Legende o crkvama

ЛЕГЕНДА О НЕМОЈ ЦРКВИ


Епископ Кинешемскиј Василиј ( Преображенскиј)  (1876-1945)

Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Давно, давно, живео је неки старац који се много молио и често бринуо о људским гресима. И чудним му се учинило зашто се понекад дешава да људи иду у цркву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше.

„Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево , људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?“

Једном је са тим мислима утонуо у сан. И на његово изненађење, Анђео сав у сјају, обавивши га крилом , понесе га високо изнад земље... како га је носио све више и више , све слабије су се чули звуци са Земље. Нису се чули људски гласови , утихнула је песма, звуци, читав жамор сујетног људског живота. Само су с времена на време однекуд долазили хармонични и нежни звуци, као звуци далеке лауте.

Шта је то? – питао је старац.

То су свете молитве- одговорио је Анђео – само се оне овде чују!

Али зашто су тако тихе? Зашто је тако мало тих звукова? Ево сада се сав народ моли у храму....

Анђео га погледа тужног лица.

Желиш да знаш? Погледај...

Далеко доле , видео се велики храм. Чудесном снагом су се отворили његови зидови и старац је могао видети све што се дешава унутра. Храм је увек био пун људи. На клиросу се видео велики хор. Свештеник у пуној одори је био у олтару. Текла је служба! Каква служба-није су могло рећи јер ни један звук се није чуо. Видело се како је стојећи на левом клиросу чтец нешто читао брзо-брзо, мрмљајући , али речи горе нису допирале. На амвон је брзо изашао ђакон громадног раста, одсечним покретом загладио косу, затим подигао орар, широко отворио уста, и ... ни звука! На клиросу је регент раширио нотни текст: хор се спремио да пева.

Аха, хор ћу сигурно чути...- помислио је старац.

Регент је дао интонацију, подигао руке и дао знак за почетак , али као и раније – царовала је потпуна тишина. Било је сасвим чудно гледати: регент је махао руком, давао такт ногом, басови су се зацрвенели од напрезања, тенори запињали, високо подижући главу, сви су отварали уста, али пасме није било.

Шта је ово- помислио је старац

Пренео је поглед на људе који су се молили. Било их је веома много , разних узраста и положаја: мушкараца и жена, старих и младих господе и простих сељака. Сви су се крстили , клањали , многи су шапутали, али се ништа није чуло. Читава црква је била нема.

Зашто је тако? – питао је старац.

Спустимо се и ти ћеш видети и  разумети – рекао је Анђео .

Брзо и невидљиво за остале у храму, спустили су се у сами храм. Обично одевена жена стајала је напред и изгледало је да се усрдно моли. Анђео јој се приближи и тихо је додирну руком... и одједном је старац видео њено срце и разумео њене мисли.

Ах, та проклета женетина! – размишљала је она- Опет у новој одећи! Муж пијаница, деца неваспитанци, а она не обраћа пажњу! .. Само се лицка!

Даље је стајао лепо обучен господин и замишљено посматрао иконостас. Анђео је додирнуо његове груди, и пред старцем су се отвориле његове тајне мисли: „ ... Тешка досада! Лоше сам трговао .. изгубио сам хиљаду, а можда и хиљаду и по...“

Даље је стајао младић. Он се већ није молио , све време је гледао лево где су стајале жене , црвенео и премештао се с једне на другу ногу. Анђео га је додирнуо , и старац је прочитао његове мисли . „ Ах, како је добра Дуљаша! Код ње све вреди: и лепа и има посао ... добар. Такву бих жену хтео! Да ли би ме хтела?

И многе је додиривао Анђео , и сви су имали сличне мисли празне , световне. Пред Богом су стајали али о Богу нису мислили. Само је изгладали као да се моле.

Разумеш ли сада? – питао је Анђео – Такве молитве до нас не долазе. Зато и изгледа тако – сви су заиста неми...

Тог тренутка звонки дечји гласић је јасно проговорио: Господе, Ти си благ и милостив... Спаси , помилуј , исцели моју сироту маму!“
У углу , на коленим,а прибијен уза зид, стајао је дечачић.
У очима су му блистале сузе. Молио се за своју болесну мајку. Анђео га је дотакао и старац је видео дечје срце. Тамо су били брига и љубав.

Ево молитве, која до нас допире! – рекао је Анђео.

Ето зато , наше лицемерне , чисто формалне молитве до Бога не долазе и плод не донесе.

LEGENDE O MARKOVOJ CRKVI



Selo Markova Crkva je na desnoj obali reke Toplice, baš pri njenom ušću u Kolubaru. Nalazi se na oko 75 km. od Beograda, na putu za Valjevo, od koga je udaljeno 18 km. Pripada opštini Lajkovac.Prema popisu iz 2002. selo je imalo 110 stanovnika.

Markova Crkva je staro naselje.
U selu se nalazi stara crkva Svetog Dimitrija, koja je od davnina poznata kao "Markova Crkva", pa je po njoj i celo selo dobilo ime.
Prema sačuvanom predanju u srednjem veku u ovom pograničnom području , crkvu je sazidao neki vojvoda Marko pa je dobila ime Markova Crkva. Po predanju, a i verovatno je, da je sazidana pre Kosovske bitke. Ovo područje je tada bilo naseljeno srpskim stanovništvom o čemu kao dokaz mogu poslužiti i nazivi okolnih sela: Gornjeg i Donjeg Mušića. U selu Donji Mušić, prema narodnim pričama, postojala je crkva gde se nalazio kameni stub na kojem je stajao Sveti Presto.Postojanje Kamenog stuba beleži antropolog Ljuba Pavlović 1927. godine. On je sačuvao i narodno predanje da su Gornji i Donji Mušić dobili nazive po braći Musiću Stefanu i Lazaru.
Musići su bili srpska vlastelinska porodica čiji je rodonačelnik bio čelnik Musa koji je sa Draganom, sestrom kneza Lazara, imao sinove Stefana I Lazara. Čelniku Musi je na upravu car Uroš dao severni deo Kosova. Musići su podržavali kneza Lazara u ratu protiv Užičkog velikog župana Nikole Altomanovića pa je moguće je da su od kneza nakon toga dobili I teritorije u Kolubarskoj oblasti.
Ljuba Pavlović je zabeležio i da su seljaci iz Donjeg Mušića 1907. godine izorali pečat vojvode Stefana Musića i predali ga muzeju u Beogradu.
Prema jednoj drugoj verziji Crkvu u Markovoj Crkvi sagradili su kaluđeri izbegli iz Markovog manastira kod Skoplja i posvetili je Svetom Dimitriju. Crkva je sa jednim kubetom, mala, zidana od kamena, sagrađena prema zvaničnoj istoriji, u prvoj polovini 15 veka i nekoliko puta je paljena od Turaka. Međutim kada je reč o datovanju Hrama Svetog Dimitrija u Markovoj Crkvi treba znati da je u Vizantijskom periodu veliki broj bazilika sa pilastrima izgrađen na Jadranskom primorju. Na Primorju su u srednjevizantijskom periodu pilastri prihvaćeni kao prepoznatljiv elemenat čitave grupe spomenika, izgubivši u velikoj meri ulogu kontrafora. Markova Crkva (Svetog Dimitrija) je sa pilastrima na fasadama povezanim slepim lukovima i kupolom iznad središnjeg traveja.



Neimari srpskih srednjovekovnih građevina i naši ikonopisci freskopisci učili su od umetnika Vizantije, pre svega, a kasnije su imali uzore i na zapadu. Tvrdnja da pravoslavni teoretičari i umetnici nisu znali za zlatni presek je jednostavno neverovatna. Buduci da je u Vizantiji visoko obrazovanje bio tzv. kvadrivijum koji je podrazumevao proucavanje Euklidovih Elemenata, vizantinci su morali znati za pojam zlatnog preseka buduci da se on uvodi vec u drugoj knjizi (stav II.11). Međutim činjenica je da primena zlatnog preseka u pravoslavlju nije bila afirmisana.Jedan od razloga je verovatno bila zabrana korišćenja trodimenzione forme (osim hramova ) kao umetnosti. Ipak imamo i u pravoslavlju na primere primene zlatnog preseka pri gradnji pravoslavnih hramova, osim što ga srećemo kod crkve Svetog Dimitrija u Markovoj Crkvi ,nalazimo na primenu zlatnog preseka na primer kod crkve manastira Banje kod Priboja, crkve manastira Psače, crkve u Trepči, i kod crkvi u Drenči i Novoj Pavlici.

Interesantno da su hram Nova Pavlica pored Ibra i tvrđave Brvenik, a čiji su neimari pri izgradnji koristili proporciju zlatnog preseka, podigla braća Stefan i Lazar Musić krajem XIV veka. S obzirom da je i pri gradnji hrama u Markovoj Crkvi korišćen zlatni presek, verovatno su ga gradili isti neimari a što navodi na zaključak da su ktitori hrama u Markovoj Crkvi takođe bili Musići.

Turski popis iz 1560. godine pominje selo Markovu Crkvu.

Poznato je da je živopis Crkve Svetog Dimitrija radio oko 1622 godine Jovan zograf sa zografom Nikolom. U pomeniku manastira Rače spominje se medju mitropolitima neki Maksim, pored koga stoji : Markova crkva. Pomenik je iz doba izmedju 1616. i 1682. god. Selo se pominje i u spisku sela Paleškog okruga iz 1737. god. pod imenom Markovaceska i imalo je tada 18 domova.

Smatra se da su selo osnovali preci današnjih Dimitrijevića, koji slave Svetog Jovana, i za koje se ne zna odakle su došli.
Iz sela vode poreklo brojne familije, uglavnom doseljene sa tromeđe Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, od kojih su najveće: Sretenovići (potomci jereja Sretena Radosavljevića), Marjanovići, Jovanovići, Gajići, Spasojevići, Milovanovići, Markovići, Anđelkovići, Milanovići, Pavlovići itd.

Najčešće slave su Sveti Jovan,Sveti Nikola, Đurđic i Đurđevdan, a seoska preslava je Spasovdan.



Za zidanje Crkve Svetog Dimitrija vezane su još dve narodne priče:

Prema prvoj legendi u srednjem veku, na Belom Brodu, kod Ćelija, prelazio je put koji je dolazio iz centralne Srbije i preko njega se ova oblast vezivala za Podrinje. Na ovom prelazu put se delio u dva kraka: jedan je išao uz Kolubaru do Karaule i dalje prema Valjevu, a drugi se spuštao niz Kladnicu u dolinu Tamnave.
Sve do nedavno postojali su ostaci ćuprije i utvrđenja koje je štitilo prelaz preko Ljiga i
Kolubare, a koje Stojan Novaković pominje kao srednjovekovni grad Bradar (Brodar) dok
Aleksandar Deroko govori o srednjovekovnom gradu Anište.

Možda su tu, ili u istočnom Županjcu, beleži putopisac Feliks Kanic, stanovala tri brata od kojih su , prema predanju, Marko i Stepan, pošli na Kosovo verujući da se iz rata sa Turcima neće više vratiti, pa su stoga zamolili Petka, koji je ostao kod kuće, da za spas duše sva tri brata i sestre Joke o njihovom trošku sagradi četiri jednake crkve. Nasuprot očekivanju, srećno su se vratili i videli da je Petko za njih i sestru Joku (Doku) podigao samo kapelice u Markovoj Crkvi, Stepanju i Dokmiru, a u slavu svoje zaštitnice, Svete Petke, raskošnu crkvu. Ogorčeni, oni su prokleli ovu crkvu; ona je upadljivo počela da propada, dok su Stepanjka u selu Stepanju i Markova crkva u istoimenom selu na rečici Toplici, napredovale.

Po drugoj legendi crkvu u Bahu, Markovu i Dokmirsku zidao je neki srpski velikaš o svom trošku, pa je prve dve dovršio, a Bašku nije hteo, jer mu preduzimač nije ispunio ugovor.
Posle propasti srpske države crkva je obnavljana i rušena više puta. Nakon oslobođenja od Turaka napuštena crkvu bila je u ruševinama sve do 1827. godine. Prvi obnavljač i sveštenik ove crkve bio je Sreten Radosavljević, rođen u selu Vračeviću. U kamenoj ploči, koja je uzidana u crkvu Svetog Dimitrija u Markovoj Crkvi, stajao je natpis:

"Obnovi se ovaj hram u ime Oca, Sina i Svjatago Duha pod vladom Knjaza Srbskoga Miloša Obrenovića – Teodorovića, pomoću gospodina Jevrema Obrenovića, žitelja šabačkog, nastojavanjem jereja Sretena Radosavljevića".

Danas na Toplici Sretenovića vodenice, one koju je Sreten 1818 od Turaka Valjevskih kupio,u buci se kamenje dodiruje i žito melje, a nekada kraj Toplice, kroz vreme kao narodno sećanje do nas dopire, behu Dvori i Vinogradi Lazarevog Gospodara granice , Milana Toplice. Onog Vojvode srpskog što u noći letnje dugodnevnice 1389. planinskim putem pođe na Kosovo i čija vojska u Gornjolajkovačkoj Crkvi u obesti svojoj naoru na koplja nabijaše. Dok Bog prašta a čovek se kaje i Ljudi će biti. U ranu zoru ti isti vojnici telima svojim krivi polumesec pritisnuše i u kruženju ga svom zaustaviše. Zaustavi polumesec Mrtva Vojska Zmaja od Toplice koji kao Sveti Ratnik i Milošev prevodioc u šatoru Muratovom dade život za slobodu.

I tako Hram u Markovoj Crkvi i legende o njegovom nastanku vazda su nemi svedoci o ljudima i njihovim sudbinama širom Kolubare i Tamnave, od praistorije do današnjih dana, u ovom sudbinskom pograničnom području gde večito Rušitelji dolaze nakon Neimara, a ovi opet posle njih, gde su Visoko Nebo i Duboka Zemlja jedino uvek isti. I romor vode Kolubarske.

Aja Sofija



Aja Sofija ili Crkva Svete mudrosti (grčki: Hagia = svet, Sophia = mudrost) građevina je u Carigradu (Istanbulu), koja je bila izgrađena kao crkva, zatim prenamijenjena u džamiju, a potom u muzej. Predstavlja remek-djelo bizantske arhitekture i umjetnosti uopće. Bila je najveća crkva na svetu gotovo hiljadu godine sve do gradnje Seviljske katedrale 1520. godine.



Aja Sofija je izgrađena u doba vladavine cara Justinijana. Jedno od najvećih graditeljskih dostignuća u povijesti čovječanstva izgrađeno je za samo pet godina: od 532. do 537. Crkva je bila posvećena Kristu kao personifikaciji Svete Mudrosti. Izgrađena je od kamena i opeke, visoka 55 metara, a promjer kupole iznosi joj 31 metar.

Prvu crkvu na tom mjestu koju je započeo graditi car Konstantin Veliki, bila je razrušena usred Nikine pobune 532., kada je Justinijan zamalo izgubio prijestolje. No on ju je odmah dao ponovno izgraditi. Ponovno je izgrađena za samo pet godina (537.) i odmah je dostigla svjetsku slavu. Gradili su je matematičari Antemije iz Trala i Izidor iz Mileta. Aja Sofija je prva kupola na pandantivima koja je bila izgrađena do tog razmjera, pa je zato od velikog značenja za sve bizantske građevine, kao i kasnije one na zapadu. Crkva je bila krunidbena crkva bizantskih careva. Nakon otomanske okupacije grada 1453. crkva je pretvorena u džamiju, a izvana su dodana četiri minareta. Pri osvajanju grada otomanski su vojnici u crkvi učinili pokolj građana koji su se onamo bili skolnili. Mozaici koji su postojali u crkvi, prekriveni su vapnom. Aju Sofiju je 1935. godine Mustafa Kemal Ataturk dao pretvoriti u muzej. Kraj crkve nalazi se grob cara Konstantina Velikog. U crkvi je održano nekoliko koncila. Na galeriji i danas stoje Mramorna vrata kroz koja su smjeli ulaziti samo članovi Svetog sinoda. Na galeriji je i grob mletačkog dužda Henrika Dandola.

Katedralna crkva ima grčki naziv Ἅγια Σοφία (Agia Sofija), Sveta Sofija ili Sveta Mudrost. Nakon okupacije grada Osmanlije su naziv prilagodili svome jeziku i nazvali je Aja Sofija.

Legende

U grčkom narodu i danas postoje legende o, za njega najvažnijoj, crkvi. Jedna je vezana za pokolj koji su izvršili otomanski vojnici nad narodom koji se sklonio u crkvu prilikom osvajanja grada. Vjeruje se da su pokolj i zarobljavanje izbjegla samo dva redovnika koji su se pred Osmanlijama popeli na galeriju crkve i ondje ušli u zid iz kojega će izaći kad grad opet bude kršćanski.


Druga legenda kaže da se jednoga od posljednjih dana prije osvajanja grada cijeloga dana nije dizala gusta magla. Kad se predvečer napokon podigla, pojavila se misteriozna crvenkasta svjetlost. Ta se svjetlost penjala po kupoli crkve sve do križa na njenome vrhu. To je protumačeno da će se kršćanstvo kupati u krvi. Neki znanstvenici danas smatraju da je bila riječ o efektu koji je izazvala vulkanska erupcija. Podizanje crvene zrake do križa s kojeg je nestala, neki tumače i tako da je Duh Sveti napustio katedralu neposredno prije nego što je oskrnavljena.

Manastir Svete Ane u Kastelu još odoleva vremenu



Dakle u ulici San Vio, odnosno San Vito, nekada davno uzdizala se veoma lepa crkva, crkva posvećena svecima Vitu i Modestu. Ta crkva je srušena i sada je ostala tek mala kapela pored koje si prošao, a da je nisi ni primetio. Ulica vodi do malog trga koji takođe nosi naziv San Vio. Tu je 1288. godine rođena i u svojoj predivnoj kući živela blažena grofica Taljapjetra, plemenita Venecijanka. Ne zna se tačno, ali blažena grofica kao devojka počela je često da odlazi u crkvu Svetog Mauricija, s druge strane Kanala grande. Grofica Taljapjetra sastajala se, navodno, sa sveštenikom iz ove crkve. Vezivala ih je odanost veri. Videvši da devojka živi samo za te duhovne susrete koji su je činili sve zamišljenijom i čudnijom, roditelji su zabranili svim gondolijerima da prevoze groficu Taljapjetra na drugu obalu, do crkve Svetog Mauricija.
Blažena grofica nije se izgleda mnogo sekirala.

Njen duhovni učitelj naučio je izgleda jednoj veštini... Ili čaroliji? Dakle, svaki put kada bi želela da ode na drugu obalu Kanala grande, grofica bi sa svoje obale vezala i prostrla belo laneno platno koje bi se po njenoj želji pružilo do druge obale. Po njemu bi koračala svojim nežnim stopalima i dospela do crkve Svetog Mauricija, ne pokvasivši cipele!

Misterije crkve Svete Petke

Na samom ulazu u Prolom banju kod Kuršumlije, sa desne strane puta, nalazi se crkva Svete Petke. Na obroncima Radan planine, kraj Prolomske reke, okružena netaknutom prirodom, ova crkvica svojom lepotom mami poglede meštana i banjskih gostiju. Sadašnje zdanje je rekonstrukcija onog iz perioda Nemanjića, građeno je od kamena i pokriveno kamenim pločama.

Temelji iz sna



Za crkvu se nije znalo sve do 1917, kada je zatrpane temelje pronašao Rus belogardejac Gavrilo, koji se nastanio u ovom kraju bežeći iz Rusije posle ubistva poslednjeg ruskog cara. Gavrilo je bio nadničar i radio je na imanju jednog meštanina. Priča se da je svom domaćinu često govorio da sanja ruševine crkve koje se nalaze na njegovom imanju. U snu mu se javljao glas koji mu je govorio da on mora da otkrije gde se svetinja nalazi i da pronese glas po okolnim selima o velikom otkriću. Molio je gazdu za dozvolu da kopa po imanju kako bi pronašao crkvu. Kako mu gazda nije verovao, u prvo vreme nije mu dozvoljavao da šteti imanje i gubi dragoceno vreme, kada je već imao svoj posao.

Kad se, kako se priča, domaćin razboleo i domaćinstvo naglo počelo da posustaje u napretku, jedan stariji seljak je posavetovao gazdu da, ipak, posluša slugu i dozvoli mu da otpočne potragu za svetinjom koju je sanjao iz noći u noć. Gavrilo je bio presrećan i, ne časeći ni časa, uzeo je alat i, pun vere i nade, krenuo je da kopa po imanju.

Ubrzo je naišao na gomilu kamenja. Dok je vadio kamen po kamen, svaki mu je za sebe nešto govorio i značio. Tako je pronašao kamen natopljen voskom, što je bio prvi znak da je na putu dokaže svoje snoviđenje. Pričao je Gavrilo, a priču su prenosili s kolena na koleno: da nigde nije slađe usnio i odmorio se nego pored crkvišta koje se raščišćavanjem potpuno otkrilo. Obeležio ga je tako što je od ostatka kamenja sazidao apsidu na južnoj strani otkopanih temelja. Društvo su mu pravili meštani koji su u sve većem broju dolazili sa svojom decom. Priča se da su deca koja su često bila kraj crkve, igrala se i gledala radove, bila bistrija i naprednija, a ona načetog zdravlja - brzo bi se oporavljala.

Pročula se crkva i njena blagotvorna dejstva i počeo je da dolazi narod iz raznih krajeva, kako bi se uverio u ovu priču. Bilo je tu, kažu, i mladih i starih, zdravih i bolesnih. Poseban učinaku je boravak pored crkve imao na one koji su patili od glavobolja i psihičkih problema. Od tada datira običaj koji je i danas prisutan: nevoljnici su ostavljali svoje marame, peškire i ogrtače, kojima su prethodno povezivali obolele delove tela, a zatim su ih vezivali za ostatke crkve i okolno drveće. Kažu da bi ubrzo osetili olakšanje a ima i onih koji tvrde da su se potpuno izlečili. Pošto se nije znalo kome je crkva posvećena, narod je proglasio da to bude crkva Svete Petke, što je ostala i do danas. Gavrilo je umro i meštani su ga sahranili na seoskom groblju. Iza sebe nije ostavio potomstvo, ali je u srcu ovih ljudi ostao i do današnjeg dana, kao veliki dobrotvor.

Kobna nesreća


Godine su prolazile, a zub vremena sve je više krnjio oltar koji je Gavrilo sazidao. Poratno siromaštvo ometalo je meštane da se udruže, obnove i dozidaju crkvu, a kada je napravljen put od Rudara do Prolom banje, počele su da se događaju saobraćajne nesreće. Za godinu dana zabeleženo je više udesa, i to baš na samim, već zemljom zatrpanim temeljima crkve.

Ovi događaji uznemirili su lokalno stanovništvo, i to je shvaćeno kao opomena da ne dozvole da svetinja ponovo padne u zaborav. Iako ovaj deo puta nije nepregledan i ne predstavlja opasnost za vozače, automobili su neobjašnjivo sletali sa kolovoza i zarivali su se u temelje crkve. Poslednji događaj, koji svi dobro pamte, podstakao je meštane da napokon nešto preduzmu: vraćajući se iz Prolom banje, mladić iz Kuršumlije je vozio svoj automobil i, sa još dvojicom drugova, sleteo je s puta. Kao da ga je neka sila povukla, poginuo je na licu mesta, dok su njegovi drugovi prošli sa lakšim povredama.

Auto se zaustavio na crkvištu gotovo potpuno uništen. Kasnije je utvrđeno da je vozilo bilo ispravno a, po svedočenju drugova, mladić nikada nije pio alkohol. I danas je ostala misterija porekla velikog mesinganog krsta, koji je pronađen u automobilu tek nakon što je ovaj odvezen na obližnji otpad. Na licu mesta, prilikom izvlačenja beživotnog tela, niko nije primetio krst u automobilu. Ne zna se kako je tu dospeo, ali meštani kažu da je krst sa raspetim Hristom ranije stajao na oltaru koji je sagradio Gavrilo. Kada je oltar utonuo, krst je okačen na obližnje drvo. Kasnije je vraćen tamo gde je i bio, a i danas se tu nalazi.

Posle ovog događaja meštani su odlučili da hitno nešto preduzmu. Formirali su crkveni odbor 2003. godine i počeli da prikupljaju sredstva za izgradnju crkve. Kako nisu imali dovoljno novca, obratili su se turističkom preduzeću “Planinka” iz Kuršumlije, koje je obezbedilo potrebna sredstva i arheologe, arhitekte i druge stručnjake, a Zavod za zaštitu spomenika kulture odmah je odobrio projekat i izdao dozvolu za izgradnju. Crkva je sagrađena za nepuna tri meseca, i to od materijala koji je pronađen na licu mesta. Pronađene su i ploče kojima je bio pokriven krov prvobitnog zdanja iz 12. veka.

Čuva putnike namernike


Diplomirani turizmolog Radovan Tanasković kaže da crkva predstavlja neprocenljivu istorijsku vrednost:

- Ovo zdanje je u potpunosti autentično, kako po formi, tako i po materijalu. Sačuvali smo blago i obnovili svetinju koja danas okuplja veliki broj vernika iz cele Srbije. Dolaze nam ljudi i iz inostranstva, među kojima i Rusi, koji odaju poštu svom sunarodniku Gavrilu. Na dan Svete Petke ovde se okupi više stotina ljudi.

Nakon obnove srednjovekovne crkve, u ovom kraju nije zabeležena nijedna saobraćajna nesreća. Narod veruje da crkva Svete Petke čuva i štiti putnike nemernike, a meštani kažu da se neretko i danas dešavaju čudotvorna izlečenja. Crkva je otvorena za posetioce, a većina gostiju Prolom banje doživljava je kao sastavni deo terapije, jer boravak u njenoj blizini, kako tvrde, izuzetno blagotvorno deluje na nerve i bolesti glave.



astrodream.