Jelena Lukić

**Učlanjen** : 09.02.2014

Jelena Lukić (Užice, 1975) autorka je proze i poezije

Jelena Lukić (rođena Marković) odrasla je u Užicu, gde je pohađala osnovnu školu i gimnaziju. Nakon gimnazije završava filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Danas se bavi novinarstvom i pisanjem. Autorka je poetskog kabarea „Kad se vrati Rozmari“.

Od početka devedesetih Jelena Lukić se uglavnom bavi prozom i kratkim pričama. Rezultat toga su dve zbirke priča - Pred odlazak u kamin (1994) i Plagijat (1997). Već neke priče u Plagijatu svojom dužinom i stilom naslućuju da će nakon njih uslediti roman – prvo roman Escajg za teletinu, a potom i roman Stopalo kineske žene.

Autorka je drame Sava Raka Tinu (Narodno pozorište Užice 2010) u režiji Borisa Todorovića, drame Kritika čistog uma koja je izvedena u Theater m b H u Beču u režiji Johane Tomek, kao i brojnih radio drama koje su izvođene na Radiu BH1

Poezijom počinje da se bavi nešto kasnije. Svoje pesme vezujuje za cikluse koji su, pored emotivne povezanosti, često povezani i sa gradovima u kojima živi, te lutanja i istraživanja u tom životnom periodu dovode do bečkog ciklusa, sarajevskog ciklusa... Ti ciklusi okupljeni su u zbirkama Kako smo se igrali sa pokojnom bakom, Odlomci iz nenapisanih komada i Za njom ide jedan malen pas.

Jelena Lukić dobitnica je nagrade za najbolju kratku priču Srbije (književni časopis „Ne moze se bez oblika“), nagrade za Najboljeg pripovedača književnog časopisa Venac i specijalne nagrade Tode Čolak za najbolju kratku priču. Dobitnica je i nagrade književnog konkursa Ulaznica za najbolju priču, nagrade Milutin Uskoković za pripovetku, nagrade Disovo prolece za zbirku pesama, prve nagrada na Festivalu poezije u Vrbasu, prve nagrada na festivalu Dani poezije u Zaječaru, kao i specijalne nagrade u Theater MBH za dramu Kritika čistog uma i VBZ nagrade za roman godine u Hrvatskoj.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Ničija

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije ni navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš- dobro je:
ničija je slobodna.
Pa ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija,
kad je to zapravo najgore što može da ti se desi?

**Učlanjen** : 09.02.2014

Ciciban

To su bili dobri dani.
Sasvim dobri. Vrlo dobri.
Cicibanski. Odabrani.

To su bili naši dani.
Topli dani.
Oni što ti negde uđu
i naprave svoju kulu,
pa sam sebe tu zaključaš,
glavu spustiš na rešetke
i smeješ se svakom tragu
dok mirise svoje čuvaš.

Sto puta ih izbrisala,
nekako su preživeli
i godine i vešala.

To su bili meki dani,
letnji dani- januarski.
Ekskurzijski, sred tunela,
pivske flaše, zadnjeg sica
i mirisa maturskoga
što pristiže iznenada
na povodcu, kao leto
i u sobu tad utrča
pušten lako s tvog osmeha.

Sto puta ih izbrisala,
al’ žilavi uvek dođu
i kroz mrežu što je pala.

Sad i jutro od tih dana
izvetrilo, izbledelo, sakriveno.
Progutano.
Kad prikočim čelom lupim
i pomerim tol’ko dana
dok lančani sudar čujem
tih minuta proživljenih
Uzdah, osmeh i tvoj poziv
tvoje zvono, crna kapa,
kao prošli život vidim

To su bili-kakvi dani?
Mirni dani, pravi dani.
Naspavano razuzdani.
Probuđeno izazvani.
Osedlani, poterani,
toplim listom zajahani.

To su bile dobre noći.
Naše noći.
Okićeni lumperaji.
Dva dodira, pet svetova.
Istok, zapad, tajna jutra
Još i sad ramena bole,
jer su tesna za svu sreću.
Još i sada kičma boli
kad se setim tog bremena
punog strasti, uzbuđenja
da ću čuti kako dišeš
i spavati na tom dlanu.

Otišle su dobre noći.
Uvenuli letnji dani.
Kojekuda odleteli
i iz glave i sa slika
i sa prošlih kalendara.
Tek ponekad kad proleti
miris poznog šuma zime
ko da svili glasak snežni
u tom vetru duž pahulja:
To su bili dobri dani
nepoznati, nepozvani,
a tvoji su bili, mila
Samo tvoji, tebi dati.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Pesma o ljubavi i Galu, druga

Nekada davno, ona veoma slična meni, radila je u malom mestu, negde daleko, na jugu. Čudni grad, poput krivog broda od papira.
Spavala u najbližem gradu u lokalnom hotelu, jutrom putovala natrag u kamp.
Jedne večeri nije imala prevoz i kuvarica iz motela reče: Curo, požuri, ide Dani kolima!
Dani: visok; čudno iždžiglljale ruke i noge; naizgled prvi put porasla brada, a već početak tridesetih. Njegova priča koju naizust prosipa zvuči kao da su ga nekad davno kidnapovali i da sad živi životom taoca. Papirna kesa na glavi, hladna neomalterisana soba, dobro zabravljena. Nije želeo da se vrati tu, u grad gde se rodio, prešao se, a eto, sad je mogao biti u Beču, Londonu, il makar Pešti. I zanima ga šta ona misli o tome. Kakve su mu mogućnosti, ima li slična iskustva, makar prijatelja i poznanika, ako ne svoja rođena. Grčevito priča, hrli nepcima kroz vazduh, ne bi li je ubedio u kakvoj je poziciji i ne bi li na prvoj telefonskoj govornici pozvala policiju i rekla: Spasite čoveka,više!
Pred hotelom je nikako ne pušta da izađe. Kao da ga drže na nišanu, pa će ga prostreliti čim se zarobljeni talac dočepa slobode. Čim ona podigne bravicu na suvozačkim vratima, on ih iste sekunde ponovo zaključa. I onda kreće potpuno nepovezana priča kako je u životu mogao da se bavi profesionalno i biciklizmom jer je bio prvi na dva školska takmičenja. Ma bilo šta i bilo gde, samo ne ovako kako je sada!
Ona pokuša da otvori…
On zatvori.
Jasno, pomalo se plaši njegovog grča i namere da iz tih kola nikad ne izađe, sve izgleda kao da će tu i umreti i ostariti i probuditi se ponovo kao leptir koji je sleteo na volan.
Nekako ipak uspeva da zbriše. Ali Dani tih dana dolazi na kamp i smatra da je njegova ispovest zalog njihovom doživotnom prijateljstvu. Ima gađenje prema svemu što je povezano sa malim gradovima, sve mu je tesno i minijaturno, kao da je na uskom sedištu prljavog atobusa u slepoj ulici.
Nakon dva meseca, ta što na mene liči vraća se kući u nameri da se spakuje, okrene tri puta oko sebe, prebroji i brzo ode dalje. U tom trenutku već zna gde će živeti narednih nekoliko godina i raduje se tome. A onda se jedan dan javlja Dani. Na nekom je seminaru, tik uz njen grad, pa eto, kad je već tu, mogli bi popiti kafu.
Ona, naravno, zna da sve to nema veze ni sa kafom ni sa seminarom. Nekako zna da bi najradije popiio čašu njene krvi, umio se istom, da bi malo živnuo, popio njenog koraka. Nije njemu do do nje, više mu je do sebe. Ali ona je put do njega samoga. Do buđenja, valjda.
Bio je rani septembar, ali je padalo hladno kao da je sredina novembra. Dogovaraju susret kod fontane u centru. No, stvari dobijaju novi obrt nakon njenog izlaska iz zgrade..
Naime, ispred je štene. Samo, izgubljeno, zalutalo, ostavljeno. Potpuno uplašeno, dezorjentisano. Mokro. Drhti.
Pomiluje ga. Razmišlja kuda sa njim. Ali, već kasni. Nekako pomišlja da bi sad najbolje bilo da- kud ona , tu i pas.
Čita joj misli. Tapka šapicama po mokroj kaldrmi. Čak ni ne zastaje pored onih koji ga zovnu il tepaju usput. Idu tako, psić i ona, kisnu. Razmazani akvarel. Idu da se vide sa zaludnim pubertetlijom koji bi da beži od kuće. Nadrealno. Da je priča, kako bi se zvala?
Ispred fontane, Dani stigao. Upadljivo nova jakna, nove pantalone, nove cipele. Jaki muški parfem probija miris pokislog grada.
Auto mu je na parkingu, pa bi mogli, eto, da odu …. Šta će u autu? Kako sad, šta? Pa sesti i otići tamo gde je smešten, otići na večeru, čašu vina, porazgovarati.
Ne zna u kom trenutku prestaje da ga sluša, tek, psić počinje da joj se mota oko nogu, a Dani ga sasvim lako odgurnu sa pločnika na ulicu, upadljivo iskrenuvši novi đon, valjda misleći da će tako najmanje isprljati cipelu:
-Šibe, bre!
-Pas je sa mnom- kaže ona u trenu, istim tonom kao da staje izmedju dame i dripca u kafani
-Ih, sa tobom… zažmiri Dani- taj prljavi ker…
Sad on ne primećuje psa, a ona ne primećuje njega.
I jasno, zove Gala da vidi šta će sa psom.
Gale večera i gleda kviz na Tvu. Hladno je veče, gde bi drugo bio nego kući. Kaže da ima problem, da joj prijatelj nema smeštaj i da joj mora pomoći. Da dođe grad, da sednu u njihov kafe, popiju kafu i vide šta će. Dani ćuti. Ubeđen je da se odnosi na njega, ali zašto traži smeštaj kad on ima hotelsku sobu. A u njoj lampu i pripremljenu romantiku za njen dolazak. Ipak, ništa ne pita.

Sede u kafani. Gale raspričan. Dani ćuti. Niko nema pojma ko je onaj drugi. Gala je uostalom i baš briga. Dani uzdiše, gleda na sat, prevrće očima i povremeno joj daje znak kao da im je Gale pao neželjen sa neba, a ne da ga je ona lično pozvala.
Pije kiselu vodu i lupka nogom.
Daleko neprirodnije nego kuca mokra i zaspala u njenom krilu. Šapama. Mokra , sa mirisom mokre pseće dlake, Topla, umirena. Napokon ne drhti.
Gale je popio koju više, Dani koju manje.
Dani mu uporno greši ime, misli da je to način da naglasi Galovu epizodnu ulogu.
Gale i ona kapiraju nameru i smeju se uspelom vicu i naivno prokuženoj nameri. Dani se smeje jer misli da ih je prešao.
Sad već počinje i ona da ga nervira. I pas ga nervira. Sad i njih smatra ozbiljno krivim što se vratio u svoje malo mesto. Pa svi mu se podsmevaju i sprdaju sa njegovom namerom da se odale iščupa. Umesto da mu pomognu, smeju se i piju poput nekih pripitih mornara. I još dovode neke mokre pse na brod.
Onda je Gale rekao:
-Eto, na ovo se život svede… Na pet ovakvih večeri u životu. Gde se smejemo. Gde nekog spasimo. Gde nekog nađemo…ili nekog ne nađemo… Obrni okreni, to je to…
I svi u svoju tugu zagledani. Gale u uspomene koje lagano popisuje, Dani u svoj besmisao i svest da nju na svojoj crti pronaći neće, a ona u ono što je Gale rekao. Tad je znala da će otići. Jer smo svi već zauvek otišli. Mrtvi milionima godina, a živi, tek to malo, nekih sedamdeset,osamdeset. A u te godine jedva da stane i to što je nabrojao.
Ono što je spavalo u njenom krilu bila je čista ljubav. Pronađena, prepoznata i ušuškana. Mokro, toplo i još drhtavo, konačno našlo kuću i zaspalo. Nije želelo ni nazad, ni u buduće. Ni u šta zagledano. Samo da je tu, baš tu, što duže.
Psić je živeo kod Gala skoro koliko i Gale sam. Odlazio i vraćao se, bežao od šintera, spavao na otiraču.
Dani je ušao u crveni kec i zatvorio vrata za sobom. Gale otišao nebu pod oblake, a ta toliko nalik meni je još negde pod kišom.
I osluškuje šapice.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Neko će ti javiti

Neko će ti već javiti kad rodim, umrem il odselim se
Žena sa kojom živiš prodala je komode i ostavila braon natkasnu sa starim ogledalom, reći će.
Neko će ti reći kad trgnu konopac
i pod mojim nogama dah peruški i prašine po daskama polegne.
I svetina glasnim uzdahom zašumi: Ahhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhh…
U onom ćeš prostoru naglo odignutih nogu pod trgnutim konopcem,
osetiti i jad i dno i paučinu.
Kao da je tebe trglo, podno jabućice
Kriknućeš nepovratno da se zauvek otišlo vrati,
dok peruška nestvarno leti nad lakovanom cipelom,
tiha i lagana, mlada, obeljena,
a šum sa usana zveri- ko lišće jesenje treperi.

Neko će ti već reći da ljubav se usput izgubila
poput starca što poš’o je bez adrese,
zašivene u prednjem džepu staračkog prsluka.
Pao je sred parka i ne znaju više gde da ga traže,
dok sam samcijat u bolničkom ćošku
čeka da po njega dođu i senki se boji,
a nikog nema, džaba senke broji.
To čudo nesrećno što trepće i gleda,
to vi ste izgubili, to vaš li je deda?
Ovo što se klati, to zadnji su mu dani?
E, to što se zaklati više se ne vrati.

Neko će ti već reći da ljubav se nečujno iskrala.
Išetala neopaženo između dva seljenja,
dok nosismo fotelje sa ko zna kog sprata,
otkotrljala se u tamno ćoše haustora.
Sad čeka da je neko vidi, digne, obriše prašinu,
dune u nju i kaže:
To dugme kraj puta, sa vašeg je kaputa?
Kaput bez ordena sa vaših ramena?
Ako nije vaše i kad svi već čute,
neka ga odnesu u nekakav biro,
za izgubljene stvari, ljubavi, kapute.

Neko će ti već reći da ljubav je umrla
u nekoj od naših tišina.
Ugušena jastukom usred nekog spavanja
dok joj se ramena nisu smirila.
Postala tek leš, ostatak, uspomena.
Pod čijim je imenom sahranjena?
Između dve pogrešne reči nemog razgovora
ko ju je ukrao i koliki otkup traži?
I šta ćemo sa njom kad nam je vrati,
na koju policu da je stavimo kao suvenir,
Izložimo k’o dar, davno mrtvu stvar.
Dva sužnjeva sna stigla su do dna,
bez pesme o pesmi uspavanka spava,
umoran je leg’o da odmori malo
a sloboda neka peva sebe sama.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Neko živi u Han Pijesku

Neko živi u Han Pijesku.
Ili možda u Mrkonjić Gradu.
I pita se gde sam, što se više ne pojavim.
Zašto dan ne ošamarim?
Zašto ne stresem zimu iz stana, sa njegovog dana?
Zašto me nema da prvog januara
dugo spavamo i gledamo vestern
i stresem pahulje s puta i kaputa?
Zašto sunce i dan ne donesem,
kad zna da me ima negde na planeti,
oseća i pipa, miriše i sluti?
I sve nešto čeka kući da se vratim…
Nije da nisam htela na tu stranu.
samo me nisu doveli tu puti.

Neko živi u slavonskom selu, zelenoj ravnici.
Neko ima dva konja, teglu dobrog meda,
dedu s vinogradom.
Neko čeka mene, ne zna da me čeka.
Neko kuću kući mene da zakući.
Ne zna gde se krijem, ljuti se na mene,
jer zna da me ima.

Neko nema ništa,
ni kuće ni grada,
zna da ima mene, a nije me sreo.
Nije da nisam htela na tu stranu,
samo me put
nije tamo hteo.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Zatvorila sam juče slučaj tvoj.

Zatvorila sam juče slučaj tvoj.
Recite inforbirou, mojoj majci i sarajevskim golubarima.
Nek odahnu svi
I oni, i ti.

Javite žbirovima, poštaru i popu.
Javite uspomeni, prvoj kafi, krovu.
Javite jutru, nekadašnjem s njim,
da sad sve je magla, samo pičkin dim.

Podigla sam juče među nama zid.
I veći su išli u arhive.
Javite žbirovima da ne pišu više,
velegradskim psima da sad džaba njuše.
Stigli smo do kraja.
Nema izveštaja.

Stavila sam šifru na dosije tvoj
i složila tamo gde stoje vojnici,
svi isti, zeleni nasred spavaone,
slova tvog imena, godina rođenja…
Nek znaju koji su, pa pripadnu kome
kad ja stavih juče i pečat i tačku
i vratih te tamo gde te nađoh,
među drage perle sa nizanog konca
I stadoh na tren… ali pođoh dalje…
taj kratki poljubac posred hladnog čela
bio je tek vosak što na tebe kaplje.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Pesma Ljube Preljubnika

Pa mi kažu ljudi kad me tamo nađu
i kad dugo šapćem ja sa slike licu:
-U crno se zavij, poštuj pokojnika,
i ostavi senku što bacaš na mermer,
ti ne ljubiš sliku, ljubiš umrlicu…
Pa s tri tvoja prsta opiši tri krsta.

Kako to da umre onoliki čovek,
to što to što ga ja ne ljubim, ubilo ga nije.
Zalud mi pričate, sa vaših usana
gubi se trag u vetru sećanja,
ko pijuk pileta u šumi bikova.

Pa mi kažu tada kad zenica nemam
jer ih kao metke šaljem na prozore:
-Na njima ga nećeš više ustreliti.
Ti si živa draga mrtvog kapetana,
preostala nada iz mrtvačkih dana,
brzo, sa tri prsta opiši tri krsta.

Gde da palim sveću živom ljubavniku,
i umrlom zovem ja njegovu sliku,
gde da prošlom zovem svoju ljubav, jadna,
kad mi duša spava u njegovom liku.

Pa mi kažu tada kad me jauk uzme:
-Udova si sada, al se živet mora
i njegove stvari premesti iz stana,
na kapiju stani i podigni glavu,
sutra ćemo dati četrdeset dana.
I tu ćeš da vidiš ko mu je sad draga.
Pa tad sa tri prsta opiši tri krsta.

Zar što drugu voli ja sveće da palim
i mene što ne vidi da ga u grob stavim?
Zar zemljom da hranim svoju ljubav, jadna
a njegovu sreću sa mrtvima slavim?

Zar dani su prošli umrli ko ovi?
Zar kad umru dani umiru i snovi?
A što uzme snove, zar se mrtvim zove?

Zar crno je tačka na putu tragova?
Zar crni se svako slovo sa imena?
Uzmite vaše crnilo, crnjani.
Crnim vam crno, crno zacrnilo!

Gost

Korak niz ulicu

Ne možeš da veruješ da ću da izađem iz stana
i da sam pošla da se ne okrenem?
Kafa na pola,
reč na pola,
osmeh do pola.
„Tek tako ću poći, čak i da ne trepnem ?!“
Noga će mi do kraja sigurna ostati?

Pa kad sam ja izašla is stana Štefana Pfajstlingera,
gde neću iz tvoga, mali amateru
sa šupljom pričom i šupljim pogledom ?!
Pa kad sam se ja spustila u noć, na kocku,
i kad sam znala da neću da trpim,
ja sam sebi odabrala granicu,
jasno je povukla, markerom na belom.
Pa kad sam ja izašla iz stana gde je sve mirisalo
na moju dušu i moj san,
kad sam ja uspela da nađem svoju Tatjanu,
i da je privijem kao čudnu ženu, oživljenu iz sna,
a ti nisi ni senka sna,
pa ja mogu još sto puta u tvoju kuću da uđem,
samo da ti pokažem da mogu da izađem,
I da ću te još sto puta videti sa otvorenim ustima.
Jer kad sam ja izašla iz njegovog stana,
ja sad mogu da izađem i iz same sebe.
Nema više tog poznatog osećaja kog se ne bih mogla odreći,
a kako se tek onda lako odričem tuđih bezmirisnih prostora,
iznajmljenih apartmana sa šarenih razglednica.
Onaj ko izađe iz stana Štefana Pfajstlingera,
on je odabrao da se ne zadržavala bilo gde,
on je odabrao da odlazi,
on je odabrao da se odriče,
i da ne pita za smisao il za razlog,
on je naučio da se ne okreće.
A ti me gledaš nakrenute glave,
podbočenog lakta jeftinog ljubavnika iz crno belih filmova,
„jesam li sigurna?“, pitaš „zar ću otići?“, igra ti leva obrva.

Pa znaš li ti kome govoriš…?
Desi li ti se nekad da kažeš- „ovde sam već bio,
sve mi je poznato, moje boje i moj dah,
možda sam sanjao, a možda i živeo
pre nekih trista godina baš ovde,
pa iz minuta u minut lagano prepoznajem…“
I dodirneš sve ponovo…
A kao da sebe iznutra dodiruješ,
ili dušu neke tamo daleke bake
koja se u međuvremenu u tebi naselila…
I čovek koga gledaš liči na crtane čiča Gliše iz detinjstva
Sneške Beliće, nacrtana vešala, il nevešte crteže
što se čuvaju u nekoj fioci,
i sa osmehom odeš i ne tražiš odgovor
jer se i ne pitaš,
predaš se osećaju i hodaš i odlaziš
u noć, na drum, taksi il kočije…
Pitanje je veka, al su oči iste i duše su iste.
I dok silaziš stepenicama, sto ti duhova govore: vrati se,
ali ti jedan, tvoj glas kaže- idi, ni rođena nisi da se zaustavljaš,
to što si prepoznao, ne znači da si našao
i nikad neću saznati da li se kajem,
ali znam da bih opet otišla.

A ti me sad gledaš ko umorni lovac
važan i siguran, a da sam ja ženica što
treba da očisti divljač prijateljima koje čekamo na večeri,
a tebi bih grkljan, kad bih htela, sa dva zuba prerezala
Ispljunula, pa s krvavim usnama kroz otvorena vrata.
Ja nisam od onih na koje te je upozoravala majka.
Zato ne brini, za ovakve nije ni znala da postoje.
Ja ne odlazim da bi me ti molio da se vratim.
Ja mogu biti sve što poželim, ali ne mogu biti lošija nego što jesam…
Otključaj mi vrata, prospi vino i zaboravi da sam ikada
i prešla prag tvoga stana.

Gost

Sa koje strane?

Reci mi jedno:
Na kojoj strani ti je ratovao deda pre pedeset godina?
Sigurno ne sa iste strane kao moj deda…
Ovakvo naše neslaganje ne može biti kratkog veka,
i ovo mora trajati decenijama,
i imati predistoriju i isrcpnu uvodnu priču,
pa smo mi zapravo epilog,
žrtve uvodne priče.
I dedovi nam se sad smeju sedeći na nekom oblaku,
svako ponosan na svoga pretka.
Tvoji poljupci zapravo su deo ratne odštete, zar ne?
Ti si dovoljno gord
da ti je deda mogao biti bio neki mučitelj,
A ja znam da budem ponizna kao da mi je deda postao kapo
da je pristao da cinkari sve redom i da drugom služi
samo da bi goli život sačuvao.
A znam da nije,
slike i priče kažu drugačije.
Ili sam ja povukla na nekog tuđeg dedu koji je morao biti izdajnik,
ili na nekog mekanog i nečujnog, što se smanjivao pred zatvorskom kapijom
ne bi li neki paket sinu doturio,
Činilo mu se da je topla pogača važnija od progutanog ponosa.
Sa druge strane su mu se sigurno smejali tvoji preci
i oholo pričali ko je taj dan prvi popustio pred batinama
i čija kičma najviše krvari.
Reci mi još jedno: da li je baka čekala dedu?
I ako jeste sigurno nije onako kako je čakala moja baka.
Bez sumnje je negde neku računicu imala, kao što si joj i ti sklon.
Čekaće ga to zadnjeg dana koji sebi za čekanje proglasi,
a onda će se bez reči spakovati, uzeti decu i zauvek otići.
Ali ako se vojnik vrati i sat vremena pre nego što je zamakla putem
raširiće ruke i priviti uz smešak ruke vojnika uz svoje grudi,
kao da joj tako nešto nije ni moglo pasti na poštenu pamet.

Na koga si god povukao, najmanje si na sebe.
I ljubeći tebe-ljubim tog oholog dedu i nevernu baku
i osećam kako izdajem onog starca što čeka sa paketom,
i neku staricu koju možda i ne poznajem.
I zbog sebe bih oprostila i prešla, ali zbog tih nepoznatih
koje ne videh nikad,
ali osećam i znam da su negde uz krst pokopani,
ne mogu.
I neću.

Gost

Ciciban

To su bili dobri dani.
Sasvim dobri. Vrlo dobri.
Cicibanski. Odabrani.

To su bili naši dani.
Topli dani.
Oni što ti negde uđu
i naprave svoju kulu,
pa sam sebe tu zaključaš,
glavu spustiš na rešetke
i smeješ se svakom tragu
dok mirise svoje čuvaš.

Sto puta ih izbrisala,
nekako su preživeli
i godine i vešala.

To su bili meki dani,
letnji dani- januarski.
Ekskurzijski, sred tunela,
pivske flaše, zadnjeg sica
i mirisa maturskoga
što pristiže iznenada
na povodcu, kao leto
i u sobu tad utrča
pušten lako s tvog osmeha.

Sto puta ih izbrisala,
al’ žilavi uvek dođu
i kroz mrežu što je pala.

Sad i jutro od tih dana
izvetrilo, izbledelo, sakriveno.
Progutano.
Kad prikočim čelom lupim
i pomerim tol’ko dana
dok lančani sudar čujem
tih minuta proživljenih
Uzdah, osmeh i tvoj poziv
tvoje zvono, crna kapa,
kao prošli život vidim

To su bili-kakvi dani?
Mirni dani, pravi dani.
Naspavano razuzdani.
Probuđeno izazvani.
Osedlani, poterani,
toplim listom zajahani.

To su bile dobre noći.
Naše noći.
Okićeni lumperaji.
Dva dodira, pet svetova.
Istok, zapad, tajna jutra
Još i sad ramena bole,
jer su tesna za svu sreću.
Još i sada kičma boli
kad se setim tog bremena
punog strasti, uzbuđenja
da ću čuti kako dišeš
i spavati na tom dlanu.

Otišle su dobre noći.
Uvenuli letnji dani.
Kojekuda odleteli
i iz glave i sa slika
i sa prošlih kalendara.
Tek ponekad kad proleti
miris poznog šuma zime
ko da svili glasak snežni
u tom vetru duž pahulja:
To su bili dobri dani
nepoznati, nepozvani,
a tvoji su bili, mila
Samo tvoji, tebi dati.

Gost

Kurban Bajram

Tvoja žena je pravila zeljanicu sa neba palim prijateljima,
(i to kako samo ona ume)
i tvoja stara školska drugarica je poželela da
slika tvoju ženu.
Bio je Kurban Bajram,
a ja sam jedva disala, hodala i pričala.
Bio je Kurban Bajram,
a ja sam gledala na jedno oko,
osećala jedno koleno i imala jedno rame,
prelazila ulicu i gledala samo na desno.
Bio je Kurban Bajram i na tv-u priča
o hodočasnicima koji su se vratili iz Haadža.
Radnica na pijaci je pričala
kako cveće danas prodaje dobro
jer je Kurban Bajram.
Tvoja žena je tamo negde pravila zeljanicu nekakvim drugim zaboravljenim prijateljima,
a ti si joj rekao da je to uradila kako samo ona ume.
A taj, tog dana u tvoj grad pristigao prijatelj, pitao je
sme li da je fotografiše
pa da svojoj radoznaloj deci pokazuje
kako se pitom kuća čuva na drugom kraju sveta.
Pet minuta kasnije ostavio si poruku
na mojoj sekretarici
nemajući pojma da jedino mogu pričati sa nekom promrzlom Almom, na pijaci na Ciglanama,
koja kaže da cveće ne prodaje za pare,
nego za gazdu.
Bio je Kurban Bajram,
klali su se ovnovi i ja nisam znala da li bih više
plakala za njima ili za tobom,
i nisam znala šta više nema smisla,
njihovi preklani vratovi ili tvoje odsustvo.
Čekao te tvoj glupi parmezan u frižideru,
obilazili su se mezari,
u Sarajevu je bilo minus trista,
a ja nisam umela da odgovorim na pitanje
šta hoću od tebe,
jer sam mogla da pričam samo sa Almom,
Ili vozačem trolejbusa broj 102.
Bio je Kurban Bajram a ja sam shvatala
prokletstvo zvano:
„jedan čovek i jedan miris“
i prokletvo zvano- „jedna brava – jedan ključ“,
i želela da psujem, da te grdim,
da govorim da tako ne ide,
a ti da me smiriš sa- Nemoj, ne valja se,
danas je Kurban Bajram.
Bio je Kurban Bajram,
i bili smo ti i ja, a uopšte nismo postojali.
Baš tako kao što se oko mene slavio Kurban Bajram,
baklava u kućama, kurbani za siromašne,
serdžade na tezgama, kafa u fildžanima,
i bio je praznik mog grada, ali ne i moj,
tako si i ti bio moj čovek, ali nisi bio moj.
I sve je bilo tu, ali nije bilo.
I tuge je bilo, al nije bilo prava na nju.
Prolazio je prvi dan Kurban Bajrama,
a ja sam kroz šaren grad prolazila sasvim bezbojna
znajući da negde na čaršiji ima stara Sejda
koja po ceo dan sedi,
čeka da joj neko nešto da il kaže,
pa onda ona govori kad je ko poginuo, od čega.
I ko je sve za njim posle umro i kako,
i gde je ona to bila kad je zapucalo
i gde su drugi bili,
i šta se pričalo i šta se pisalo,
i tako već godinama i do smrti će,
a možda i posle toga
nekada navrati da kaže koju…
I shvatih u trenu šta to priča, kome i o čemu…
I shvatih šta radi Alma na pijaci…
I o čemu to vozač broj 102 misli
kada kod pekare »As« stoji na semaforu…
Bio je Kurban Bajram,
a ja poznavala samo tri čoveka sa
kojima jedva kad prozborih tri reči
i znala da su mi po nečemu rođaci
jer sam mogla tada samo prodavati cveće,
zaludno pričati
sa golubovima, dok drugi kažu:
Jadna Sejda, neće ona još dugo
Ili da stojim od semafora do semafora…
Tvoja žena je mogla praviti svoju zeljanicu,
stranci su mogli da klimnu pohvalno glavom
i tren kasnije izvuku foto aparat.
Svako je radio svoje.
Samo si ti negde plivao
između naših priče, određenja i tuga,
čestitajući Bajram,
a ne znajući da u gradu žive i Sejda, Alma i ja.

Gost

Pesma o ljubavi i Galu, druga

Nekada davno, ona veoma slična meni, radila je u malom mestu, negde daleko, na jugu. Čudni grad, poput krivog broda od papira.
Spavala u najbližem gradu u lokalnom hotelu, jutrom putovala natrag u kamp.
Jedne večeri nije imala prevoz i kuvarica iz motela reče: Curo, požuri, ide Dani kolima!
Dani: visok; čudno iždžiglljale ruke i noge; naizgled prvi put porasla brada, a već početak tridesetih. Njegova priča koju naizust prosipa zvuči kao da su ga nekad davno kidnapovali i da sad živi životom taoca. Papirna kesa na glavi, hladna neomalterisana soba, dobro zabravljena. Nije želeo da se vrati tu, u grad gde se rodio, prešao se, a eto, sad je mogao biti u Beču, Londonu, il makar Pešti. I zanima ga šta ona misli o tome. Kakve su mu mogućnosti, ima li slična iskustva, makar prijatelja i poznanika, ako ne svoja rođena. Grčevito priča, hrli nepcima kroz vazduh, ne bi li je ubedio u kakvoj je poziciji i ne bi li na prvoj telefonskoj govornici pozvala policiju i rekla: Spasite čoveka,više!
Pred hotelom je nikako ne pušta da izađe. Kao da ga drže na nišanu, pa će ga prostreliti čim se zarobljeni talac dočepa slobode. Čim ona podigne bravicu na suvozačkim vratima, on ih iste sekunde ponovo zaključa. I onda kreće potpuno nepovezana priča kako je u životu mogao da se bavi profesionalno i biciklizmom jer je bio prvi na dva školska takmičenja. Ma bilo šta i bilo gde, samo ne ovako kako je sada!
Ona pokuša da otvori…
On zatvori.
Jasno, pomalo se plaši njegovog grča i namere da iz tih kola nikad ne izađe, sve izgleda kao da će tu i umreti i ostariti i probuditi se ponovo kao leptir koji je sleteo na volan.
Nekako ipak uspeva da zbriše. Ali Dani tih dana dolazi na kamp i smatra da je njegova ispovest zalog njihovom doživotnom prijateljstvu. Ima gađenje prema svemu što je povezano sa malim gradovima, sve mu je tesno i minijaturno, kao da je na uskom sedištu prljavog atobusa u slepoj ulici.
Nakon dva meseca, ta što na mene liči vraća se kući u nameri da se spakuje, okrene tri puta oko sebe, prebroji i brzo ode dalje. U tom trenutku već zna gde će živeti narednih nekoliko godina i raduje se tome. A onda se jedan dan javlja Dani. Na nekom je seminaru, tik uz njen grad, pa eto, kad je već tu, mogli bi popiti kafu.
Ona, naravno, zna da sve to nema veze ni sa kafom ni sa seminarom. Nekako zna da bi najradije popiio čašu njene krvi, umio se istom, da bi malo živnuo, popio njenog koraka. Nije njemu do do nje, više mu je do sebe. Ali ona je put do njega samoga. Do buđenja, valjda.
Bio je rani septembar, ali je padalo hladno kao da je sredina novembra. Dogovaraju susret kod fontane u centru. No, stvari dobijaju novi obrt nakon njenog izlaska iz zgrade..
Naime, ispred je štene. Samo, izgubljeno, zalutalo, ostavljeno. Potpuno uplašeno, dezorjentisano. Mokro. Drhti.
Pomiluje ga. Razmišlja kuda sa njim. Ali, već kasni. Nekako pomišlja da bi sad najbolje bilo da- kud ona , tu i pas.
Čita joj misli. Tapka šapicama po mokroj kaldrmi. Čak ni ne zastaje pored onih koji ga zovnu il tepaju usput. Idu tako, psić i ona, kisnu. Razmazani akvarel. Idu da se vide sa zaludnim pubertetlijom koji bi da beži od kuće. Nadrealno. Da je priča, kako bi se zvala?
Ispred fontane, Dani stigao. Upadljivo nova jakna, nove pantalone, nove cipele. Jaki muški parfem probija miris pokislog grada.
Auto mu je na parkingu, pa bi mogli, eto, da odu …. Šta će u autu? Kako sad, šta? Pa sesti i otići tamo gde je smešten, otići na večeru, čašu vina, porazgovarati.
Ne zna u kom trenutku prestaje da ga sluša, tek, psić počinje da joj se mota oko nogu, a Dani ga sasvim lako odgurnu sa pločnika na ulicu, upadljivo iskrenuvši novi đon, valjda misleći da će tako najmanje isprljati cipelu:
-Šibe, bre!
-Pas je sa mnom- kaže ona u trenu, istim tonom kao da staje izmedju dame i dripca u kafani
-Ih, sa tobom… zažmiri Dani- taj prljavi ker…
Sad on ne primećuje psa, a ona ne primećuje njega.
I jasno, zove Gala da vidi šta će sa psom.
Gale večera i gleda kviz na Tvu. Hladno je veče, gde bi drugo bio nego kući. Kaže da ima problem, da joj prijatelj nema smeštaj i da joj mora pomoći. Da dođe grad, da sednu u njihov kafe, popiju kafu i vide šta će. Dani ćuti. Ubeđen je da se odnosi na njega, ali zašto traži smeštaj kad on ima hotelsku sobu. A u njoj lampu i pripremljenu romantiku za njen dolazak. Ipak, ništa ne pita.

Sede u kafani. Gale raspričan. Dani ćuti. Niko nema pojma ko je onaj drugi. Gala je uostalom i baš briga. Dani uzdiše, gleda na sat, prevrće očima i povremeno joj daje znak kao da im je Gale pao neželjen sa neba, a ne da ga je ona lično pozvala.
Pije kiselu vodu i lupka nogom.
Daleko neprirodnije nego kuca mokra i zaspala u njenom krilu. Šapama. Mokra , sa mirisom mokre pseće dlake, Topla, umirena. Napokon ne drhti.
Gale je popio koju više, Dani koju manje.
Dani mu uporno greši ime, misli da je to način da naglasi Galovu epizodnu ulogu.
Gale i ona kapiraju nameru i smeju se uspelom vicu i naivno prokuženoj nameri. Dani se smeje jer misli da ih je prešao.
Sad već počinje i ona da ga nervira. I pas ga nervira. Sad i njih smatra ozbiljno krivim što se vratio u svoje malo mesto. Pa svi mu se podsmevaju i sprdaju sa njegovom namerom da se odale iščupa. Umesto da mu pomognu, smeju se i piju poput nekih pripitih mornara. I još dovode neke mokre pse na brod.
Onda je Gale rekao:
-Eto, na ovo se život svede… Na pet ovakvih večeri u životu. Gde se smejemo. Gde nekog spasimo. Gde nekog nađemo…ili nekog ne nađemo… Obrni okreni, to je to…
I svi u svoju tugu zagledani. Gale u uspomene koje lagano popisuje, Dani u svoj besmisao i svest da nju na svojoj crti pronaći neće, a ona u ono što je Gale rekao. Tad je znala da će otići. Jer smo svi već zauvek otišli. Mrtvi milionima godina, a živi, tek to malo, nekih sedamdeset,osamdeset. A u te godine jedva da stane i to što je nabrojao.
Ono što je spavalo u njenom krilu bila je čista ljubav. Pronađena, prepoznata i ušuškana. Mokro, toplo i još drhtavo, konačno našlo kuću i zaspalo. Nije želelo ni nazad, ni u buduće. Ni u šta zagledano. Samo da je tu, baš tu, što duže.
Psić je živeo kod Gala skoro koliko i Gale sam. Odlazio i vraćao se, bežao od šintera, spavao na otiraču.
Dani je ušao u crveni kec i zatvorio vrata za sobom. Gale otišao nebu pod oblake, a ta toliko nalik meni je još negde pod kišom.
I osluškuje šapice.

Gost

Neko živi u Han Pijesku

Neko živi u Han Pijesku.
Ili možda u Mrkonjić Gradu.
I pita se gde sam, što se više ne pojavim.
Zašto dan ne ošamarim?
Zašto ne stresem zimu iz stana, sa njegovog dana?
Zašto me nema da prvog januara
dugo spavamo i gledamo vestern
i stresem pahulje s puta i kaputa?
Zašto sunce i dan ne donesem,
kad zna da me ima negde na planeti,
oseća i pipa, miriše i sluti?
I sve nešto čeka kući da se vratim…
Nije da nisam htela na tu stranu.
samo me nisu doveli tu puti.

Neko živi u slavonskom selu, zelenoj ravnici.
Neko ima dva konja, teglu dobrog meda,
dedu s vinogradom.
Neko čeka mene, ne zna da me čeka.
Neko kuću kući mene da zakući.
Ne zna gde se krijem, ljuti se na mene,
jer zna da me ima.

Neko nema ništa,
ni kuće ni grada,
zna da ima mene, a nije me sreo.
Nije da nisam htela na tu stranu,
samo me put
nije tamo hteo.

Gost

Zatvorila sam juče slučaj tvoj.

Zatvorila sam juče slučaj tvoj.
Recite inforbirou, mojoj majci i sarajevskim golubarima.
Nek odahnu svi
I oni, i ti.

Javite žbirovima, poštaru i popu.
Javite uspomeni, prvoj kafi, krovu.
Javite jutru, nekadašnjem s njim,
da sad sve je magla, samo pičkin dim.

Podigla sam juče među nama zid.
I veći su išli u arhive.
Javite žbirovima da ne pišu više,
velegradskim psima da sad džaba njuše.
Stigli smo do kraja.
Nema izveštaja.

Stavila sam šifru na dosije tvoj
i složila tamo gde stoje vojnici,
svi isti, zeleni nasred spavaone,
slova tvog imena, godina rođenja…
Nek znaju koji su, pa pripadnu kome
kad ja stavih juče i pečat i tačku
i vratih te tamo gde te nađoh,
među drage perle sa nizanog konca
I stadoh na tren… ali pođoh dalje…
taj kratki poljubac posred hladnog čela
bio je tek vosak što na tebe kaplje.

Gost

Šekspir

Ona kaže da ništa drugo ne bi mogla
nego da bude glumica.
I da će umreti u zoru ako kao Julija ne zajutri.

To joj je jedina tračnica u kojoj voz zgaziti je neće.
Jedino tu vidi gde koja strana je, gde tunel, a gde zapad.

Spakovala je dve torbe:
jednu, ako pobegne u svet
drugu, ako ne pobegne, nego jutrom pod voz.

Majka sleže ramenima.
Kaže teško je da gledaš tugu deteta, a tugu ne razumeš.
A ona bi sve, pod vučju kožu, pod mačkinu kandžu,
da zabavlja svetinu, da drži muštiklu, da smeh tuđi dodiruje
Ona je dete, otac se misli, a svako bi dete u prste šećerom
Šta ako šećer slepi što ne treba
Čitao je on da takvi se prsti najlakše u čaši gorkog odlepe:

Zar je to sve što život tebi pruža
Da jutrom tuđe reči mesto svojih kušaš
Zar ništa drugo mi uspeli nismo
kad samo svoje lude glase slušaš?

Ona kaže da reč više reći neće
jer niko ništa tu razumeti ne zna.
Zar oni znaju šta pada na štiklu
kad ispod spuštene zavese se prođe,
pa svila iz prašine sa scene prekrije te
i zasvetli po ramenia golim i glatkim…
I taj miris što međ nazrdve padne,
taj šum što sluti, perike i daha
i lepka vlasuljaskog , i čekanje probe
i tek tren pred aplauz kad spreman si da zaplivaš
u tuđem pljesku, uzdahu i vrisku
kao kad voda već spremila je bedra
pa se baciš i zaplivaš u suzama drugih
što na toplom bi pozdravu do zore da te nose…

Zar tuđe su suze sve što tebe greje?
Zar smeje te samo čem se drugi smeje?
Ako su ti noći već blud upoznale
onda kćeri moja ne znaš kuća gde je …

Čudi se otac što se mal’ čem’ čudi
Kud mu je dete pošlo naopačke
Da korak bi svoj u nedogled straćilo
Da postane ona što ni kuće nema
A majka ćuti i kroz prste trepće
ni pipnula prstom, ne zna šta je sreća
a kamoli pero, scena, uzdah teški
klovn il burlelska , komedija neka.

Ona je spremila torbu za život i torbu za smrt
nekud će već zorom poći,
tako je rekla i na podboč sela
da u sebi pipa sreću što je čeka.

Gost

Pesma Ljube Preljubnika

Pa mi kažu ljudi kad me tamo nađu
i kad dugo šapćem ja sa slike licu:
-U crno se zavij, poštuj pokojnika,
i ostavi senku što bacaš na mermer,
ti ne ljubiš sliku, ljubiš umrlicu…
Pa s tri tvoja prsta opiši tri krsta.

Kako to da umre onoliki čovek,
to što to što ga ja ne ljubim, ubilo ga nije.
Zalud mi pričate, sa vaših usana
gubi se trag u vetru sećanja,
ko pijuk pileta u šumi bikova.

Pa mi kažu tada kad zenica nemam
jer ih kao metke šaljem na prozore:
-Na njima ga nećeš više ustreliti.
Ti si živa draga mrtvog kapetana,
preostala nada iz mrtvačkih dana,
brzo, sa tri prsta opiši tri krsta.

Gde da palim sveću živom ljubavniku,
i umrlom zovem ja njegovu sliku,
gde da prošlom zovem svoju ljubav, jadna,
kad mi duša spava u njegovom liku.

Pa mi kažu tada kad me jauk uzme:
-Udova si sada, al se živet mora
i njegove stvari premesti iz stana,
na kapiju stani i podigni glavu,
sutra ćemo dati četrdeset dana.
I tu ćeš da vidiš ko mu je sad draga.
Pa tad sa tri prsta opiši tri krsta.

Zar što drugu voli ja sveće da palim
i mene što ne vidi da ga u grob stavim?
Zar zemljom da hranim svoju ljubav, jadna
a njegovu sreću sa mrtvima slavim?

Zar dani su prošli umrli ko ovi?
Zar kad umru dani umiru i snovi?
A što uzme snove, zar se mrtvim zove?

Zar crno je tačka na putu tragova?
Zar crni se svako slovo sa imena?
Uzmite vaše crnilo, crnjani.
Crnim vam crno, crno zacrnilo!

Gost

a koje strane

Reci mi jedno:
Na kojoj strani ti je ratovao deda pre pedeset godina?
Sigurno ne sa iste strane kao moj deda.
Ovakvo naše neslaganje ne može biti kratkog veka
i ovo mora trajati decenijama
i imati poredistoriju i iscrpnu uvodnu priču,
pa smo mi samo epilog
žrtve uvodne priče,
i dedovi nam se sad smeju, sedeći na nekom oblaku,
svako ponosan na svoga pretka.
Tvoji poljupci zapravo su deo ratne odštete, zar ne?

Ti si dovoljno gord
da ti je deda mogao biti neki mučitelj,
a ja znam da budem ponizna kao da mi je deda postao kapo
i da je pristao da cinkari sve redom i da drugom služi
samo da bi goli život sačuvao,
a znam da nije,
slike i priče kažu drugačije,
ili sam ja povukla na nekog tuđeg dedu
koji je morao biti izdajnik,
ili na nekog mekanog nečujnog,
što se smanjivao pred zatvorskom kapijom,
ne bi li neki paket sinu doturio
činilo mu se da je topla pogača važnija od progutanog ponosa.
Sa druge strane su mu se sigurno smejali tvoji preci.
i oholo pričali ko je taj dan prvi popustio pred batinama
i čija kičma najviše krvari.

Reci mi još jedno: Da li je baka čekala dedu?
I ako jeste, sigurno nije onako kao je čekala moja baka,
bez sumnje je negde neku računicu imala, kao što si joj i ti sklon,
čekaće ga do zadnjeg dana, koji sebi za čekanje proglasi,
a onda će se bez reči spakovati, uzeti decu i zauvek otići,
ali, ako se vojnik vrati i sat vremena pre nego što je zamakla putem,
raširiće ruke i priviti uz smešak ruke vojnika uz svoje grudi,
kao da joj onako nešto nije ni moglo pasti na poštenu pamet.

Na koga si god povukao, najmanje si na sebe,
i ljubeći tebe - ljubim tog oholog dedu i nevernu baku
i osećam kako izdajem onog starca što čeka sa paketom
i neku staricu koju možda i ne poznajem
i zbog sebe bih oprostila i prešla, ali zbog tih nepoznatih
koje ne videh nikada
ali osećam i znam da su negde uz krst pokopani,
ne mogu i neću.

Gost

Sa koje strane

Reci mi jedno:
Na kojoj strani ti je ratovao deda pre pedeset godina?
Sigurno ne sa iste strane kao moj deda.
Ovakvo naše neslaganje ne može biti kratkog veka
i ovo mora trajati decenijama
i imati poredistoriju i iscrpnu uvodnu priču,
pa smo mi samo epilog
žrtve uvodne priče,
i dedovi nam se sad smeju, sedeći na nekom oblaku,
svako ponosan na svoga pretka.
Tvoji poljupci zapravo su deo ratne odštete, zar ne?

Ti si dovoljno gord
da ti je deda mogao biti neki mučitelj,
a ja znam da budem ponizna kao da mi je deda postao kapo
i da je pristao da cinkari sve redom i da drugom služi
samo da bi goli život sačuvao,
a znam da nije,
slike i priče kažu drugačije,
ili sam ja povukla na nekog tuđeg dedu
koji je morao biti izdajnik,
ili na nekog mekanog nečujnog,
što se smanjivao pred zatvorskom kapijom,
ne bi li neki paket sinu doturio
činilo mu se da je topla pogača važnija od progutanog ponosa.
Sa druge strane su mu se sigurno smejali tvoji preci.
i oholo pričali ko je taj dan prvi popustio pred batinama
i čija kičma najviše krvari.

Reci mi još jedno: Da li je baka čekala dedu?
I ako jeste, sigurno nije onako kao je čekala moja baka,
bez sumnje je negde neku računicu imala, kao što si joj i ti sklon,
čekaće ga do zadnjeg dana, koji sebi za čekanje proglasi,
a onda će se bez reči spakovati, uzeti decu i zauvek otići,
ali, ako se vojnik vrati i sat vremena pre nego što je zamakla putem,
raširiće ruke i priviti uz smešak ruke vojnika uz svoje grudi,
kao da joj onako nešto nije ni moglo pasti na poštenu pamet.

Na koga si god povukao, najmanje si na sebe,
i ljubeći tebe - ljubim tog oholog dedu i nevernu baku
i osećam kako izdajem onog starca što čeka sa paketom
i neku staricu koju možda i ne poznajem
i zbog sebe bih oprostila i prešla, ali zbog tih nepoznatih
koje ne videh nikada
ali osećam i znam da su negde uz krst pokopani,
ne mogu i neću.

Gost

Nemojte mi reći

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

Nemojte mi reći
kada ga u foajeu pozorišta
vidite na prvoj reprizi,
i ne prepričavajte mi
njegov komentar u pauzi,
jer ste pomislili da bi me zanimalo
Nemojte mi reći
i kada vam preporuči kafanu sa ugla,
ni slučajno- ja sam ga prvi put tamo odvela
i konobarica nam je pevala
nekakvu veselu dečju pesmu
i pokazala nam sliku od svoje ćerke
Nemojte mi reći da se kladio u put u Portugal
Dobro je, sve je dobro…
Ja to već znam i nemojte mi reći
Baš me briga, družite se sa njim po Portugalu
Pijte medicu i jabukovaču,
osvanjavajte sa njim,
prepričavajte tekstove,
srastite sa telefonskom slušalicom.
Nema i gluva-
ja ne postojim za vaše reči.
Ne govorite mi.

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

I ne pričajte mi
da je kuća njegove porodice
i dalje na mestu.
Grad je malo oštetio crep,
ali viđaju njegove petkom
i svi su zdravo
mene sustignu u neizrečenom pozdravu
i ja tada čujem sve reči koje prepoznam
u slučajnim vašim opaskama
njegovih reči, pisama i misli
I vaša potreba da mi kažete:
gde ste ga i kad videli
kako ste ugledali njegov korak sa prozora tramvaja
kako je u lokalnom domu kulture čitao odlomke
a vi ste tražili paralele
a paralele su spavale na mom dlanu-
nije moja potreba da sve to čujem.

Ja sam nema i tvrda
kao to što spava u vašim rečima,
a što se ne da izgovoriti
a što nas dvoje stavlja sa različite strane vaše priče.

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

Gost

Sa koje strane

Reci mi jedno:
Na kojoj strani ti je ratovao deda pre pedeset godina?
Sigurno ne sa iste strane kao moj deda.
Ovakvo naše neslaganje ne može biti kratkog veka
i ovo mora trajati decenijama
i imati poredistoriju i iscrpnu uvodnu priču,
pa smo mi samo epilog
žrtve uvodne priče,
i dedovi nam se sad smeju, sedeći na nekom oblaku,
svako ponosan na svoga pretka.
Tvoji poljupci zapravo su deo ratne odštete, zar ne?

Ti si dovoljno gord
da ti je deda mogao biti neki mučitelj,
a ja znam da budem ponizna kao da mi je deda postao kapo
i da je pristao da cinkari sve redom i da drugom služi
samo da bi goli život sačuvao,
a znam da nije,
slike i priče kažu drugačije,
ili sam ja povukla na nekog tuđeg dedu
koji je morao biti izdajnik,
ili na nekog mekanog nečujnog,
što se smanjivao pred zatvorskom kapijom,
ne bi li neki paket sinu doturio
činilo mu se da je topla pogača važnija od progutanog ponosa.
Sa druge strane su mu se sigurno smejali tvoji preci.
i oholo pričali ko je taj dan prvi popustio pred batinama
i čija kičma najviše krvari.

Reci mi još jedno: Da li je baka čekala dedu?
I ako jeste, sigurno nije onako kao je čekala moja baka,
bez sumnje je negde neku računicu imala, kao što si joj i ti sklon,
čekaće ga do zadnjeg dana, koji sebi za čekanje proglasi,
a onda će se bez reči spakovati, uzeti decu i zauvek otići,
ali, ako se vojnik vrati i sat vremena pre nego što je zamakla putem,
raširiće ruke i priviti uz smešak ruke vojnika uz svoje grudi,
kao da joj onako nešto nije ni moglo pasti na poštenu pamet.

Na koga si god povukao, najmanje si na sebe,
i ljubeći tebe - ljubim tog oholog dedu i nevernu baku
i osećam kako izdajem onog starca što čeka sa paketom
i neku staricu koju možda i ne poznajem
i zbog sebe bih oprostila i prešla, ali zbog tih nepoznatih
koje ne videh nikada
ali osećam i znam da su negde uz krst pokopani,
ne mogu i neću.

Gost

Nemojte mi reći

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

Nemojte mi reći
kada ga u foajeu pozorišta
vidite na prvoj reprizi,
i ne prepričavajte mi
njegov komentar u pauzi,
jer ste pomislili da bi me zanimalo
Nemojte mi reći
i kada vam preporuči kafanu sa ugla,
ni slučajno- ja sam ga prvi put tamo odvela
i konobarica nam je pevala
nekakvu veselu dečju pesmu
i pokazala nam sliku od svoje ćerke
Nemojte mi reći da se kladio u put u Portugal
Dobro je, sve je dobro…
Ja to već znam i nemojte mi reći
Baš me briga, družite se sa njim po Portugalu
Pijte medicu i jabukovaču,
osvanjavajte sa njim,
prepričavajte tekstove,
srastite sa telefonskom slušalicom.
Nema i gluva-
ja ne postojim za vaše reči.
Ne govorite mi.

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

I ne pričajte mi
da je kuća njegove porodice
i dalje na mestu.
Grad je malo oštetio crep,
ali viđaju njegove petkom
i svi su zdravo
mene sustignu u neizrečenom pozdravu
i ja tada čujem sve reči koje prepoznam
u slučajnim vašim opaskama
njegovih reči, pisama i misli
I vaša potreba da mi kažete:
gde ste ga i kad videli
kako ste ugledali njegov korak sa prozora tramvaja
kako je u lokalnom domu kulture čitao odlomke
a vi ste tražili paralele
a paralele su spavale na mom dlanu-
nije moja potreba da sve to čujem.

Ja sam nema i tvrda
kao to što spava u vašim rečima,
a što se ne da izgovoriti
a što nas dvoje stavlja sa različite strane vaše priče.

Ne zanima me i ne čujem.
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze.
Koga se još tiče šta je reko duh.

Gost

Kako smo se igrali sa pokojnom bakom

Sa pokojnom bakom igrali smo se zatvorenika
tako sto je odvedemo na terasu,
ponekad dodamo komad hleba il’ čašu vode,
Gledamo iza stakla njenu nemoć,
Pa se smejemo, dugo se smejemo...
A ona nas gleda staračkim očima,
Upalim dupljama, krezavom vilicom,
Srećna što je puštamo da bude deo igre.
A mi, zli k’o što samo dobra deca umeju da budu,
Govorimo joj što je u zatvoru i šta je još čeka.

Sa pokojnom bakom igrali smo se i kazne,
Jer zatvorenici nisu samo u ćelijama,
Pa joj stavimo prutić preko močvare
Pune živog blata i kažemo:
-Ajde bako, pređi preko…
A onda, k’o cirkuski igrač, vešta i tanka,
K’o na koncu preko provalije,
Deo po deo na vhovima prstiju…
A mi se smejemo, dugo se smejemo…
Šta bre -smejemo se?
Ma do vazduha ne možemo da dođemo,
srećni zbog novog zla i užasa
naslućujući čarobnu stvar
Da naša domišljatost nema granica
Sve ljubeći požudno privid naše moći
i despotski se napijajući vina il’ suza,
osećajući potpuno miris vladavine.

Sa pokojnom bakom bilo je lakše nego sa mnom, zar ne?

Ti neobični dželatu, što kradeš mi ideje,
pa me zatvoriš na terasu mojih uspomena,
i puštaš me da se sećam,
a ne javljas se danima,
Znajući da su to hleb i voda koji su mi potrebni,
I tvoja ćutnja je još glasnija od smeha,
Puštaš me da budem seoska starica, zatvorena na terasi sred grada i betona,
Puštaš me da budem posred živog blata
A znaš da ću teško preći preko puta, i da će me zapljusnuti voda i potopiti blato
baš tad kad me nadvladaju sopstvene radosti.

Sad dobro znam da nema razlike,
da sve isto je,
gledao sa ove ili one strane stakla,
isto ćeš videti- sa obe je staračko oko,
čak i kad misliš da to je dete
u šarenoj suknjici na plave cvetiće,
cvetić ne postoji to privid j zenice,
obične luke za usidrene suze…
I sad dobro znam da kad kopaš bunar,
ti ne kopaš bunar,
i kad tražiš vodu, ti ne tražiš vodu,
već to ovi iz zemlje prave tunel,
pa si ih susreo na pola puta.
da l’ će se oni nadisati vazduha, il ti napiti vode
isto je, jer tu nema suprotnih strana,
sve je to isti put na kom se kad tad svi susretnu,
i zato, ti sam gutaj svoj hleb,
i nemoj me čekati pokraj močvare,
pusti me da vidim tren kad se žrtva i dželat,
starac I dete, tuga I obest, kikot i šapat
tek samo dodirnu i onda prepoznaju,
pa gorko poljube sebe u ogledalu.

Sa pokojnom bakom igrali smo se surovo,
sve dok jednog dana nismo shvatili da je više nemamo.
A kraj starog drvenog krsta nema mesta ni za kakve igre,
samo tek za jabuku, kocku šećera il’ kutiju ratluka

Gost

Gost

...meni se u njenim stvarima samo desio klik

…negdje me našla,
hoće li i tebe... jebiga,
ne znam

(komentar sa jednog foruma)

POČETAK

...priča počinje slučajno, kao što, uostalom, sve dobre priče počinju...

Kroz moju glavu tada su već bile protrčale i Ničija, i Kako smo se igrali sa pokojnom bakom, i Dafne iz novčanika, a nedugo zatim, sa nešto manjim razmakom, i Ne može se bez oblika, i Kašmir za večnost. Sasvim slučajno na Forumu sam ostavio komentare ovih dela i, sasvim slučajno, Jelena je nešto kasnije naišla na njih. Registrovala se i odgovorila u temi koja je tad već bila zaživela. Tako smo stupili u kontakt. Sve ostalo je kasnije nekako išlo samo od sebe: par mailova u kraćim vremenskim razmacima, predlog da se vidimo uživo, pristanak, pa onda jedna veća pauza ...i moja tad već uverenost da će (ovaj put s' druge strane) pružena ruka ostati da visi u vazduhu, i onda, najednom, iznenadan mail, koji me je, na svu moju radost, u momentu razuverio. Nastavak priče i saznanje da me umesto u srce Bosne, čeka mogući put u srce Srbije - u Užice.

Dok su dalji dogovori oko intervjua tekli svojim tokom, nevezano za to, uspeo sam da dođem do još nekih dela. Putem interneta, do nekih odlomaka iz ranijih knjiga, koje sam uspeo pronaći i konačno do prve konkretne Jelenine stvari koju sam mogao držati u rukama, do Escajga za teletinu. Uspeo sam ovaj primerak, u jednoj od beogradskih knjižara, razdvojiiti od preostala tri koja su stidljivo čučala u ćošku na najnižoj polici, nakošeni i neprimetni.

Ono što meni kod Jeleninih dela prija, a što sam kasnije shvatio, je ta laka čitljivost njenih tekstova. Jednostavnost, bliskost sa običnim čovekom i svakodnevnim životom koja se provlači kroz većinu njenih tema.

Tu se negde definitivno desio i moj klik. A desio se na Novčiću za Dunju i fontanu, tj. na odlomku koji sam tada držao u rukama. To jutro, slomljen nekim svojim mislima, sedeo sam u krevetu, popreko. U donjem kraju kreveta, leđima okrenut zidu i nogu savijenih u kolenima, zavučenih pod ćebe. I par neočekivanih suza koje su jednostavno izletele, bukvalno pobegle ispod sanjivih poluotvorenih očnih kapaka i njihov kratak put između nosa i obraza do izaprane bledo crne majice u kojoj spavam, moje zaprepašćenje njihovom pojavom, odnosno više mojom nespremnošću na takvo nešto. Pa i ljutnja na samog sebe, što sam uopšte i dopustio da mi se tako nešto dogodi. Osećao sam se čak, u neku ruku i pređenim. Uspela je da me dirne cela stvar. Da me najpre lepo ušuška u topli i mekani početak, a potom žestoko ošamari iznenadnim preokretom.

...meni se u njenim stvarima samo desio klik

…negdje me našla,
hoće li i tebe... jebiga,
ne znam

(komentar sa jednog foruma)

POČETAK

...priča počinje slučajno, kao što, uostalom, sve dobre priče počinju...

Kroz moju glavu tada su već bile protrčale i Ničija, i Kako smo se igrali sa pokojnom bakom, i Dafne iz novčanika, a nedugo zatim, sa nešto manjim razmakom, i Ne može se bez oblika, i Kašmir za večnost. Sasvim slučajno na Forumu sam ostavio komentare ovih dela i, sasvim slučajno, Jelena je nešto kasnije naišla na njih. Registrovala se i odgovorila u temi koja je tad već bila zaživela. Tako smo stupili u kontakt. Sve ostalo je kasnije nekako išlo samo od sebe: par mailova u kraćim vremenskim razmacima, predlog da se vidimo uživo, pristanak, pa onda jedna veća pauza ...i moja tad već uverenost da će (ovaj put s' druge strane) pružena ruka ostati da visi u vazduhu, i onda, najednom, iznenadan mail, koji me je, na svu moju radost, u momentu razuverio. Nastavak priče i saznanje da me umesto u srce Bosne, čeka mogući put u srce Srbije - u Užice.

Dok su dalji dogovori oko intervjua tekli svojim tokom, nevezano za to, uspeo sam da dođem do još nekih dela. Putem interneta, do nekih odlomaka iz ranijih knjiga, koje sam uspeo pronaći i konačno do prve konkretne Jelenine stvari koju sam mogao držati u rukama, do Escajga za teletinu. Uspeo sam ovaj primerak, u jednoj od beogradskih knjižara, razdvojiiti od preostala tri koja su stidljivo čučala u ćošku na najnižoj polici, nakošeni i neprimetni.

Ono što meni kod Jeleninih dela prija, a što sam kasnije shvatio, je ta laka čitljivost njenih tekstova. Jednostavnost, bliskost sa običnim čovekom i svakodnevnim životom koja se provlači kroz većinu njenih tema.

Tu se negde definitivno desio i moj klik. A desio se na Novčiću za Dunju i fontanu, tj. na odlomku koji sam tada držao u rukama. To jutro, slomljen nekim svojim mislima, sedeo sam u krevetu, popreko. U donjem kraju kreveta, leđima okrenut zidu i nogu savijenih u kolenima, zavučenih pod ćebe. I par neočekivanih suza koje su jednostavno izletele, bukvalno pobegle ispod sanjivih poluotvorenih očnih kapaka i njihov kratak put između nosa i obraza do izaprane bledo crne majice u kojoj spavam, moje zaprepašćenje njihovom pojavom, odnosno više mojom nespremnošću na takvo nešto. Pa i ljutnja na samog sebe, što sam uopšte i dopustio da mi se tako nešto dogodi. Osećao sam se čak, u neku ruku i pređenim. Uspela je da me dirne cela stvar. Da me najpre lepo ušuška u topli i mekani početak, a potom žestoko ošamari iznenadnim preokretom.

...meni se u njenim stvarima samo desio klik

…negdje me našla,
hoće li i tebe... jebiga,
ne znam

(komentar sa jednog foruma)

POČETAK

...priča počinje slučajno, kao što, uostalom, sve dobre priče počinju...

Kroz moju glavu tada su već bile protrčale i Ničija, i Kako smo se igrali sa pokojnom bakom, i Dafne iz novčanika, a nedugo zatim, sa nešto manjim razmakom, i Ne može se bez oblika, i Kašmir za večnost. Sasvim slučajno na Forumu sam ostavio komentare ovih dela i, sasvim slučajno, Jelena je nešto kasnije naišla na njih. Registrovala se i odgovorila u temi koja je tad već bila zaživela. Tako smo stupili u kontakt. Sve ostalo je kasnije nekako išlo samo od sebe: par mailova u kraćim vremenskim razmacima, predlog da se vidimo uživo, pristanak, pa onda jedna veća pauza ...i moja tad već uverenost da će (ovaj put s' druge strane) pružena ruka ostati da visi u vazduhu, i onda, najednom, iznenadan mail, koji me je, na svu moju radost, u momentu razuverio. Nastavak priče i saznanje da me umesto u srce Bosne, čeka mogući put u srce Srbije - u Užice.

Dok su dalji dogovori oko intervjua tekli svojim tokom, nevezano za to, uspeo sam da dođem do još nekih dela. Putem interneta, do nekih odlomaka iz ranijih knjiga, koje sam uspeo pronaći i konačno do prve konkretne Jelenine stvari koju sam mogao držati u rukama, do Escajga za teletinu. Uspeo sam ovaj primerak, u jednoj od beogradskih knjižara, razdvojiiti od preostala tri koja su stidljivo čučala u ćošku na najnižoj polici, nakošeni i neprimetni.

Ono što meni kod Jeleninih dela prija, a što sam kasnije shvatio, je ta laka čitljivost njenih tekstova. Jednostavnost, bliskost sa običnim čovekom i svakodnevnim životom koja se provlači kroz većinu njenih tema.

Tu se negde definitivno desio i moj klik. A desio se na Novčiću za Dunju i fontanu, tj. na odlomku koji sam tada držao u rukama. To jutro, slomljen nekim svojim mislima, sedeo sam u krevetu, popreko. U donjem kraju kreveta, leđima okrenut zidu i nogu savijenih u kolenima, zavučenih pod ćebe. I par neočekivanih suza koje su jednostavno izletele, bukvalno pobegle ispod sanjivih poluotvorenih očnih kapaka i njihov kratak put između nosa i obraza do izaprane bledo crne majice u kojoj spavam, moje zaprepašćenje njihovom pojavom, odnosno više mojom nespremnošću na takvo nešto. Pa i ljutnja na samog sebe, što sam uopšte i dopustio da mi se tako nešto dogodi. Osećao sam se čak, u neku ruku i pređenim. Uspela je da me dirne cela stvar. Da me najpre lepo ušuška u topli i mekani početak, a potom žestoko ošamari iznenadnim preokretom.

» Dragan Lukić
» Jelena Dimitrijević
» Lepa Lukić
» Jelena Janković
» Jelena Lengold