo ugled, kada loše govorimo o drugima ne bi li same sebe prikazali u lepšem svetlu.To se protivi Prvoj Zapovesti, jer sve su to lažni bogovi ljudskoga “ja”.To je htenje da se bude neko i nešto i da se poseduje.
Misli su snage.Niske misli; usmerene protiv božanske ljubavi koja daje a time i protiv bližnjeg, jesu negativne snage, to su energije koje se izgrađuju i zgušnjavaju u oblike. One se sakupljaju i postaju nalik nevidljivim prikazama, takoreći misaonim bićima koja sebe stavljaju iznad velikog Boga ljubavi.

Bamba reče sebi : “ Ne može se dva gospodara služiti, ili služimo pravom Bogu, ili služimo svojim lažnim bogovima. Ko želi da služi pravom Bogu, taj ide putem samospoznaje i ostvarivanja zapovesti Božjih da bi pronašao put do ispunjavanja zapovesti života, glavne zapovesti ljubavi. Svi drugi putevi vode u spoljašnje, u ljudsko i čine da se čovek nasuče na obalu. One ga odvode u lavirint iz kojeg se teško pronalazi izlaz.”
Bamba je osetio sasvim jasno: Samo preko samospoznaje i ostvarivanja čovek nalazi put do samog sebe, u svoje unutarnje, gde boravi božansko.Tako je put prema srcu Božjem istovremeno put u sopstveno unutarnje, njega svako mora pronaći sam i njime sam ići.Onaj ko je taj put pronašao može pomagati svojim bližnjima na njihovom putu.

Bamba pođe dalje. Znao je da iz dana u dan, iz časa u čas mora još mnogo da nauči i na samom sebi prepozna i očisti, kako bi postao mudar učitelj. I reče sebi samome: “ Bamba, pre no što drugome daš duhovne pouke, moraš i sam da najpre ostvariš ono što predaješ dalje.To je pravi i stvarni učitelj , a to je i ispravno učenje i ispravan put.”To zadade sebi i toga se držao.

Na putovanju Bamba je govorio životinjama i cveću. Naučio je takoreći govor životinja i biljaka tako što se uživljavao u njih i, svojim tananim osećajima predavao se njihovim finim nežnim osećanjima.Tako je živeo u miru i prijateljstvu sa životinjama, sa cvećem, kamenjem, vodom, zemljom, sa Suncem, Mesecom i zvezdama.Tako nikad nije bio sam ni usamljen.
Ono što je Bamba spoznao kod samog sebe,o tome bi razmislio ili glasno izgovorio.U dubokoj molitvi predavao bi to u toku dana Bogu, svom i našem Ocu. U svemu bi se okretao Njemu. Na predivan način pomagao bi mu nebeski Otac da dođe do prave spoznaje. Bamba je naučio da donosi jasne odluke i da sledi svoju unutarnju spoznaju. Spoznao je takođe da istinski Bog dopušta ljudima slobodu volje.
Bog,Večni, onaj Pravi, ne okreće se ni od jednog čoveka. Samo lažni bogovi okreću se brzo od neposlušnih. Te lažne bogove prepoznaćemo po tome što sebi stvaraju oponašatelje, što uvode rituale i dogme a i često se drže običaja i navika. Ali Bog je sloboda.On tako nešto nije stavio u ljudska srca.On želi da Ga svi ljudi pronađu u sopstvenom srcu, duboko u svojoj duši.
Bamba pomisli i izgovori glasno sam za sebe: “ Važno je za sve nas, da pored pravog Boga ne bude mesta i za lažne bogove.” To je shvatio Bamba, tome je težio iz dana u dan i toga se pridržavao. Ovaj životni stav činio ga je srećnim i radosnim.
Kada bi dolazio ljudima da živi nekoliko dana sa njima i da radom svojih ruku zaradi svoj hleb, nabavi stvari za svakodnevne potrebe, pokazalo bi se da li je Bamba bio veran svojim spoznajama i svojim dobrim namerama.Jer tada bi do njega došlo poneko iskušenje.Ono što bi u svom unutarnjem spoznao i smatrao dobrim i ispravnim,a za šta se i sam odlučio, da to čini i da se toga pridržava, sve to bi sada bilo stavljeno na probu.
Bamba je stalno morao da se odlučuje, kao i svaki čovek koji ozbiljno shvata zadatke svojih zemaljskih dana.On ne bi uvek donosio ispravnu odluku, ali bi se u njemu javio tup osećaj, i njegova svest bi proradila. Postojao bi zaista radostan iznutra tek kada bi očistio svoje greške i ponovo razmislio o svojim principima, o božanskim Zapovestima i o svom zadatku. Ljubav prema Bogu pomogla mu je da savlada ove teškoće

Druga Zapovest

Prvi glasnik Božji išao je dalje. Na ovom putovanju vežbao se vredno u spoznaji i savladavanju onog negativnog, ljudskog i u ostvarivanju Božjih Zapovesti.Tako je stekao unutarnju mudrost.Potpuno se predao Bogu i marširao dalje svestan da će pronaći novu decu koja osećaju i misle slično kao on.Verovao je da će ih sresti u pravo vreme.
Jednog dana sreo ga je drugi crnčić. Radosno je oslovio Bambu i rekao mu: “ Kuda ideš tako sam? Ako nemaš ništa protiv pratio bih te deo puta.”
Bamba, koji je u srcu bio ispunjen Bogom, odgovorio mu je i postavio niz pitanja: “ Zašto putuješ ?” “Šta tražiš ? “ “ Koji cilj imaš?” Ovaj drugi odgovori spremno; i tek što su prešli deo puta zajedno izgovorena je ona odlučujuća reč, to sveto ime, BOG.
Brzo se ispostavilo da je taj novi saputnik, na jednom sasvim drugom putu, isto tako pronašao put do Boga. Oboje je odmah osetilo unutarnju povezanost. Svaki je znao o čemu onaj drugi govori mogli bismo reći, govorili su istim jezikom. Na odlučujuće pitanje “ Da li si za Boga ? “odgovor je došao sam po sebi. Tako je Bamba mogao da govori o drugim bitnim tačkama: “ Reci mi o kojoj zapovesti govoriš?” “Koje mišljenje zastupaš ?”
Oči drugog crnčića zasijaše i on reče :” Moje ime je Brusvalin, glasnik Božji, reći ću sada Drugu Zapovest koja po smislu glasi:
Samo Bogu pripada čast! Kada govoriš o Bogu, svom Gospodu; onda govori sa strahopoštovanjem i poštovanjem o Svevišnjem, jer Bog je svemoćan, On je večni život koji služi svim oblicima života.
Večni je Davalac.On daje i daje i ništa ne uzima od Svoje dece. Ovaj Večni je naš nebeski Otac. Pošto je On beskrajna, večna ljubav koja je obuhvatila moje srce, ja sam kao glasnik Božji na putovanju zato da bih poučavao svoje bližnje, kako bi oni konačno prestali da kaljaju to sveto Ime pogrdnim rečima i da hule na njega.Da bi prestali na taj način da zloupotrebljavaju njegovo sveto ime, i odaju čast niskom”ja”. Bogu jedino pripadaju čast,slava i hvala.To ja donosim u svet “.
Bamba reče: “ Brusvaline, ti si moj brat po Božjoj slici i prilici.Ako želiš kreni sa mnom i puno toga ćeš doživeti, jer ja sam glasnik Božji za Prvu Zapovest.”
Ovo dvoje dece pogledaše jedan drugog, pružiše ruke jedan drugome i pokloniše se pred večnim Sve-Jednim, koji je obuhvatio njihova srca i kojem su služili.
Krenuše zajedno dalje.Pustili su da ih vodi unutarnje svetlo koje su sledili. Iz dana u dan ostvarivali su ono što im je dan pokazao.
Pošto su obojica imali isti cilj, isti zadatak i isti put, razumeli su dobro jedan drugog. Razmenjivali su mišljenja o svojim spoznajama i iskustvima. Delili su jedan sa drugim kako hranu tako i radost i patnju. Morali su da izdrže i slične unutarnje borbe kada bi se ponovo javljale ljudske greške.
Na putu ka Bogu, spoznali su, mnogo brže se napreduje kada čovek ne ide sam. U zajedničkom životu sa drugim čovek bolje spoznaje sopstvene ljudske slabosti i nalazi pomoć u savladavanju tih slabosti i grešaka.
Ovo dvoje prijatelja spoznalo je mnogo toga i rešili su zajednički neke teškoće. Kada bi imali jedan drugom nešto da prigovore ili da zamere i kada bi se jedan naljutio na drugog, znali su: kod obojice je postojala ista greška. Dakle, svaki bi očistio svoje i preduzeo da se menja. Zatim su snažili jedan drugoga opet u pozitivnome i pomagali jedan drugom u ostvarivanju.
Što su više odlagali ono ljudsko, češće su sretali ljude kojima su mogli da donesu poruke života, Prvu i Drugu Zapovest.
Draga deco, naša priča bi bila veoma duga kada bismo detaljno govorili o životu ove dvojice, a i o životu ostalih crnćića. Morate znati: zemaljski dani postaće zaista interesantni, živi i uzbudljivi, tek kada se čovek potrudi da se stvarno približi Bogu, tj. da spoznate Božje zapovesti sprovodi u delo. Stoga ni Bamba ni Brusvalin nisu morali da se žale na dosadu.
Za one meðu vama koji sve ovo ne mogu da zamisle, imam jedan predlog: Jednostavno probajte to sami.
_________________

Treća Zapovest

Išlo se preko polja, šuma i sela. U svojim srcima Bamba i Brusvalin znali su da će ih sresti treći Božji glasnik. Tako i bi. Sreli su trećeg crnčića. I ovaj je bio dotaknut od Boga-Stvoritelja i postavio je pitanje da li bi smeo da pođe zajedno sa Bambom i Brusvalinom.
Bamba je opet postavio odlučujuća pitanja o cilju i o Bogu. A onda upita:”Reci mi koju Zapovest ti zastupaš?”
Ne razmišljajući, dete reče:”Ja se zovem Blumlin i zastupam Treću Zapovest:
Svetkuj Sabat, praznik

Treća Zapovest glasi da svi ljudi tokom šest radnih dana treba da ispunjavaju zakon “Moli se i radi”. Sedmog dana treba da se odmaraju, da bi se ispunili novom snagom, novom energijom, da pođu u tišinu, jer Bog boravi u tišini. Tamo treba da Ga obožavaju, da Ga hvale, odaju Mu čast i slave Ga.
Nakon jedne napete radne nedelje dolazi,dakle, sedmi dan, dan mirovanja i tišine. Osim toga, poučavam o tome da u svemu treba poštovati Boga, pa tako i u carstvima prirode. Zato je upravo sedmi dan predviđen za šetnje u prirodi da bi se dokučio život kao celina: Bog je u svemu i On je sveprisutan.”
Draga deco, mi dan mirovanja zovemo nedelja. U drugim religijama, to može biti i petak i subota. Svejedno koji dan izmemo - sedmica bi uvek trebalo da ima jedan dan tišine. Svaki čovek trebao bi svakog dana da crpi iz Božje svemoći i ljubavi. No, taj jedan dan mirovanja, dan tišine, jeste dan poniranja u unutarnje.Tog dana čovek sve više treba da postaje svestan da je on sam hram Božji i da Bog boravi u njemu. Tako se on priprema za novu, radnu nedelju.
Blumlin reće dalje: “Ono ćemu ja poučavam u Trećoj Zapovesti jeste i to da treba paziti na unutarnji mir i tišinu i ulaziti u hram unutarnjeg.”
Bamba i Brusvalin slušali su Blumlina veoma pažljivo i govorili su sa uverenjem:”Ako hoćeš, pođi sa nama.”

etvrta Zapovest

Blumlin je pošao sa njima i ova tri crnčića išla su zajedno. Uskoro ih srete četvrti. Bamba je opet postavljao svoja pitanja. Odgovori su pokazali da je i ovaj spreman i da je i on iskusio Božje vođstvo u svome životu. Četvrti crnčić predstavio se imenom Brasva i reče: “Ja zastupam Četvrtu Zapovest:

“Poštuj oca i majku.”
Brusvalin upita:”Kako ti poučavaš ovu Zapovest?”

“Poučavam ovako” reče Brasva: “Nema slučajnosti u životu. Shvati: Bog je svakom detetu dao njegove zemaljske roditelje da bi se brinuli o svom detetu. Nebeski Otac je u njihovu nadležnost stavio da ga štite i budu mu uzor, jer ono treba da savlada svoj život na Zemlji kao dobar Bogo-savestan čovek. Roditelji su velika braća i sestre tog deteta i oni su ve odavno sakupili iskustva na Zemlji i zato mogu da pomažu to dete koje raste. Takođe je moguće da roditelji i dete budu vođeni zajedno kako bi na Zemlji ispunili neki nalog Boga.
Brasva reče dalje:”Osim toga, ja učim decu i tome da u njihovim zemaljskim roditeljima isto kao i u njima živi Bog i da su svi u Večnim Nebesima braća i sestre, deca jednog, večnog nebeskog Oca.
Često je slučaj da su duše roditelja i dece u nekom drugom životu na Zemlji kao ljudi već imali nešto jedno sa drugima.Ako iz tih nekadašnjih zemaljskih dana između njih postoji dug, onda bi oni trebalo to da očiste jedno sa drugim u ovom životu na Zemlji.
Poučavam takođe da ljudi ne bivaju slučajno dovedeni jedni sa drugima, već preko nevidljivih vrpci koje ih povezuju, jer Bog vodi svakog čoveka i svaku dušu onako kako je to dobro za tu dušu i tog čoveka.U prvom redu, Večni se seća duše a tek onda čoveka, jer duša nosi večni život.Duboko u duši jeste ono čisto, jeste Bog i biće u Bogu.
Ja, dakle, učim decu, a i odrasle da se međusobno poštuju i da jedni druge nesebično ljube.Deca treba svoje roditelje-kao i sve svoje bližnje-da poštuju i cene.”
Brasva reče dalje, dok su mu oči svetlucale: “Bog deluje kroz dobre roditeljekoji se pridržavaju zapovesti Večnoga. Bez Boga ništa ne bi postojalo, jer Bog je sve u svemu. On je u našoj duši i u svakoj ćeliji našeg tela. Bog je u svakome od nas. On je za svako duhovno Biće, za svaku dušu, i za svakog čoveka i Otac i Majka. On je Otac-Majka Bog.”
“Ura”! povikaše tri mala crnčića.”Ako hočeš, ostani sa nama i pođimo zajedno u svet.”
I Brasva pođe sa njima. Osetiše snagu koja se zasnivala na tome što je nekoliko - sada već četvoro ljudi sa istim ciljem i istim zadatkom - išlo istim putem.
Zajedno su bili jaki, a Duh Božji, Duh našeg večnog Oca bio je sa njima.Služili su Bogu, večnom zakonu ljubavi, a Bog, večni zakon ljubavi pripremao im je put. Njegova svetlost isounjavala ih je i zračila je kroz njih svetlucajući na njihovom putu.
Kako je svako od njih preko samospoznaje, ostvarivanja i ispunjavanja Božanskog zakona dobijao sve više svetlosti i snage, tako je i Bog mogao bolje da deluje kroz njih. Išli su po bespuću i svaki dan im je donosio nove zadatke koje su ispunjavali.

Peta Zapovest

Uskoro sretoše petog crnčića. Bamba opet reče svoju lozinku. Peti crnčić klimnu glavom, pogleda četvoricu braće, dok su mu oči svetlucale i reče:”Već sam čekao na vas. Ja sam Balvin i zastupam Petu Božju Zapovest:

Ne ubij.

Ja poučavam ovako: ljudi, veliki i mali, poštujte život, svejedno u kom obliku vam se pokazuje, u ljudima, životinjama, biljkama i kamenju - u svemu je Bog, sve živi kroz Boga, jer Bog je život, a život je sveprisutan. Sve što jeste, sve što živi, živi jedino kroz Boga. U najmanjem je ono najveće, taj moćni Duh-Stvoritelj, a u najvećem je sadržano ono najmanje, opet taj močni Duh Stvoritelj.
Potrudi se, o čoveče, da u svemu vidiš život, Boga, i onda ćeš se sve više čuditi i služićeš ovoj moćnoj, večnoj moći, koja sve drži u svojim dobrim rukama, koja sve ljubi, jer ova najviša moć, Bog, jeste ljubav.”
Balvin je crpeo dalje iz Pete Zapovesti govoreći:”Ne ugasi namerno ni jedan život. Ko namerno ubija životinje, opterećuje svoju dušu, ubija takođe jedan deo svog sopstvenog zemaljskog života.Ko namerno gazi i kida biljke, taj gazi jedan deo svog života. Ko ubija ljude, taj ubija takoreći jedan deo svog zemaljskog života. Dolazi vreme kada će posledice doći do onih ljudi koji ne poštuju Božju volju, koji krše i Petu Zapovest: Ne ubij. Čovek žanje ono što je posejao. Ko podiže oružje - mač ili pesnicu protiv svog bližnjeg, poginuće od oružja.
Ja takođe poučavam: ko i samo poželi smrt drugome, taj se već ogrešio o Petu Zapovest. To je učenje koje ja zastupam.
Bamba, Brusvalin, Blumlim i Brasva rekoše Balvinu:”Hočeš i ti sa nama?” “Svaki od nas zastupa jednu zapovest: prvu, drugu, treću i četvrtu.”
A Balvin reče:”Znam da pripadam vama” - i pođe na put sa četri crnčića i tako ih bude pet.
Njih petorica krenuše složno dalje, govoreći još dugo o Petoj Zapovesti. Govorili su o tome da su mnoge životinje od ljudi preuzele programe gonjenja i ubijanja.I sada gone i ubijaju druge životinje
Govorili su i tome da put koji vodi ubijanju počinje malim negativnim mislima, mislima zavisti, omalovažavanja, požude, pohlepe. Govorili su o tome kako negativne misli za posledice imaju negativne reči i konačno zlodela. Govorili su da se svo zlo na vreme mora prepoznati i očistiti.
Pet glasnika Božjih govorilo je o čišæenju koje počinje spoznajom grešnog i dubokim kajanjem.Zatim sledi moljenje za oproštaj, praštanje i ispravljanje, ukoliko je to još moguće. Ali najvažnije je da se to negativno koje smo prepoznali više ne čini, da se ubuduće umesto toga postupa dobro i zakonito. Svako od petorice braće je sada naročito pazio na svoje misli. Ako bi neki u njima prepoznao zavist ili zlovolju, ili čak neprijateljstvo, očistio bi to brzo, jer svi su oni hteli da čiste svoje duše kako bi se približili Bogu, velikj ljubavi, i da bi postali pravi, nesebični, učitelji i glasnici Božji.
Brusvalin primeti:”Sada nas je već petorica. Osećam u svojoj duši da postajermo sve jači, jer gradimo jedinstvo.”

Šesta Zapovest

Pođoše dalje i ne potraje dugo, a priđe im šesti crnčić po imenu Dalven. Bamba najstariji je pokušao svijim pitanjima da dozna da li je Dalvin bio saputnik koga su tražili.A onda je Dalven izrekao Zapovest za koju je bio odgovoran:

Rekao je:”Ja sam glasnik Božji za Šestu Zapovest Božju:
Ne čini preljube.”

“A kako ti podučavaš?” Upita Brasva. A Dalven objasni:”Ja poučavam ovako:Vi ljudi poštujte jedni druge, jer u svakome od vas je Bog. Životnim partnerima govorim: Ako jedno drugo stvarno volite onda ste zaključili savez sa Bogom, jer prava ljubav u sebi sadrži vernost.Bog je vernost.
Ne gledaj, o čoveče, samo na greške koje mi ljudi svi imamo - osećaj sve više u tvom srcu da Bog boravi u svakom od vas, u tvom partneru i u tvojoj partnerki. Poštuj i ceni svog bližnjeg i daj mu slobodu da se razvija kako on želi.A ti se razvijaj prema Bogu, otkrivaj se i razvijaj svoje čisto unutarnje biće i živi ispunjen život. Tada ćeš iti uzor svom bližnjem i bićeš mu potpora.
Svako bi trebalo da shvati da je dete Božje, da su pred Bogom svi jednaki i da nas Bog sve jednako ljubi. Iako smo svi različito opterećeni i na različitim smo stupnjevima razvoja, svi smo mi na putu natrag u božanstvenost, u našu Večnu Domovinu. Bog, veliki Duh vidi nas savršeno, onakvim kakvim nas je stvorio
Shvati: Bog, naš Otac stvorio nas je kao slobodna bića i zauvek nam je darovao slobodu odluke. Zakonitost glasi: Ono što ne želiš da drugi tebi čini, to ti nemoj činiti drugome. Ko poštuje ovu zakonitost taj æe i sa svojim bližnjim održavati mir. Dakle, dopusti svom partneru, svojoj partnerki slobodu volje.
Znaj: greške i slabosti ima svako pa i ti. Nauči da Boga pronalaziš u svom bližnjem, i onda ćeš i poštovati svoje bližnje, cenićeš h i voleti. Vi ste dovedeni zajedno da bi jedno sa drugim razrešili poneki zadatak.
Ovo, je dato tebi i svima vama za vaš zemaljski život. Razmisli o tome i ispunjavaj ono što ti dani pokažu jer tek tada čeć stvarno živeti.
I ne pitaj zašto imaš ovog partnera ili ovu partnerku:, samo Bog zna zašto ti je doveo ovog čoveka. Samo Bog zna šta postoji između vas za čišćenje. Odaj čast, ceni, dakle, Boga u svom bližnjem i budi mu brat i ssestra. Nemoj ga povrediti ružnim ogovaranjem i klevetom, i onda ni tebe neće povređivati.”
A Delven reče:”Ići ću sa vama jer znam svoj zadatak”.Uvek kada bi novi Božji glasnik pristupio toj maloj četi radost bi bila velika. Ali, iz toga su za sve njih proizilazili novi zadaci. Jer, onako kako su saputnici prihvatali novog brata u svoje redove, prihvatali su i ono što je ovaj poneo sa sobom: negovo učenje. Svaki put bi preduzeli da one bitne zakonitosti u svom zajedničkom životu poštuju i slede.
Tako su uvek imali zadatke oko čijeg su se ispunjavanja svakodnevno trudili. Kada bi jedan od njih zaboravio šta su zajednièki bili preduzeli, ostali bi ga na to podsetili. Pomagali su mu da ispuni ono što je obećao Bogu i svojim saputnicima.

Ispričaću vam kao primer sledeće: Brasva, glasnik za Četvrtu Božju Zapovest govorio je:”Deca i odrasli bi trebalo jedni druge da poštuju i nesebično ljube, i da poštuju sve bližnje...” Zatim su četri crnčića razgovarala o tome šta bi ovo za njih moglo da znači.
Na kraju Bamba reče:”Kao što Bog, veliki Duh, ljubi svu svoju decu, tako ću i ja sa njim ljubiti njegovu decu, svoju braću i sestre. Ja ću, dakle, svim ljudima ukazivati poštovanje, bez obzira na to kako se oni ponašaju prema meni.
Brusvalin i Blumlin videše u tome za sebe glavni zadatak, da budu uzor za mnoge bližnje: “Toga ću ja uvek iznova postajati svestan, kada postanem nemaran - (lenj).” Reče Brasva.
Narednih dana, a i nadalje, sva četvorica su često imali priliku da ovo vežbaju. Uveče bi još često sedeli zajedno i razgovarali o tome kako im je išlo sa zadacima i vežbama. Pritom su se i mnogo smejali, jer su dnevne situacije proticale potpuno drugačije nego što su oni naumili. “Nema veze ako se ponekad padne na nos,” - imali su običaj da kažu.Glavno je da se opet ustane i da čovek razmišlja o nečem boljem.”
Kada je sada Dalven govorio o zakonitosti koja glasi:”Ono što ne želiš da tebi čine, to ni ti nemoj činiti drugima.” Svi su odmah shvatili koliko je ova rečenica važna. “To je tako jednostavno”, rekoše jedni drugima. “Dopusti da od sada obraćamo pažnju na ovo pravilo kako bi mir Božji mogao da bude među nama i kako bismo taj mir mogli donositi novoj braćio i sestrama.”
Svakodnevno je bilo mnogo, mnogo prilika da se ovo jednostavno pravilo zajedništva i primenjuje.
I u vašem životu, draga deco, ima ovakvih prilika. Prepoznaćete ih ako budete budni i pažljivi.

Sedma Zapovest

Šest crnčića pođoše dalje, sigurni dsa æe ih sedmi crnčiæ uskoro slediti. Tako i bi. Jednog dana sretoše sedmog crnčića koji se zvao Dušlar. Bamba opet izgovori reči otvaranja, a sedmi crnčić odgovori:”Ja sam glasnik Sedme Božje Zapovesti:

Ne kradi.

Poučavam ovako:Ne prisvajajte stvari koje vam ne pripadaju.Ne poželite stvari i predmete svojih bližnjih jer ćete postati zavidljivi, a zavist sadrži želju da se uzme ono što nam ne pripada.
Sedma Zapovest sadrži više.Ne kradi ni vreme svom bližnjem, uvlačćeći ga u razgovore koji su besmisleni i dugo traju, dakle ne donose dobre plodove.
Poštuj imovinu svog bližnjeg i primićeš ono što ti je potrebno za život. Onda nećeš postati ni utajivač ni kradljivac.
Svakom čoveku biće data ona zemaljska dobra koja su dobra za njegovu dušu. Svako, dakle, prima ono što mu pripada, što je na pošten način stekao u predhodnim egzistencijama, a i u ovom životu.
Svakome se daje prema stanju njegove svesti.Ko se svakodnevno vežba u otvorenosti, iskrenosti i pristojnosti, postaće dobar čovek i dopašće se Bogu.Onda neće nikad ni oskudevati.Samo onaj ko je u unutarnjem siromašan, zavidljiv je i može postati lopov.”
Dušlar nastavi:”Ja takođe poučavam da u životu nema slučajnosti.Ko je u ovom životu stvorio dobre uslove za život poštenim i čestitim radom i ko Boga, život, stavlja na prvo mesto, taj će i imati siguran krov nad glavom i posedovaće sve što mu je potrebno.Ko se nesebično daje Bogu, taj će od Boga i primati.Staviti Boga na prvo mesto znači voditi računa o Zapovestima života, dakle poštovati i voleti prvu, drugu, treæu, četvrtu, petu, šestu i sedmu Zapovest, težiti im i živeti po njima.
Krađa je protivna zakonu života koji sadrži davanje. Dalje se kaže: Kako daješ , tako đe ti se i davati. Ko uzme ovo ili ono od svog bližnjeg, dakle, krišom mu odnese nešto, taj krade. I jednog dana moraće ovo opet da vrati sa kamatom.Ljudi koji se pridržavaju Sedme Zapovesti, deliće u svom životu.Oni će bližnjem davati onoliko koliko je to dobro za njegovu dušu, jer ko ispunjava sve zapovesti, taj shvata svoje bližnje i zna koga ima pred sobom.
Ja takođe u svom poučavanju opominjem i postavljam pitanja kao na primer: Zašto mnogi ljudi vole da kradu tuđe vredne stvari? Moj odgovor glasi: najverovatnije zato što jedva da imaju vrednosti u unutarnjem.Često te ukradene vredne stvari nisu uopšte nikakvo obogaćenje za onoga ko ih je ukrao.On ne zna šta sa njima da započne, jer one ne odgovaraju njegovom stanju svesti, tj. njegovom duhovnom razvoju.
Vi ljudi, šta imate od toga ako se ponašate kao lopovi i kitite se stvarima koje vam ne pripadaju.Vi zasvetlite pred svojim bližnjim samo na kratko, kao na primer kakvo palidrvce, koje se onda veoma brzo ugasi.Vi ljudi, naučite da se u svemu dopadnete Bogu i da vršite Njegovu Volju, tako da u svakoj situaciji ostanete pravedni.”

Osma Zapovest

Onda Bamba, Brusvalin, Blumlin, Brasva, Balvin, Dalven i Dušlar poðoše dalje. Nije potrajalo dugo i sretoše osmog crnčića. On pogleda u oči sedmorici duhovne braće koje su svetlucale i odmah je znao da je i sam jedan od njih. Bamba pu postavi pitanja koja mi već znamo, a Divijana - tako se zvao osmi crnčić - reče:Ja sam jedan glasnik Božji i zastupam Osmu Zapovest.

Ne svedoči lažno protiv svog bližnjeg.

Poučavam ovako:Zašto hoćete da oštetite svog bližnjeg lažući, dakle šireći neistine o njemu? Zapitajte se pre nego što nešto kažete, šta vam je vaš bližnji učinio? Da li ste vi bolji od onih o kojima šitite neistine? Shvati, o čoveče: Pre nego što išta kažeš o trnu u oku svog brata pogledaj najpre u deblo u sopstvenom oku. Pazi na svoje reči da ti ne bi postale sudbinom, jer ne samo dela već i misli i reči su snage. Reèi mogu da počine mnogo lošega. Ali tvoja rđava reč ulazi i u tvoju sopstvenu dušu i ti ćeš jednom zbog toga morati da patiš
Nauči da spoznaješ sebe u zapovestima Života. Svoje ponašanje suprostavi prvoj, drugoj, trećoj, četvrtoj, petoj, šestoj, sedmoj i osmoj Zapovesti i shvatičeš da su svi ljudi braća i sestre. Ako si protiv svoga brata ili protiv svoje sestre onda si i protiv Boga. Kako ćeš ući u Nebo ako je Bog, Večni - Nebo? Samo sa svojim bratom, sa svojom sestrom možeš ući u Nebo, ali ako si protiv njih, nikada.
Neka svako spozna: Ono što poseje u njivu svoga života,u svoju dušu -to će on ponovo i žnjeti. Svaka misao teži ostvarenju. Ono što iz čoveka izađe to opet pada natrag na njega.”
Davijana je govorio dalje: “Znam, Ja pripadam vama i ići ću sa vama.”
Sva sedmorica se obradovaše - i tako ih je bilo osam.

refox 1.5.0.4
Deveta i deseta zapovest

Bamba reče:”Fale još samo dva crnčića, fale još dve Zapovesti.” Radost beše velika kada sretoše devetog crnćića. Drivi, tako se predstavi deveti i reče:”Ja sam Božji glasnik Devete Zapovesti:

Ne poželi imovinu svog bližnjeg.

Poučavam ovako: Shvatite, o ljudi, ništa nije vaše vlasništvo sve vam je samo posuđeno, pa tako i vaše kuće, vaši stanovi, vaše ustanove, vaš novac i dobra. Ko svom bližnjem zavidi na onome čime ovaj samo upravlja, taj će posedovati samo za sebe. A ko ne upravlja svojim vlasništvom i hteo bi da poseduje samo za sebe, taj će to izgubiti.
Svi smo mi putnici kroz ovo zemaljsko bivstvovanje. Ne treba svoj život da posvetimo trci za novcem i dobrima kako bismo ih posedovali. Treba da poštujemo svoj život tako što ćemo se pridržavati zapovesti. Tada ćemo biti samo upravljači onoga što nam je Bog dao na upravljanje.
Šta možeš ti, o čoveče, da poneseš sa sobom u druga carstva. Ako danas umreš možeš li poneti sa sobom svoju kuću, svoj auto, svoj novac i svoju imovinu? Sve ćeš morati da ostaviš za sobom. To treba da te dovede do spoznaje da ti samo upravljaš onim što samo naizgled poseduješ.
Ko se reši tog htenja da bude neko i nešto, da ima i poseduje, taj će sve više ispunjavati volju večnog Boga. Svako od nas pojedinačno primaće ono što mu je dovoljno za spoznaju, kako bi svoju dušu razvijao ka višem. Ono što čovek danas ne shvati to će morati da shvati sutra ili tek u carstvima duša.
Svima nama je zapoveđeno da cenimo kuću, stan, ustanove, novac i dobra drugih, a da svakog čoveka gledamo kao dete Božje, kome je ovo samo posuđeno kako bi delio sa drugima. Razmislimo mudro o sledećem: svak prima ono što je dobro za njegovu dušu kako bi došao do samospoznaje.
Ko se vežba u pravednosti, taj neće više biti nepopustljiv. Ko nije nepopustljiv taj zna da je on samo upravljač onim što mu je dato. On će onda i deliti.
Ko teži pravednosti, dospeće do viših vrednosti. On se neće više grčevito hvatati za materijalno, nego će ceniti dobro svih. On će onda i stupiti u opšte dobro, koje glasi: jedan za sve i svi za Jednoga. Tako poučavam ja”, reče Drivi. “Mogu li da pođem sa vama? Jer osećam da ste vi oni koje tražim.
Svih osam crnčića klimnuše glavom i sa puno radosti prihvatiše Drivija u svoju družinu.
Crnčići su bili povezani iznutra. Svaki od njih zastupao je neki drugi zakon ili zapovest Božju; ali ipak su ove Zapovesti bile samo aspekti jedne velike zapovesti ljubavi. Ova glavna Zapovest: “ljubi Boga, svog Oca, svim srcem svojim i svom svojom dušom, svim svojim snagama, a svog bližnjeg kao samog sebe!”, bila im je svima upisana u srce.
Srca ovih Božjih glasnika bila su velika, jer su ih oni otvorili za Boga, Večnog Duha i služili su Mu tako što su služili svojim bližnjima, svojoj braći i sestrama. Iako su oni bili mali njihova srca iskrila su kao i njihove duše, jer ih je svakodnevno ostvarivanje punilo svetlošću i snagom Božjom.
Svaki od njih imao je drugačije biće i drugačije sposobnosti. To je bilo dobro, jer tako je svaki mogao da u zajednicu unese druge kvalitete. Svaki je delovao na svoj način u zajedništvu i za zajedništvo. Tako su se međusobno pomagali, štitili i dopunjavali. Hrabrili su jedni druge, potvrđivali i snažili u pozitivnom i bili zajednica puna snage.

Devet crnčića je znalo da njihovom krugu nedostaje još jedan Božji glasnik i molili su se Bogu, svom Ocu, da im ovoga ubrzo dovode. To se i dogodilo posle nekoliko dana.
Deseti crnčić pogleda u svetlucave oči devetoro braće i reče: “Ja sam deo vas. Moje ime je Dubsva, glasnik Božji. Zastupam Desetu Zapovest:

Ne poželi ženu svog bližnjeg, niti njegovog slugu niti njegovu služavku, niti njegovog vola, niti njegovog magarca, niti bilo šta što tvoj bližnji poseduje.

Ova Zapovest je u uskoj vezi sa Devetom Zapovešću, jer Deveta Zapovest po smislu kaže: Ne zavidi svom bližnjem na onome što poseduje. Poučavam ovako:
Svaki čovek prima ono što mu pripada. Sve što poseduje preko toga, uskratio je svojim bližnjima.
Reč “žudeti” znači “biti pohotljiv za nečim, čeznuti za nečim”, a svaka žudnja vodi neraspoloženju i nevolji. Zato, o ljudi, ne dopustite sebi da žudite za ženom ili mužem, za slugom, sluškinjom, volom i magarcem. Shvatite i znajte: žudnja ne vodi dobiti već siromaštvu. Izgubićeš ono što misliš da si stekao svojom žudnjom, svojim zahtevanjem, svojom požudom.
Kada se ljudi povere jedan drugom, onda bi trebalo da snose i odgovornost jedni za druge i da na pravi način budu jedno za drugo.
Shvatite, o ljudi, Deseta Zapovest sadrži i svest o odgovornosti i vernost vernost Bogu, bližnjima i životinjama koje su čovekovi sabližnji. Kada ljudi uzmu životinje, onda oni za njih snose odgovornost. Poštujte, dakle, životinje koje su u vašoj kući, na vašem imanju. I ako sluga i sluškinja žive i služe na tvom imanju, služi najpre ti njima.
Budi upravljač onim što ti je povereno. Ne živi preko svojih mogućnosti i preko stanja svoje svesti, inače ćeš izgubiti i ono što ti je sada povereno.

Gospodar prstenova

Tri Prstena za prste Kraljeva vilin-vrste pod nebesima što sjaju,
Sedam za vladare Patuljaka u dvoru njihovom kamenom,
Devet za Smrtne Ljude koje smrt čeka na kraju,
Jedan za Mračnog Gospodara na njegovom prestolu tamnom.
U Zemlji Mordor gde Senke traju.

Jedan Prsten da svima gospodari,
Jedan da za svima seže,
Jedan Prsten da sve okupi,
i u tami ih sveže.
U Zemlji Mordor gde Senke traju.

 

Hobit

Hobit je pocetak price o Velikom Prstenu. Pocelo je tako što je Gandalf uzeo Bilba Bagginsa da ide s trinaestoricom patuljaka u lov na blago, odnosno trebali su uzeti blago koje im je zmaj Smaug uzeo. Tako su neko vrijeme išli kroz šumu, pa su naletjeli na trolove koji su ih htjeli pojesti, a Gandalf ih je tu spasio. Išli su preko planine prema Mrkodolu, ali su ih u jednoj špilji uhvatili goblini. Tamo ih je opet spasio Gandalf. Ipak Bilbo se izgubio i došao je do Goluma, hobitolike kreature, koja je bila u jezeru i on je posjedovao jedan carobni prsten. Taj prsten mu je omogucavao nestajanje. Bilbo ga je slucajno našao i stavio u džep, a da nije ni znao što može ciniti. No s Golumom se morao natjecati u zagonetkama da bi mu ovaj pokazao put. Kad je Bilbo pitao što imam u džepovima, Golum nije znao i otišao je po prsten da bi ga onako nevidljiv pojeo. No prsten nije našao, a Bilbo je slucajno nataknuo prsten na prst i nestao. Kad je Golum prošao pokraj njega shvatio je što taj prsten cini i tako je pobjegao vani. Vani je uspio naci Gandalfa i ispricao im je kako je izašao (ali nije spomenuo prsten). Kad su ih napali vukovi, oni su se popeli na stabla odakle su ih spasili orlovi. Orlovi su ih sutradan odveli do Beorna. On ih je udomio i dao im konje do Mrkodola. Tamo su morali ici pješice. U šumi su zalutali, a Bombur je upao u rijeku i cijelim putem je spavao. Kad su pokušali otici do vilenjaka pitati hranu izgubili su se u šumi. Pauci su ih uhvatili sve osim Bilba. Bilbo ih je spasio. Kada ih je zatvorio vilenjacki kralj, Bilbo ih je spakovao u bacve i oni su došli do Jezergrada. Odatle su otišli do Pustogore. Smaugu je Bilbo uzeo pehar i drugi put kad je došao malo pricao s njim. Otkrio mu je bolnu tocku i to rekao patuljcima. To je cula i jedna pticica koja je, kad je Smaug došao do Jezergrada, to rekla Bardu. Nakon toga kad je zmaj bio mrtav, ljudi i vilenjaci su krenuli po blago. No patuljci su promijenili mišljenje i zazidali ulaz i nisu dali nikom da ude. Bilbo je uzeo Thorinov Najdragulj i odnio ga Bardu i Gandalfu. Oni su time pokušali natjerati Thorina da se promijeni, ali uzaludno. On je poslao po vojsku patuljaka, a goblini s jahacima vukova su krenuli u napad. Ipak u toj bici pet vojski su kao gubitnici izašli goblini. Nakon toga se Bilbo vratio sa golemim bogatstvom u Shire

Knjiga prva

Nakon trideset godina što je prošlo otkad je Bilbo Baggins otišao na putovanje s Gandalfom i trinaestoricom patuljaka radi sretnog broja. Trideset je godina prošlo otkako se vratio u Shire s vratio s velikim bogatstvom o kojem su svi sanjali. Trideset godina je prošlo otkako je on našao mali prsten koji mu je omogucavao da postane nevidljiv. I opet je nakon tih trideset godina odlucio otici iz Shirea. Bilbo i njegov sinovac Frodo su imali rodendan na isti dan. Na taj datum kada Bilbo navrši 111-u godinu, a Frodo 33-u tj postane punoljetan, Bilbo je odlucio da se zauvijek izgubi iz Shirea. Pomocu prstena je nestao pred ocima svih uzvanika. Prsten je (uz malu Gandalfovu pomoc) ipak odlucio dati Frodu. Gandalf je tada sumnjao da bi taj prsten moga biti Veliki Prsten, prsten samog Gospodara Tame. Nakon duljeg izbivanja Gandalf je došao Frodu objasniti o tom Prstenu i njegovoj snazi. Bacio je Prsten u vatru i na njemu su se pokazale rune. Toga je dana bio pocetak pustolovine malih hobita o kojima u dalekim zemljama nitko nije niti znao nešto, osim Gospodara Tame koji je za njima poslao svoje Crne Jahace. Dok su išli kroz šumu, Pippin, Frodo i Sam, naletjeli su na jednoga od njih. Kad je Frodo od Sama saznao da ga traže požurili su se prema kucici koju je Frodo kupio u Bucklandu. U šumi su se još sreli i sa Gildorovim vilenjacima. Kod gospodina Magotta su takoder saznali da je Froda tražio neki jahac u crnom. Jedini put kojim su mogli izgubiti jahace, a stici do Breeja bio je kroz Staru Šumu. Kroz nju su došli do Vrbovog Starca od kojega ih je spasio Tom Bombandil. Kada su stigli u Bree bili su u svratištu "Kod razigranog ponija". Tamo su se upoznali s Striderom. On ih je vodio do Vjetrovrha gdje je Froda nožem smrtonosno ranio Crni Jahac. S ozlijedenim ramenom Frodo je ipak stigao do Rivendella

Knjiga druga

Boromir je otišao za Merryem i Pippinom, ali njih su uhvatili orci, a njega ubili. Aragorn je kasno shvatio i kad je do Boromira došao on je vec na samrti. Aragorn, Gimli i Legolas su otišli za orcima. Nakon tri dana naletjeli su na Rohirrime, jahace iz Rohana. Oni su im dali dva koja i ovi su otišli do Fangorna. Nisu uspjeli naci Merrya i Pippina, ali su našli Gandalfa kako se krece kroz šumu. On ih je odveo do Edorasa. Za to vrijeme su Merry i Pippin bili s orcima koji su ih vodili k Sarumanu. Ipak kad su došli Rohirrimi onda su se njih dva sakrila i pobjegla u Fangorn. Tamo su se susreli s entom Drvobradašem i njih dva su bila poput kamena koji je zapoceo lavinu. Enti su se razjarili i krenuli na Isengard. Gandalf je popricao s rohanskim kraljem Theodenom i oslobodio ga Gujoslova, Sarumanove uhode. Rohirrimi su krenuli k Helmovoj klisuri. Tamo su imali veliki okršaj s orcima. Kad su stigli do Isengarda, Merry i Pippin su ih docekali i uveli ih u Isengard. Tako su se stari prijatelji ponovno našli. Saruman je kad je vidio Theodena pokušao svojim lažnim dobrocudnim glasom zavesti ga i pridobiti na svoju stranu, ali to mu nije uspjelo. Gandalf mu je slomio štap i potjerao ga unutra. S jednog od prozora je doletio palantir. Palantir je tu noc Pippin dirao i Sauron ga je htio ispitati jer je to bila veza izmedu Isengarda i Crne Kule. To je na vrijeme sprijeceno. Gandalf i Pippin su pohitali ka Minas Tirithu. Cetvrta knjiga: Frodo i Sam su sišli s toka rijeke i nastavili pješice. Mislili su da su Goluma koij ih je pratio cijelo vrijeme ostavili negdje daleko. Prevarili su se i onda su ga odlucili uhvatiti. Kad su ga uhvatili vezali su ga vilenjackim konopcem i on se zakleo na svoje Zlato (Prsten), da ce biti dobar i da ga odvežu. On ih je proveo kroz Mrtve baruštine i doveo do Crnih Dveri. Nastavili su putem kojim ih je Golum vodio. Na jednom mjestu gdje su se odmorili on im je pribavio dva mlada kunica koje je Sam skuhao. Na tom mjestu ih je pronašao Faramir, Boromirov brat. Kad je od njih cuo dio price odveo ih je u tajnu špilju gdje su popricali i odmorili se. Tamo su uhvatili, na zabranjenom jezeru, Goluma kako lovi ribe. Faramir i Frodo su se rastali a Golum i h je nastavio voditi do Cirith Ungola. Tu ih je u zamku uhvatila Golumova prijateljica Sheloba. Froda je paralizirala i njega su našli orci. Srecom Sam je pokupio Prsten i uz pomoc njega je krenuo spasiti Froda.

Knjiga treća

Pippin i Gandalf su došli u Minas Tirith u kojem su se našli s Denethorom, namjesnikom Minas Tiritha, Boromirovim ocem. On je od Pippina tražio da mu kaže sve što je mogao o Boromiru. Tako je nakon tog razgovora Pippin ponudio da služi Denethoru. Aragornu, koji je krenuo u Edoras s Theodenom, su došli njegovi Dunedaini s kojima je on odlucio ici preko Staza mrtvih da potraži spas za pobjedu nad Sauronovom vojskom. U Minas Tirithu se okupljala vojska, ali nije bila dovoljno velika. Faramir je došao ranjen s posljednjom cetom koja je dolazila u Minas Tirith. On je bio teško ozlijeden. Rohanci su s povecom vojskom krenuli u napad. Sreli su se s Divljim ljudima i oni su ih uputili kako ce iznenaditi horde orka. Tako je pocela bitka na Pelennorskim poljima. Kralja Theodena je zbacio konj, a Eowyn ga je ostala s Merryem braniti. Do njih je došao kralj nazgula. Eowyn je zbacila nazgula s njegove nemani, a on je njoj buzdovanom skršio štit. Merry ga je pogodio macem s leda u tetivu iznad koljena, a Eowyn macem zarije izmedu njegove krune i ubije kralja nazgula. Tako je nastala pomutnja medu orcima, ali su još uvijek bili prisebni. Kada su doplovile lade Umbarskih gusara mislili su da je sve gotovo, ali to je bio Aragorn s ljudima s Staza mrtvih i golemom vojskom i pobijedili su golemu vojsku orka. Denethor je, nakon što je vidio Faramira, napravio lomacu za sebe i njega, Faramira su uspjeli spasiti, a Denethor je ipak skocio na vatricu. U kucama izljecenja su se nalazili Faramir, Eowyn i Merry. Aragorn je njih vratio natrag u život. Odlucili su skupiti vojsku i krenuti u posljednji pohod kojemu se nije znao ishod. Došli su do Crnih Dveri i culi da je Frodo kod njih. Ipak, napala ih je golema vojska orka. Šesta knjiga: U kuli Cirih Ungola je bio zarobljen Frodo kojega je Sam spasio. Vratio mu je Prsten, našao mu neku odjecu i malo hrane. Nastavili su hodati kroz Mordor prema gori. Na putu su naišli na vojsku orka i s njima neko vrijeme proveli dok nisu pobjegli. Tako su došli sve do Klete gore. Na vrhu gore je Frodo izgubio volju za bacanjem prstena i nataknuo ga je na prst, ali kako je Gandalf rekao da ce Golum odigrati važnu ulogu, tako je i bilo. Golum je skocio cim je Frodo krenuo staviti prsten i borio se s nevidljivim covjekom. Odgrizao mu je prst i uzeo Prsten. U tom trenu je i Sauron bacio svoje oko preplašeno na tu stranu jer je shvatio što oni zapravo žele uciniti, ali je vec bilo kasno. Golum je u svom zanosu, spotaknuo se o kamen i uletio u tu vatricu u kojoj je prsten bio iskovan. Nakon toga je gora prokljucala. Frodo i Sam su krenuli prema dnu gore kad su ih pokupili orlovi. Crna kula se uništila, a Sauron je ispario. Nakon toga su se svi neko vrijeme odmarali u Minas Tirithu. Aragorn je preuzeo vlast, oženio se s Arwen, Faramir s Eowyn. I nakon odmora svi su krenuli kuci. Kad su se svi rastali i ostali samo hobiti tada su vec bili pred Shireom. No tamo ih je cekalo iznenadenje. Neki tip zvan Sharkey je bio glavni. Taj Sharkey je, kako se uspostavilo bio nitko drugi do Saruman. Kad ga je Frodo prognao, on je udario Gujoslova i potjerao ga dalje, a ovaj je izvadio nož i ubio Sarumana. Frodo nije uspio spasiti Gujoslova jer su vec na njega neki hobiti ispalili strelice. Frodo je proveo jednu godinu u Shireu u svojoj kucici, a onda je sve to prepustio Samu i otišao u Sive Luke. Tamo se našao s Gandalfom, Bilbom, vilenjacima i s njima otišao

ŠEĆERKO

Jednom pre mnogo vremena živeo jedan kralj i imao cerku. Mnogi su je iskali za ženu, ali ona nije htela nijednog, jer joj se niko nije svideo. Najzad se doseti da sama sebi nacini coveka.
Uze tri kile badema, tri kile šecera i tri kile mrvica, razbi bademe i sve to smeša ujedno, šecer, bademe i mrvice, lati se posla i nacini od toga coveka. Postavi ga pred kucnu ikonu i poce da se moli i klanja. Cetrdeset je dana i cetrdeset noci zazivala gospoda i on ga posle cetrdeset dana oživi i nazvaše ga šecerko šecerkovic.
Bio je jako lep i ime mu se proculo po celom svetu.
Za njega je i cula kraljica iz jednog jako udaljenog kraljevstva i zaželela da pode da ga uzme. Nacini tako zlatnu galiju sa zlatnim veslima i uputi se onamo gde je bio šecerko.
Cim je stigla, rece mornarima:
- Onoga, što se od cela sveta izdvaja lepotom i gledom, ugrabite i dovedite ovamo na galiju.
Kad je svet saznao da je prispela zlatna galija, svi podoše da je vide, pode i šecerko.
Kad ga mornari opaziše, namah ga poznadoše i smesta ga zgrabiše - pa pravo sa njim na galiju.
Ceka uvece princeza da dode šecerko, ceka, ali - uzalud. Pita ovde, pita onde, i sazna kako ga je jedna kraljica ugrabila i pobegla.
šta ce sad, šta sad da radi?
Ode i nacini tri para gvozdenih cipela i dade se na put ne bi li ga našla.
Od jednog mesta do drugog, i udalji se veoma od ovog sveta, pa se nade kod meseceve majke.
- Dobar dan, -majcice.
- U dobar cas, devojcice. Kako si mi ti, devojcice, stigla ovamo?
- E, udes me doneo. Da nisi gdegod videla mog šecerka, mog šecerkovica?
- Kako, kceri? To ime prvi put cujem. Nego sedi dok se uvece ne vrati moj sin, on se krece po celom svetu, možda ga je negde video.
Kad uvece stiže mesec, ona mu rece:
- Dete moje, ova te devojka moli da joj kažeš da nisi gdegod video njenog šecerka, njenog šecerkovica.
- Kako? Ne, nisam ga video, kceri moja. Prvi put cujem to ime. Nego podi do sunca. Možda ga je ono negde videlo, zato što se još više krece po svetu.
Prespava ona to vece kod njih, a ujutru joj dadoše jedan badem s recima:
- Razbij ga ako dospeš u nevolju. Uze princeza badem i ode.
Od jednog mesta do drugog, istrošila je jedan par cipela dok nije stigla do sunceve majke.
- Dobar dan, majcice.
- U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde?
- E, udes me doneo. Da nisi videla mog šecerka, mog šecerkovica?
- Kako, kceri moja? Nisam ga videla. Nego sedi samo dok se uvece ne vrati moj sin, možda ga je on video, jer on ide po velikom svetu.
Dode sunce uvece, klekne pred njega princeza i rece:
- O, sunce, gospodaru moj i svetski putnice, da nisi video mog šecerka, mog šecerkovica?
- Kako? Ne, nisam ga video. Jedino da odeš do zvezda, njih ima mnogo. Možda su ga one videle.
Prespava ona to vece, kod njih, a ujutro joj dadoše jedan orahs recima:
- Razbij ga ako dospeš u nevolju.
Zatim joj pokazaše put, a ona se pozdravi s njima i ode. Od jednog mesta do drugog, istrošila je i drugi par cipela dok nije stigla kod majke sviju zvezda.
- Dobar dan, majcice.
- U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde?
- E, udes me doneo. Da nisi videla mog šecerka, mog šecerkovica?
- Koga, kceri? Ne, nisam ga videla. Ali sedi dok se uvece ne vrate moja deca, možda ga je neko od njih videlo.
Dodu uvece njena deca i ona ih upita:
- Da niste videle šecerka šecerkovica?
- Ne, nismo ga videle - odgovoriše zvezde. Tada su umeša jedna majušna zvezda i rece:
- Ja sam ga videla.
- Gde si ga videla?
- U onim tamo belim dvorima. Tamo ga, ždralovica, drži kraljica i pazi da kogod ne dode da joj ga uzme.
Prespava ona to vece kod njih. Ujutru joj pokažu put, dadoše joj jedan lešnik s recima:
- Razbij ga ako dospeš u nevolju. Od jednog mesta do drugog, i stiže tamo gde je bio šecerko.
Ude u dvorac kao prosjakinja, vide šecerka, ali ne rece ni reci.
U dvorcu je bilo mnogo gusaka. Ode ona do sluškinja i rece im:
- Mogu li da se smestim tamo kod gusaka? Sluškinje odu do kraljice i kažu joj:
- Gospodo kraljice, eno napolju neke prosjakinje koja pita može li da se smesti tamo kod gusaka. šta da cinimo?
- Pustite je - rece kraljica.
I pustiše je. Prespava ona tamo to vece.
Ujutru, cim se probudila, razbije badem i pojavi se zlatno motovilo sa zlatnim stalkom,a mota zlatne kaleme.
Ugledaše ovo sluškinje i potrce kraljici da joj to kažu. Kad je kraljica to cula, reci ce:
- što ne podete da joj kažete da to dade nama? šta bi ona s tim?
Odu sluškinje i kažu joj:
- Veli gospoda kraljica, što ti ne bi nama dala zlatno motovilo sa postoljem? šta bi ti s njim?
- Dacu vam, ali da mi date šecerka jednu noc. Odu sluškinje i reknu to kraljici.
- A što da joj ga ne damo - rece kraljica. - šta ce mu pa biti!
Uvece, dakle, odmah posle vecere, dade kraljica šecerku nekakvo pice, a u tom je picu bilo nešto da ga uspava. Tek što ga je ispio, on zaspi, a sluškinje ga ponesu na rukama i odnesu kod prosjakinje i uzmu zlatno motovilo i stalak.
Kad sluškinje odoše, poce princeza da besedi šecerku:
- Zašto se ne probudiš? Pa zar te nisam ja nacinila? Ja što sam istucala badem, pomešala ga sa šecerom i mrvicama? Ja što sam istrošila tri para gvozdenih cipela da dodem da te nadem, a ti mi sada ne kažeš ni reci? Svetlosti moja i oci moje. Zar ti nije mene žao?
Celu je noc tako princeza besedila, ali kako da se šecerko probudi!
Ujutro dodoše sluškinje, uzeše šecerka, kraljica mu dade neko drugo pice i on se probudi.
Kad su sluškinje otišle, razbije princeza orah i odmah se pojavi zlatna koka sa zlatnim pilicima.
Videše sluškinje zlatnu koku sa zlatnim pilicima i otrcaše kraljici da joj to kažu:
- Trcite odmah - rece kraljica - i kažite joj da to dade nama. šta bi ona s tim! A ako zatraži da joj damo šecerka, dobice ga. šta ce mu biti? šta mu je bilo sinoc kad smo joj ga dale?
Dodu sluškinje i kažu joj:
- Da nam daš zlatnu koku sa zlatnim pilicima? šta bitistim?
- Da mi date šecerka još jednu noc.
- Dacemo ti ga - rekoše sluškinje. Kraljica ponovo dade nešto šecerku te ga uspava, a cim je zaspao, uzmu ga sluškinje na ruke i ponesu do prosjakinje, uzeše zlatnu koku sa zlatnim pilicima i odoše.
Cim one odu, poce princeza ponovo besediti sve kao i prošle noci, ali kako da se šecerko probudi! A ujutru ponovo dodu sluškinje, uzmu šecerka i odu.
Prosjakinja taDa razbije lešnik, i otud se pojave strukovi karanfila sa zlatnim cvetovima. Cim sluškinje spaziše zlatne strukove sa zlatnim cvetovima, otrce kraljici da joj to kažu:
- Idite, recite joj da to da nama, šta bi ona s tim? A ako ponovo ushtedne šecerka, dobice ga - rece kraljica.
Odu sluškinje i kažu joj tako.
Ali nedaleko od mesta gde je boravila prosjakinja živeo je jedan krojac koji je šio nocu i cuo sve reci koje je besedila prosjakinja. Sretne on tako šecerka i kaže mu:
- Dozvoli, kralju moj, da te nešto upitam.
- Samo izvoli - rece šecerko.
- Gde ti s veceri spavaš?
- A što me to pitaš? Kod kuce. Gde bih spavao?
- Gospodaru šecerko, vec dve noci ne mogu oka da sklopim od one prosjakinje što živi tamo kod gusaka. Po celu noc presedi govoreci: "šecerko, što se ne budiš? Tri sam para gvozdenih cipela istrošila da dodem i da te nadem, a ti mi sada ne kažeš ni reci?"
šecerko je ovo shvatio, ali ne rece ništa.
Ode i osedla svog konja i preko njega prebaci s obe strane vrece sa zlatnim florinima.
Uvece mu kraljica ponovo da pice, ali ga on ne ispi, vec se ucini kao da je zaspao.
Smesta ga sluškinje uzmu i odnesu prosjakinji, a uzmu zlatne strukove karanfila sa zlatnim cvetovima.
Cim sluškinje odu, a princeza ponovo poce da besedi svoje jade, diže se šecerko, zagrli je i u casu uzjahaše na konja i krenuše na put.
Dodu ujutru sluškinje da uzmu šecerka ali gde da ga nadu! Otrce placuci kraljici da joj to kažu. Poce tada i ona da kuka, ali šta da radi? Onda ona rece:
- Nacinicu i ja jednog coveka, i istog trenutka dade sluškinjama da razbijaju bademe, pomeša ih sa šecerom i mrvicama, nacini od toga coveka i pocne da se klanja. Ali je umesto molitvi kazivala kletve, pa se posle cetrdeset dana taj covek ubudavio i baciše ga.
Princeza i šecerko dodoše u svoje kraljevstvo i poživeše dobro da ne može biti bolje. Bio sam i ja tamo i sve video.

ДВА НОВЦА

Био некакав сиромах човек, који се свакојако прометао, па најпосле набере врећу маховине и метнувши одозго мало вуне понесе на вашар да прода све место вуне с врећом заједно. Идући тако на вашар састане се с једним човеком, који је исто тако понео на вашар врећу шешарица да прода место ораха, којима је одозго с врха шешарице био мало покрио. Пошто на питање шта који има у врећи један одговори да носи на вашар орахе а други вуну, навале обојица да пазаре хеспап онде на путу. Онај што је имао маховину доказујући да је скупља вуна од ораха заиште прида, али кад види да онај што је имао шешарице не да прида ништа, него хоће онако да пазаре једно за друго, он помисли да су бољи и ораси него маховина. И тако после дугога ценкања погоде се да онај што је имао шешарице да ономе другом два новца прида, али не имајући ни њих код себе остане му их дужан, и као за бољу тврђу да ће му их за цело вратити побрате се. Променивши сад вреће побегне један на једну а други на другу страну мислећи сваки да је другога преварио, а кад дођу сваки својој кући и изруче хеспап из врећа, онда виде да ни један управо није преварен. После некога времена дигне се онај што је имао маховину да тражи свога побратима и да иште два новца, и нашавши га у једном селу код попа у најму каже му: "Ти, побратиме, превари мене." А он му одговори: ,Вала, побратиме, и ти си мене." По том онај стане искати два новца говорећи да оно ваља платити што је обречено и побратимством потврђено. И овај пристане да ваља платити, али се стане изговарати да нема два новца, "него" вели "у мога попа за кућом има велика јама у земљи, у коју он често силази, и по свој прилици биће у њој новаца или каких других скупоцених ствари; него хајде довече спусти ти мене у јаму, па кад је опленимо, онда ћемо добит поделити, и ја ћу ти платити два новца." Овај на то пристане. Кад буде у вече, попов најамник нађе врећу и уже, па отишавши с побратимом над јаму, уђе у врећу, и побратим га свеже преко среде, па спусти у јаму. Кад овај доле изиђе из вреће, и по јами туц тамо туц амо не нађе ништа до жита, помисли у себи: "Ако ја побратиму сад кажем да нема ништа, он може отићи и мене у јами оставити, па што ћу сутра од попа кад ме нађе у јами?" Па онда опет уђе у врећу, и добро се свеже ужем, па повиче побратиму: "Побратиме, вуци врећу, пуна је свашта!" Вукући побратим врећу, помисли у себи: "Шта да ја ово делим с побратимом? Боље је да ја ово носим сам, а он нека гледа како ће изићи из јаме." Па упртивши врећу с побратимом на леђа, побегне преко села: а за њим пристане много паса лајући и гонећи га. Кад мало посустане, и врећа му се низ леђа пониско обеси, онда побратим из вреће повиче: "Дижи, побратиме, уједоше ме пси!" Кад овај то чује, а он баци врећу на земљу. Онда онај из вреће рекне: "Тако ти, побратиме, шћаше мене да превариш?" А онај му одговори: "Вала и ти си мене преварио." И онде после дугога разговора обрече онај што је дужан два новца да ће их јамачно платити кад му побратим други пут дође, па се растану. После много времена овај што је био у попа у најму стече своју кућицу и ожени се, и један дан седећи са женом пред кућом опази поиздалека побратима где се упутио у право к његовој кући, па повиче жени: "Жено! ето мога побратима! Дужан сам му два новца. Сад се већ нема куд камо, јер сам му обрекао платити их кад ме нађе. Него ја идем лећи у кући, а ти ме покриј, па се пренемажи и јаучи, и кажи да сам умро, те ће се он онда вратити натраг." Па онда легне у кући налеђашке и прекрсти руке, а жена га покрије и стане јаукати. У том побратим пред кућу, и назвавши јој "Помози Бог!" запита јели то кућа тога и тога; а жена му пренемажући се одговори: "Јест, куку мене кукавици, ево га у кући где лежи мртав." Онда побратим рекне: "Бог да му душу прости! Он је био мој побратим. Ми смо заједно радили и трговали, и кад сам га тако нашао, барем ћу чекати да га отпратим до гроба и да бацим земље нањ." Жена му рекне да ће му бити дуго чекати докле га стану сахрањивати, већ нека иде. Али он одговори: "Боже сачувај! како бих ја оставио тако свога побратима? Чекаћу макар било три дана, докле га не сахране." Кад жена у кући каже то мужу полако, муж јој рече нека иде попу те му каже да је он умро, већ нека га носе у цркву, око које је по брду било и гробље, не ће ли побратим онда отићи. Кад жена отиде и то попу каже, поп са неколика човека дође, те онога назови мрца метну на носила, и однесавши га у цркву онако на носилима оставе га насред цркве, да онде по обичају преноћи, пак ће га сутрадан опојати и сахранити. Кад поп с осталим људима пође из цркве, побратим каже да он побратима свога, с којим је толико много трговао и соли и хлеба јео, ни по што не ће оставити сама, него да ће га сву ноћ чувати. И тако остане у цркви. Ону ноћ ударе онуда некаки хајдуци који су нечије дворе били похарали, и много благо и рухо и оружје били задобили; и кад буду поред цркве и виде унутра свећу где гори, рекну међу собом: "Хајдемо у ову цркву да поделимо своју добит." Кад побратим види где људи с оружјем улазе у цркву, он се сакрије у један угао; а хајдуци ушавши унутра поседају и благо поделе све калпацима, а рухо и оружје како се могло. Око свега се погоде и намире, само остане једна сабља, за коју су гдекоји од њих мислили да вреди много новаца. Онда један узевши је у руке, скочи на ноге говорећи: "Стани да је о овога мрца огледамо јели така као што је хвалите: ако му од једном осечем главу, баш је добра." Па онда пође к носилима, али се назови мртвац у један пут исправи и седне вичући: "Мртви! камо те се?" А побратим из угла: "Ево нас, сви смо готови." Кад хајдуци то чују, онај побаци сабљу, а они други оставе своје делове на гомилама, па скоче и побегну без обзира. Пошто далеко отиду, онда рече харамбаша: "О браћо за Бога! ми ходисмо по гори и по сваким местима и дању и ноћу, бисмо се с људима, и ударасмо на куле и дворове, и ни ода шта се не поплашисмо до ноћас од мртвих људи! Има ли који јунак међу нама да се врати натраг да види како је сад у оној цркви?" Један вели: "Ја не ћу," други вели: "Ја не смем," трећи вели: "Ја бих волиј ударити на десет живих него ли на једнога мртвог," док се најпосле један не нађе те рече да ће он ићи. И он вративши се натраг привуче; се полагано под црквени прозор еда би што чуо, а у цркви побратими поделили све хајдучко благо и рухо и оружје, пак се најпосле око два новца свадили и готово почупали. Хајдук испод прозора ништа друго није могао чути до вику: "Камо мени два новца? Дај моја два новца!" У томе онај што је био дужан опази хајдука под прозором, па брже боље руком кроз прозор те му зграби капу с главе, па је пружи побратиму: "Аратос ти два новца! Ево ти за два новца." Кад хајдук види шта од њега би, он бежи без обзира, и дошавши у дружину пола мртав повиче: "Браћо хвала Богу кад живи побегосмо! Ми благо делисмо калпацима, а сад устали сви мртви, па свакоме једва по два новца допало, а једноме ни то није могло изићи, него узеше моју капу те му дадоше за два новца."

ČUDESNI CVET

Živeo jednom jedan mladic po imenu Do Lam, sam i neoženjen. Njegova njiva se nalazila na kamenitoj strani i on je morao da radi danju i nocu kako bi dobio nešto ploda. Sunce ga je jako peklo u leda i njegov znoj je kapao po kamenu, ali Do Lam nije prestajao da radi.
Prošlo je neko vreme, i najednom je usred kamena izrastao divan cvet. Imao je sveže zeleno lišce okrenuto suncu, a belo-ružicasti cvet prelivao se kao biser. Kada bi naleteo vetric, cvetovi i lišce bi trepetali, ispuštajuci zvuke koji su podsecali na najlepšu pesmu.
- Kakvo je to cudo - iznenadeno uzviknu Do Lam. - Iz kamena je izrastao tako divan cvet i još zna da peva.
Otada je cvet pevao Do Lamu svakog dana kada bi došao na njivu da radi. Ako bi se mladic umorio, cvet je još lepše pevao i Do Lamu bi se vracale snaga i bodrost.
Jednog jutra Do Lam ugleda na njivi tragove divljeg vepra, koji je projurio poljem i zgazio cvet. Stabljika mu se prelomila i cvet je tužno visio. Mladic pritrca, ispravi cvet i rece:
- Divni cvete, ovde ima mnogo divljih svinja, svaka nesreca može da ti se dogodi, zato ce biti najbolje ako te odnesem svojoj kuci!
Onda Do Lam uzme motiku, iskopa cvet i ponese ga kuci, pa ga ponovo posadi u kamenu stupu ispod svoga prozora.
Uvece, kada bi se vratio sa njive, mladic je pleo od bambusove trske korpice, kape, šešire, a cvet mu je ispunjavao sobu najprijatnijim mirisom i pevao najlepše pesme, tako da se mladic osecao srecnim.
Jedne noci u kolibi Do Lama zablistaše razne boje i svetiljka poce da gori jace. Mladic se beše tako udubio u svoj posao da to nije ni primetio. Divni cvet se najednom otvori i pojavi se divna devojka u beloj haljini. Zvonkim glasom, kao zvon zvona, pevala je divne pesme. Srebrna svetlost i prijatni mirisi ispunjavahu celu sobu, ali Do Lam, kao ni pre, nije ništa primecivao.
Najednom svetlost lampe blesnu kao munja i devojka u beloj haljini iskoci iz cveta, njene rumene usne su se smešile kao procvetala ruža. Ona pride Do Lamu i stavi mu ruku na rame. Tek tada je mladic ugleda i, zapanjen njenom lepotom, ne mogaše ni rec da progovori, a kada pogleda on na prozor, vide da tamo više nema cveta.
Onda su Do Lam i devojka u beloj haljini postali muž i žena. Izjutra su sada oboje odlazili u planinu i radili u polju, a kada bi pao mrak, oni su se veselo vracali kuci osvetljavajuci put fenjerom. Uvece je Do Lam, kao i ranije, pleo bambusove kape i korpe, a žena mu je pomagala i pevala divne pesme.
Kada bi došao pijacni dan, Do Lam je odnosio svoje i ženine proizvode i prodavao ih, a za taj novac donosio kuci pirinca i sve drugo što je bilo potrebno za život. Tako su dani dvoje mladih proticali radosno i srecno.
Vec posle dve godine koliba Do Lama se pretvorila u divnu kucu. U velikim pletenim korpama cuvao se pirinac, a u velikom toru nalazila su se krda bivolica, ovaca i koza. Bogatstvo je zavrtelo glavu Do Lamu, i svaki posao, sem razmišljanja o samom sebi, poce da smatra nepotrebnim. Do Lam nije više hteo da radi u polju niti da plete šešire. Uzeo bi kavez sa pticama, corbi-kaljan, i odlazio da šeta.
Kada bi žena poslala Do Lama da kupi na pijaci konac za šivenje ili srp, on bi kupovao kokošku i vina a onda kod kuce jeo sve dotle dok ga ne bi zaboleo stomak.
Kada bi žena zamolila Do Lama da pode na njivu da radi, on bi govorio kako ga bole noge, a kada bi mu uvece predložila da plete korpe i šešire, on bi se izgovarao da mu je oslabio vid, tako da ne može razlikovati bambusovu trsku od sopstvene ruke.
Jednom je žena kazala Do Lamu:
- Naš život još nije tako obezbeden da bismo mogli živeti bez rada.
Te reci razjariše Do Lama, oci mu se napuniše krvlju. Rekao je samo jedno zlobno: "Hi!", pa i ne pogledavši ženu, dohvatio kavez sa pticama i pošao u šetnju.
I dok je jednom žena Do Lama sedela i radila, pod prozorom se pojavi divan cvet i iz njega izade ptica šarenih krila i zlatnog repa, pa zapeva:
Uzalud se rascvetao mirisni cvet, Uzalud lampa sjajnije sija, Mladic je, avaj, postao lenj, Lepotice, hajde sa-mnom, na moja krila!
Plamicak u lampi zasvetle jace, ptica ulete kroz prozor i spusti se pred noge lepotice. Lepotica sede na pticu i ova zamaha svojim šarenim i zlatnim krilima i odlete sa lepoticom.
šum krila razbudi Do Lama, koji je vec spavao na mekoj postelji posle obilne vecere. Cim je ugledao cudnovatu pticu kako mu odnosi ženu, Do Lam skoci sa postelje i jurnu za njom. Ali kad je ispružio ruku, mogao je ptici da istrgne samo jedno pero. Do Lam ga je gledao i cudio se kako blista.
No, Do Lam se brzo umirio. Sada ga više nije niko prekorevao zbog besposlicenja, i po ceo dan je samo jeo i pio i šetao se sa kavezom u ruci.
Da ne bi oskudevao, Do Lam je prodavao jednu po jednu stvar i uskoro je rasprodao sve: pirinac, bivolice, krave, koze i svinje. Najzad mu je ostala samo jedna rogozina, koju je isto tako hteo da odnese na pijac, ali je sa iznenadenjem primetio da su s njene donje strane naslikane dve slike: na jednoj su Do Lam i njegova žena, kako rade na njivi i gledaju u pozlaceni pirinac koji zri, a na drugoj se videla Do Lamina žena kako plete i Do Lam kako izraduje korpice i šešire od bambusove trske. Kuca im je bila puna pirinca, a u toru bivolice, krave, koze i svinje.
Onda se Do Lam seti svoga nekadašnjeg života i zaplaka od tuge. Podiže oci ka nebu i zavika:
- Eh, Do Lam, sam si kriv za svoju nesrecu!
Onda razbi kavez, pusti slavuja u prirodu, a sutradan je dohvatio motiku i uputio se na svoju njivu. Posle napornog rada na njivi, Do Lam je uvece, kod kuce, ponovo pleo šešire i korpice. I tako poce da se trudi kao i pre i da radi danju i nocu.
Jednom je Do Lam našao pero koje je istrgao iz pticijeg repa, stavio ga na dlan, ali ga vetar dohvati i odnese na kamenu stupu, gde je rastao divan cvet. Kada se seti cveta, Do Lam proli mnogo suza od tuge, i one pokapaše po kamenoj stupi.
Tada najednom Do Lam ugleda kako pero negde odlete a iz kamene stupe se pojavi pupoljak koji je sve brže rastao ka nebu. Onda iz njega potece divan miris i ispuni sobu, a u isto vreme zacu se i divna pesma:
Divni cvet se rascvetao, pušta nežni miris,
Lampa ponovo sjajno svetli,
Trudi se Do Lam dan i noc,
A devojka mu šalje pozdrav svoj.
Kada se pupoljak pretvorio u raskošan cvet i kada se cvet otvorio, Do Lam radosno ugleda kako iz njega izlazi lepa i mlada žena, u kojoj brzo prepozna svoju ženu.
Lampa zasija jace i žena u beloj haljini sede kraj Do Lama. Cvet odmah išceze.
Od tog dana Do Lam i njegova žena se više nikada nisu razdvajali. Oni su s pesmom, kao i ranije, radili na svojoj njivi, a uvece pleli od bambusove trske šešire i korpice. I ponovo je potekao njihov srecan život, mirisan kao cvet i sladak kao med.

MORSKI ZMAJ I LEPA JOVANCICA

Bila jednom cerka jednog ratara. Kuca njenog oca beše blizu morske obale. Bašta se stepenasto pružaše do ivice mora, tik uz vodu, veoma blizu lada. Devojku su zvali lepa Jovancica, lepa i sveža kao zora!
Kada se jednog dana kupala, zbog velike vrucine koja je vladala, zmaj, kralj mora, iskrsne pred njom.
- Jovancice, lepa Jovancice, video sam te jedne prolecne veceri na ovoj obali; od tog dana sam se zaljubio u tebe. Treba da podeš sa mnom do mog dvorca. Onde ceš biti moja jedina kraljica.
- Zmaju - rece Jovancica -ja sam kci seljaka, ne mogu da budem tvoja kraljica.
- Jovancice, lepa Jovancice, imam moc nad svim vodama, pa sad, znaci, imam vlast i nad tobom, jer si u vodi! Ali podi dobrovoljno u moj dvorac, dacu ti gomile zlata i brda srebra.
- Ni za srebro ni za zlato neceš me nikad imati. Ja sam seljacka kci, kako hoceš da budem kraljica?
- Mada si seljacka kci, ti si rodaka duge na nebu! Treba da budeš kraljica. I budi to dobrovoljno, pošto ja raspolažem silom da te na to primoram.
- Zmaju, nemaš moci nad mojim srcem. Ja sam seoska devojka i krštena duša. Nikad, nikad necu biti zmajeva žena.
Zmaj odnese Jovancicu, lepu Jovancicu. Odvede je u svoj dvorac na samome dnu mora.
Dvorac beše veoma lep, od crvenog korala i glatkog biljura: da je glavom kralj prošao pored njega, poželeo bi da ude. A da ga je kraljica samo izdaleka videla, poželela bi da u njemu zauvek stanuje.
Ali zmaj ne mogade ništa srcu Jovancicinom.
- Zmaju, mi nismo od iste vrste. Ti nisi krštena duša. Tvoje zlato nece ništa promeniti, dvorac ti nece ništa pomoci! Pusti me da se vratim ocu!
- Neceš se vratiti ocu! Ali moci ceš preko talasa da juriš.
Zmaj uze zlatnu alku i navuce je na stopalo lepe Jovancice, na lepi clanak leve joj noge. Snažnim zamasima zakova alku.
Zatim uze zlatan lanac i prikaci ga za alku. I evo lepe Jovancice na lancu.
Jak kao celicna poluga,
tanak kao jedna tvoja vlas
i dug, dug sedam stotina milja!
Pošto je to obavio, zmaj pljunu na zemlju i razgazi nogom. Smejao se, kako to zmaj vec ume i zna, a zatim rece devojci:
- Moj dvorac nije tamnica. Idi i juri morskim talasima, celom kraljevinom kojom vladam. Kad budeš umorna od trcanja, samo reci:
Zmaju, zmaju, lanac vuci,
kroz more me ti dovuci! Naci ceš se u dvorcu.
I bilo je tako kako je zmaj rekao. Ali kao što se Jovancica zaklela, srce joj je ostalo kao i pre.
Svakogjutra izlazila je na morske talase. Trcala je daleko, sedam stotina milja daleko. I još dalje bi jurila da je
lanac samo bio duži. No sveceri je morala da se vrati u dvorac.
Najviše je volela da ode i gleda ocevu baštu: breskvino stablo u vinogradu, kako se nadvija nad lejama zelene salate, i slavuja koji mu s granja peva, kamen na bunaru što ga je konopac izlizao, grm šimširov, na Cveti uvek rascvetao, i gusto žbunje orlovih noktiju.
"Ah, kad bih ikad mogla ponovo da dotaknem zemlju! Kad bi neki smeli mladic uspeo da me oslobodi, a potom da mi bude saputnik u životu! Kada bih jedne veceri, oslobodena lanca, mogla da krenem kuci svog oca, i pcelama, vocnjaku našem. . ."
I jedne veceri, baš kao što je sanjarila trceci povrh prelepog mora, vide kako joj se u susret krece neka barka.
Kakva li lepa barka, sva od grabovog drveta, zlatom optocena! Užad joj beše od crvene svile, a jedra od belog atlasa. Njom upravljaše sin kralja Francuske, najveceg kralja na celome svetu.
Izdaleka se Jovancica i kraljevic ugledaše. Izbliza se pozdraviše.
Tada je kraljevic oslovi, prozbori jezikom umilnim kao blagi zvuk violine. Zapita je ko je ona, kako to koraca vodom.
- Otac mi je - rekla je Jovancica - ratar i ima samo mene. Ali zmaj me je oteo sa morskog žala, sa obale ovih vala, i drži me u svojoj vlasti, vezanu zlatnim lancem za stopalo.
Na to ju je glas izdao. Nije mogla više da govori. Nije ni znala ono što su joj oci vec rekle kraljevicu. A pre nego što je utonula, ni on nije umeo da joj se zakune da ce živeti jedino za njeno oslobodenje. Ali oci im sve iskazaše. U tom pogledu od jednog jedinog trenutka oni su se zauvek razumeli.
"Znam da cu je voleti cak i kad budem mrtav, ako je to dato preminulima", govorio je u sebi kraljev sin. "Ona, i nijedna druga, može biti moja kraljica. A kakva li me cežnja mori da je ponovo vidim!"
"Moje srce", pomislila je Jovancica, "moje srce dobro zna da me on voli. Naša sudbina je na nebu zapisana. Stvoreni smo da budemo muž i žena. Ali da li ce to biti na zemlji? Ja sam u zmajevoj vlasti! . . . Ako me ikad, svetlim svojim macem, moj blagi prijatelj oslobodi, ako me sa talasa odvede do bašte mog oca, ja još uvek ostajem seljacka kci. Može li me uzeti za ženu?"
Sedam nedelja su se tražili. Sedam meseci su ocajavali.
Sedeci na palubi, na pramcu barke, kraljevic je puštao da mu oci daleko blude, izmedu vala i oblaka:
"Možda je nikad više necu na ovom svetu videti. . . Kad to pomislim, umro bih od žalosti".
A ona, kad je noc prošla, uplicuci kosu: "Može da se desi da ga nikad više ne vidim. Njegovu ljubav, njegovo društvo necu nikad na zemlji imati. Bože moj, bože moj, kako je to okrutno!"
Dani, godišnja doba prolazili su, sve teži od jada. Zmaj je stalno držao lepoticu okovanu onim zlatnim lancem za svoj dvorac.
- Jovancice, lepa Jovancice, neceš li se najzad odluciti? Nema ti drugog udesa, moraš postati zmajeva žena.
- Ne znam šta mi udes sprema, ali znam šta mi je na srcu. Zmaj i ja necemo nikad biti jedna ista plot, nikada necu biti zmajeva žena.
- Ah, Jovancice, odvec dugo sam te puštao na lancu. Misliš li da me još zadugo izazivaš? Ako hoceš još jednom da vidiš baštu svog oca, veceras, veceras otidi da je vidiš. Idi da vidiš svoje poslednje sunce.
Lepotica krenu onamo, roneci suze na oba oka.
A na morskom žalu, ah, odjednom ugleda kraljevica.
Galopirao je na svom velikom belcu, tako gorda držanja.
Ugleda svoju draganu. Potera konja u talase, polete do lepotice. Da bi presekao zmajev lanac, podiže svoj mac od svetlog celika.
- Ako ga jednim zamahom ne presecete - viknu Jovancica - svršeno je sa mnom, svršeno je s nama! Zmaj ce me odvuci u svoj dvorac i nikad se više necemo videti.
Tada kraljev sin zadade takav silan udarac da lanac odskoci kroz vazduh. Brže od munje, zgrabi on oko pasa svoju draganu, podiže je uza se, uze u narucje. Za tren ih belac iznese na žalo.
Evo ih na zemlji, ispod velikih borova tamnih kao jezera, ali kroz koje prolazi zrak crvenog zlata, zrak slave sa neba. A onde na zemlji, zmaj nema više moci, Izvan mora, prestaje sila morskog kralja.
Ostaviše žalo i velike borove, krenuše ka bašti lepoticinog oca.
A potom iz male bašte konj polete ka dvorcu u Parizu. Onamo, kralj Francuske imadaše svoj dvor.
Kad kralj ugleda lepoticu, on je pozdravi. A kad mu se ona približi, poljubi je.
- Oglasite svadbu - rece kralj svojim ljudima - i neka bude što velelepnija! Ljubavi treba odati poštovanje!

VATRA NA PLANINI

Pricaju ljudi da je u stara vremena živeo u Adis Abebi neki mladic po imenu Arha. Još kao decak došao je iz oblasti Guragej i stupio u službu kod bogatog trgovca Haptuma Haseja.
Haptum Hasej je bio tako bogat da je imao sve što se može kupiti za novac, i cesto ga je mucila dosada jer se vec beše umorio od svega, i ništa novo nije postojalo cega bi se mogao latiti.
Jedne hladne noci, dok je vlažni vetar brisao preko zaravni, Haptum pozva Arhu da donese drva za vatru. Kad Arha izvrši naredbu, Haptum zapoce razgovor.
- Koliku hladnocu može da izdrži covek? - rece on, isprva govoreci više kao za sebe. - Da mi je znati može li neko da provede celu noc na najvišem vrhu planinskom, Maunt Sululti, gde duvaju najhladniji vetrovi, i da sve to izdrži bez cebadi ili ma kakve odece na sebi, pa da opet ostane živ?
- Ne znam - odgovori Arha. - Uostalom, zar to ne bi bila prava glupost?
- Pa, ako time ništa ne bi dobio, zaista bi bilo glupo da tako provede noc - rece Haptum. - Ali ja bih se kladio u sve na svetu da nijedan covek to ionako ne može da ucini.
- E, ja sam baš uveren da pravi junak može prestojati potpuno nag celu noc na Maunt Sululti, pa da opet ostane živ - rece Arha. - Samo, to me se ništa ne tice jer nemam u šta da se kladim.
- Znaš šta - rece Haptum. - Pošto si tako siguran da se to može izvesti, ja cu se opkladiti s tobom. Ako budeš prestojao celu noc na stenju Maunt Sululte, bez hrane i vode, bez odece, cebadi ili vatre, i ako preživiš, dacu ti na poklon deset jutara dobre oranice, i kucu, i nekoliko goveda pride.
Arha nije mogao da veruje svojim ušima.
- Govorite li to ozbiljno? - upita on.
- Ja sam covek od reci - odgovori Haptum.
- Onda cu ja to izvesti sutra uvece - rece Arha - pa cu posle toga, dokle god budem živ, obradivati sopstvenu zemlju.
Ali je ipak zebao pri pomisli na tu noc, jer je na planinskom vrhu vetar sekao kao brijac. Zato se sutra ujutru Arha uputi jednom mudrom starcu iz plemena Guragej i isprica mu kakvu je opkladu sklopio. Starac ga je slušao bez reci, zamislivši se, a kad je Arha završio, on rece:
- Pomoci cu ti. Na onoj strani doline preko puta Sululte uzdiže se jedna visoka stena, koja se odande danju lepo vidi. Sutra uvece, kad sunce zade, ja cu na toj steni zapaliti vatru, pa ceš moci da je vidiš sa vrha na kome budeš stajao. Cele noci moraš gledati u svetlost moje vatre; ne smeš sklopiti oci i dozvoliti da se na tebe spusti tama. Dok tako budeš posmatrao moju vatru, secaj se toplote i toga kako ja, tvoj prijatelj, sedim kraj vatre i podsticem je misleci na tebe. Ako to budeš uradio, preživeceš noc uprkos najoštrijem vetru.
Arha toplo zahvali starcu, pa se laka srca vrati Haptumovoj kuci. Rece mu da je spreman, i tako ga gazda to popodne posla na vrh Maunt Sululte, i sa njim još dvojicu slugu, koji su imali budno da paze na njega. Kad pade noc, Arha skide odecu, i tako stajaše na vlažnom i hladnom vetru koji poce da briše nad zaravni cim sunce zade. Na drugoj strani doline ugleda svetlost starceve vatre, koja, udaljena nekoliko milja, sijaše u tami kao zvezda.
Vetar postajaše sve hladniji; probijaše se Arhi kroz meso i smrzavaše mu srž u kostima. Stena na kojoj je stajao bejaše hladna kao led. Sa svakim casom koji je proticao on je sve više trnuo od zime, i na kraju poce verovati da se nikada više nece ugrejati; ali ipak ne skidaše oka sa treperave svetlosti daleko u dolini, misleci stalno na svog starog prijatelja koji tamo sedi i podstice vatru njega radi. Pokatkad bi pramenje magle zaklonilo svetlost, ali se on
naprezaše da je nekako nazre dok magla ne prode. Kijao je, kašljao, cvokotao, i bivaše mu sve teže i teže. Ali ipak stajaše tako celu noc, i tek kad svanu zora, obuce se i side s planine u Adis Abebu.
Haptum se veoma iznenadi kad ugleda Arhu, i podrobno ispita sluge o svemu što se dogodilo.
- Je li celu noc izdržao bez hrane i *****, bez cebadi i odece?
- Jeste - rekoše mu sluge. - Izdržao je bez svega toga.
- Bogme, ti si junacina! - rece Haptum Arhi. - Kako si to uspeo?
- Sasvim prosto. Posmatrao sam svetlost vatre na jednom brežuljku u daljini - odgovori Arha.
- šta kažeš? Posmatrao si vatru? E, onda si izgubio opkladu, još si moj sluga i nemaš nikakve zemlje!
- Ali ta vatra nije bila tako blizu da bi me ugrejala; gorela je daleko, cak na drugom kraju doline!
- Diži ruke od one zemlje! - rece Haptum. - Nisi ispunio pogodbu. Ta ti je vatra spasla život.
Arha se veoma ražalosti, pa se opet uputi svom starom prijatelju iz plemena Guragej i isprica mu šta se dogodilo.
- Iznesi tu stvar pred sudiju - posavetova ga starac.
Arha izade pred sudiju i izloži mu svoju žalbu, a sudija posla po Haptuma. Kad Haptum isprica svoju pricu, i kad sluge još jednom potvrdiše da je Arha gledao u onu vatru na drugom kraju doline, sudija rece:
- Ne, ti si izgubio opkladu, jer je Haptum Hasej postavio uslov da ne bude nikakve vatre.
Još jednom ode Arha svome starom prijatelju, sa tužnom vešcu da mu je sudeno da završi život kao sluga, iako je preživeo sve one patnje na planinskom vrhu.
- Ne gubi nadu - rece mu starac. - Više se mudrosti može paci u divljim brdima nego u ma kome gradskom sudiji. Pa se iz onih stopa diže i ode jednom coveku po imenu Hajlu, u cijem je domu služio još kao mladic. Objasni tom dobrom coveku kakva je opklada sklopljena izmedu Haptuma i Arhe, i upita ga da li se tu može nešto uciniti.
- Ne brini - rece Hajlu starcu, pošto je malo promislio. - Postaracu se da ucinim nešto tebi za ljubav.
Nekoliko dana docnije Hajlu posla poziv mnogim ljudima u gradu da dodu k njemu na gozbu. Medu pozvanima bio je i Haptum, a pored njega i onaj sudija što je presudio da je Arha izgubio opkladu.
Kad dode dan gozbe, pojaviše se gosti, jašuci na mazgama sa skupocenim amovima, dok su mnogobrojne sluge išle pešice za njima. Haptum stiže sa dvadesetoricom slugu; jedan od njih držaše mu nad glavom svileni suncobran, da ga zaštiti od sunca, a cetvorica dobošara, udarajuci u doboše, objavljivahu svima da je stigao slavni Haptum.
Zvanice se posadiše na meke prostirke i poceše da caskaju. Iz kuhinje dopiraše miris izvrsnih jela: kozjeg pecenja, pecenog kukuruza i dure*, palacinki koje domoroci zovu "indžera" i raznih primamljivih umaka. Zbog toga mirisa hrane gosti su postajali sve gladniji, a vreme je prolazilo. Vec je davno trebalo da budu posluženi, ali od jela nije bilo ni traga, samo je mirišljava para dopirala iz kuhinje. Spusti se i vece, a gostima niko ne donese ništa za jelo. Oni vec poceše da se sašaptavaju, cudeci se zašto uvaženi Hajlu ne naredi slugama da ih necim posluže. A iz kuhinje su se i dalje širili divni mirisi. Najzad jedan od pozvanih rece u ime svih:
- Hajlu, zašto se tako ponašaš prema nama? Zašto si nas pozvao na gozbu, a sad nas nicim ne služiš?
- Pa zar ne osecate miris hrane? - zacudeno ih upita Hajlu.
- Osecamo i te kako, ali mirisati nije isto što i jesti, od toga covek ne postaje sit!
- Ali se zato greje na vatri koja gori tako daleko da se jedva može okom sagledati? - upita Hajlu. - Ako se Arha ogrejao na vatri koju je posmatrao dok je stajao na Maunt Sululti, onda ste se i vi zasitili mirisima iz moje kuhinje!
Svi se složiše s njim; sudija uvide da nije bio u pravu, a Haptum se postide, pa zahvali Hajluu na savetu i izjavi da ce Arha smesta dobiti zemlju, kucu i stoku.
Onda Hajlu naredi da se donese jelo, i gozba otpoce.

VELIKI SEKEN

Živeli jednom starac i starica pa nisu imali dece. Jedina njihova imovina behu dva irvasa koja su pasla privezana dugackim užetom odmah pokraj jarange, da ne bi pobegla u tundru. Susedi su imali mnogo dece, te su im starac i starica zavideli. Jednom se susedi odseliše iz toga kraja, i starcu i starici sasvim opuste život.
Onda ce starac reci svojoj ženi:
- Udri u bubanj!
- Ne mogu da držim bubanj u rukama!
- Ja cu ga držati, a ti samo udaraj! - rece starac. - Mada više nismo kadri da udaramo onako kako smo to mogli u mladosti.
Tako i uciniše, te starica poce da udara u bubanj. Na njenu lupu pojaviše se davoli.
- šta tražiš od nas, stara? - upitaše oni.
- Stari i ja bismo hteli da imamo sina.
- Napravite dva tuljana od drveta pa ih bacite na put kada bude prolazio karavan davola. Ujutru stara kuva caj, a starac pravi tuljane.
Napravio starac tuljane, stavio ih pod jastuk i nije stigao ni da popije caj, kad cuje kako se približava karavan. Prolazi pokraj jarange karavan davola. Bacila starica na put drvenog tuljana i zaustavio se ceo karavan. Onda keli povikaše:
- Uklonite tuljana s puta!
- Ne, necemo ga ukloniti!
- Uklonite ga, pa cete opet biti hitri kao u mladosti!
- Ne, nije nam potrebno da budemo hitri kada smo ostareli.
- Onda cu vas naciniti bogatim! - rece predvodnik karavana.
- Ne, ne treba nam ni to, i za to smo vec ostareli!
- Pa šta onda hocete?
- Sina!
- Dobro! Samo ja imam velike sinove, ako vam ih dam, pobeci ce od vas. Bolje ih zatražite od kelija Sekena, njegovi su maleni.
Uklonili starac i starica tuljana te odjezdio karavan davola. Uskoro se približi karavan kelija Sekena. Bacila starica tuljana na put, zaustavio se ceo karavan i irvasi sa cela poceli da guraju Sekena.
- Uklonite s puta tuljana - vice Seken - bicete opet hitri kao u mladosti!
- Ne treba nam to!
- Nacinicu vas bogatim!
- Ne treba nam ni to!
- Pa šta onda hocete?
- Sina!
Poveo ih Seken prema saonicama u kojima su se vozila deca. Hteo on da im da onoga što je tek prohodao.
- Ne - rekoše starac i starica - taj ce pobeci od nas.
Seken htede da im da dete koje ume da sedi.
- Ne, uzecemo samo onoga kome još ni pupak nije otpao! - i starica ponese mališana u svoju jarangu, starac ukloni tuljana i Sekenov karavan ode.
Mališan rastao naglo kao u bajci, pa kada mu je bilo dve godine, otide da spava sa irvasima, tako da je u jarangu dolazio samo preko dana.
Jedne noci, došao mališanu keli pa ce mu reci:
- Ustaj, Sekene, vreme je da podeš Tanairginu po mladu!
- A kako cu naci put?
- Ja cu ti reci: doci ceš na Mesec, pa na Sunce, zatim na sazvežde Nauskatemkin, te ceš se naci u jarangi Tanairginoj. On ce baciti kamen, ti ceš ga docekati ustima, i kamen ce se raspasti u paramparcad. Kada dodeš u jarangu, on ce te ponuditi svakojakim dakonijama. Ko pojede više od Tanairgina, tome ce i pripasti njegova kci-jedinica. Kada podeš u gornju tundru, nemoj zaboraviti da rasporiš sebi trbuh, kako bi hrana koju budeš jeo propadala kroz tebe, Sunce i Zemlju. Kada te Tanairgin pošalje da cuvaš stado, ti napuni ogrtac-kamlejku puhacevim repovima pa ih prospi nasred stada. Kada na tebe nasrne divlji irvas, ti mu slomi rogove. Kada podeš u gornju tundru, reci ceš materi da se ne brine, moci ce da te vidi kao maleni oblacak. Samo je zamoli da ništa ne govori starome!
Pošao Seken kuci i rekao materi kako ide Tanairginu da se oženi njegovom kceri.
- Nemoj ici - odgovarala ga je mati - tamo ce te ubiti!
- Ne, nece me ubiti. Vraticu se kroz dva dana kao maleni oblacak.
- Dobro - pristade mati, i Seken pode ka Suncu.
Polete Seken na Mesec, zatim na Sunce, na sazvežde Nauskatemkin, i tada mu Tanairgin baci kamen. Seken ga doceka ustima i polete na zvezdu. Prilazi on jarangi Tanairginovoj, kuca na vrata.
- Ko si? - pita domacin.
- Ja sam Seken!
- Iz donje tundre?
- Da!
Ušao Seken u jarangu, starica Tanairginova raspalila vatru i pocela da kuva caj.
- Dok se caj kuva, daj nam, ženo, nešto da pojedemo! - rece Tanairgin.
Donela im starica ***** na velikoj drvenoj ciniji. Pojeli njih dvojica *****, pa ce domacin zapitati gosta:
- Hoceš li još da jedeš?
- Hocu! - odgovara gost.
Donela starica morskog konja. Pojeli i njega.
- Još? - pita Tanairgin Sekena.
- Dajjoš!
Sekenu pak sva hrana propada u rupu kroz Sunce i Zemlju.
Donela domacica tuljana. Pojeli i njega. Donela drugog, pojeli i njega.
- Još? - upita starac.
- Još! - rece Seken.
- E, tebe covek bogme ne može nahraniti! - I oni poceše da piju caj. Tada domacin rece:
- Sutra izjutra ceš doterati celo moje stado pred jarangu.
Tanairgin je znao da je njegovo stado ogromno i da ga valja podeliti u grupe - tek tada je moguce doterati ga, pa i to ne može da ucini jedan covek.
Ujutru pošao Seken, napunio kamlejku puhacevim repovima. Primetio predvodnik stada Sekena pa se stuštio prema njemu kao vihor da ga smoždi. Zgrabio Seken irvasa za rogove, zavrnuo mu glavu i rogovi ostali u Sekenovim rukama a irvas šmugnu u stado. Onda Seken prosu na zemlju puhaceve repove iz kamlejke, a repovi se pretvoriše u nevidljive cobane te poteraše celo stado.
Izašao Tanairgin iz jarange pa upitao gde je divlji irvas.
Pokazao mu Seken rogove i rekao:
- Evo gde je!
Okrenuo se Tanairgin ne obelivši zuba. Posle nekog vremena bi priredena svetkovina. Razmišlja Seken kako bi došao do svoje mlade. "Stari keli mi je govorio da je drže u sanduku!" Onda ce Seken reci Tanairginu:
- Daj mi vode!
- Idi u jarangu.
Ušao Seken u jarangu, pretvorio se u bubu sa svetlom mrljom na glavi pa poceo da mili po svim uglovima. Zavukao se u sanduk gde mu je mlada bila sakrivena, i opet se pretvorio u Sekena. Kad dode vece, Tanairgin se seti Sekena pa pojuri u jarangu. Naculji uši, kad ima šta da cuje - njegova kci i Seken smeju se od srece. Otvori otac sanduk, a kci vec rodila dete.
Podelio stari Tanairgin stado na dva dela -jednu polovinu ostavio sebi, a drugu dao kceri. Pošao karavan - na celu Seken s kopljem u rukama, za njime - stado irvasa, a na zacelju žena s detetom u toplim saonicama. Dugo je stajao stari Tanairgin i pratio pogledom svoju kcer, dok se karavan nije izgubio iz vida.
. . . Sedi Sekenova mati na rogovima irvasa i gleda u nebo. Vidi ona majušni-majušni oblacak. Stao oblak da se približava zemlji, kad vidi stara da neko stoji na oblacku pa zapeva od radosti:
- Treba skuvati caj, žuri mi sin moj u goste.
Cuo starac ženu gde peva, pa ce je upitati:
- S kim to, ženo, razgovaraš?
- Tako, sama sa sobom.
Oblacak se vec sasvim približio. Mati raspalila vatru, stavila cajnik i pošla da doceka sina.
Seken skoci sa oblacka, zagrli mater pa pode u susret ženi, a irvasi samo nailaze li nailaze, silaze sa oblaka u citavim stadima. Najposle i tople saonice dodirnuše zemlju i zaustaviše se, te Seken izvede iz njih svoju ženu i dete. Uto citavu okolinu obasja neka narocita svetlost.
Stoje starac i starica, samo zinuli od cuda. Mahnula rukom žena Sekenova - a pred njom se pojavila jaranga bela kao sneg i velika kao cuka. Ušla ona u jarangu, mahnula drugom rukom - kad svud unaokolo zablista bakarno posude. Sela ona nasred jarange - a pred njom se pojavilo belo ognjište, razbuktala se vatra u njemu i stao da kipi veliki kotao s citavim irvasima.
Žena Sekenova podigla beli polog i pozvala stare. A onda Seken rece ocu:
- Otidi, oce, u susednu naseobinu, pa reci da je sutra kod nas praznik.
- šta cu ja tamo, samo ce mi se smejati i niko nece hteti da dode?
- A ti ih pozovi, pa ako podu - dobro jest, a ako ne podu - nije važno!
Pošao starac da zove susede. Dolazi on u naseobinu, poziva u goste, a susedi mu se podsmevaju:
- Ta idi, molim te, stari, a gde su ti irvasi? Cime misliš da nas ugostiš?
- Moj sin je doterao citavo stado. Nasmejaše se susedi:
- Mora da je vašljivac neki taj tvoj sin!
- Nije, nije, hajdete vi samo! Najposle bogati susedi iz radoznalosti podoše smejuci se:
- Dela, stari, vodi nas što pre!
Došli oni sasvim blizu, vec se vidi jaranga.
- A gde ti je jaranga?
- Eto je!
- Ma jesi li ti pri cistoj svesti? Pa to je obicna snežna cuka!
Pridu oni bliže, kad ono - odista jaranga! Udoše, osvrcu se, a pred njih izlazi Seken. Pozdravi ih i ponudi da sednu. Izašla iz pologa žena pa stala da poslužuje goste. A oni ni caj da piju ni mesa da okuse, nego samo pilje u domacicu. Vratili se susedi, skupili se u jedan polog pa rekli:
- Moramo ubiti Sekena.
A Seken leži kod kuce u pologu i veli ženi:
- Cuj, ženo, šta to oni zbore - hoce da me ubiju!
Ujutru došli bogati susedi, pa zovu Sekena u lov.
Pošao Seken s njima. Odveli oni njega daleko u tundru pa posedali da se odmore. Jedan od njih iskresao vatru iz kamena. Seken se nagnu da pripali, a drugi ga udari nožem u leda. Pade na zemlju Seken. Bogataši skociše sa svojih mesta, pa potrcaše prema njegovoj jarangi. Onaj sa cela povika:
- Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena! Drugipovika:
- Ko drugi stigne, tome neka pripadne jaranga!
Trce oni, zadihali se. Onaj sa cela dotrcao pred jarangu pa seo na zemlju. Dotrcao drugi, pa i on seo ne ušavši u jarangu. Okupili se svi, kad imaju šta da vide - sedi Seken u jarangi i pije caj. Ustali bogataši i pošli kuci. Došli oni, pa ce upitati najstarijeg medu njima:
- Kaži nam, stari, ti koji si najviše živeo medu nama, ubili smo coveka, a on oživeo. šta to treba da bude? Promislio starac, pa rekao:
- Niste vi ubili coveka nego njegovu senku.
Sutradan ujutru bogataši opet došli u jarangu Sekenovu. Ugledao ih Seken pa ce im reci:
- Vidim, krenuli ste u lov. Povedite i mene!
- Mi smo po tebe i došli!
Pošli oni. Samo što se jaranga Sekenova izgubila iz vida, nasrnuli bogati susedi na Sekena, isekli ga na komade pa ove razbacali po tundri. Uto dolete gavrani pa sve iskljuju. Onda se bogati susedi nasmejaše pa rekoše:
- Cik sad pokušaj da oživiš!
Opet oni pojurili jarangi Sekenovoj sa uzvicima "Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena, a ko drugi - tome neka pripadne jaranga".
Dotrcali pred jarangu, kad tamo - sedi Seken u pologu, pije caj pa ce im reci:
- Došli ste!
Okrenuše se bez reci i odoše. Kad su se malo udaljili, stadoše pitati jedan drugog: "šta je ovo sad? šta je ovo sad?" Rešiše da pozovu Sekena na svetkovinu, pa da ga bace u duboku jamu i zatrpaju zemljom.
Pozvali oni Sekena na svetkovinu. Došao Seken sa ženom i detetom. Za vreme igre domacin mu dao bubanj i zamolio ga da nešto odsvira. Uzeo Seken bubanj pa tiho rekao ženi:
- Stavi dete na kolena! Cim ja padnem u jamu, a ti odmah podi za mnom!
Pošao Seken da svira i pao u jamu. Žena - za njim. Padali oni, padali, pa najposle dospeli u donju tundru. A tamo sedi stari davo pa ce ih upitati:
- šta tražite ovde?
- Nismo došli po svojoj volji, bacili su nas ovamo! Na to stari davo rece svojim malim davolcicima.
- Odvedite ih nazad na zemlju! A uz saonice odostrag privežite besnog irvasa!
Sede bogati susedi u jarangi, raduju se što su se otarasili Sekena. Stoji ispred njih najstariji medu njima. Oni mu rekoše šta su ucinili sa Sekenom. Zavrteo starac glavom, pa ce im reci:
- Niste dobro ucinili. Zato cete se i sami loše provesti!
Oterali bogati susedi starca. Najednom - iz zemlje izmili bubica, a za njom irvasov rog. Sede susedi i posmatraju. Onda se pojavi drugi rog, za njime irvasova glava, vrat i najposle citav irvas, saonice, na saonicama Seken sa ženom i detetom, a iza saonica na užetu - besni irvas. Onda besni irvas poce da se bacaka tamo-amo, te sve susede izgazi i zatrpa u zemlju. A Seken pode s porodicom kuci.

ČAROBNICA KOJA JE LJUDIMA MENJALA LICA

U davno doba življaše jedna divna devojka koja je odbijala svoje prosce jer joj nisu bili dovoljno lepi. Najzad, jedan mladić zamoli svoju rođaku da se kod devojke zauzme za njega. Devojka mu na to poruči da treba često da se kupa i trlja lice i telo kedrovim grančicama.
Zaljubljeni mladić postupao je onako kako mu je ona bila naložila. Snažno se trljao kedrovim grančicama dok mu ne bi potekla krv i lice bilo sve izgrebano. Pošto su mu rane zacelile, posla opet svoju rođaku devojci. Ali ona odgovori: "Reci mu neka se sada trlja grančicama omorike".
Ali omorikine grane mnogo su oštrije od kedrovih grančica. Ipak, mladić ispuni i ovu njenu želju i kada mu lice i telo zarastoše, zamoli rođaku da ode devojci i po treći put. Devojka odgovori prezrivo: "Reci mu da se sada trlja kupinovim vrežama".
Mladić se, prirodno, pokoleba pred tim novim iskušenjem; te kada je čuo da daleko iza planine živi čarobnica koja ima moć da menja lica, odluči da pođe da je potraži. Pošto je išao neko vreme, izbi iz guste šume na proplanak sa retkim drvećem. Uskoro ugleda dim i stiže do jednog stvorenja sa dva lica po imenu Acuvitlas, koje je sedelo pred kućom.
- što si došao ovamo? - upita Acuvitlas.
- Tražim onu ženu što ume menjati lica.
- Ovo je njen dom - odgovori on. - Možeš ući.
Mladić proviri kroz pukotinu pre no što će ući. Po zidovima je bilo mnogo lica, jedno od njih sve prekriveno divnim pegama. Kad uđe u kuću i sede, toga lica više nije bilo na zidu.
- šta te je dovelo ovamo? - upita čarobnica. A mladić odgovori:
- U mome selu živi lepa devojka koju želim da uzmem za ženu. No ona me odbija jer nisam dovoljno lep; tražila je od mene da trljam lice i telo kedrovim grančicama. Ja sam učinio kako je želela, ali mi onda reče da se trljam granama omorike; i pošto sam se trljao omorikinim granama, ona mi po treći put poruči da se trljam kupinovim vrežama. Tada sam pomislio na tebe i došao da te pitam bi li bila dobra da mi izmeniš lice.
- Dobro, izmeniću ti ga. Razgledaj lica na zidu i vidi da li ti se koje od njih sviđa.
Tako govoreći, čarobnica skidaše sa zida jedno po jedno lice da ga on pogleda. Ali za svako od njih on bi rekao:
- Ne verujem da bi mi ovo pristajalo. Najzad kaza:
- Ima samo još jedno lice - i iznese ono pegavo.
- Ovo će ti pristajati - dodade dok je skidala njegovo staro lice i stavljala mu novo. Tada ga pusti da ode uz opomenu:
- Nemoj skretati sa staze, već idi istim putem kojim si došao.
Mladić krete kuci, ali šuma mu je izgledala svuda toliko ista da zaluta. Iznenada ogromna žena, u stvari Mrka Medvedica, prepreči mu put.
- Kuda ideš? - upita.
- Idem kući.
- Bolje hodi k meni. Spremiću ti nešto za jelo.
Videći da nema mogućnosti da izbegne, mladić je otprati kuci. Tamo je ležala mlada i lepša žena, Crna Medvedica, duge crne spuštene kose. Ona im okrete leđa kad udoše i pravila se da nije čula kad Mrka Medvedica reče mladiću:
- Čekaj tu dok ti ne donesem nešto za jelo.
On osta da čeka. Iznenada mlada žena sede, izvuče nekoliko suvih riba iz vreće ispletene od kedrovih grana i reče:
- Sakrij ove ribe. Moja polusestra neće ti dati drugo do zmije. Pravi se kao da ih jedeš, ali jedi umesto njih ribe. - Tada opet leže.
Uto se vrati Mrka Medvedica. Ona stavi nekoliko zmija na vrelo kamenje ognjišta, poli ih vodom, i kad su bile gotove, ponudi mladića da jede. Bilo joj je milo jer se on pravio kao da mu jelo prija.
Sutradan mu Mrka Medvedica opet reče da ostane u kući dok ona ne prikupi hrane za njega; ali čim je zamakla, mladić se diže da beži. Tada mu Crna Medvedica, koja je cele noći ležala lica okrenuta od svoje polusestre, reče tiho:
- Kuda ideš?
- Idem kući.
- Nećeš joj umaći, jer će te brzo stići. Nego hodi ovamo, ja ću ti dati nešto što će te zaštititi.
Mlada žena mu pričvrsti jedan pljosnat kamen na grudi, drugi na leđa i još po jedan sa svake strane. Tada se mladić oprosti od nje i pođe u pravcu svoje kuće.
Samo što je otišao, a vrati se Mrka Medvedica.
- Kuda je otišao? - upita svoju polusestru.
- Ja ne znam. Nisam obratila pažnju na to.
- Oh, dobro, ja ću ga već pronaći - reče Mrka Medvedica nestrpljivo dok je hitala vratima. Napolju se pretvori u medveda, ubrzo dostiže mladica i reče mu:
- Hej, kuda si pošao? Mladić stade.
- Idem kući - reče.
- Hodi ovamo - naredi Medvedica.
Kad joj se primakao, ona podiže prednju šapu i pokuša da mu razdere grudi; ali joj pandža zagreba kamen i skliznu.
- Lezi - naredi zatim. Digavši drugu prednju šapu, pokuša da ga razdere po strani; ali joj opet pandža skliznu kad je naišla na tvrdi kamen; i zadnje šape ozledi tako na njegovim leđima. Tada razjapi čeljusti da mu odgrize glavu, ali ga slučajno proguta celog. Užasna bol zavi joj stomak te se ječeći otetura kući i leže kraj vatre. Bol je postajala sve veća, te najzad reče svojoj polusestri:
- Idi i zovi deda-Ždrala. Možda će me moći izlečiti.
Ždral dođe, položi uho na njen trbuh i reče:
- Ovo je ozbiljna stvar. Opet joj položi uho na stomak.
- Da, ovo je veoma ozbiljno. Izgleda kao da imaš ljudsko stvorenje u trbuhu.
Misleći da joj se podsmeva, Medvedica ljutito dohvati malo pepela i baci mu u lice. Pepeo ga celog zasu. Tako Ždral, koji je do tada bio crn, postade siv; i ostade siv do današnjeg dana.
Sada on opet stavi svoj nos na Medvedicu i ponjuši. Ali ga mladić, ispruživši napolje svoju ruku, ščepa za nos. Ždral zakrešta i zalepeta krilima, kao što ždralovi klepeću i danas. Mladić ne puštaše ždrala dok mu se nos ne izduži u dugačak kljun; tada ga naglo pusti te se ovaj izvali na leđa. Tužan, ždral se pokupi i ode.
Mladić tada razdra srce Medvedici i ubi je. Izvlačeći se iz njenog tela, reče Crnoj Medvedici:
- Hoćeš li poći sa mnom mojoj kući?
- Ako to želiš - odgovori mlada žena.
Ona napuni dve kotarice od kedrovog granja sušenom ribom, i davši mu da ponese jednu, pođe sa njim.
Uz put susretoše ženu Labudicu, koja je tražila korenje kamasa. Ona im reče:
- Kuda idete?
- Idemo kući.
- Hodite sa mnom, daću vam da se nečim založite.
Oni pođoše s njom do njene kuće. Tu ona ugreja dva kamena, stavi na njih dva korena od kamasa i prekri ih. Dok su se pekli, bajalaje:
- Jacajao, jacajao - rastite, rastite.
Kad je otklopila pećnicu, kamasovo korenje bilo je naraslo u ogromnu gomilu. Mladi čovek i njegova žena jeli su do mile volje, i pokupivši ostatak u korpu od kedrovog granja, nastaviše put. Zahvaljujući ovom čudu koje je Labudica učinila, i danas samo nekoliko korena kamasa može utoliti glad mnoštva ljudi.
Mladi ljudi stigoše kući bez drugih doživljaja. Da proslavi povratak i ženidbu, on pozva sve starce na gozbu, za koju su sušena riba i kamasovo korenje bili više nego dovoljni. Kad se gozba završila, starci se vratiše svojim kućama i rekoše porodicama:
- Taj mladić je postao čudesno lep i sada ima i lepu ženu. Da li je trljanje kedrovim i omorikinim grančicama doprinelo tome lepom izgledu? Ili je našao čarobnicu koja ljudima menja lica?
Devojka koja ga je bila odbila ču te razgovore i reši se da ga poseti. Njeni su je odvraćali da ne ide, ali ih je ona ubeđivala kako samo želi da vidi njegovu ženu. Tako ode njegovoj kući, drsko sede uz njega i reče:
- Brate moj, jesi li našao čarobnicu koja menja lica?
- Da - odgovori on.
- Kojim si putem išao? Mladić iskreno odgovori:
- Onuda kroz one šume.
- šta si joj rekao?
Mladić slaga rekavši joj upravo suprotno od onoga što je kazao. Devojka odmah skoći na noge i požuri kroz šumu da i ona nađe čarobnicu. Naišavši na pravi put, požuri dok ne stiže do kuće na proplanku i vide stražara sa dva lica kako sedi pred vratima.
- Da li u ovoj kući živi čarobnica koja menja lica?
- Da.
Ne ustežući se ni trenutka, ona uđe. Ali čarobnica je osetila njen dolazak i pokrila sva lica koja su visila o zidovima.
- šta želiš? - upita ona.
- Želela bih lice lepše od ovoga koje imam.
- Mislim da ću te moći zadovoljiti - odvrati čarobnica; i skinuvši devojčino pravo lice, ona joj namesti drugo, koje je bilo strahovito iskrivljeno. Ne mogavši ga videti, devojka je zamišljala da je njeno novo lice još lepše od staroga i ne stigavši čak ni da zahvali čarobnici, požuri napolje i ubrzo se kroz šumu uputi mladićevoj kći.
- Zar nisam dobila divno lice? - upita ona sedajući kraj njega.
- Ne, ti izgledaš strašno. Odlazi i nemoj više dolaziti ovamo - reče joj on.
Strahovito smetena, devojka ode kući. Tamo su se svi smejali njenom ružnom licu. Gorko je plakala, ali ga nije mogla promeniti, jer više nikad nije našla put do čarobnice.

ŽOAO BARANDAO

Živeo nekad neki siromašak po imenu Žoao Barandao, pa imao ženu i mnogo dece. Nije mu bilo lako da prehrani toliku porodicu, te ce jednom kazati svojoj ženi:
- Ženo, s ovolikim coporom dece ovde nam više nema života. Hajde da podemo u šumu, pa da tamo podignemo kucu i ostanemo da živimo.
Elem, skupiše oni svoje prnje i krenuše. Kad su došli u šumu, siromašak izabra lepo mesto za kucu i stade sekirom da obara drvece. Najednom, zacu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam - odvrati siromašak.
- Ko to-ja? - ponovi glas.
- Žoao Barandao.
- šta tu radiš?
- Obaram drvece da sagradim kucu.
- Ej, vi! - naredi glas. - Pomozite Žoau Barandau da poobara drvece i sagradi kucu.
Za tili cas iz šume izade citava vojska ljudi - pravi pravcati mravinjak - i nije dugo potrajalo, a šuma je bila potpuno raskrcena. Onda ljudi nestadoše kako su se i pojavili.
Veoma zadovoljan, Žoao Barandao sagradi kucicu i stade da živi u njoj sa ženom i decom. Sledeceg jutra uze srp, stavi šešir i rece ženi da ide u šumu kako bi raskrcio oranicu. Nije stigao ni da se prihvati posla, kad ponovo cu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam.
- Ko to-ja?
- Žoao Barandao. - šta tu radiš? - Eto, krcim mesto za oranicu.
- Ej, vi! Pomozite Žoau Barandau da raskrci mesto za oranicu.
Iz šume izade citava vojska ljudi: bilo ih je gotovo koliko zrnevlja na kukuruznom polju. Stadoše mahati srpovima i za tili cas raskrciše citav proplanak. Siromašak pode kuci, da saceka da se zemlja sasuši. Posle izvesnog vremena dode ponovo da pokupi suvu travu i suvo granje i spali ih. Samo što suvo lišce i granje zapucketaše na vatri, onaj isti glas pozva Žoaa Barandaa i upita ga ko je i zašto je došao. Žoao Barandao odgovori da je to on, i da je došao da spali suvo granje. Glas izdade naredenje, iz šume istog casa izade citava vojska ljudi i za tren oka skupi na gomilu sve granje i spali ga.
Sve se to ponavljalo i kad je Žoao Barandao kosio travu, kopao brazde, sejao kukuruz, bob i manioku: dovoljno je bilo da dode na njivu i samo zakoraci, i vec je odjekivao onaj glas, a zatim su iz šume izlazili ljudi i pomagali mu u radu.
I kod kuce se ponavljalo to isto. Prosto im se više nije mililo živeti. Plašili su se da ce, ako se necega prihvate i nešto zapocnu da rade, onaj glas iz šume cuti i poceti da im dosaduje zapitkivanjem. Jednom siromašak odluci da zakolje svinju. Samo što je ona stala da skici, glas je vec pitao šta se dogada. I pošto je doznao, naredi:
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da zakolje svinju.
Ostalo je poznato, svinja je za tren oka bila zaklana i priredena.
Kada se kukuruz pojavio u klipu, ali je još bio zelen, Žoao Barandao je mora da ode nekuda od kuce. Spremi se on za put, pa naredi ženi da bez njega ne odlazi na njivu. Ali je žena bila tvrdoglava: samo što je muž prekoracio prag, otrca ona na njivu. Nastojeci da je niko ne cuje, tiho obide celu njivu. Kad je vec nameravala da pode kuci, spopade je želja da proba kukuruz, te otkide jedan klip - deci za veceru. Stabljika krcnu, i glas se odmah stade raspitivati ko je to i zašto je došao. Žena odgovori: - Ja sam, žena Žoaa Barandaa. Odlomila sam klip kukuruza.
Uto se pojaviše oni ljudi i polrmiše sav kukuruz, iako je bio još zelen. Polomiše ga i nestadoše. A žena je stajala i gledala pogažene stabljike, i srce joj se cepalo od tuge. Setila se šta joj je muž rekao odlazeci na put, ali se nije imalo kud: naricuci, poce da odvlaci zeleni kukuruz kuci. I ponovo glas upita ko je i šta radi, a zatim se cu:
- Ej vi, pomozite ženi Žoaa Barandaa da odnese kukuruz kuci.
Nije stigla ni okom da trepne, a svi klipovi se, brižljivo složeni, nadoše u dvorištu.
Kada se Žoao Barandao vratio i ugledao tužnu sliku, i kad mu je žena sve ispripoved kraja. Otkinuo je lijanu i stao da tuce ženu. Žena stade da vrišti iz sve snage:
- U pomoc! Spasite me! Glas se istog casa odazva:
- šta se to dogada?
- Ja, Žoao Barandao, ucim pameti svoju ženu.
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da nauci pameti svoju ženu.
Istrcaše iz šume momci sa debelim lijanama u rukama i stadoše da tuku jadnicu. Nije dugo potrajalo, a ona izdahnu od silnih udaraca.
Vide Žoao Barandao da tu više za njega nema života, skupi svoje prnje, uhvati decu za ruke, pa napusti zauvek svoju kucu u šumi.