Ренесансна архитектура

Брамантеов Tempietto у Риму

Ренесансна архитектура се јавила у између 15. и 17. века, траје и оставља различит утицај у различитим деловима Европе. Одликује се препородом и развојем одређених конструкцијских елемената старогрчке и римске архитектуре. Стилски, овој архитектури претходила је готичка архитектура, а наставила ју је барокна архитектура. Рана ренесанса је настала у Фиренци.

Ренесансна архитектура се одликује нагласком симетрије, пропорција, геометрије и складног односа делова, управо оним правилима која су обликовала архитектуру класичне антике, посебно римске архитектуре од које су остали многи трагови по којима су архитекти могли учити. Неке од елемената које су преузели били су стубови, пиластри, греде, полукружни лук, куполе у облику полулопте, нише и едикуле, који су заменили компликовани пропорционални систем неправилних средњовековних грађевина.



из палате Медичи

Bazilika Svetog Petra u Rimu

Arhitekturi renesanse uzor je bila anticka arhitektura. Ona ozivljava anticke estetske principe: Simetrija, proporcija i harmonija. Oslobadja se goticke dekorativnosti i tezi da djelove koji su u gotickoj arhitekturi isli ka razjedinjavanju objedine prostorno jasne arhitektonske cjeline.

Kapela Svetog Petra u Montoriju, koja obiljezava mjesto raspeca sv. Petra u Rimu djelo je arhitekte Bramantea. Gradjevina je dobila nadimak Tempieto. Mali hram, po svojim dimenzijama ali monumentalan po utisku. Jednostavan po svojoj zamisli kruznog oblika sa kupolom ona je savrsena u svojoj simetriji a narocitio u harmonicnom odnosu svih djelova. Ritam horizontalnih i vertikalnih elemenata, postepeno smanjivanje arhitektonskih elemenata cini je uravnotezenom. Prestavnik je Donato Bramante.

U renesansnom periodu ne postoji jedinstveno definisanje estetickog fenomena i same estetike kao grane filozofije umetnosti. Karakteristika je uspostavljanje tzv. nove umetnosti i sa time u vezi, pojava nove estetike. U ovom periodu se, jos uvek, posebno ne razdvajaju estetika i umetnost, odnosno filozofija, formiraju se samo znacajne teorije arhitekture koje su nastale u poznoj Gotici.


Renesansu delimo na ranu, razvijenu ili zrelu i poznu Renesansu, kao 3 bitna razdoblja. Svaka za sebe, nema posebne esteticke teorije, vec se uopsteno moze govoriti o njenom razvoju kroz vekove trajanja Renesanse. Ali, zavisno od dela Evrope, i uticaja podneblja imamo tako Renesansu u Severnoj Italiji i ostalim delovima Italije, u Spaniji, u Nemackoj i itd. Koncept razvoja renesasnih teorija arhitekture je bio promenljiv i bez univerzalnosti i nije moguce utvrditi jedinstvenu teoriju u ovom istorijskom razdoblju.


U istoriji umetnosti i teorijama arhitekture ovog perioda se vidi raznovsrsnost u razmisljanju i podjednako je vazan element subjektivizma, tj. individualno misljenje, kao i objektivizam, koji je u srednjovekovnoj estetici bio kljuc teorije, tj. teologija koja je definisala i propisivala esteticko prosudjivanje, kako umetnosti, tako i arhitekture, kao njene grane. Tezi se, da se na racionalniji nacin opise sve sto se u prirodi moze spoznati, kao sto su mnostvo formi i procesa, koje su nastale pomocu univerzalnog Bozanskog duha, ali je razvijen i proces individualnog tumacenja, koji se takodje korisiti i u kulturi i umetnosti ovog perioda. Slobodni gradjanski duh koji je formiran jos u poznogotickom periodu i trazenje drugacije politicke i ekonomske afirmacije utice i na estetiku i formiranje slobodnih udruzenja i za umetnost, pa i arhitkekturu kao stvaralastvo renesansnih majstora. Formira se nova filozofija nazvana humanizam, koja posmatra umetnika i kao individualca, mada se ne zanemaruje religioznost, ni u ovom periodu. U estetickom smislu, obnavlja se anticki period i ugledanje na prirodu i njeno proucavanje, bez postojanja egzegeze i anagogije, vec svaki odnos u prirodi je upravo ono sto pokazuje. Ovo se narocito vidi u delima italijanskih majstora iz Severne Italije, a kasnije prenosi na celu Italiju, kao uticaj u zreloj fazi razvoja Renesanse.