TUŽNO LICE KOMIČARA: Zasmejavali milione, a oni sami bili tužni
Čovek odlazi kod doktora i žali mu se da je depresivan, da je život surov i da se oseća usamljenim. Doktor mu odgovara da postoji lek: „Čuveni klovn večeras gostuje u gradu, idi na predstavu, to će ti sigurno pomoći“. Pacijent tužno odgovara: „Ali, doktore, ja sam taj klovn!“
Posle nedavnog samoubistva „kralja smeha“ Robina Vilijamsa, ova mnogo puta citirana anegdota ponovo je osvanula na društvenim mrežama i u medijima. Tragičan kraj čoveka koji je zabavljao druge, ali nije uspeo da se izbori sa sopstvenim demonima, podsetila je mnoge na slične priče koje su se često dešavale u svetu zabave.
Još od Bastera Kitona, preko Čarlija Čaplina, Stena Lorela (iz čuvenog dvojca Stanlio i Olio), Ričarda Prajora, do Stivena Fraja, Džima Kerija, Ovena Vilsona – svaka generacija komičara imala je svoje „tužno lice“.
- Ceo moj život je borba sa depresijom, nervozom i strahom svake vrste. Pravim filmove da bi mi skrenuli pažnju sa problema. Kao što u psihijatrijskim institucijama pacijenti crtaju da bi bili opušteniji, tako ja pravim filmove jedan za drugim, bez pauze – priznao je nedavno slavni Vudi Alen.
Znamo koliko je smeh lekovit i važan za naše mentalno zdravlje. Ali, šta je sa ljudima čiji je „posao“ da zasmejavaju druge, ali sebi ne mogu da pomognu?
- Ako je neko dobar glumac i zasmejava druge ne znači da je on veseo i sklon smehu, to samo znači da je jako dobar glumac. U njemu ne mora da bude radost i veselje koje mi vidimo. To vam je kao kad glumac plače na sceni ili ekranu, a i mi za njim, ali on samo glumi suze. Vrlo često ljudi koji su u svakodnevnom životu preterano euforični, koriste to kao odbranu od depresije – objašnjava za „Novosti“ prof. dr Jelena Vlajković, klinički psiholog.
Čarli Čaplin je svojevremeno rekao da „humor čuva naš razum i želju za životom“. Profesorka Vlajković podseća da u psihologiji postoji izraz „smeh pod vešalima“ koji govori o običaju da se u teškim i kritičnim situacijama ljudi smehom brane od straha, lošeg osećanja, bola i depresije.
- Ne volim sopstveno društvo, što je ironija jer se moje ime nalazi na listi „svačijeg omiljenog gosta“. Ne želim samoću, ali želim da me ostave na miru – zapisao je u svojoj ispovesti jedan od najpoznatijih komičara današnjice, Britanac Stiven Fraj, posle trećeg pokušaja samoubistva.
Da li je očekivanje publike, poput onog „glumče, kaži nešto smešno“, to što komičarima onemogućava normalan život?
- Što je glumac bolji, bolje se transformiše i „maskira“. Neki od njih su saznali pre predstave za smrt najbližih, ali ih nisu otkazali, već odigrali svoje uloge uz ovacije. Ono što mi vidimo nije prava slika. Niko ne zna šta se dešava iza scene. Kod komičara je to još teže, što je uspešniji, sve ga više traže, a on se oseća sve gore – objašnjava Vlajkovićeva.
Naša sagovornica izdvaja i bipolarne poremećaje.
- Lako je moguće da su neki od velikana smeha imali ovaj problem. Mi ga, možda, vidimo kada je u „plusu“, odnosno, u fazi pojačane euforije, a potom sledi depresija, kada se svetla ugase.
Ni na našem glumačkom nebu nije retkost da veliki komičari kriju melanholičnu, tužnu prirodu. Dramaturg Ivana Dimić, koja je mnoge od njih lično poznavala, smatra da je „za komičare specifično da su depresivci“.
- Prisetite se kako izgleda lice Branislava Nušića, najvećeg komediografa kod nas. Tužno, zar ne? Komedija ljude čini nevidljivim, ne vidite ih od smeha, i najčešće je biraju oni koji hoće da se sakriju, koji su nesigurni, a preosetljivi.
Daroviti glumci su, po njenom mišljenju, spoj osetljivosti i energije, ali ta osetljivost može ponekad da vodi u bolest, pa i u smrt.
- Kod komičara je to posebno izraženo. Setimo se samo tužnog lica Bastera Kitona ili Pitera Selersa. To što zasmejavate druge ne znači da je vama život lep – objašnjava Ivana Dimić i navodi primere naših velikana Mije Aleksića, Miodraga Petrovića Čkalje.
- Kada se pred kraj života Zoran Radmilović vratio iz Londona, bolestan, bez nade, jedan njegov kolega tužnim glasom ga je upitao kako je, a ovaj mu odgovorio: „Hvala na pitanju, kancerogeno!“ Umirao je, ali se i dalje šalio.
Naš poznati kritičar i istoričar filma Petar Volk kaže da je u istoriji kinematografije bilo mnogo „tužnih priča“, ali da je, po njemu, jedino važno to što su pojedinci stvorili za života.
- Vilijams je uspeo da komiku izdigne iz trivijalnosti i da joj da viši smisao. Napravio je dvadesetak uloga za istoriju i divljenje. To bi trebalo da nam bude mnogo važnije od toga kako je umro i od čega je bolovao – zaključuje Volk.
BOLEST 21. VEKA
Nisu komičari jedini koji su skloni depresivnom osećanju. Najnovija istraživanja pokazuju da će najsrasprotranjenija bolest 21. veka biti upravo depresija. – Način života, sistem vrednosti koji se uspostavlja, ljudski vek koji se produžio, mnogobrojna hronična oboljenja kod ljudi koji dožive duboku starost, ali su bespomoćni – sve je to osnova za depresiju. S druge strane, od mladih se očekuje da budu preduzimljivi, da zarade novac, da budu uspešni, a to su ogromni pritisci. Ljudi se već od 45. godine smatraju otpisanim, pa mnogi umetnici da bi opstali čuvaju sliku mladosti tako što se farbaju, operišu…
PROTIV ESTRADIZACIJE
Petar Volk smatra da ne cenimo prave vrednosti, da su mnogi vrhunski glumci pali u zaborav, a od života drugih pravi se spektakl.
- Protivim se svakoj vrsti estradizacije. Pogledajte samo kako mediji prate Batu Živojinovića. Umesto da se sakupi novac za trotomnu monografiju ovog velikana, kakva se nije rodila na našim prostorima, sa karijerom koja izaziva divljenje, mi čitamo dnevne biltene o njegovom zdravlju.
(Novosti)
Ned 17 Avg - 1:37
..ali bi verovatnije pričao zanimljive priče 
