Henri Rousseau (Anri Ruso)

Herri Rousseau (Anri Ruso)

Anri Ruso (21.05.1844 - 02.09.1910), prethodnica nadrealizma i naivnog ali potpuno iskrenog pogleda na svet i najslavniji naivac sveta, bio je činovnik Pariske carinske službe i zbog toga imao nadimak “carinik Ruso”. Slikarstvom je počeo da se bavi u svojim zrelim godinama i toliko mu se posvetio da je zanemario državnu službu, koju je ubrzo napustio i time zamenio siguran prihod trajnim siromaštvom, u kome je često bio bez ičega. Najčešće je slikao scene iz meksičkih džungli i tvrdio je da ih slika po sećanju, jer je služio vojsku u Meksiku, ali ta priča je bila, po svemu sudeći, samo proizvod njegove mašte. Njegovi pravi izvori su bile jeftine knjige sa ilustracijama, posete zoološkom vrtu i botaničkim baštama Pariza i njegova nepresušna mašta!
Beda ga je naterala da u jednom trenutku naslika dobar falsifikat čeka Pariske banke, na koji je upisao samo toliku svotu novca kolika je bila potrebna da kupi nove boje i pribor. Bio je zbog toga uhapšen, a na sudu ga je službeni branilac branio dokazujući njegovu neuračunljivost upravo preko njegovih slika, koje su odudatrale od svega što se tada smatralo u slikarstvu validnim! Ovaj dogadjaj mu je ipak doneo neku korist: ljudi su, uglavnom iz samilosti, počeli da kupuju za male pare po koju njegovu sliku,. Jedan poznati slikar ( zaboravila sam gde sam to pročitala, a sad nisam nigde mogla da nadjem to kao podatak ) mu je čak organizovao i prodajnu izlozbu u nekoj pariskoj kafani. Nesrećnik je uzeo od komšije zidarska kolica, natovario slike i celu noć sedeo u kafani i čekao ugledne kupce i kritičare, koji su njega čekali u drugoj kafani! Bilo kako bilo, postao je poznat u umetničkim krugovima Pariza i o njemu i njegovom slikarstvu je počelo da se priča, doduše u početku veoma negativno i sa mnogo prezira i podsmeha. On je, medjutim uspevao da sve te zlonamerne, sarkastične i ironične primedbe preokreće u sopstvenu korist. Tako je 1908.godine održan čuveni banket, kao ironično priznanje pariskog umetničkog sveta cariniku Rusou. Ruso je tada održao kratak govor od dve rečenice, kojima se obratio Pikasu i rekao mu: ” Nisam dužan da odgovaram na uvrede. Ja i vi smo jedini umetnici u ovoj prostoriji. Ja u modernističko-rafaelovskom maniru, a vi u klasično-egipatskom.” Ruso je, naime, bio uveren da slika, ni manje ni više, nego kao Rafael. Njegovi savremenici su se tome smejali, ali ipak su istoričari umetnosti videli tu "Rafaelovsku crtu" u Rusoovim platnima i odali mu priznanje kao prethodniku nadrealizma i naivnog ali potpuno iskrenog pogleda na svet koji će naročito isticati Pol Kle lično. Uprkos svim preterivanjima, banalnostima i disproporcijama, Rusoove slike su pune neke misteriozne poezije, one su kao neke sekvence iz sna. Ta šarmantna naivnost njegovih slika i ponašanja pribavila mu je poštovanje ključnih ličnosti pariske avangarde – Pabla Pikasa, Rene Magrita, Maksa Ernsta...
Mada je 1910 godine, kada je Ruso umro, vrednost njegovih slika već bila osvedočena, sahranjen je o državnom trošku, u zajedničkoj grobnici bezimenih siromaha. Na Monmartru se recitovao epitaf posvećen Rusou, kojim su mu kolege slikari i kritičari posthumno odali priznanje i u kome se umoljavaju andjeli da daju Rusou boje i kist, da im on oslika i ulepša raj. Materijalnu korist od njegovih slika inkasirali su kao i uvek, vešti pojednci, a duhovnu baštini celo čovečanstvo.

[You must be registered and logged in to see this image.]