Crni talas

Od 1963. do 1973. snimljen je određen broj filmova u Jugoslaviji koji je bio zabranjen. Ti filmovi pripadaju najplodnijem razdoblju jugoslovenske kinematografije koje je nazvano „crni talas”.

Iako su po kvalitetu odudarali od mnogobrojnih ostvarenja iz tog perioda koja su bila podobna, crnotalasni filmovi su svoju pravu promociju doživeli tek nekoliko decenija kasnije. Zanimljivo je da, iako neki na tehničkom nivou danas izgledaju naivno, što je i normalno, u idejnom i umetničkom smislu mnogi nisu nimalo izgubili na kvalitetu. Jer kao i kod svih ostalih grana u umetnosti, tako i u kinematografiji važi nepisano pravilo da prave vrednosti ostaju večne. Za njih jednostavno ne postoji vremenska distanca.

Sa druge strane, neki filmovi iz tog perioda su ipak dobili naklonost današnje mlađe publike, željne subverzije, samo zato jer su bili zabranjeni, ali koliko su zaista kvalitetni pokazaće vreme. Dobar primer za takvu vrstu polemike je film iz 1971. „Plastični Isus” zbog kog je reditelj Lazar Stojanović odležao tri godine u zatvoru. Taj film je bez pogovora važan dokument tog razdoblja, ali da li je interesantan današnjim gledaocima samo zbog toga što je autor završio u zatvoru, pa hrle da ga pogledaju i vide zbog čega je autor morao biti lišen slobode, ili to rade zbog samog kvaliteta. Da li će ovaj film zaista ostati važan u budućnosti ili je oko njega samo stvorena trenutna medijska prašina, pitanja su na koja još uvek ne možemo sa sigurnošću i precizno da damo adekvatne odgovore.

Najznačajniji i najkvalitetniji autori iz tog perioda su: Mića Popović, Puriša Đorđević, Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev, Kokan Rakonjac, Živojin Pavlović, Želimir Žilnik, Jovan Jovanović, Krsto Papić i Bato Čengić.

Najčešća tema crnotalasnih filmova je prikaz tamne strane totalitarnog režima i crne stvarnosti. Po prvi put kod nas su autori stvarali glavne likove koji nisu bili pozitivci. Veoma često su tema bili ljudi i društvo sa margine, a otvoreno se progovorilo o seksu, narkomaniji, kriminalu i o svemu onome što je bila tabu tema za širu javnost tog vremena. Uslovi u kojima su tadašnji filmovi nastajali su bili neverovatno loši, ali bio je prisutan veliki entuzijazam, upornost i verovanje autora u svoja dela, što fali današnjim stvaraocima. Crnotalasna ekipa se nije mirila sa tadašnjom situacijom i zbog toga nikada neće presahnuti iskre tih dela koja u sebi nose ogromnu hrabrost. Nikoga danas nije briga za okolnosti koje su zadesile tadašnje umetnike, a samo oni zaista znaju kroz šta su sve morali da prođu. Zanimljivo je da je tada, kada su ih zabranjivili, najviše filmova snimano. Dolazimo tako do zaključka da zabrane, u neku ruku, izgleda podstiču kreativnost.

Danas, u eri kada nam je sve dopušteno i kada je tehnika toliko napredovala, kreativnost je gotovo umrtvljena. Mnogi filmovi deluju poput video igrica, potpuno izveštačeno. Pored toga, izgledaju jeftino, a umetnici spominju neke basnoslovne cifre. Stalno se izvrdava i beži od suštine. Autori danas opravdavaju svoj nerad nedostatkom novca i neprihvatanjem medija.

Akteri crnog talasa nas uče na sopstvenom iskustvu kako nisu potrebni uslovi, ukoliko imate ideju i znate šta hoćete da kažete, direktno i bez ustezanja. Sa druge strane, cenzura je i dalje prisutna, kao što je bila
prisutna i pre nastanka crnog talasa. Dakle, i danas postoje razne vrste zabrana, samo u nekom drugačijem obliku. Godine 1995. je objavljena knjiga Milana Nikodijevića „Zabranjeni bez zabrane” u kojoj su sabrani intervjui sa crnotalasnim rediteljima, a pod istim nazivom Nikodijević je sa Dinkom Tucakovićem snimio 2007. dokumentarni serijal koji govori o glavnim akterima crnog talasa i cenzurom zbog koje su na razne načine bili sputani da regularno nastave sa radom.

Čuveni novinar i eminentni filmski kritičar Bogdan Tirnanić koji danas, nažalost, više nije među živima, objavio je 2008. knjigu „Crni talas”. To je verovatno do sada najobimnija i najznačajnija objavljena knjiga koja govori o tom periodu.

Ova knjiga nije samo klasična hronologija te epohe, već je ona interesantna između ostalog i zbog toga što je Tirnanić glumio u Žilnikovom filmu „Rani radovi” iz 1969. i bio uvek u blizini svih tadašnjih bitnih dešavanja. Dakle, knjigu „Crni talas” je sastavio čovek koji je to važno poglavlje kinematografije zaista doživeo i proživeo.



Jugoslavija nije jedina zemlja u kojoj je izvršena hajka na filmove i autore. I neki drugi filmski stvaraoci iz evropskih zemalja nisu prošli puno bolje. Tako su, recimo, 1964. u Poljskoj bili napadnuti filmovi Andžeja Vajde „Nevini čarobnjaci” iz 1960. i Romana Polanskog „Nož u vodi” iz 1962. A i cela jedna grupa čehoslovačkih filmova veoma talentovanih reditelja je zabranjena. Miloš Forman, Jirži Mencl, Evald Šorm, Jan Njemec i Ivan Paser bili su stvaraoci kojima su zabranjivani filmovi. Iako su tada bili najznačajniji reditelji u Čehoslovačkoj, oni su doživeli sličnu sudbinu kao naši crnotalasni autori. Bili su primorani da se bave ili onim što ne žele, ili da odu iz zemlje.


Crni talas
Bogdan Tirnanic Tirke

“Skupljači perja”

Najznačajniji film jugoslovenskog “crnog talasa”, u režiji Aleksandra Saše Petrovića – čuveni “Skupljači perja” – predstavio je našu kinematografiju u potpuno drugačijem svetlu u svetu.



Radnja filma se bazira na životu Roma u jednom selu na severu Vojvodine, ali se kroz priču provlače daleko složenije teme - ljubav, međuetnički i socijalni odnosi. Glavne uloge maestralno su odigrali Bekim Fehmiu, Olivera Vučo i Velimir Bata Živojinović. Ostali glumci bili su natruščici, ali su zahvaljujući velikoj popularnosti filma u svetu stekli slavu na “domaćem terenu”.

Nažalost, dvoje glumaca koje pamtimo tragično su i prerano okončali svoj život. Zvezda jugoslovenske kinematografije Bekim Fehmiu izvršio je samoubistvo u svom stanu na Zvezdari, a glumica Gordana Jovanović koja je tumačila prelepu Tisu preminula je pre deceniju i po, u 48. godini. Počiva u porodičnoj grobnici u Vršcu, a poštovaoci njenog lika i dela svakog dana dolaze na grob i ostavljaju naramke cveća.

Napustio nas je još jedan glumac iz “Skupljača perja” – Mija Aleksić.

Na današnji dan, pre 20 godina, u Parizu preminuo je i reditelj kultnog filma jugoslovenskog “crnog talasa” Aleksandar Saša Petrović.
Iako nije bio miljenik vlasti, jer je ukazivao na sve probleme u socijalističkom sistemu, njegov film pre skoro pola veka osvojio je Grand pri žirija na festivalu u Kanu i nagradu Međunarodnog udruženja filmskih kritičara. Pre 45 godina “Skupljači perja” bili su nominovani za “Zlatni globus”, u kategoriji za najbolji strani film van engleskog govornog područja.

Ovako je izgledao trejler za “Skupljače perja”:



Podsetite se kultne numere “Đelem, đelem” koju je otpevala Olivera Katarina (tada Vučo):

Црни талас је назив за појаву на југословенској културној и политичкој сцени у периоду шездесетих и раних седамдесетих година 20. вијека (од око 1958. до 1973). Везује се за остварења појединих режисера, сценариста и књижевника тог доба, који су од стране власти окарактерисани као критичари званичног ко­му­ни­стич­ког по­рет­ка и друштва. Представници власти су ова остварења назвали црним таласом. У црни талас на филму углавном спадају остварења Новог југословенског филма (1961-1972) која су од стране власти проглашена неподобним

Остварења црног таласа су најчешће критика социјалистичког друштва, идеологије, односно тадашњих власти и њиховог приказа у јавности. Као покрет, црни талас је представљао супротност представницима званичног социјалистичког културног естетизма који су стварност осликавали кроз приказе општег напретка и благостања југословенског социјалистичког друштва. Супротно идеолошком приказу југословенске стварности, црни талас се бави темама из свакодневног живота обичног малог човјека. Једна од главних карактеристика црног таласа је реализам, односно приказ стварности живота онаквим какав јесте, насупрот претјерано уљепшаној, пропагандој и идеолошкој стварности


„Табу теме које је пантентирао Брозов систем по угледу на комунистичку сабраћу о којима се ништа релативистички није смело рећи, биле су, пре свега сам вођа, а потом револуција, самоуправљање, братство и јединство, секс, војска“.

Шездесетих година су у европској кинематографији постојали слични покрети попут француског „новог таласа“, енглеског и њемачког „младог филма“, те румунског „новог филма“. Прва југословенска цензорска комисија је основана 1945. године. Године 1968. су одржане Студентске демонстрације.

Комисија Председништва Савеза комуниста Југославије је 27. октобра 1969. одржала сједницу на којој је разматран материјал Радне групе за филм „Стање и проблеми у југословенској кинематографији“, а на којој је донесен закључак да поједини југословенски филмови и други видови умјетности, имају тенденцију деградације револуције и њених тековина.

У Новом Саду је 5. јула 1971. одржана велика јавна дискусија о филму Мистерије организма, на којој је критикован приказ Стаљина у овом филму, као и бојазан да би и Јосип Броз могао да буде предмет критичког приказа. Године 1973. долази до забране црног таласа и до настанка такозваног „црвеног таласа“. У филмове црвеног таласа који су били потпуна супротност филмовима црног таласа, спадају: Битка на Неретви (1969), Валтер брани Сарајево (1971), Сутјеска (1973), Ужичка република (1974), Партизани (1974), Доктор Младен (1975), Црвена земља (1975), Партизанска ескадрила (1979), Велики транспорт (1983) и други

Представници

Најзначајнији представници црног таласа кроз филмска остварења су режисери: Александар Петровић, Живојин Павловић, Ђорђе Кадијевић, Душан Макавејев, Мића Поповић, Желимир Жилник, Лазар Стојановић, Љубиша Козомара, Гордан Михић, Војислав Кокан Ракоњац, Јован Јовановић и други.

Значајнији представници црног таласа у књижевности су: Драгослав Михаиловић, Слободан Антонић, Антоније Исаковић, Слободан Селенић, Добрица Ћосић, Милисав Савић, Видосав Стевановић, Иван Ивановић, Богдан Тирнанић и други

Филм

Значајнија остварења у области филма су:

Двоје (Александар Петровић, 1961)
Чудна девојка, (Јован Живановић, 1962)
Парада (филм из 1962), (Душан Макавејев, 1962)
Дани (филм) (Александар Петровић, 1963)
Човек из храстове шуме (Мића Поповић, 1963)
Град (филм), (Кокан Ракоњац, Марко Бабац и Живојин Павловић, 1963)
Три (филм) (Александар Петровић, 1965)
Човек није тица (Душан Макавејев, 1965)
Непријатељ (Живојин Павловић, 1965)
Повратак (Живојин Павловић, 1966)
Рој (филм) (Мића Поповић, 1966)
Скупљачи перја (Александар Петровић, 1967)
Буђење пацова, (Живојин Павловић, 1967)
Кад будем мртав и бео, (Живојин Павловић, 1967)
Празник (филм из 1967), (Ђорђе Кадијевић, 1967)
Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ (Душан Макавејев, 1967)[2]
Јутро (филм), (Младомир Пуриша Ђорђевић, 1967)
Поход (филм) (Ђорђе Кадијевић, 1968)
Биће скоро пропаст света (Александар Петровић, 1968)[2]
Невиност без заштите (Душан Макавејев, 1968)
Незапослени људи (документарни филм, Желимир Жилник, 1968)[2]
Делије (филм) (Мића Поповић, 1968)
Узрок смрти не помињати (Јован Живановић, 1968)
Подне, (Младомир Пуриша Ђорђевић, 1968)
Свети песак, (Мирослав Мика Антић, 1968)
Заседа (филм из 1969), (Живојин Павловић, 1969)
Рани радови (Желимир Жилник, 1969)
Вране (филм) (Љубиша Козомара и Гордан Михић, 1969)
Доручак са ђаволом, (Мирослав Мика Антић, 1969)
Црвено класје (Живојин Павловић, 1970)
Мистерије организма (Душан Макавејев, 1971)
Пластични Исус, (Ла­за­р Сто­ја­но­ви­ћ, 1971)
Црни филм, (Желимир Жилник, 1971)
Млад и здрав као ружа, (Јован Јовановић, 1971)
Слани кикирики, (1971)
Улога моје породице у светској револуцији, (Бато Ченгић, 1971)
Недостаје ми Соња Хени, (Карпо Аћимовић Година, 1971)
Мајстор и Маргарита (филм) (Александар Петровић, 1972)
И Бог створи кафанску певачицу, (Јован Живановић, 1972)
Црвени удар, (Пре­дра­г Го­лу­бо­ви­ћ, 1974)
Хајка (филм), (Живојин Павловић, 1977)
На путу за Катангу, (Живојин Павловић, 1987)