PunisheR

Frank Castle, rođen Castaglione, bio je tipičan mornarički kapetan. Služio je svojoj zemlji pošteno, oženio se, dobio dvoje dece. I kada ga je zemlja pozvala da ide u rat, on se odazvao. U Vijetnamu je prošao kroz pakao, ali naučio je i šta zaista znači biti vojnik. Dobio je ordenje, postao vrhunski taktičar, naučio je da se bori, kako sa oružjem tako i bez njega. Shvatio je šta znači nasilje. Ali ga je pomisao na ženu i decu koja ga kod kuće čekaju održala normalnim, održala ga u životu i sprečila da zapadne u nečovečnost koja ga je u 'Namu okruživala. Frank se vratio kući i porodica ga je čekala. Otišli su na izlet u Central park da proslave njegov povratak. Frank nije znao da će uleteti u obračun mafije. Nije znao da će njegova celokupna porodica, njegova jedina preostala veza sa mirnim i normalnim životom, biti iskasapljena pred njegovim očima. Nije znao da će poludeti od bola. I nije znao da nikada više neće imati mira u svom životu. Castle je reagovao kao vojnik, onako kako ga je njegova zemlja naučila – na nasilje će odreagovati nasiljem. Zub za zub, oko za oko. Mafija je pobila njegovu porodicu, sve što mu je bilo bitno u životu. On će pobiti njih. SVE njih. Ali ne samo to: dok bude ubijao, on će i sam biti kažnjen za to što nije uspeo da zaštiti svoju porodicu. Svaka rana za njega je blagoslov koji ga vodi ka konačnom ispunjenju misije – njegovoj smrti kojom će možda iskupiti svoje grehe. Sistem ne funkcioniše, i zato će on uzeti pravdu u svoje ruke, objaviće rat kriminalu, koristeći sredstva koja se u ratu upotrebljavaju. I tako je nastao Punisher, vrhunac osvetništva, antipod Batmanu koji je prošao kroz pakao, ali rešio da ne ubija, već da se obučen u slepog miša igra žmurke sa ludacima i ubicama.

Marvel dugo nije znao šta da radi sa Punisherom. S jedne strane, publici se dopao taj beskrupulozni ubica, naznaka mračnijih vremena koja će strip zahvatiti osamdesetih. S druge strane, ožiljci od Comics codea bili su još uvek sveži, a likovi koji prvo ubijaju pa onda kažu dobar dan nisu baš bili moralno ispravni. I ne samo to: ako američka publika želi da čita o junaku koji svoja vojna znanja koristi za ubijanje kriminalaca, zar to ne čini recimo Kapetana Ameriku, koji već decenijama neće da ubije Crvenu lobanju, pomalo... pa, šonjom? I nadasve, zar ga ne čini nepotrebnim? Da li će to povlađivanje publici učiniti da i Spajdi mora da ubija svoje negativce? I, u nekom slučaju, zar to ne bi bilo i logično? Opet kod Spajdija, kada ima posla sa Carnage, ludim serijskim ubicom koga je obuzeo vanzemaljski parazit i podario mu ogromne moći, koliko je života Spider-man osudio time što ga nije ubio, već ga samo poslao u zatvor iz koga ovaj beži kako mu ćune? Šta je tu uopšte moralno? Previše pitanja, i sva su nezgodna. I zato je House of ideas rešio da nema ideje šta da radi sa Punisherom i prepustio ga na milost i nemilost svojim ne-baš–genijalnim-scenaristima (mada, ruku na srce, čak se ni Frank Miller lično nije proslavio kada je Punisher gostovao u njegovom Daredevilu). Tako je siroti Castle tonuo sve dublje, bez svog serijala, osuđen da bude večiti guest star i sporedna igračka gomile scenarista. Apsolutni low point je bio kada je predstavljen kao ludak koji puca na obične prestupnike – ljude koji prelaze ulicu van pešačkog prelaza i bacaju smeće van kante za đubre.

No, to nije potrajalo. Scenarista Steven Grant godinama je pokušavao da ubedi Marvel da mu dopuste da napravi mini serijal o Punisheru. I posle desetina udaranja glavom o zatvorena vrata, 1986. dobio je zeleno svetlo. Grant je pokupio crtača Mikea Zecka (poreklom sa naših prostora, ako niste znali), i bacio se na posao. Ono što je nastalo ostaće upamćeno kao grafička novela podeljena na pet delova i nazvana Circle of blood, jedno od najboljih ostvarenja koje je Marvel izdao osamdesetih. Grantov Punisher nije bio ludak. Opsednut – da, ali ne lud. U pitanju je čovek, VOJNIK, sa psihičkim ožiljcima iz Vijetnama, na koje je dodata i pogibija njegove porodice. Circle of blood se ne bavi samo ubijanjem, već unutrašnjom burom koja proždire Castlea, njegovim besom, očajem i jadom. U gomili internih monologa koji mogu da se takmiče sa Millerovim, Grant vivisecira prirodu Franka Castlea, ali i samu prirodu nasilja i ljudi kojima je ono odgovor na probleme... i samo malo, ali ipak dovoljno za to vreme, postavlja pitanje: pa šta drugo društvo može da očekuje od ljudi koje je poslalo u jedan za običnog čoveka besmislen rat? Naravno da će reagovati nasilno, naravno da će primenjivati vojnu taktiku na sve probleme... i naravno da će doživeti slom kada shvate da nasilje samo i uvek prouzrokuje novo nasilje, da je u pitanju jedan krug krvi kome, kao što jel'te sa krugovima često biva, nema kraja. "On zna da će ga najverovatnije ubiti. Umreće. On to zna. Zna da najverovatnije neće postići ništa bitno koliko god ljudi bude poubijao, zato što, kakvu god prazninu njegove akcije budu napravile, drugi kriminalci će pohraliti da je popune. Ali on i dalje nastavlja, zato što je odabrao da će to raditi i zato što neko mora da to uradi, bez obzira na konačni ishod. Bez obzira na to kako drugi gledaju na njega. I zato će nastaviti da ubija dokle god bude mogao, a ako bude poginuo, to je ionako oduvek bilo neizbežno. Svi umiru", kaže Grant o Punisheru. Domaći čitaoci su začudo imali sreću da pročitaju Circle of blood u prva tri broja Punisher magazina Dečjih novina... a ko nije, shame on them!

Circle of blood doživeo je ogroman uspeh kod publike, prvi broj je razgrabljen za tri sata (!), i gle čuda, u Marvelu su nestale sve dileme oko moralne opravdanosti izdavanja Punishera. Bastard son koga niko nije želeo dobio je konačno svoj serijal. I onda još jedan. I još jedan. I još jedan. I tu je sve otišlo bestraga. Naime, sa pisanjem Punishera postoje veliki problemi. Prvi i osnovni su negativci. Po samoj prirodi lika, retko koji od negativaca može da se pojavi više od jednog puta pre nego što dobije metak u čelo. U industriji koja se bazira na ponovnim pojavljivanjima, to je zbunilo sirote scenariste. To je značilo da se mora pribeći ili principu "narrow escapes" gde bi viđeniji zlikovci bežali u zadnjem momentu, ili da se stalno izmišljaju novi protivnici od kojih svako mora biti interesatniji od prethodnog. Prvi sistem je neprirodan, a drugi nemoguć za jednu u to doba veoma neinventivnu izdavačku kuću u kojoj su scenaristi samo životarili. A oba sistema su kombinovana u ongoing serijalima Punishera i rezultati su bili jadni. Naravno, uvek je bilo moguće zaboraviti na likove i jednostavno napraviti priče što nasilnijim što zabavnijim, ali eto, to nikome nije palo na pamet. Dalje, Punisher je načelno bio deo Marvel Universea, što znači da je u svakom momentu mogao da se na nekom krovu sudari sa Spajdijem, Wolverinom ili Hulkom. To je takođe značilo da je vrhovni šef mafije nadaleko čuveni Wilson Fisk aka Kingpin, i da je bilo potrebno samo koknuti njega, pa bi mafija bila obezglavljena. U takvoj postavci stvari, zaista je teško objasniti zbog čega se Castle petlja sa sitnim mafijozama kada je potpuno poznato među čije oči treba da smesti metak da bi rešio veliki deo svojih problema. I pride, nije ni najmanje lako razraditi lik u načelu manijakalnoig ubice tako da bude iole simpatičan i jezivo realan kao što ga je Grant napravio. Dodajte u celu priču i Punishera 2099, nastalog u okviru Marvel 2099 edicije stripova koji su opisivale nove heroje koji žive u, u to vreme, budućem veku, i dobićete gomilu stripova krajnje lošeg kvaliteta koji ne vrede ni papira na kome su odštampani. Utisak koji se nameće je da Punisher jednostavno nije stvoren za ongoing serijal, da ga je parktično nemoguće pisati iz meseca u mesec tako da bude iole zanimljiv, već da je bolje ograničiti se na povremen mini serije i grafičke novele. Tako da nije ni čudo što se sredinom devedesetih cela franšiza urušila pod svojom težinom i svi naslovi su otkazani.


Niko od autora koji su radili na Punisheru, na čelu sa Mike Baronom koji je izgurao veći deo redovnog serijala, kao i neizbežnim mediokritetom američkog stripa Chuckom Dixonom, nije uspeo da postigne Grantovu dubinu priče i samog lika... pa čan ni sam Grant kada se na kratko vratio serijalu nije ponovio svoj uspeh. Punisher je sveden na tehno freaka koji neretko sf oružjem ubija kriminalce uz pomoć svog "vernog pomoćnika", omaterolog hackera zvanog Microchip. Negativci su uvek bili dvodimenzionalni, ili bi uspevali da se "za dlaku" izvuku, kao recimo Kingpin u više navrata (kada je Fisk konačno pao, to se čak nije ni desilo u Punisheru, već u Daredevilu). Onda su počeli i standardni stuntovi, recimo infamous Lady Punisher. Određena osveženja bila su gostovanja drugih super-junaka i povlačenja paralela između njih i Punishera, naročito kada je Daredevil u pitanju, ali i ona su brzo dosadila. I još gore, u opštem guest star frenzyju koji se dešavao početkom devedestih, Punisher je neretko gostovao po drugim stripovima kojima je trebalo poboljšanje prodavanosti... a staviti vojnika sa mitraljezom pored recimo demona sa zapaljenom lobanjom nekako nije delovalo najlogičnije i banalizovalo je oba lika. Marvel to nije uspeo da shvati, i to jedan od razloga zbog kojih je bankrotirao.

Naravno da su usledili pokušaji oživljavanja. Da bi se podigli ulozi, Microchip je ubijen, Castle je u jednom momentu postao šef mafijaške porodice, onda je proveo par godina bez sećanja, da bi na kraju poginuo i postao "Divine Punisher", jer je u stvari celo njegovo žitije bilo manipulisano od strane anđeoskih bića! I onda se Joe Quesada setio one formule o zabavnim nasilnim pričama, shvatio da postoji jedan scenarista koji pravi takve priče sa velikim uspehom... i dovukao Gartha Ennisa da odradi scenario za novu maxi seriju i Stevea Dilona da sve to nacrta. U priči nazvanoj "Welcome back, Frank", dvojac koji je stvorio Preachera odbacio je sve "divine" gluposti i posvetio se matorom vojniku koji svojim mitraljezom čisti prljave ulice New Yorka na što krvaviji način, uz blagu dozu sadističkog humora. "On je veliki lik sa lobanjom na majici koji mitraljezira ljude. Ubija kriminalce zato što ih mrzi. Verovatno to radi i zato što to voli, ako ćemo iskreno. Mislim, on ih ubija već 25 godina. Prilično sam siguran da je već ubio one koji su mu pobili porodicu, kao i one koji su to naredili. Dakle, osvetio se, naplatio je svoje račune, i još uvek to radi? Radi to zato što mu se dopada. Zato što je on, praktično, serijski ubica. Samo što su ljudi koje ovaj serijski ubica ubija, znate, kriminalci i ološ", kaže Ennis. Naravno da to nije Grantov Punisher, ali ceo mini serijal kao i ongoing koji je usledio nakon njega bili su veoma zabavni...i veoma su se dobro prodaju. Donekle. Jer nakon tridesetak brojeva, počeli su da se čuju glasovi koji kukaju kako priče počinju da se ponavljaju i kako je sve bilo lepo i interesantno prvih desetak brojeva, ali već postaje dosadno.. kao što se desilo i sa svakim drugim Punisher ongoingom. Ennis je onda ugasio serijal i preselio Punishera u MAX, Marvelov pod imprint koji izdaje stripove za odraslu publiku. Tek nekoliko brojeva je izašlo, ali treba očekivati još više krvi, još više nasilja i još više standardnog Ennisovskog iživljavanja. Pa ko voli...

I tako je Frank Castle ušao u 21. vek u kome njegov special brand of justice više i nije tako čudan i skanadalozan kao što je delovao sedamdesetih godina prošloga veka. Treba još spomenuti da uskoro izlazi film o Punisheru za koji optimisti kažu da će ustoličiti Franka kao jednog od većih Marvelovih junaka, a pesimisti mudro ćute i čekaju da i to čudo prođe. Takođe, po mogučstvu treba zaboraviti da se spomene već urađeni film sa Dolphom Lundgrenom u glavnoj ulozi (u našim video-klubovima interesantno preveden kao "Delilac pravde"). Godine 2004. Frank Castle puni trideset leta, i iako je prošao kroz brojne transformacije, još uvek je voljan da ubija podjednako kao i pre. To treba ceniti kod vojnika.

stripovizacitanje.