Naslov: Legende i priče o poznatim psima Ned 24 Jul - 18:07
Jednu od lepih legendi o psima ispricali su indijanci iz plemena Kato.
Bog Hagajho je stvorio svet ni od cega, stvorio je stvari i živa stvorenja, ali psa nije bilo potrebno da stvara, jer je pas postojao oduvek.
Psa nikada nisu smatrali obicnom životinjom, i covek je u svojim pricama i legendama znacajno mesto ustupio psu. U istocnim državama je postojala legenda o nastanku Borzoja.
"Jednom je car Solomon dobivši naređenja od Boga porucio svim životinjama da se okupe na sastanku, na kome je svako jutro svaka životinja mogla da iskaže svoje želje i potrebe i da dobije savet tvorca kako da se ponašaju jedni prema drugima. Okupile su se sve životinje osim ježa. Naljutivši se, tvorac se obratio sa pitanjem da li neko hoce da krene u potragu za ježom?
Našlo se samo dva dobrovoljca: konj i pas. Konj je rakao: -Ja cu da ga nadem i ja cu ga isterati iz jame, ali ja nisam u stanju da ga uzmem, jer sam visok, a i moj nos nije zašticen od njegovih igala.- A pas je rekao: -Ja se ne plašim njegovoih igala, ali moja glava je previše široka i ja necu moci da izvadim ježa iz rupe ako se tamo sakrije. -cuvši to, Solomon izgovori: -Da, vi ste u pravu, ali ja necu da uništim izgled konja i da mu smanjim njegovu visinu, jer to bi bila jako ružna nagrada za njegovu pokornost i odanost. Bolje da ja dodam lepotu psu kao nagradu za njegovu pokornost.- I razmislivši, car je uzeo u obe ruke glavu psa i mazio je dok ona nije postala potpuno tanka i špicasta. Tada su sve životinje videle da se pas pretvorio u elegantnog i tankog Borzoja.
Tako su konj i pas krenuli u potragu za izbeglim ježom i doveli ga pred cara. Car Solomon je bio zadovoljan, ježa je kaznio da ce se celog života vuci po zemlji, a psa i konja nagradio rekavši: -Od sada cete vi celog života bili covekovi saputnici i prvi posle njega, pred licem Boga.
Naslov: Re: Legende i priče o poznatim psima Ned 24 Jul - 18:35
Ovo je prica koju je ispricao La Fontaine o Kavaliru (Cavalier King Charles Spaniel) :
"Bila jednom jedna dama koja se zvala Argia. Jednog dana, jedan zgodan mladic po imenu Atis, se zaljubio u nju i zakleo se da ce uciniti sve da zadobije njezinu ljubav. Sreca mu se osmijehnula i pred njim se stvorila jedna vila obecavsi mu pomoc u njegovoj namjeri osvajanja lijepe Argie.
Zbog toga se vila pretvorila u jednog umiljatog Kavalira a Atis u jednog vagabonda, koji nije sposoban za nista drugo nego za putovanja od grada do grada u drustvu svog psa i svojih gajda. Sav u dronjcima i zmazan, sa licem crnim od pepela kao da je proveo puno noci na podu uz oganj, izgledao je tako da nitko nije mogao prepoznati u njemu lijepog mladica od prije.Kada su stigli pred vrata Argiine kuce, Atis i Kavalir su izveli najljepse pjesme i igre.
Argia je bila odusevljena i u tom odusevljenju pozeljela je zadrzati Kavalira za sebe, pod svaku cijenu. Atis je naravno odbio jer je pronasao mogucnost da ostvari svoj dobro osmisljeni ljubavni plan kroz trampu. Govorio je Argii: "Pogledaj kako je samo pametan i umiljat moj pas", stisčući lagano jastučicće na sapici svog psa, Atis je pred Argiom izveo jedno cudo - iz sapice su poceli ispadati biseri, dijamanti i zlato.
Atis je odmah pokupio blago i rekao Argii: "Ti ne mozes imati psa bez mene!", i na kraju je zbunjena Argija, protivno svakom savjetu, pristala prihvatiti psa i gazdu.
Tu noc, s obzirom da je uspio u svojoj namjeri Atis se preobrazio ponovno u lijepog mladica a Argia je sva sretna grlila svog malog Kavalira, koji je zauvijek ostao pas.....ali ne obican pas, kao sto svi dobro znamo".
Ovaj materijal je uzet iz knjige "Il mio cane é un mito" (Moj pas je legenda) od Geralda i Lorette Hausman
Naslov: Re: Legende i priče o poznatim psima Ned 24 Jul - 18:59
Legenda o Pekinezeru
Evo jos jedne legende koja govori o nastanku pekinezera.
Legenda prica o ljubavi izmedju lava i male majmunice koji su bili svjesni razlike u velicini. Lav je zelio ozeniti svoju ljubav, te je stoga otisao u hram i zamolio Budhu da ga smanji na velicinu njegove obozavane majmunice.
Budha je udovoljio lavu i smanjio ga na velicinu majmunice, no u tom "malom pakiranju" ostavio je i njegovo hrabro lavovsko srce i lavlji karakter. Rezultat ljubavi smanjenog lava i majmunice bio je pekinezer -majmunske njuskice i hrabrog lavovskog srca.
Jos jedna legenda o ljubavi izmedju lava i majmunice govori o tome kako je pekinezer naslijedio otmjenost i dostojanstvenost od svog oca lava, a nezgrapan hod od majke majmunice.
Manje poznatija legenda o pekinezeru govori o ljubavi izmedju lava i leptira. Oboje svjesni razlike u velicini zamolise Budhu da im pomogne, te on dozvoli da se velicinom sretnu u sredini, te odatle nastade pekinezer.
Naslov: Re: Legende i priče o poznatim psima Sre 23 Jan - 12:33
Pedeset i pet godina sjećanja na Lajku
Tekst posvećen oslobađanju životinja koje i u današnje vrijeme trpe stavičnu torturu.
Lajka je bila mala napuštena trogodišnja kujica mješanka, pravo ime joj je bilo Kudravka, u bazi je dobila ime Lajka po sibirskoj pasmini. Bila je bez vlasnika, napuštena, pokupljena je sa moskovskih ulica za potrebe istraživanja. Lajka je prvo živo biće koje je lansirano u kosmos, ali i prva žrtva novih istraživanja. Bilo je to davno u vrijeme početaka ere letova u svemir. Sistemi za povratak na Zemlju nisu bili razvijeni pa se već znalo da se Lajka neće vratiti.
Lajka u biti nije ni bila planirana za istoriski let bez povratka, niti je ona bila obučavana za let u svemir. Po planu na taj prvi let u svemir je trebala poći kujica Albina, koja je ranije već učestvovala u nekim raketnim letovima. Ali Albinu su u bazi svi voljeli, postala im je ljubimica. Na kraju doneta je odluka da ona ne bude žrtvovana. I tako umjesto Albine žrtvovana je Lajka, koja je svojom žrtvom, postala besmrtna. Albina nije postala besmrtna, ali je ostala živa. Sputnjik 2, sa jedinom putnikom, Lajkom lansiran je 03. novembra 1957. godine. Ostalo je zbiljeleženo da se u trenutku najvećeg ubrzanja rakete Lajkino disanje ubrzalo dva do četiri puta. Senzori su pokazali da je broj otkucaja srca takođe bio povećan sa 103 na 240 u minuti. Nakon što je letjelica ušla u orbitu oko Zemlje, zbog nepoznatog kvara, temperatura u kabini se podigla na 40 stepeni. Nakon tri sata leta, broj otkucaja srca se ustabilio na 102 otkucaja u minuti, ali Lajka je bila uznemirena i uplašena. Ipak, uzimala je hranu. Nakon sedam sati leta sa Sputnjika 2 više nisu dolazili znaci života.
Kako nije postojala mogućnost da se Lajka vrati živa, sovjetski naučnici su planirali da je "uspavaju" otrovom koji bi ubrizgali u njen obrok.Stvarni uzrok Lajkinog uginuća dugo nije bio poznat javnosti. Sovjetske vlasti su godinama davale oprečne izjave: da je Lajka tokom leta uginula zbog nedostatka kiseonika u kabini, kao i da je nad njom izvršena eutanazija tokom leta. Neki su tvrdili da je Lajka u kabini živjela čak četiri dana. Tek 2002. konačno je objavljeno da je Lajka uginula pet do sedam sati nakon lansiranja od stresa i previsoke temperature u kabini rakete.
Sputnjik 2 je uništen (zajedno sa ostacima Lajke) tokom ulaska u atmosferu Zemlje 14. aprila 1958. godine nakon pet mjeseci od lansiranja, pošto je napravio 2570 orbita oko Zemlje.
Ovaj film donosi nam priču o Rin Tin Tinu, jednom od najčuvenijih pasa sa velikog platna. Li Dankan (Tajler Jensen), francuski vojnik, spasava kuju nemačkog ovčara i njena tri šteneta iz bombardovanog grada. Majku i dva šteneta poklanja prijateljima, a omiljenog psa zadržava za sebe. Daje mu ime Rin Tin Tin, po igrački koju su početkom prošlog veka u Francuskoj deca poklanjala vojnicima. Li se sprijateljuje sa dreserom Nikolasom (Ben Kros), koji u početku nije zainteresovan da dresira psa, ali na kraju, ipak, pristaje. On će ga naučiti nekim neverovatnim stvarima, kao što je spasavanje ranjenih vojnika na frontu. Po završetku rata, Li vodi svog ljubimca nazad u Ameriku, gde će, sticajem okolnosti, od 1920. do 1931. biti zvezda 14 filmova.
Kerber je imao tri glave. Središnja je bila lavlja, a ostale dve pseće, tj. vučije. Rep mu je bio snop uvijajućih zmija. Njegov zastrašujući izgled savršeno je odgovarao dužnosti koju je Kerber obavljao. Bio je čuvar Hada, podzemnog sveta, strog stražar na ulazu i još stroži na izlazu. Mrtve je u podzemni svet puštao prilično blagonaklono, ali napolje nije puštao nikoga. Njegov lik je bio inspiracija za mnoge filmove.
U sofisticiranoj civilizaciji drevne Kine pas je igrao važnu ulogu u religiji, folkloru i mitologiji. „Fu pas“ se višestruko provlači kroz kinesku kulturu kao neko ko donosi radost i sreću. Veruje se da štite dom od nedobronamernih ljudi i da pružaju zaštitu od negativnih energetskih upliva.
Irski vučiji pas
Podaci o ovom psu se nalaze na drvorezima koji datiraju čak iz 273. godine pre n. e. Vlasnici ovih veličanstvenih pasa su bili imperatori, kraljevi, plemstvo i pesnici; njihovi lanci i ogrlice su često bili od plemenitog metala i kamenja. Ti psi su bili na tolikoj ceni da su se nesporazumi oko njih završavali ne samo individualnim borbama, već često i pravim ratovima. Godine 391 n.e. rasa je postala poznata i u Rimu, gde ih prvi put u pisanoj formi pominje konzul Kvintus Aurelije. On je na poklon dobio sedam ovih pasa koje je „ceo Rim gledao sa divljenjem“.
Možda je najopštije prihvaćeno verovanje o psima ono da imaju šesto čulo. Kaže se da psi mogu videti priviđenja i osetiti smrt ukoliko je neizbežna. Danas znamo da psi mogu da osete hemijske promene u vazduhu, a ljudsko telo prolazi kroz takve promene kada se bliži smrti. Brojni su dokazi o psima koji zavijaju kada su im vlasnici bolesni. Razumljivo je stoga što je pseće zavijanje dugo bilo smatrano kao predskazanje smrti. Mislilo se da smrt nastupa onda kada pas zavija tri puta, a potom prestane. Sam lavež pasa je smatran za lošu sreću, ukoliko je to prva stvar koja se čuje ujutro.
• Canis Major (Veliki pas) ljudi uobičajeno vide kao jednog od dva lovačka psa velikog nebeskog Lovca Oriona. Drugi je dio para, naravno, Canis Minor, Mali pas.
• Neki kažu da su Psi slavne pasmine poznate kao Laelaps. Laelaps su poznati po svojoj brzini. Oni mogu trčati tako brzo da im ni najbrži jelen nemože pobjeći.
A čiji su to psi?
• Mnogi su ljudi bili vlasnici pasa. Posljednji vlasnik bila je princeza Procris, kći kralja Erechtheusa od Atene i žena Cephalusa, Hermesovog sina. Neki kažu da je pse dobila od Artemide, boginje lova, a opet ponegdje se navodi da ih je dobila na dar od kralja Minosa sa Krete. To su isti psi koje je Zeus predstavio mladoj ljepotici Europi, kad ju je odnio s Krete na Olimp.
Nesretna gospa, Procris
• Princeza Procris je od svog oca kralja dobila magičnu strelicu, koja je uvijek letjela ravno u metu i nikad nije promašila. Ta je strelica bila kriva za tužan kraj princeze Procris, jer ju je njen muž Cephalus slučajno pogodio tom strelicom usred lova. Kao rezultat tragedije, Cephalus je zbog tuge otišao iz Atene.
Beskrajni progon
• Cephalus se kasnije našao u grčkom gradu Thebi u Boeoti. Theba je bila "zaražena" najezdom lisica. Lisice su veoma brze i lukave životinje i nedaju se uloviti. Cephalus je pustio pse tragom lisica, ali psi nisu, bez obzira na svoju brzinu, mogli uloviti neuhvatljive lisice. Započela je utrka bez vidljivog završetka, koja bi i dan danas trajala da se nije upleo sam Zeus, pretvorivši životinje u kamenje. Nekon toga je Pse poslao među zvijezde, ali naravno, bez lisica.
LEGENDE O SIRIUSU
• Priča kaže da Canis Major, veći od dva Orionova lovačka psa, moćno proganja Lepusa, Zeca, koji stoji ravno pred njim. A opet, možda se oba psa spremaju pomoći velikom lovcu Orionu u bici protiv velikog Bika. Zavisi kako se gleda. • Stari Grci imaju nekoliko interesantnih vjerovanja vezanih uz Sirius, glavnu zvijezdu zviježđa Canis Major. • Atenska nova godina počinjala je otvaranjem Siriusa. Atenjani su Sirius vidjeli kao dvoglavo božanstvo, poput rimskog boga Janusa: mogao je gledati istovremeno unazad na proteklu i unaprijed na novu godinu. • Sirius je ponekad bivao zbunjen dvoglavom zvijeri zvanom Orthrus. To je bio Geryonisov pas čuvar. Njegov posao je bio čuvanje tiraninovog stada. Heraclo je oteo stoku, pritom ubivši Orthrusa. • U antičko doba, kad su Homer i Hesiod pisali svoje pripovjetke, Pseća se zvijezda u narodnoj priči već udružila sa Suncem, kad je Sunce ulazilo u taj dio neba za vrijeme vrućih ljetnih mjeseci. Kao najsjajnija zvijezda, nije u antičko doba imala baš najbolju reputaciju: povezivali su je s bolešću i smću. To je vjerojatno zato jer se u ljetno vrijeme, kad se ona pojavljivala, javljala suša i smrtonosne zaraze. • Siriusovo ime dolazi možda od grčke riječi koja znači opržen, opaljen, žarki, iskričav... (a možda i ne).
Postoji legenda da su Samojedi, pleme koje je nekada naseljavalo centralnu Aziju, živjeli sa svojim psima još i prije nego što su napustili svoju postojbinu. Legenda govori o pustinjskim ljudima koji su prije više od 35000 godina, bježeći od neprijatelja prema sjeveru kroz Mongoliju, došli do ledom okovanog Arktika. Legenda dalje priča o psima krem boje, čije je krzno izblijedjelo na arktičkom suncu kada su jednom zauvijek napustili pustinju, poprimivši srebrni odsjaj teritorija okovanog ledom koji su naselili.
Postoji i legenda da su plemena zbog zajedničkog suživota, bilo koji oblik agresivnosti prema ljudima ili drugim psima kažnjavalo smrću. Višestoljetnim bliskim i neprekidnim kontaktom čovjeka i psa razvila se pasmina koja je radila ukorak s njim, odmarala se u toplini njegova doma, žestoko se borila uz njega u životnim bitkama, radeći marljivo i ustrajno imala je samo jednu želju - da ugodi čovjeku.
Krajem XIX vijeka pojavila se jedna romantična teorija, tkz. "cirkusna legenda" o porijeklu zlatnih retrivera u koju se dugo vjerovalo. Po toj legendi zlatni retriver vodi porijeklo od ruskih cirkuskih pasa koje je izvjesni Lord Tvidmaut navodno video i kupio kad je jednom bio u ruskom cirkusu koji je gostovao u Engleskoj, za koje se govorilo da su lijepi žuti psi. Čak se tvrdi da postoji fotografija na kojoj je Lord Tvidmaut sa tim psima. On je kasnije neke od tih pasa prodao svojim prijateljima i poznanicima koji su ih izlagali kao zlatne retrivere. Predanje govori da su ruski retriveri bili krem, bež, pa cak i potpuno bijele boje, sa dugom talasastom dlakom i sa kovrdzavim repom.
Ipak, podatak koji je možda najviše sumljiv i ne slaže se sa legendom o cirkuskim psima je da je jedan od tih pasa bio i Nus, navodno kupljen od ruskog cirkusa 1868.godine iako se u knizi uzgoja Nous pominje još u 1864.godini. Jedino objašnjenje je da su možda postojala dva retrivera sa istim imenom, što je malo vjerovatno s obzirom da navedene godine označavaju same početke zasnivanja rase zlatnih retrivera. S druge strane, ne može se potpuno iznegirati legenda o cirkusu jer su podaci o tome pronađeni u porodičnoj dokumentaciji koja govori o lijepim, žutim psima koji su nosili tipično cirkuska imena, na primjer Sančo.
Nešto pouzdaniji podaci o upotrebi naziva retriver nalaze se i knjizi uzgoja Ser Dadli Mardžoribenksa u kojoj se u dva navrata , prvo 1842. a potom 1857.godine, pominje ime retriver. Medjutim, osim imena pasa i podataka o uzgoju ova knjiga ne govori nista o boji retrivera.Prvi veći korak ka ustanovljenju rase se dogodio kad su ukršteni seteri (koji su imali funkciju aportera), sa mnogo manji psom Njufaudlenderom Svetog Džonsa. Njihovi potomci su dospjeli u Englesku ribarskim brodovima s Njufaundlenda i nasli su se u razlicitim djelovima Engleske
Pretpostavlja se da zlatni retriver ima porijeklo od:Newfoundlanda, irskog setera, neke vrste vodenih španijela i možda bloodhounda
Hrabrost ovih pasa ide dotle da se o njima pričaju legende. Šarplaninci su u toku godine uglavnom u brdsko-planinskim područjima sa ovcama, a u vreme povratka u selo svi izlaze da pozdrave te čovekove pomagače. Vrlo brzo i bez radio veze, pročuje se o podvigu nekog psa. Tada pas kao u nekoj lepoj priči ide napred, a prate ga veseli čobani i ovce. Razdragani špalir meštana s obe strane putem pesmom i muzikom pozdravIja srećan završetak godine. Poznato je da se ljudi u tim krajevima teško odvajaju od svojih četvoronožnih prijatelja. Lepi i poznati primerci ovih pasa, odnosno njihovo potomstvo, obično se ne prodaju. Daju na poklon onim ljubiteljima pasa koji ih iskreno vole. Ljudi ovih krajeva smatraju za greh ubiti psa. Čobani na Šari se ne boje vukova, i obično će vam reći da su vukovi tako reći preplašeni od pasa. Mnogobrojni porazi u borbama sa šarplanincima naterali su vukove na lukavstvo. Obično se prikriju u neki žbun i tu satima čekaju zalutalu ovcu. Jedino tako uspevaju da utole glad za ovčijim mesom. Ali, dogodi se da ih prazan stomak natera na rizičan postupak. Tako se desilo da je na jednom pašnjaku bilo oko 500 ovaca, a čuvao ih je jedan šarplaninac, koga su zvali Murgoš. Procenivši loše situaciju, vuk se zatrčao, ali tako reći već u vazduhu ga je dočekao Murgoš i počeo da davi. To je bila borba kakva se retko vidja. Posle nekoliko minutai, vuk je shvatio da je izgubio bitku i pokušao je da pobegne. Na radost prisutnih čobana vuk je uskoro ležao mrtav. Ne samo da nije došao do ovce, već je zbog svoje pohlepe izgubio i život. Čim je završio posao, Murgoš je odjurio da prikupi razbežale i preplašene ovce.
U jednom selu kod Dragaša, teško se razbolela mlada žena. Bolest je tražila da se žena što pre prebaci u prizrensku bolnicu. Da nezgoda bude još veća, sve se to dešavalo zimi kada je snežni nanos iznosio na pojedinim mestima i preko metar visine. Od sela pa do prvog mesta gde može doći sanitetsko vozilo bilo je oko deset kilometara. Jedan mladić je brzo doneo odluku: uzeti dva snažna šarplaninca i sa njima pokušati probijanje kroz tu deonicu puta. Upregnuti u sanke, šarplaninci su vukli bolesnicu preko snežnih nanosa. Psi kao da su znali da treba da pomognu mladoj ženi, sa krajnjim naporom su se probijali kroz visok sneg. Čim su ugledali sanitetska kola, čulo se njihovo veselo lajanje. Činilo se da su bili ispunjeni radošću što su dali svoj doprinos u spasavanju jednog života.
Legenda kaže da je negde u 13. veku princ od Velsa bio Levelin (Llewelyn), koji je veoma voleo da lovi, uostalom, kao i svi veliki vladari starog doba. Zato je leto uvek provodio u zamku u mestu Snoudon u Velsu. I pored velikog broja hrtova koje je sa sobom vodio u lov, najviše je voleo Gelerta, prelepog irskog vučjeg hrta, ne samo zbog njegove neustrašivosti u lovu, već i zbog velike lojalnosti i nezamenljivog društva koje mu je pružao.
Jednog dana, Levelin i njegova žena, odoše zajedno u lov i ostavše svoju bebu, malenog sinčića sa dadiljom i slugom da o njemu vode računa. Nakon što gazde odmakoše sa svojom pratnjom, dadilja i sluga želeći da iskoriste malo slobodnog vremena, pođoše u šetnju u planine, ostavivši bebu samu i nezaštićenu.
U to vreme, Levelin je već bio duboko zaokupljen lovom, međutim, u jednom trenutku on primeti da Gelert nije sa čoporom. Princ odmah posumnja da nešto nije u redu jer je Gelert uvek predvodio čopor i zato prekinu lov i užurbano krenu sa svojom pratnjom nazad u zamak.
Kako su se princ i njegova pratnja približavali zidinama zamka, oni primetiše Gelerta kako trči ka njima i on priđe kao nebrojeno puta pre toga, da pozdravi svog gospodara, veselog izraza i mašući repom. Međutim, prinčevo lice se iskrivi u prestravljenu grimasu Gelertova njuška i krzno bili su natopljeni krvlju. Princeza, užasnuto uzvikujući sinovljevo ime, onesvesti se od šoka. Levelin pohita u dečje odaje i tamo vide zidove isprskane svežom krvlju, vide nered, prevrnutu kolevku i krvav bebin pokrivač iscepan na podu. On pozva svog sina po imenu, međutim, odajom je vladao muk. Tražio je i tražio, obnevideo od straha, prevrtao razbacane stvari, međutim od deteta ni traga ni glasa.
Užasnut, misleći da je Gelert, hrt koga je nezimerno voleo, ubio i pojeo njegovo dete, preplavljen strahom i tugom, Levelin se okrenu ka psu, isuče mač i u nastupu besa probode Gelerta njime, nazivajući ga hrtom iz pakla. Gelert pade i zacvile sa pogledom uprtim u svog gospodara, a zvuk bebinog plača odjeknu kroz odaju u odgovor na njegov poslednji vapaj. Tada Levelin ushićeno odgurnu veliku kolevku i ispod nje pronađe svog sina nepovređenog i pokraj njega mrtvo telo golemog, moćnog vuka. I tada shvati, u svoj svojoj krivici da je napravio strašnu stvar ranivši spasioca svog deteta. I princ pohita Gelertu ne bi li ga spasio, međutim beše kasno, i sa svojim poslednjim izdisajem Gelert liznu ruku svog gospodara i ugine.
Legenda dalje kaže da se princ nikad više nije nasmejao i da ga je osećaj krivice zbog onog što je uradio svom najvoljenijem hrtu progonio celog života. Levelin je u znak iskrenog pokajanja, sahranio Gelerta na livadi u blizini zamka i obeležio njegov grob naslaganim kamenjem. I tu je on obesio svoje koplje i svoj lovački rog u znak sećanja na vreme provedeno sa hrtom koga je voleo kako bi svako ko tuda prođe, i kopljanik i šumar, ostao dirnut osećanjem tuge koja obeležava ovo mesto. Legenda još kaže da se u sumrak, ako se sa poštovanjem sedne pokraj groba i pažljivo oslušne, može čuti Gelertov umirući vapaj.
Danas, selo Bedgelert (Beddgelert), što u prevodu znači Gelertov grob, nosi svoje ime po ovom mestu. Mnogi posetioci Bedgelerta ističu da je ova legenda i poseta Gelertovom grobu imala veliki uticaj na njihov dalji odnos prema psima.
Veruje se da u ovoj legendi ima istine jer postoje zapisi da je 1210. godine, engleski princ Džon (kasnije kralj Džon), poklonio jednog hrta princu Levelinu i da je taj hrt bio upravo Gelert.
Pas je ušao u istoriju zbog svoje velike odanosti vlasniku, japanskom profesoru Hidesaburou Uenou, predavaču na tokijskom univerzitetu. Hačiko, kog je profesor dobio 1924. godine, je svaki dan išao do obližnje železničke stanice Šibuja, gde je čekao svog gospodara prilikom povratka kući. Rutina se nastavljala sve do maja 1925. godine, kada se profesor Ueno nije vratio kući. Hidesaburo Ueno je doživeo infarkt zbog čega je umro. Ipak, lojalnost psa je bila tolika, da je Hačiko svakog dana dolazio na stanicu Šibuja da bi sačekao svog gospodara. Pas Hačiko je nakon skoro punih deset godina pronađen mrtav ispred stanice Šibuja, gde je do svog poslednjeg dana išao na čeka svog gospodara.Na stanici Šibuja u počast Hačiku stoji njegov spomenik, podignut za njegova života u aprilu 1934. godine. Njegovi preparirani ostaci se nalaze u japanskom Narodnom muzeju nauke u Uenou, Tokio. Danas je u Japanu Hačiko sinonim za veliku odanost.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Legende i priče o poznatim psima Uto 21 Maj - 12:57
Pas Lajka je prvo živo biće u svemiru kojega je 3. novembra 1957. godine SSSR lansirao u letelici Sputnjik 2. Bila je dokaz da je život moguć u bestežinskom stanju. Nije se vratila na Zemlju jer satelit nije imao modul za vraćanje i prizemljivanje. Lajka je bila mešanac i pravo ime joj je bilo Kudravka, ali ubrzo je dobila nadimak Lajka po sibirskoj lovačkoj rasi. Bila je lutalica pokupljena s moskovskih ulica. Pretpostavlja se da je živela koliko je imala kiseonika u kapsuli, iako neki tvrde da je 3. novembra, 1957. uginula odmah od previsoke temperature, a neki da je uginula pojevši otrov u poslednjem predviđenom obroku.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Poslednji izmenio katarina dana Uto 21 Maj - 13:02, izmenjeno ukupno 1 puta
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Legende i priče o poznatim psima Uto 21 Maj - 12:58
Kantorova karijera je počela 1953. godine, kada je sa šest meseci odabrao Tot Tibora za svog partnera u eksperimentalnom istražnom programu za trening policijskih pasa. Iako je bio dosta slabiji od ostalih kandidata, na kraju se ispostavilo da je Kantor izuzetan talenat, sa tri meseca obuke je postigao više od ostalih pasa. Prva istraga u njegovoj karijeri je bila istraga o slučaju krađe pilića, dok su tipične misije bilče vezane za krađe po prodavnicama. Dešavalo se da je pratio trag više od 36 sati, u međuvremenu prelazio više od 100 ilometara sa svojim kerovođom. Prema zapisnicima o radu u trajanju od 11 godina ispostavilo se da je Kantor sa svojim partnerom prešao preko 78.000 kilometara. 1964 godine tokom jedne od pretraga Kantor je nagazio na minu prilikom čega je izgubio život, dok je njegov partrner Tot Tibor bio teško ranjen. Sa svojih 279 rešenih kriminalnih slučajeva i dan danas je najuspešniji četvoronožni detektiv u Mađarskoj. Njegovo preparirano telo se nalazi u Kriminalističkom Muzeju u Mađarskoj.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Enigma
MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
Naslov: Re: Legende i priče o poznatim psima Pet 27 Sep - 8:46
Legendarne kuce sa filmskog platna
"Psi me nikada nisu ujeli, već ljudi", rekla je Merilin Monro. Da plemenitost često više pristaje životinji nego čoveku, dokazuju i glavne filmske uloge koje su proslavile sada već najpoznatije kuce na svetu. Njihove nezaboravne pustolovine omekšale su i najtvrđa srca, a mi vas podsećamo na pse koji su sa razlogom vanvremenske TV zvezde.
1. Lesi - heroj jedinstvene priče o bezuslovnoj ljubavi
Od te davne 1942. godine do danas, film Lesi se vraća kući objavljen je na mnogo svetskih jezika toliko puta, da tačan broj izdanja nikada nije utvrđen - podatak koji je dovoljno opravdanje zašto ovo filmsko ostvarenje sa ponosom nosi epitet kultno. Kada je slavna Lesi odigrala glavnu rolu u planetarno popularnom filmu, postala je, a i ostala, najpoznatije kuče na svetu. Dok je Rodija Mek Douvola (Roddy McDowall), koji tumači glavnu ulogu, i tada jedanaestogodišnjoj Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor) igranje u pomenutom filmu učinilo najpoznatijim tinejdžerima sa velikog platna. Inače, Lesi se u filmu prikazuje kao ženka, ali je interesantna činjenica da je pravi pas sa ekrana, zapravo, bio mužjak. To nije omelo mališane da, upravo zbog škotskog ovčara svilenkaste dlake i dostojanstvenog držanja, od roditelja zatraže svoj kućni primerak istog. Stanovnici sela Grinal Bridž, u kome se odvija radnja filma, doterivali su svoje časovnike prema Lesi, koja je svakog dana pune četiri godine u isto vreme čekala svog vlasnika iz škole. Poslednja scena u filmu kada se dečak Džo (Roddy McDowall) ponovo susretne sa svojim ljubimcem, verovatno je mnogima od vas koji ste odgledali ovu emotivnu priču o bezuslovnoj ljubavi čoveka i životinje zastala knedla u grlu. Iako je Džoova siromašna porodica odlučila da proda svog čuvara kuće zbog finansijskih poteškoća, jedna mala dečija glava istrajala je u želji da vrati svog drugara kući. Da srce jednog psa pati podjedanko kao ljudsko, kroz čitav film pokazuje tužna Lesi, koja bojažljivo sluša svog novog gospodara. Čuvena rečenica: "Pas je čovekov najbolji prijatelj", doslovno opisuje dirljiv odnos lojalnog Lesija i njegovog vlasnika, i stavlja ga na tron ove najkultnije fraze. Prva filmska Lesi je živela poput prave dive sa velikog platna kojoj se klanjao svet. Na to ukazuje i bojazan producenata da će njena smrt biti bolna za širok dečiji auditorijum, pa ju je, bez ikakvog saopštenja javnosti, nakon smrti zamenila ćerka.
Ako vam kažemo da je on najpoznatiji nemački ovčar, nećete biti iznenađeni. Ali, podatak da je Rin Tin Tin jedini pas u Los Anđelesu čije je ime bilo zavedeno u telefonskom imeniku, definitivno nije uobičajen. Istinita priča o legendarnom psu, koji je bio star samo pet dana kada ga je za vreme II Svetskog rata pronašao pilot Li Dankan, stvorila je od Rin Tin Tina predmet obožavanja, ne samo u američkim, već i svetskim krugovima. A, kako i ne bi, kada mu je spašavanje ranjenih vojnika na frontu bilo uža specijalnost. Tokom 14 godina duge filmske avanture, ovaj nemački ovčar je bio zvezda čak 22 filma. Zahvaljujući svojoj zavidnoj holivudskoj karijeri, stekao je laskavu titulu prvog psa milionera. Koliko se uživeo u svoju ulogu poznatog glumca, pokazuje i činjenica da je ovaj pas sam odobravao ugovore otiskom desne šape, što je oduševljavalo holivudske producente. Kada je 1932. godine Rin-Tin-Tin uginuo, u štampi je osvanuo naslov - Napustio nas je najslavniji pas na svetu koji je otišao u nebeska lovišta. Starog Rin-Tin-Tina nasledilo je šest nemačkih ovčara istog imena, koji su kroz filmske sage postali deo novih pustolovina i očuvali legendu o Rin Tin Tinu, kao najpoznatijem lovačkom psu na svetu.
Ne zna da peva, ali je hrabar i neustrašiv. Bernandinac poreklom sa italijanskih i švajcarskih Alpa, zbog ovih karakteristika poželjan je u blizini svakog čoveka u nevolji, kao prva pomoć. Poznat kao veliki pas sa velikim srcem, Bernand, koji je 1992. godine prvi put igrao kucu Betovena iz istoimenog filma, zvao se Kris. Na prve taktove Betovenove simfonije, ni ovaj bernandinac nije ostao ravnodušan - lavežom je propratio melodiju, koja je svirala u kući njegovih vlasnika dok su smišljali ime za svog novog ljubimca. Džordž, otac porodice, smatrao je da mu bernandinac krade pažnju ukućana svojom nežnom i osećajnom prirodom, što mu je vidno smetalo. U priču se uvodi lažni veterinar, koji isceniranu situaciju u kojoj ga pas navodno ujeda, koristi kako bi pokazao da je njihov ljubimac opasan po okolinu. Na njegov nagovor, Džordž odvodi psa od kuće. U cilju eksperimentisanja nad inteligentnim Betovenom i drugim ukradenim psima, doktor Varnik je bio spreman da ubije i porodicu Nevtons. Opravdavši ulogu pravog akcionog heroja, pas je spasao svoje gazde i već po završetku prvog snimljenog dela Betovena, postao najpoznatiji bernandinac na svetu. Originalna kuca iz prvog filma igrala je i u drugom delu, a nakon toga preminula. Potom su usledila jos četiri nova nastavka, a poslednji je snimljen 2011. godine.
Crni kern terijer Tera, koji je igrao ulogu Totoa u filmu Čarobnjak iz Oza iz 1939. godine (The Wizzard Ozz), zarađivao je 150 evra nedeljno - daleko više od mnogih tadašnjih ljudi filmskih zvezda. Tri godine nakon što je doživeo svetsku popularnost sa pomenutim filmom, Teriju je i zvanično ime promenjeno u Toto. Postoji priča da je Džudi Garland (Judy Grland), koja tumači lik devojčice Doroti, želela da ga usvoji, ali je tu ponudu odbio vlasnik psa, Čarl Špitz, inače, čovek koji se smatra začetnikom moderne obuke pasa u Americi. Za razliku od svoje koleginice Lesi, Toto je, zapravo, bila ženka, a u filmu je tumačila lik mužijaka. Da i psi imaju poteškoća na setu, ukazuje nezgoda koju je malecna kuca doživela dok je sa Doroti bežala od čuvara zle veštice. Jedan od njih je zgazio Totoa, pa je psić zbog uganule noge morao da pauzira sa snimanjem nekoliko dana. Za ovog najpopularnijeg terijera na planeti kritičari tvrde da je životinjska verzija svoje vlasnice iz Čarobnjaka iz Oza. Naime, režiser je iskonstruisao lik psa identično liku glavne junakinje. Zašto je Toto nakon filma postao jedan od simbola Velike Britanije, govori i činjenica da je ovaj verni pratilac devojke u filmu, bio zastupljen u više scena od nje. Ipak, umiljato tršavo stvorenje nekima je bilo daleko od simpatičnog. Indijski pisac Salman Ruždi, tvorac književne verzije Čarobnjaka iz Oza, priznao je da nije mogao da podnese Totoa jer mu je izgledao kao neuredna perika koja laje. Širok auditorijum je, ipak, mislio drugačije. Da je pseći život bio i te kako vredan sećanja i poštovanja, pokazuju fanovi popularnog Totoa koji već decenijama obilaze njegov grob.
On šutira i uvek pogađa koš, on je konkurencija Majkl Džordanu (Michael Jordan) jer ga zovu leteći Bad. Sve bi ličilo na još jednu priču o zvezdama NBA-a da nije u pitanju drugačiji tip igrača koji, pritom, laje. Psa Badija primetili su producenti filma kako šutira na koš u emisiji Dejvida Letermana (David Latterman), u delu koji se zvao Glupi trikovi sa životinjama. Da ovaj potez sa njihove strane ni najmanje nije okarakterisan kao glup, pokazuje i glavna uloga koju je pas dobio u dečijem filmu, na našim prostorima poznatom kao Badi, pas košarkaš (Air Bud). Diznijevo ostvarenje o zlatnom retriveru u patikama i sportskoj opremi, i pored svoje bajkovite pozadine, nije priraslo za srce samo najmlađima, već i milionima odraslih širom sveta. Neosporan talenat ovog Zlatnog primača, što mu je bio nadimak u filmu, nervirao je njegovog prvog gazdu, koji ga je zbog toga i ostavio. I pored činjenice da je Badov prvobitni vlasnik bio profesionalni klovn, sve oči gledalaca bile su uprte u retrivera čim dođe u kontakt sa loptom. Da su Amerikanci nekada skloni prevelikom fantaziranju i stvaranju kulta heroja, čak i kod životinja, ukazuju detalji filma po kojima je i ostao jedinstven. Kada trener košarkaške ekipe odluči da jedino ubacivanjem Badija u tim njegova ekipa ima šansu za pobedu, čini se kao da gledate crtani film u kome su likovi odjednom oživeli. Badi je došao u tim zahvaljujući svom vlasniku, dečaku Džošu, koji je nakon smrti oca, upravo u talentovanom psu video najboljeg ortaka i vrhunskog saigrača. Iako van granica realnosti, ova porodična komedija dala je odličnu pouku. Brojna poniženja kojima je Bad bio izložen, izdigla su život jednog psa u istu ravan sa ljudskim i podigla svest o zaštiti životinja.
Njegov hobi je ekstremni snoubording. Ne znamo kakav je u ovoj veštini, ali mu je zasmejavanje publike, ipak, profesija broj jedan. Kada se Ugi, kuca zabavljač iz Oskarom nagrađenog ostvarenja Mišela Azanavisijusa (Misel Azanavisijus), Umetnik (The Artist), pojavila na crvenom tepihu sa leptir mašnom oko vrata, svi objektivi paparaca bili su upereni u njega. Iako je Žan Dižarden (Jean Dujardin) dobio Oskara za najboljeg glumca, belo-braon terijer je poput svog markantnog gazde šarmirao svetsku javnost. Ugi je često bio u zagrljaju ovog francuskog zavodnika u filmu proslavljenog kao Džordž Valentin, na čemu su mu mnoge dame zavidele. Najpopularniji umetnik na planeti vodio je računa o svom teriijeru na filmu, ali onaj koji ga je sa samo devet meseci izvukao iz okova uličnog života, nije bio Žan Dežarden. Ugi svoj glamurozni život i činjenicu da je, čak, uspeo i da izda knjigu o svom životu duguje Omaru fon Mileru, desetogodišnjem vlasniku ovog psa. On je sa svojim terijerom proživljavao i ljubavne trenutke. Priznao je da je jedina osoba koja je očarala njegovog Ugija bila glumica Riz Viterspun (Reese Witherspoon). Omar je tvrdio da je njegov pas bio, i ostao, lud za Riz nakon snimanja filma Voda za slonove. Možda je baš Riz jedan od razloga zašto Ugi deluje kao najsrećniji pas na svetu i kao čigra koja ne miruje. Ali, kako svaka velika filmska priča mora da ima često stresan dramski zaplet, tako se i Ugi u stvarnom životu bori sa neurološkim poremećajem koji izaziva njegovo često podrhtavanje. Stoga je njegov staratelj Omar rešio da ga povuče sa filmskog platna, barem za sada.
Podaci o ovom psu se nalaze na drvorezima koji datiraju čak iz 273. godine pre n. e. Vlasnici ovih veličanstvenih pasa su bili imperatori, kraljevi, plemstvo i pesnici; njihovi lanci i ogrlice su često bili od plemenitog metala i kamenja. Ti psi su bili na tolikoj ceni da su se nesporazumi oko njih završavali ne samo individualnim borbama, već često i pravim ratovima. Godine 391 n.e. rasa je postala poznata i u Rimu, gde ih prvi put u pisanoj formi pominje konzul Kvintus Aurelije. On je na poklon dobio sedam ovih pasa koje je „ceo Rim gledao sa divljenjem“.
Redžinald, alias Reks (nemački ovčar) je glavni junak poznate austrijke filmske serije Detektiv Reks. Zbog svoje izuzetnih sposobnosti, Reks je sa lakoćom obavljao svaki zadatak, u dresuri su korišteni najmoderniji pristupi odnosno tehnike.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: legende Ned 18 Jan - 16:18
Hitler učio pse da govore i pišu?
Nacisti su tokom Drugog svetskog rata pokušali da izgrade zastrašujuću armiju „pasa koji govore“. Osim što su želeli da pokore ceo svet, imali su i planove da nauče pse da govore i čitaju, kako bi oni zamenili vojnike angažovane na čuvanju logora.
Adolf Hitler, nacistički vođa, verovao je da je pse moguće naučiti da govore i komuniciraju sa njegovim SS oficirima. Imao je čak i posebnu školu za pse gde su ih učili raznim veštinama.
Zvaničnici tadašnje nacističke nemačke regrutovali su tzv. „obrazovane pse" širom Nemačke i učili ih da govore i daju signale svojim šapama. Jedan od pasa je, navodno, naučio da izgovara reči "Mein Führer", što je ponavljao svaki put kada bi ga neko upitao ko je Adolf Hitler.
Pas po imenu Rolf, erdejl terijer, šapom je pokazivao na pojedinačna slova i tako „ispisivao" reči, pa i cele rečenice. Sam Hitler je bio veliki ljubitelj pasa, imao je dva nemačka ovčara, Belu i Blondi.
Bizarni eksperiment je otkriven posle dugogodišnjeg istraživanja akademika dr Jana Bondesona sa Univerziteta u Kardifu, u Velikoj Britaniji, koji se bavio unikatnim i neverovatnim psima u istoriji.
Doktor Bondeson je u Berlinu izučavao dokumenta koja svedoče o neobičnim eksperimentima sprovodenim od strane nacisti nad psima. Pronalazili su najinteligentnije pse i učili ih u školi da komuniciraju kao ljudi.
„Dvadesetih godina su u Nemačkoj živeli 'psiholozi za životinje', koji su verovali da su psi inteligentni gotovo isto kao i ljudi, i da su sposobni da razmišljaju i govore", rekao je dr Bonderson.
Guinefort je bio pas koji je živio u 13. stoljeću i bio lokalno beatificiran kao svetac, nakon čuda koja su se događala na njegovom gorbu.
Guinefort je bio geryhound koji je pripadao vlastelinu koji je živio u blizini Lyona. Jednoga dana vitez je odjahao u lov a brigu nad svojim sinom, dojenčetom, je prepustio Ginefortu. Pri povratku iz lova, zatekao je dječje odaje u rasulu, uništenog namještaja, poderane posteljine i tkanine razasute na sve strane. Od sina ni traga. U susret mu je došao Guinefort krvavih čeljusti. Pomislivši na najgore nije oklijevao ni časka i strijelom je proboo srce Guineforta (po jednoj drugoj verziji mu je mačem odrubio glavu). Trenutak kasnije začuo je sinov plač, požurio do njega i našao ga živog i zdravog, a do njega tijelo raskomadane otrovnice.
Vidjevši da je napravio kobnu pogrešku i pun grizodušja, vitez i njegova obitelj dostojno su pokopali Guineforta. Njegovo su tijelo spustili u bunar, zatvorili ga kamenjem i oko njega posadili cvijeće i drveće te tako napravili hram posvećen vjernom psu.
Loklano stanovništvo ubrzo je čulo o nesretnoj sudbini plemenitog psa i počelo je posjećivati njegov grob, posebice majke s bolesnom dojenčadi, moleći se Guinefortu da zaštititi i izliječi njihovu djecu
Katolička crkva je često slala inkvizitore i zabranjivala to štovanje međutim se ono održalo do 1930 godine, od kada datira posljednji zapis.
Zanimljivo je da je Stephen de Bourbon (13. stoljeće ) francuski pisac, povjesničar i putujući propovjednik, jedan cijeli svoj trakat posvetio ovom 'kultu', međutim sa jako negativnim konotacijama. Spominje da su mlade majke svoju djecu ostavljale na grobu kao žrtvu vragu, a vračara iz obližnjeg zamka (onog u kojem je živjeo vitez koji je ubio Guineforta) je majke podučavala demonskim ritualima.
Dan svetog Guineforta se svake godine slavi 22. Augusta.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
lana
MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
Naslov: Re: Legende i priče o poznatim psima Čet 23 Feb - 22:22
URBANE LEGENDE O PSIMA
Čovekov najbolji prijatelj junak je mnogih urbanih legendi i mitova. Od urnebesno smešnih do zaista jezivih. Od sasvim izmišljenih do onih koje ipak imaju osnovu u stvarnosti. Izabrali smo neke od najzanimljivijih modernih mitova u kojima psi igraju glavnu ulogu i pokušali da odgonetnemo koliko u njima ima istine.
“SLEPI” PILOT I PAS VODIČ Jedna od omiljenih urbanih legendi koje kruže internetom govori o pilotu koji je pauzu u letu iskoristio da prošeta sa naočarima za sunce i psom vodičem za slepe. Navodno, među putnicima je nastala masovna histerija. Uz priču ide i (logično) objašnjenje. Kada je avion sleteo negde u Americi, putnicima su objavili da će napraviti pauzu i da to vreme mogu da iskoriste i prošetaju aerodromskim terminalom. Svi su izašli osim jednog slepog putnika koji je putovao u pratnji svog psa. Pilot mu je prišao i pitao ga da li želi da protegne noge. “Ne, ali mom psu bi prijala šetnja”, odgovorio je slepi putnik, a pilot je ljubazno poveo njegovog psa u šetnju. Legenda se smatra neistinitom, mada neki tvrde da ima korene u šali izvesnog kapetana Velforda, koji je bio sklon sličnim duhovitostima.
Ned 24 Jul - 18:07
