Народно сујеверје и празноверје везано за Свете Тајне Цркве

Масовно је присутно народно сујеверје, било као паганско веровање или као псеудо црквена веровања и сујеверја верника. То се зове празноверје.

Крштењем Светим Духом су Срби постали хришћани али живе пагански. Као и пагани, пуни су бесмислених ритуала и празноверица које приписују традицији, предачком предању, наизглед очигледном симболизму, лажном духовном свету. Такво народно сујеверје и празноверје је и веровање у снове, симболе, амајлије, стављање црвеног конца око руке, остављање новца на иконама, храњење покојника на гробу, и тако редом.

Најчешћа узречица којим те радње оправдавају је „ваља се“, „треба се“, „тако ми се чини“ а да нису ни свесни а ни не знају шта раде и колико је то Богу мрско.

Једно посебно забрињавајуће народно сујеверје је везано за Свете Тајне Цркве и црквене обреде којима верници дају искривљено значење, у којима траже неки знак, потврду, тумачење. Све су то и грешна размишљања и грешна дела лишена разума.


srbin.

Света Тајна Крштења



По црквеном правилу готово одмах после крштења детету се одсече прамен косе. Познато је да се притом куму даје восак којим он обавије одсечене власи новокрштеног детета, а касније га по обичају баца у купку са, водом. Чим свештеник заврши крштење и све обреде везане за њега, кум одмах отвори четворе очи и гледа у воду, нестрпљиво желећи да сазна да ли је восак потонуо. Треба рећи да је восак лакши од воде, тако да никада не може у њој потонути, али кум се може преварити у првом моменту када је восак бачен, понекад и мало јаче и са довољно велике висине, па може на тренутак потонути.

Не дај Боже да кум управо у том тренутку успе да погледа у воду и види да восак није на површини. Он одмах обавештава о томе родитеље и то је, по њиховом мишљењу, знак да дете неће дуго живети, те родитељи од тог тренутка почињу посебно да се брину о детету, да га пазе и мазе, и да га на крају сасвим размазе. „Још само мало да се нагледам мога милог детета – говори растужена мајка – можда ће ми ускоро умрети!“ Такво непријатно убеђење се тешко и веома споро искорењује код родитеља.

Свете Тајне Покајања и Причешћа



Многи верују да благодатно дејство ових Светих тајни траје шест недеља, па су према томе убеђени да се нема потребе поново причешћивати пре него што истекне тих шест недеља, па макар човек био и на самрти. Али грешно је не знати праву истину, а то је да човек не само у току четрдесет дана, него и у само једном дану може начинити многе грехе: Ко је то чист од греха? Нико, ако и један дан проживи на земљи – каже се у Светом Писму (Књига Јова, 14, 4-5).

Има доста и маловерних који се боје да приме Свето Причешће, јер не могу „поднети“ ту Свету Тајну. По њиховом мишљењу човек пре причешћа целих шест недеља треба да живи као прави отшелник, да избегава готово било какве односе са породицом. „Ја имам децу, оче, – обраћа се свештенику један од њих – имам посла, деси се да не издржим па подвикнем на њих, па вас молим да ме исповедите, али и да ме ослободите причешћа, јер га нисам достојан!“

Ти му кажеш: „Па како су први Хришћани сваке недеље били спремни да приме Свете Тајне?“

Одговор на такво питање је уобичајен: „Они су, можда, били бољи од нас, а ми смо много грешни“, али то је само оправдање за маловерје и неспремност да се живи истинским хришћанским животом свакодневнога подвизавања.

О Свештенству



Многи нису свесни важности свештеничког чина и немају довољно поштовања према онима који носе тај чин. Иде, на пример, свештеник улицом, пошао код свог парохијанина, можда да посети болесника, или из неког другог разлога, и наравно, успут среће много људи који иду улицом неким својим послом: „Е људи, – каже један од њих своме сапутнику и мења се у лицу – иде нам поп у сусрет, то је лош знак“. Или: „Поп нам је прешао пут, значи неће се на добро завршити ово што смо започели“. Руководећи се таквим сујеверним помислима многи на своју срамоту без икакве гриже савести, уместо да се учтиво поклоне, они љутито говоре свештенику, кад овај хоће да пређе пут: „Стани, попе, прво ја да прођем, после ћеш ти“.

Наравно, свештенику је познато народно сујеверје и разлог таквог обраћања. А неки се чак са негодовањем враћају кући, када на путу још издалека угледају свештеника. Ето, такво духовно слепило постоји у народу. Пролазећи мимо свештеника, нарочито ако он иде са Светим Даровима да посети болесника, зашто не бисмо са поштовањем скинули капу и учтиво му се поклонили, и њему и Светим Тајнама које су му на грудима скривене, зашто не бисмо узели од њега благослов? Тада би преко свештеника и Господ благословио нас и наш посао да га успешно приведемо крају.

Интересантно је размотрити порекло овог ружног и у сваком погледу жалосног сујеверја. Историја сведочи да је равноапостолни Владимир, примајући хришћанску веру, наредио да се пре свега крсте његова деца, а затим и сви Кијевљани. Међутим, народ је толико векова пре тога вегетирао у паганским веровањима која су подстицала најгнусније пороке и подгревала потпуну разузданост свих људских страсти, и није тако лако пристајао да прихвати правила нове вере, јер су та правила прописивала моралну чистоту и строго уздржање.

Свештенство је обавештавало Владимира да не испуњавају сви његову кнежевску вољу и да многи и даље остају у ранијим заблудама. Владимир је строго кажњавао народну тврдоглавост, тако да је и свештенство поред свег свог старања у обраћању заблуделих у случају потребе морало да примењује и строге мере, у складу са духом тога времена. Управо ту се, по свему судећи, крије порекло данашњег сујеверја у погледу сусрета са свештеником.

Кроз историју је исто ово сујеверје нашло погодно тле у расколу. Познато је да нико није толико мрзео православне свештенике, као расколници који су се борили против Свете Православне Цркве. Крећући се кроз народ они су, природно, још више подгревали у њему предубеђење против православног свештенства, па тако и сујеверје, везано за сусрет са свештеником и монахом. Ово сујеверје је по своме штет-ном утицају погибељно за морал, јер га разједа и одваја од вере и срдачне преданости Цркви и њеним служитељима.

Па ипак, многи можда и не подозревају да придржавајући се поменуте предрасуде они у ствари оживљавају мрачне паганске обичаје и веровања, и далеко је лакше наћи оправдање за тадашње људе који се никада нису срели са Хришћанством, него за ове савремене, образоване, који су имали срећу да се од детињства упознају са хришћанском вером. Међутим, они не само да су прихватили толико грубу предрасуду паганске прошлости, него су јој још додали и друге празноверице. При сусрету са свештеником, један пљује у страну (пу-пу-пу), други га дочекује псовкама, трећи се држи за дугме, четврти баца иглу. Иначе, са иглом је код наших сујеверних људи повезана мрачна мисао о некаквој свађи или несрећи. Често смо имали прилике да видимо како неке сујеверне жене неће да дају мушкарцу за успомену иглу, јер може доћи до свађе, или ће онај који узме иглу доживети несрећу.

Нешто налик на такво сујеверје може се наћи у паганским веровањима наших предака. Из најстаријих историјских записа види се да су наши преци, док су још били незнабошци, нарочито поштовали злато и када су се клели, стављали су злато крај ногу својих идола Перуна и Велеса, проклињући сами себе да постану жути као злато ако наруше заклетву. Тако је велики кнез Свјатослав, склапајући 971. године договор са Цимисхијем у име свих Руса, у томе договору између осталог навео следеће: „Ако ја или неко од мојих поданика не испоштујемо ове услове, нека нас стигне проклетство од бога у кога верујемо, од Перуна и Велеса, сточног бога, и да будемо жути као злато, и сопственим нашим оружјем посечени“.

Знаменити руски историчар Карамзин, објашњавајући ове речи, каже: „У нашем језику злато је добило назив од жуте боје. И у преводу наше Библије реч „златеница“ (на српском – „медљика“) употребљена је у значењу жучи: Бих вас сушом и медљиком (на словенском – „златеницом“, а поред је дописано: „жутом болешћу“) (Књига пророка Амоса, 4, 9). „Да будемо жути“ је исто што и „да будемо мртви“”. Ови цитати показују какав је страшан значај имало злато са својом жутом бојом у животу и веровањима наших предака-пагана. Оно их је подсећало на ужасне несреће које су их чекале у случају нарушавања или непоштовања датих заклетви.
Света Тајна Брака

За време обављања ове Свете Тајне од свештеника се тражи велика пажња, јер ако се случајно испусти бурма једног од младенаца, по народном веровању ће то значити да ће онај чија је бурма испуштена умрети убрзо после склапања брака.

Ако неко од младенаца сам испусти своју бурму, то је њихова непажња, али ако свештеник испусти, онда је то непосредно деловање Промисла Божијег и младенцима остаје само да се покоре вољи Божијој и очекују горке последице таквог нехотичног случаја, мада су у ствари све то сами измислили.

Исти такав значај се у нашем народу приписује случају када свећа једног од младенаца гори брже. Народ верује да ће онај чија је свећа више изгорела пре умрети од свог брачног друга.

У мају месецу се у народу избегава склапање брака, јер ће се они који се венчају у том месецу тобоже читавог живота замајавати, то јест лоше живети. То није ништа друго до бесмислено и смешно веровање, настало због случајне сличности међу речима.

Света Тајна Јелеосвећења



Ову Свету Тајну многи људи из народа сматрају непотребном или јој прибегавају само онда када већ не постоји никаква нада на оздрављење болесника, или он већ више не зна за себе. Узрок томе је празноверица да ће онај који је освећен јелејем ускоро обавезно умрети. Ако, међутим, освећени јелејем оздрави, онда свако ко га сретне треба пред њим ниско да се поклони као да је дошао са онога света.

Други, напротив, сматрају да се свако обавезно мора освећивати јелејем, али истовремено верују да ако се после јелеосвећења заборави кадионица или нека друга црквена ствар, болесник неће устати. Дим од угашених свећа, када излази на врата, може означавати да ће болесника изнети као покојника, али ако дим крене увис или према прозорима, онда ће болесник оздравити. Сујеверни људи са неповерењем слушају свештеникова објашњења да је Света Тајна Јелеосвећења једна од најблагодатнијих Светих Тајни у Цркви, коју је она као чедољубива мати успоставила да би болесници оздрављали не само од телесних, него и од душевних болести (тј. од греха) и да све молитве ове Свете тајне говоре о оздрављењу болесника и опроштењу његових грехова.

Nekrofobija – strah od pokojnika i od toga što je sa njima u vezi.



Većina sujeverja i predrasuda je povezana sa sahranama. Taj prvobitni magijski strah nema ništa zajedničko sa hrišćanskim odnosom prema smrti. Ljudi koji se bave vračanjem, trude se da dobiju vodu kojom je okupan pokojnik, ili trake kojima su pokojnom vezivali ruke i noge, u ništavnoj nadi da će im te stvari pomoći u njihovim bogoprotivnim delima. Za magovima ne zaostaju ni rodjaci niti pokojnikovi prijatelji. Posle podizanja kovčega, oni podižu taburete na kojima je on stajao, kako niko od živih ne bi seo na njih: oni verovatno smatraju da su ti tabureti sposobni da nanesu štetu živima po principu kontagiozne (zarazne) magije. Ogledala i druge površine koje odbijaju svetlost prekrivaju, kako u ogledalu ne bi ugledali pokojnikovu dušu. Verovatno iz istog razloga ostavljaju čašu sa komadom hleba. Na taj način nekrofobi vide onostrano postojanje ljudske duše u usko-spiritualnom aspektu. Pokojnikovi susedi se često boje da nose vence, a oni koji su doneli zemlju u crkvu radi «vanrednog» opela boje se potom da tu zemlju nose kući. Ali se zato niko ne boji da pretvori pomen u pagansku daću – s pesmama i obilnim alkoholom.