Ikona koja nestaje

Svetinja iz žbuna Mirte



Trajektom iz mesta Agios Nikolaos sa Peloponeza stiže se u selo Agia Pelagia, na ostrvo Kitira, Kitera ili Kitar, kako ga razni narodi različito nazivaju. Već prvi susret sa imenima mesta u ovom kraju govori o dubokoj povezanosti hrišćanske tradicije i njenom prisustvu u svakodnevnom životu meštana ovog malog ostrva, čija se istorija meri vekovima i milenijumima. Povezanost sa mitovima o boginji Afroditi, do Bodlerove poezije i savremenih filmskih stvaralaca, mnogobrojni spomenici i dokazi o naseljenosti ostrva još u vreme neolita, pozivaju na istraživanje i upoznavanje tajni ovog, samo malo više od tridesetak kilometara dugog ostrva. Hrišćanstvo je došlo u vreme Vizantije, a podaci kažu da je samo mesto Paleohora imalo 365 hramova, po jedan za svaki dan.

Ikona koja nestaje

Na ovom ostrvu danas najveća svetinja poznata širom Grčke, ali i u ostalom pravoslavnom svetu je čudotvorna ikona Bogorodice Mirtidiotise, zaštitnica ostrva i njenih stanovnika. Njen praznik proslavlja se 24. septembra, četrdeset dana po prazniku Uspenja Presvete Bogorodice, na dan kada je ikonu, prema zapisu sveštenika Varipatisa, pronašao čudnim otkrovenjem jedan ostrvljanin u žbunu mirte na proplanku gde je čuvao ovce, 1446. godine. Druga svedočanstva se ne podudaraju u potpunosti, ali su osnovne činjenice svuda iste, kao što je zapis episkopa Sofronija iz 1640. godine. Ono u čemu se svi slažu jeste mesto čudesnog javljanja Presvete Bogorodice i mesto na kome je ikona pronađena, gde se danas nalazi Manastir Bogorodice Mirtidiotise.

A svedočanstva o pronalasku ikone i prvom obeležavanju svetog mesta govore ovako: Bilo je to polovinom petnaestog veka, kada se jedne noći verniku i velikom poštovaocu Bogomajke u snu javila Presveta rečima: ''Potraži u blizini obraz moj. Vreme je da ovom mestu dam blagodat i pomoć svoju.'' Uz molitvu, vođen promišlju Svevišnjeg, odveden je u deo imanja gde je čuvao ovce i koji je bio obrastao žbunovima mirte. U jednom od njih pronašao je ikonu. Presrećan, vratio se kući, u selo Kalokairines, sa željom da ikonu stavi na počasno mesto i o tome obavesti meštane i sveštenika. Kada se probudio, sledećeg jutra ikone nije bilo u kući. Pronašao ju je na istom mestu u žbunu mirte. Ponavljalo se ovo nekoliko puta, sve dok mu se u snu nije javio anđeo, koji je rekao da ikona treba da ostane na mestu koje je Presveta Bogorodica odredila. Želeći da i sam boravi pored ikone ovaj vernik, stanovnik Kitire, sagradio je malu kapelu na mestu pronalaska i na posebno mesto postavio svetu ikonu nazvavši je Mirtidiotisa, po mirtama koje su rasle na tom proplanku i po kojima se ova oblast zvala Mirtida. Sagradio je i malu keliju u kojoj se zamonašio i tu proveo ostatak života. Kada je umro, na njegovo mesto došao je brat Leontije, koji je proširio hram, sazidao nove kelije i zasnovao manastir po imenu čudotvorne ikone, koji i danas postoji i koji je mnogo puta obnavljan i dograđivan. Stara crkvica i danas stoji nedaleko od nove, velike izgrađene 1877. godine i podseća na vremena kada su se počela događati čuda vezana za ovu svetinju.

Prohodao je!

A jedno od najvećih čuda desilo se u vremenu kada su gusari i razbojnici često napadali ovo ostrvo, pljačkali, ubijali i rušili. Jedan od potomaka pastira koji je pronašao ikonu, po imenu Teodor Kumprianos, bio je teško bolestan i skoro nepokretan. Živeo je u selu Kusumari, odakle su ga na praznik proslave ikone donosili da se moli Presvetoj Bogorodici za ozdravljenje u čiju je milost bio duboko ubeđen. Tokom jednog od velikih bdenja začula se buka, sa povicima i galamom iz pravca mora. Okupljeni narod počeo je da beži, misleći da ih pljačkaši opkoljavaju, tražeći spas u šumi i okolnim zaklonima. Teodor je ostao sam u crkvi, predan molitvi Presvetoj Bogorodici, tražeći od nje zaštitu. I čudo se desilo! Tihi glas sa ikone rekao mu je da ustane i beži. Ustao je, zaboravivši da ga noge ne služe i brzim korakom krenuo ka šumi gde je bila njegova rodbina. Svi su zanemeli videvši Teodora da hoda! Zaključili su da pirati nisu ni dolazili i da je buka utihnula čim se on pojavio. Od tada, na dan Teodorovog ozdravljenja, skuplja se narod sa celog ostrva u ovaj manastir i slave čuda Majke Božije i njene čudotvorne ikone.

Brod će biti spasen!

I mnoga druga čuda vezana su za ovu ikonu. Nekoliko bolesnih je ozdravilo, žena nerotkinja iz Aleksandrije rodila je zdravo dete, ostrvo je zaštićeno od kuge... Posebno se prepričava jedno od velikih čuda koje se desilo na moru u blizini ostrva Kitira. Brod je zahvatilo veliko nevreme, počela je da ulazi voda, jarboli su popucali, čamci za spasavanje popadali u more. Mornari su poslednju nadu videli u molitvi Presvetoj Bogorodici i Svetom ocu Nikolaju. Pomoć je došla u liku žene iz talasa, koja se oglasila rečima: ''Vaš brod će biti spasen'' i pomogla da se on održi na pučini. Kada su se spasli, mornari su zajedno sa kapetanom napravili sveću veličine brodskog jarbola i čamac od srebra kojim su došli do ostrva i manastira. Zanemeli su od čuda kada su na ikoni prepoznali lik Presvete Bogorodice, koji im se javio toga dana. Kao spomen na taj dan svedoči i mala crkva Svetog Nikole, zapadno od manastira, koja je prema legendi izgrađena od zemlje pomešane sa vinom.

Na ostrvu se od davnina poštuje običaj pod nazivom ''Dve nedelje''. Od 1. do 15. avgusta (po starom kalendaru) stotine poklonika sa ostrva i drugih delova Grčke dolazi u manastire Panagiia Mirtidiotisa, Agia Elena i Agia Moni i tu, tokom dve nedelje, poštujući pravila i način života manastira, u postu, molitvi i poštovanju reči Božje, doživljavaju duhovno pročišćenje i dobijaju nadahnuće za dalje napore koji ih čekaju u životu. Drugi običaj je petnaestodnevna litija, u kojoj vernici obilaze sva mesta na ostrvu noseći ukrašenu svoju zaštitnicu, svetu ikonu Bogorodice Mirtidiotise.

Otkrovenje stiglo iz mora

Plač Bogorodice ili Bogorodica Faneromeni (Otkrovenje) nazivi su koji označavaju neobičnu ikonu, slikanu na kamenu, koja se nalazi u omalenoj crkvi pored mora i puta, blizu mesta Skioni, Agia Paraskevi i banje Lutra, u opštini Paliuri, na poluostrvu Kasandra. Bila su to u davna vremena siromašna sela, sa nekoliko ribarskih kuća blizu mora, dok su se ostale nalazile u brdima kako bi se izbegle pljačke razbojnika koji su dolazili sa mora. Stoga i ime varošice Paliuri podseća na vrstu trnovitog žbuna od koga su u to doba pravljene zaštitne ograde.

Priča o ''Čudotvornoj ikoni koja plače'' počinje u 16. veku, kada su ova imanja obrađivali siromašni seljaci sela Caprani koje se nalazilo u brdima. Poneki su lovili ribu i privremeno obitavali u malim kućama, od trošnog materijala. Jedne večeri, kada se spremao da krene kući u brda, poslednji radnik sa njiva ugledao je neobičan prizor na moru. Kroz sumaglicu se ocrtavala svetlost u vidu kugle koja bi povremeno nestajala i ponovo se pojavljivala. Ispričao je sve svojim meštanima kada je stigao u selo, pa su se zajedno pred zoru vratili prema moru, misleći da im se prikradaju razbojnici koji su ih često pljačkali. Ostali su iznenađeni kada su ugledali blizu obale veliku stenu koja lagano pluta po moru, na kojoj se vidi oslikan lik Bogorodice!

Stena je lako izvučena na obalu i deo sa živopisom odvojen od stene. Čuvali su ga u jednoj od svojih koliba, a od turskog upravitelja oblasti zatražili su dozvolu da na tom mestu sagrade mali hram. Turčin, oblasni starešina, to je odbio, a kada ih je jedne večeri čuo da pevaju i mole se pred ikonom Bogorodice ušao je u kolibu i počeo da je gazi i udara nogama. Pred očima svih, u jednom momentu noga mu je upala u kamen, kao u testo, i nije mogao da je izvuče! Isto se desilo i njegovom pomoćniku. Dugo su molili i preklinjali seljake da im pomognu i svojim molitvama umilostive Presvetu Bogorodicu da im oprosti, a oni će ne samo dozvoliti, nego i pomoći da se izgradi nova crkva na njihovom posedu iznad mora. Čudo se dogodilo tek sledećeg dana - Turci su oslobođeni i odmah je počela izgradnja crkve. Međutim, sve što je prvog dana izgrađeno ujutru su radnici našli srušeno, a ikona je stajala na mestu gde su je izvadili iz mora. Bio je to znak da novi hram posvećen Bogorodici Faneromeni treba sagraditi na mestu njenog pojavljivanja i u njega postaviti ikonu koja je odnekuda došla morem.

Od tada do danas, ona stoji na istom mestu. Posle mnogo vekova boje i likovi su izbledeli, ali čudotvorna javljanja i poruke vernicima i dalje se dešavaju. Prvi put Bogorodica je proplakala na dan uoči početka Drugog svetskog rata, a suze na ikoni pojavile su se i uoči invazije Turaka na Kipar. Zabeleženo je da je i 2. maja 1993. godine, kada su počeli problemi oko imena bivše jugoslovenske republike Makedonije, ikona bila orošena suzama i da se na skoro izbledeloj ikoni, koja se čuva ispod stakla, pojavio oreol oko lika Bogorodice.

Ovu oblast retko posećuju srpski turisti, znatiželjnici i hodočasnici. Sva ova mesta nalaze se na suprotnoj strani poluostrva gde letuje nekoliko desetina hiljada naših sunarodnika. Poneko samo zaluta da uživa u prelepim krajolicima, divnim plažama i značajnim mestima od kojih su neka vezana i za istoriju srpskog duhovnog, kulturnog i istorijskog centra, manastira Hilandar na Svetoj Gori

.Likovi se jedva poznaju

Kada je pronađena, ikona je bila oslikana na običnoj drvenoj ploči, sa likom Presvete Bogorodice i Bogomladencem. Kasnije je uramljena, a 1837. godine grčki slikar Nikolaos Spitakis dodao je zlatnu haljinu. Danas se likovi samo prepoznaju, a u donjem delu su dodati prikazi pronalaska ikone i čuda u kojima je spašen grad Kitira 1829. godine, kao i druga čuda vezana za izlečenja bolesnih. Tokom svih vekova ikona je boravila u svom hramu, izuzev kada je tokom piratskih napada skrivana u istoimenoj crkvi u gradskoj tvrđavi.

Ikona – svetlošću stvorena


Predanje urezano u vekove i sećanje govori o Svetom Germanu, podvižniku iz Svete Zemlje, za čije je ime i delatnost vezana istorija ovog velelepnog manastira. Anđeo, koji je nosio poruku Presvete Bogorodice saopštio je jedne večeri Svetom Germanu poruku, po kojoj je potrebno da ide u Makedoniju i u planini podigne manastir. Svi putevi prema ovim krajevima u to vreme vodili su preko Hristopolja (današnje Kavale) i Filipa, mesta gde je utisnuta prva hrišćanska stopa i gde je Sveti Pavle krstio Svetu Lidiju, prvu hrišćanku u Evropi. Prešavši ovaj put, obreo se na planini Pangeo, gde je u jednoj pećini podigao omalenu crkvu.

Posle izvesnog vremena, ponovo mu se ukazao anđeo-pratilac i saopštio da to nije pravo mesto, već da se ono nalazi više, u planini. Došavši na pogodan proplanak, na oko 800 metara nadmorske visine, ukaza mu se Bogorodičin lik, i Sveti German shvati da je to mesto gde je potrebno izgraditi hram. I tako je bilo. Tokom radova pronašao je dva krsta od starije crkve koju je nekada podigao episkop Sozon, učesnik Četvrtog vaseljenskog sabora u Halkidoni. Mesto ovog prvobitnog hrama nalazilo se pedesetak metara udaljeno od današnjeg manastira.

Kada je Sveti German završio izgradnju manastira, zaželeo je, da iz poštovanja prema Presvetoj Bogorodici, oslika ikonu sa njenim likom. Kada je započeo rad, drvo pripremljeno za ikonu je puklo. Bio je to znak da treba prekinuti sa radom. Utom se pojavila jaka svetlost, koja je obasjala drvenu ploču, a Bogorodica se oglasila rečima, kojima ga ohrabruje i govori da ga ona čuva. Nestankom svetlosti, na drvetu ostade utisnut lik Presvete Bogorodice. Od tada ova sveta ikona je zaštitnica manastira, putokaz i ohrabrenje vernicima, iznemoglima i bolesnima i opomena silnicima, samodovoljnima i osvajačima. Molitve pred ovom ikonom pokazivali su Svetom Germanu i njegovim sledbenicima, puteve kojima će prebroditi sva iskušenja i opstati na mestu gde su se smenjivale vojske, koje su prolazile obližnjim velikim putem Via Egnacia.

JAČA OD VATRE

Mnoga čuda i isceljenja vezana su za ovu ikonu. Ostao je zapis o slepom dečaku, koji je posle molitve pred oltarom, rekao: ''Starče, ovde se vidi ikona''. Mnogi nisu verovali, ali dečak se više puta vraćao i pokazivao na tamnoj podlozi, u ukrašenom ramu, lik Presvete Bogorodice sa Hristom. Za vreme rata, veliki požar, uništio je hram i manastirske zgrade. Trajao je tri dana i tri noći, ali su netaknute ostale samo dve najveće vrednosti i svetinje ovog manastira – čudotvorna ikona i veliki ikonostas iz 673. godine. Kada je vatra utihnula i bugarski vojnici počeli da pljačkaju manastir, jedan od njih skinuo je ikonu i poneo da je iznese iz ostataka zapaljenog hrama. Posle nekoliko metara pao je kao pokošen, ikona je ostala neoštećena, a vojnika su izneli sa zgarišta u besvesnom stanju. Kažu da je ostao živ, ali „nikada nije došao sebi“. Mnoga čuda i isceljenja događaju se do dana današnjeg. Ikona stoji na istom mestu kao nekada. Iako teško vidljiva, zaštićena od jake svetlosti, sa tragovima koje su ostavili vekovi –ona i danas obasjava sve one koji joj se sa verom obraćaju. Među njima je i veliki broj naših sugrađana, koji ovim putevima kreću prema grčkim letovalištima na obalama Kavale i Tasosa. Srpska Pravoslavna Crkva održava posebne veze sa ovim manastirom, pa ga svake godine poseti nekoliko grupa hodočasnika iz Srbije. To je obično ženski deo grupe koja obilazi Svetu Goru i njeno predvorje.

Posle petog veka manastir se skoro nigde ne pominje. Kažu ''kao da je nestao'', ili ''propao u zemlju''. Prvi dokument posle ovog vremena je ugovor o nekakvoj kupoprodaji između manastira Ikosifinise i Hilandara, sa potpisom monaha Simeona Hilandarca, iz 1320. godine. Nekoliko hronika, posebno Cetinjska i Karlovačka, govore o pomoći koju je kralj Milutin davao ovom manastiru. Iz toga se izvode zaključci da je manastir bio zapusteo, verovatno zbog neke prirodne katastrofe, epidemije ili naleta pljačkaša.

Drugi veliki ktitor ovog manastira bio je Vaseljenski patrijarh Sveti Dionisije, koji je 1472. godine potpuno obnovio manastirsku crkvu i konake. Početkom 16. veka manastir Bogorodice Ikosifinise bio je jedan od najvećih i najuglednijih. Prema podacima koje daju putopisci imao je preko 170 monaha. Godine 1507, Turci su ga dva puta palili, a obnovljen je posle dvadeset godina na molbu Vaseljenskog patrijarha i odobrenje Selima Prvog da ga deset monaha iz svetogorskog manastira Vatoped obnovi i nastavi život u njemu. Bratstvo se ubrzo uvećalo i proširilo manastir podigavši paraklise Svetog Nikole i Svete Varvare.

Kasnije su ga rušili, zemljotres 1829, godine i Bugari u Prvom i Drugom svetskom ratu. Godine 1917, bugarske komite su zapalile manastir i crkvu, pobile monahe i opljačkale riznicu. Ostao je podatak da je osamnaest mula natovareno manastirskim blagom, u koje se računa i oko 1300 knjiga, neprocenjive vrednosti. Samo pet Jevanjđelja, optočenih zlatom vraćeno je u Grčku, a ono što nije uništeno, nalazi se u muzejima Evrope i Amerike.
Potpuna obnova, započeta 1946, izvršena je tek 1970. godine. Tada je manastir Bogorodice Ikosifinise prvi put u svojoj istoriji postao ženski, u kome danas po strogim monaškim pravilima živi 25 monahinja, koje dočekuju poklonike iz cele Grčke, ali i drugih zemalja.

Mnoge velike ličnosti srpske istorije dolazile su u ovaj manastir na poklonjenje i davale izdašnu pomoć za njegovu obnovu i život monaštva. Jedna od njih je i sultanija-carica Mara Branković, kćerka despota Đurđa i maćeha Mehmeda Drugog, koji je osvojio Carigrad i dao mu ime Istanbul. Nedaleko, u Ježevici (Ezeva, danas Dafni) imala je svoje imanje i dvor i bila poznata kao veliki dobrotvor pravoslavnih svetinja. Tu je provela i svoje poslednje dane života. I danas, u selu Dafni stoje ostaci Marine kule.Sa posebnim poštovanjem u crkvi se čuva zastava koju je manastiru poklonio Emanuil Papas, veliki grčki junak. Iz manastira je krenuo u bitke protiv Turaka i vratio se sa zastavom, koju je poklonio svom manastiru.

Pangeo je i pitoma i divlja planina, visoka oko dve hiljade metara. Svetom planinom je zovu zbog preko sto pedeset crkava, manastira i drugih spomenika, od kojih veći broj potiče iz davnih vremena. Putniku koji Serskom dolinom krene prema moru, ukazaće se plavo-zeleni obrisi planinskih venaca, koji kao da su odnekuda pali na ovaj deo zemlje. Zato se tako i zove – Pangeo, nad zemljom! Nalazi se na tromeđi tri grčke oblasti, Seresa, Drame i Kavale i od njihovih istoimenih centara je skoro podjednako udaljena.

Sa četvrte strane je more sa prelepim plažama i vizantijskim kulama. Kako tvrde naučnici, pre će biti da je planina izašla iz mora, nego da je pala na zemlju. Pre vremena koje se meri u milionima godina Serska dolina je bila deo mora. Njenim viševekovnim isušivanjem, ostrvo je postalo planina. Ovuda su uvek išli značajni putevi, pa je onaj vojskovođa, koji je ’’uz sebe imao ovu planinu’’, i mogao da koristi njena bogatstva, uključujući i rudnike zlata, mogao dugo da ratuje i osvaja susedne zemlje. Stoga je u ovim oblastima dugo boravio sa svojom vojskom i Aleksandar Makedonski.

Predeo od starog grada Amfipolisa do Kavale i Filipa, spada u one delove Grčke, za koje se često u šali kaže ’’da imaju viška istorije’’. Mitovi, legende i predanja zapisana u vremenu, kao da su skupljena u oblacima i vetrovima koji se nadvijaju nad Pangeo-planinom. Ako se svemu dodaju i oblasti Seresa i Drame, u kojima je pisana i srpska istorija, ostaje preporuka našim turistima, da na putu za Tasos, Asprovaltu i druga odredišta za odmor, zavire bar u neki kutak ovih tajnovitih predela.


astrodream